Википедија:Uživo/Vikimanija 2018.

Ovogodišnji predstavnici iz Srbije bili su Miroslav Loci (aka Miki) i Filip Maljković. Miki je išao kao predstavnik Vikimedije Srbije, dok je Filip išao kao delimični stipendista Zadužbine.

Filipovo viđenje

Ovogodišnja Vikimanija, 14. po redu (za mene jedanaesta), bila je tek druga Vikimanija održana na afričkom kontinentu (prva je bila održana u Egiptu pre tačno 10 godina). Možda upravo zato je Afrika bila u fokusu ove konferencije, baš kao i "jaz u znanju", tema koja se prožimala kroz čitav program i problem koji je posebno akutan u zemljama u razvoju. Međutim, o Vikimaniji i samom programu malo kasnije.

Pre konferencije

Period od tri dana pred početak samog konferencijskog programa Miki i ja smo proveli u razgledanju Johanesburga i Kejptauna, kao dva najveća i (moglo bi se reći) najznačajnija grada u Južnoj Africi. Za ove gradove bitno je naglasiti da bezbednost nijedne osobe nije garantovana, tako da smo se posebno brinuli da se vratimo sa južne polulopte živi i zdravi i sa svim svojim posedstvima na broju. Iako smo naleteli na nekoliko neprijatnosti tokom putovanja, na kraju nismo imali značajnijih problema. Takođe, na putu do Johanesburga smo, zbog podužeg presedanja, za nekoliko sati obišli Dohu i moram priznati da to nije bilo prijatno iskustvo u pogledu vremena — iako je bila noć, temperatura je bila izrazito visoka i znojenje napolju je bilo apsolutno neizbežno. No, svakako je i to iskustvo bilo deo avanture. U Južnoj Africi smo se fokusirali na prirodna bogatstva, ali i svakako na društvene aktivnosti. Naravno, kako je na severnoj polulopti leto, na južnoj je zima, što smo mogli donekle da primetimo u Johanesburgu, gde su noćne i jutarnje temperature bile blizu nule. Međutim, tokom dana je bilo prilično prijatno. Kejptaun je, sa druge strane, više ličio na neko naše kasno proleće, s obzirom na to da su dnevne temperature bile prilično visoke, a noćne nisu silazile ispod 13. U svakom slučaju, vreme nas je poslužilo tokom celog putovanja i jedva da je bilo kiše.

U večernjim časovima u utorak, 17. jula, desio se takozvani "Happy hour", koji je služio kao uvodni događaj u pretkonferenciju i pored grickalica i besplatnih pića, posluženo je i suvo meso oriksa, koje se meni lično nije dopalo. Ovo vreme iskoristili smo za "minglovanje", odnosno upoznavanje sa ljudima, druženje, neobavezno ćaskanje i sl.

Pretkonferencija

Sada već postaje običaj da pored glavnog događaja prisustvujem i pretkonferencijskom delu, pogotovo ako prevalim dugačak put da dođem do Vikimanije, kao što je to ove godine bio slučaj. Ove godine sam se za pretkonferenciju odlučio da ne prisustvujem takozvanim "Danima učenja", jer je Miki odabrao da prisustvuje tome, a i već sam par puta bio tamo. Prvog dana sam otišao na "Obrazovni dan" (zvanično "Vikimedija i obrazovanje"), dok sam drugog dana bio na "Danu zaključka sa Vikimedijine konferencije u Berlinu".

Sreda, 18. jul

Nik Spol

Obrazovni dan je realizovan u organizaciji obrazovnog tima iz Zadužbine Vikimedija, u koordinaciji sa Vikimedijom Južne Afrike, odnosno njenim volonterima uključenim u obrazovni program. Na početku je uvodnu reč dala Nikol Sad iz Zadužbine, poželela je svima dobrodošlicu i dala inspirativni uvod koji je trebalo da nas zagreje za ostatak ovog pretkonferencijskog dana.

Prvi predavač bio je Južnoafrikanac Nik Spol. On je naglasio da u Južnoj Africi postoji velika razlika u primanjima ljudi — ima puno sirotinje, mala je srednja klasa. To je dovelo do pokreta pod nazivom #feesmustfall, sa ciljem smanjenja studentskih troškova i povećanja dotacija vlade kad je reč o studiranju. Od 100 učenika u školama, 60 uopšte dođe do polaganja maturskog ispita, 37 ga položi, a samo 12 ode na univerzitet. Od njih, 6 završi diplomske studije, a 4 postdiplomske. Ovo dovodi do situacije da je 60% radno sposobnih mladih nezaposleno. Sprovedeno je PIRLS istraživanje širom sveta, koje je imalo za cilj da oceni pismenost raznih nacija i to po kriterijumu "can read for meaning", što bismo mogli da prevedemo sa "može da čita sa razumevanjem". U Južnoj Africi, 78% školske dece ne ume da čita sa razumevanjem (u Finskoj je to 2% učenika, u Engleskoj 3%, u SAD 4%), što je poražavajuće. Prve tri godine se uči da se čita (learn to read), a ostatak školovanja je posvećen čitanju radi učenja (read to learn). Međutim, i tih 78% nije ravnomerno raspoređeno po zemlji: razlikuje se po bogatosti škola — najbogatijih 10 škola pohađa 71% dece koja mogu da čitaju sa razumevanjem. Uzrok svega ovoga je što nastavnici ne umeju da podučavaju decu kako da čitaju (oni misle da mogu da ih podučavaju, ali to prosto nije slučaj), kao i činjenica da je dostupnost biblioteka vrlo slaba po školama, kao i posedovanje knjiga kod kuće. Glavna metrika za računanje tog čitanja sa razumevanjem je "broj tačnih reči po minutu" (words correct per minute), a preporučena vrednost za uspešno čitanje sa razumevanjem je 40. 40% seoskih učenika je ispod tog preporučenog nivoa. Posledica ovako lošeg sistema obrazovanja je činjenica da je 35% stanovništva nezaposleno, 18% se bavi radom bez spreme, 32% se bavi radom sa delimičnom spremom, a tek 15% ljudi se bavi poslom sa spremom (to uključuje doktore, advokate, ali i medicinske sestre, nastavnike i uopšte sav kadar koji se školovao za svoju poziciju). Zapravo, jasno se ističu dva školska sistema — bogate škole koje primaju bogate učenike i proizvode dobro edukovane mlade ljude, koji znanjem i novcem mogu da priušte dobre univerzitete, što onda znači da lako mogu da dospeju na tržište rada i uspeju na njemu, dok siromašne škole imaju loše nastavnike, pa samim tim proizvode loše učenike, bez perspektive i po pravilu sa malo novca, koji onda ne mogu da se upišu na studije i samim tim na tržištu rada ne mogu da pariraju bogatima. Stoga je Nik deo inicijative pod nazivom Funda Wande, što je platforma za podučavanje nastavnika kako da podučavaju decu kako da čitaju. Dodatna poražavajuća činjenica je da na Kosa jeziku postoji svega 286 nefiktivnih knjiga za osnovnu školu, i to su uglavnom prevodi. Na kraju, Nik je odgovorio na nekoliko pitanja iz publike, uglavnom oko toga da li ima planova za delanje na legislativnom nivou i oko toga koja je uloga Vikipedije u svemu ovome.

Pre pauze, Nikol nas je pozvala da razmislimo i porazgovaramo oko toga kako su svi ovi problemi u sprezi/vezi sa "pravičnošću znanja".

Nakon pauze, usledio je "Showcase", odnosno kratak prikaz nekoliko obrazovnih programa u Africi.

• Prvo je Rafael Berči iz Gane preko interneta predstavio ukratko njihov program — oni su našli nastavnicu koja je bila zainteresovana za rad na Vikipediji, pa su nju iskoristili za razvoj programa; ovo je svakako bilo bolje nego da su nudili saradnju sa osobama koje se ne interesuju previše za Vikipediju
• Gabrijel Tulen iz Ženeve je predstavio svoj rad u Senegalu preko Kiviks platforme za pristup Vikipediji bez interneta — koristio je Kiviks u nekoliko škola 2014. godine, što po gradovima, što po selima, zatim je 2015. skupljao povratne informacije, da bi 2016. popravio svoj pristup i otišao na nove lokacije; pričao je takođe o tehničkim problemima (nekompatibilnost USB uređaja na kojima je Kiviks sa Windows XP operativnim sistemom).
• Ajla Hadou-Flad iz Južne Afrike je pričala o WikiAfrica School projektu, koji koristi WikiFundi, platformu koja takođe služi za rad na Vikipediji bez izlaza na javni internet (ova platforma koristi "Raspberi pi" umesto USB fleš memorije, tako da mu se pristupa preko vajfaja); sve ovo je bitno, jer 66% sveta koristi internet, dok je statistika u supsaharskoj Africi 20%; takođe, od svih biografija na Vikipediji, samo 0.318% čine afričke žene, tako da je cilj popraviti te statistike.
• Na kraju je troje predstavnika iz Obale Slonovače, Kolete Guebo, Dominik Jao i Samuel Guebo, predstavilo svoj projekat "Wikipedia Classes", gde su pričali o izazovima i uspesima; na početku su imali 37 učesnika, a sledeće godine 350, što je znatni uspeh; od izazova izdvajaju loš internet, malo računara, slaba dostupnost učionica i neregularnost prisustva učesnika.

Zatim je sesiju držao Lorenco Njuman iz Molskin fondacije. Oni u Južnoj Africi imaju ideju da dovedu veliki broj nastavnika na jedno mesto i da ih nauče radu na Vikipediji. Od prisutnih ljudi na konferenciji, oko 80% su (bili) edukatori, što je bila pogodna publika za ovu sesiju. Lorencova ideja je bila da najpre u parovima razmatrimo po jednu stvar koja je izazov za implementaciju Vikipedije u nastavi. Nakon kratkih diskusija, izneti su bili sledeći primeri: percepcija o nepouzdanosti Vikipedije, studenti se plaše, postoji dosta školske birokratije (što na nivou škola, što na nivou politike), infrastruktura, sticanje poverenja kod edukatora, retencija (skaliranje) i sl. Imajući na umu podelu 80-20 u korist siromašnijih škola, Lorenco je izneo tri načina pristupa rešavanju problema korišćenja Vikipedije u obrazovanju: 1) velike korenite promene koje obuhvataju dobar deo školstva, posebno one siromašne, 2) samo elita (fokus na najboljim školama), 3) inkrementalne promene (kao neki hibrid, odnosno kompromis). Ovaj poslednji pristup mu je delovao najbolji i najpravičniji, kao i većini prisutnih, pa je za njega izneo tri modela potencijalne realizacije: a) prići učenicima — odozdo nagore, b) prići nastavnicima i obučavati ih — odozgo nadole i v) sami nastavnici da odluče da li žele da učestvuju — hibridno rešenje. Zatim je za kontekst srednjeg obrazovanja u Južnoj Africi nama zadao zadatak da razmislimo koji od modela je najbolje odabrati i da iznesemo prednosti i mane svakog od tih modela. Nakon što smo to uradili, objasnio je da imaju želju da započnu projekat uređivačkim maratonom, kako bi uključili samo one koji zaista žele da rade na Vikipediji, čime bi lansirali takozvanu "zajednicu prakse". Na kraju je Lorenco odgovorio na nekoliko pitanja iz publike.

Poslednja, polučasovna sesija za ovaj dan bila je otvoreni prostor za tematske razgovore po grupama. Tako su formirane grupe za visoko obrazovanje, za zajednicu prakse, oflajn uređivanje, strateška partnerstva, gradivo otvorenog znanja itd. Ja sam učestvovao u ovoj prvoj, gde smo imali interesantnu razmenu mišljenja oko iskustava širom sveta.

Veza na jednu noć sa društvenim mrežama

Nakon ovog poludnevnog pretkonferencijskog programa i ručka, imao sam priliku da posetim još jedan muzej i malo se prošetam po centru grada, kako bih iskoristio divno kejptaunsko zimsko popodne, a uveče je, nakon večere, održano vrlo zanimljivo predavanje pod simpatičnim nazivom "Social Media One-Night Stand". Nisam sa sobom imao pribor za beleške, tako da nisam previše toga zabeležio kao podsetnik za ovaj izveštaj, ali je ideja ove prezentacije, koju su zajedno držali Endru Li (prekaljeni Vikimedijanac i profesor novinarstva) i Sri Srinivasan (ekspert za društvene medije), bila je važnost društvenih medija za ceo vaš/naš život. Slajdove možete videti ovde, a video snimak prezentacije ovde. Srdačno preporučujem da se pogleda snimak, jer je prepun informacija i mislim da bi mi trebalo pola dana da ga prepričam ovde. Time je okončan ovaj prvi pretkonferencijski dan.

Četvrtak, 19. jul

Kao što gore napisah, drugi dan pretkonferencije za mene je bio "Wikimedia Conference Follow-up Day". Program je obuhvatao tri poprilično nezavisne i nepovezane sesije, gde im je jedina zajednička stvar bila to što predstavljaju nastavak razgovora započetih na Vikimedijinoj konferenciji održanoj u aprilu u Berlinu.

Prva sesija je bila pod nazivom "Budućnost Vikimedijine konferencije" i vodio ju je Kornelijus Kibelka iz Vikimedije Nemačke, inače glavni programski organizator te konferencije već nekoliko godina unazad. Nakon kratkog predstavljanja svih prisutnih, Kornelijus nas je podsetio da je objavljen trogodišnji izveštaj o Vikimedijinoj konferenciji (odnosno organizacijama istih između 2015. i 2017. godine), a iz njega je naglasio zaključke: 1) udaljiti se od principa da je to nezavisni jednokratni događaj, 2) fokusirati se na strategiju i upravljanje, 3) ojačati profil i infrastrukturu događaja u Vikimedijinom pokretu i 4) biti zaista globalni pokret znači biti povezan. Nakon ovoga, usledio je brejnstorming ideja, pitanja i odgovora, koji je uključio sve prisutne. Glavna ideja za sledeću i makar još dve naredne godine je da postoji samo jedan trek, sa što manje bočnih događaja. I dalje će to biti konferencija za afilijacije, a ne za ceo pokret. Deo konferencije vezan za učenje više neće postojati, ali su manje ili novije afilijacije i dalje pozvane da prisustvuju. Što se tiče obučavanja oko upravljanja, to se već nekoliko godina sprovodi u formi pretkonferencije pred samu berlinsku konferenciju, što sada više neće postojati, tako da je dat predlog da se to uključi u "Dane učenja" koje organizuju pre Vikimanije predstavnici Zadužbine (postoji skepsa da bi se tako nešto moglo ikada realizovati). Što se tiče broja ljudi, ideja je da konferenciji prisustvuje maksimalno 200 ljudi: budući da broj afilijacija raste, ako bi svaka afilijacija imala po jednog predstavnika, to bi po trenutnoj situaciji značilo već 124 predstavnika. Ako tome pridodamo eksperte iz zajednice koji bi bili posebno pozvani, po jednu osobu iz afilijacija sa zaposlenima, odbor poverenika Zadužbine, predstavnike raznih komiteta, vrhovne menadžere iz Zadužbine i Vikimedije Nemačke, kao i organizatorski tim, vrlo lako se dolazi, a možda i premašuje brojka od 200 ljudi. Takođe, ako je jedan od predviđenih fokusa strategija pokreta, onda je nezamislivo ne uključiti i članove radnih grupa za strategiju, koje su ovih dana u procesu formiranja. Međutim, sva je šansa da će većina članova radnih grupa već biti uključena preko neke od gorepomenutih grupa ljudi. Postavljeno je pitanje da li će ovo biti konferencija na kojoj će se donositi obavezujuće odluke — nije postojao konsenzus oko toga, ali je nagovešteno da bi mogla da služi tome, ali samo u kontekstu upravljanja. Takođe je postavljeno pitanje šta raditi sa neaktivnim ili slabo aktivnim korisničkim grupama i ograncima, ali je algoritam aktivnosti jasan (i već se primenjuje par godina za ovu konferenciju). Bilo je pitanja i oko toga da li uključiti eksternu ekspertizu, kao i da li možda preimenovati konferenciju u neki drugi naziv. Svakako, ideja je da regionalne konferencije budu češće i raširenije, tako da preuzmu deo uloge berlinske konferencije; stoga bi te regionalne konferencije mogle u sebi da sadrže frazu "Vikimedijina konferencija".

Druga sesija ticala se povećavanja i diverzifikacije zajednica, a uz pomoć uređivanja na manjinskim jezicima, a vodili su je Mišel iz Holandije, Jun iz Norveške i Veronika iz Nemačke. Najpre je Veronika dala uvodnu reč i predstavila predavače: oni su svi deo takozvane "Mreže za podršku volonterima" (Volunteer Support Network) i najavljen je sastanak te grupe za početak Novembra u Beču. Što se tiče teme "manjinskog uređivanja", dvoumili su se da li da stave taj naziv ili "uređivanje iz dijaspore", ali taj naziv ne pokriva sve aspekte onoga što njih interesuje; manjinski jezik (nije bitan razlog zašto je manjinski, niti da li je prepoznat ili nije) je zato bolji termin. Dijalekti ovde nisu bili u fokusu. Zašto je ovo bitno? Razlog je dvojan: 1) centralizacija marginalizovanih, što je posebno važno za domorodačke jezike i 2) podrška onima kojima je to potrebno, što se najviše odnosi na izbeglice.

• Mišel je pričala o njenom iskustvu u Holandiji sa sirijskim izbeglicama i Karibljanima. Što se tiče prvog primera, došao im je jednom prilikom jedan izbeglica iz Sirije i pitao je da li Vikimedija Holandije može da mu pomogne oko uređivačkog maratona. Oni su, naravno, pristali i maraton je posetilo deset ljudi, jedan čovek koji ih je obučavao i jedan zaposleni Vikimedije Holandije. Sve se odigralo na arapskom jeziku, što je bila otežavajuća okolnost za zaposlenog, ali se nekako završilo. Ovo je primer gde je postojala inicijalna motivacija, ali ništa veće se nije izrodilo iz toga. Drugi primer je suštinski drugačiji: predstavlja dugoročni projekat "Viki voli Karibe", koji predstavlja stažiranje u kulturnoj instituciji. Glavni rezultat su članci napisani na papijamento jeziku. Mišel je tu istakla nekoliko izazova sa kojima su se suočavali (npr. procedure za rad na Vikipediji se znatno razlikuju na papijamento projektu u odnosu na holandsku Vikipediju, izvori su često neadekvatni, sam jezik nije dovoljno standardizovan i sl).
• Jun je pričao o severnosamskom jeziku, gde je njihov projekat praktično predstavljao revitalizaciju Vikipedije na tom jeziku. Cilj je bio da više ljudi uređuje Vikipediju i da nastane više sadržaja o kulturi. U okviru projekta dobili su donaciju tekstualnog sadržaja od jedne norveške biblioteke, a takođe su dobili i donaciju fotografskog sadržaja od jednog festivala kulture. Projekat traje već godinu dana, a planiran je do 2020. godine. Od loših strana, Jun je izdvojio da je pronalaženje partnera bilo prilično neuspešno.
• Veronika je dala još dodatne primere koji postoje širom sveta, bez ulaženja u preveliku analizu: oksitanski jezik u Francuskoj (gde oksitanska zajednica nije baš bila presrećna projektom Vikimedije Francuske, jer su to smatrali prevelikim mešanjem "centrale" u njihov lokalni rad), kurdski u Velikoj Britaniji (ovde postoje kompleksne dinamike, jer postoji više kurdskih jezika, tako da je situacija prilično komplikovana), atikamek u Kanadi i sl.

Pri kraju sesije smo izneli primere iz publike i definisali razne probleme sa kojima su se mnogi suočavali: neki imaju projekte, ali nemaju ljude koji će da budu posrednici između organizacije i ljudi; politika se često meša, ne postoji jezički standard (Romi), ljudi pričaju, ali ne pišu jezik (mnogo primera po Africi) itd.

Treća sesija je bila pod nazivom "Komunikaciona radionica: globalne kampanje", koju je vodio Greg Varnum iz Zadužbine. Najpre je dao kratak osvrt na to šta se izdešavalo u Berlinu na ovom polju (bile su tri različite sesije): zaključci su da naši glasovi treba da se čuju, pričanje priča pomaže da se poruka koju želimo da pošaljemo proširi i mi smo jedan pokret — hajde da budemo prepoznati kao takvi. Na ovoj radionici je fokus bio na ovoj poslednjoj stavci. Prva aktivnost je bila da nađemo partnera u prostoriji i da svaki par pronađe 3 zajedničke stvari. Nakon tog probijanja leda, svako u prostoriji se ukratko predstavio, a onda je usledio radionički deo: pitanje je bilo "Šta komunicirate i kojim kanalima?" i svako je imao za cilj da na lepljivim papirićima napiše po tri odgovora. Nakon par minuta za piskaranje, svako je predstavio svoje odgovore, a Greg je grupisao odgovore u klastere. Nakon toga, vrlo nepovezano sa prethodnom aktivnošću, predstavio je kampanju/proram u začetku Zadužbine: "1 milijarda žena". Cilj je da Vikipedija bude smislena jednoj milijardi žena. Nakon toga, predstavio je ovu stranicu na meti kao mesto za popisivanje datuma i događaja gde se može vršiti globalnija koordinacija između afilijacija i ljudi. Na kraju je prezentovao novi izgled zvaničnog sajta Zadužbine, koji je u međuvremenu lansiran u produkciju.

Nakon kraćeg odmora, busevima smo se svi uputili ka kejptaunskom akvarijumu, gde se održavala večera otvaranja Vikimanije. Ovo je bilo vrlo zanimljivo mesto za događaj kojim se započinje najveća konferencija u našem pokretu, tako da smo imali mogućnost da jedemo ribu dok posmatamo razne vrste riba i drugih morskih stvorenja kako plivuckaju oko nas. Posle par sati smo busevima vraćeni do hotela, a te večeri sam igrao jednu društvenu igru sa nekoliko Vikimedijanaca, što je bilo prilično zabavno.

Petak, 20. jul

Daglas Ijan Skot na otvaranju konferencije

Otvaranje konferencije, zajedno sa zatvaranjem, uvek je događaj kojem prisustvuje najveći broj posetilaca konferencije. Ovog puta, Daglas Ijan Skot, glavni organizator konferencije, dao je uvodnu reč: poželeo je dobrodošlicu svima, objasnio situaciju sa ručkovima i malo nam pojasnio situaciju sa Kejptaunom: zeleno svetlo na semaforu za pešake ne znači da se može bezbedno preći ulica, noću je bezbednost u gradu prilično loša, tako da treba izbegavati šetanje na ulici u toku večernjih časova, a takođe treba svako da brine o svojim stvarima. Nakon toga, Daglas je malo pričao o programu, a onda spomenuo sponzore. Pošto je ovo otvaranje bilo u petak, dva dana nakon stote godišnjice rođenja Nelsona Mandele, južnoafričkog državnika i borca za prava crnaca, Daglas je najavio da je u saradnji sa Zadužbinom Nelsona Mandele oslobođen i na Ostavu postavljen dnevnik ovog političara iz vremena pre njegovog hapšenja. Daglas je nakon toga spomenuo i ovogodišnju temu konferencije — Premošćavanje jazova u znanju, idemo putem ubuntua. Sa tim u vezi, pozvao je decu iz lokalne srednje škole da se na kratko obrate publici. Naime, ta deca su 2012. godine napisala otvoreno pismo svojoj vladi, gde su tražili uvođenje projekta "Vikipedija Zero" i taj njihov poduhvat je prikazan u video klipu koji je doživeo veliki uspeh od tada. Sada su ta deca, pet godina nakon završavanja te škole, dala svoj pogled na svet: šta im tačno Vikipedija znači, da je bitna ta promena sa pisanih na digitalne izvore, da im je Vikipedija pomogla oko izbora u budućnosti i da mnogi u Južnoj Africi i dalje nemaju pristup resursima na internetu. Posle njih, predstavljen nam je Baveš Patel, facilitator koji sebe opisuje kao "konverzacioni baštovan". On je prvo pozvao da, koristeći sajt menti.com, popišemo za koje sve jazove znanja znamo, a na ekranu su se u realnom vremenu prikazivali naši odgovori, u obliku oblaka reči. Nakon što je oko 700 ljudi unelo svoje odgovore, videlo se jasno da dominiraju termini kao što je "Afrika", "rod" i "žene". Nakon toga zadatak nam je bio da upoznamo ljude oko sebe, što su u mom slučaju bili Miki i Rouzi, tako da smo vreme za upoznavanje iskoristili da pričamo o Zdravku Čoliću i njegovoj pesmi koja je adekvatna za Rouzino ime. Na kraju je trebalo da odgovorimo, takođe preko Mentija, na tri pitanja: 1) Šta želim da dobijem od Vikimanije? 2) Šta želim da dam Vikimaniji? i 3) Kako da prebrodim jazove u znanju?

Prvi niz sesija kom sam prisustvovao bio je mešovit. Prve dve sesije su bile iz treka "Kolaboracija", dok je treća bila iz treka "GLAM". Dakle, prvu sesiju je vodila Andrea iz Argentine i ticala se reintegracije ljudi sa mentalnim bolestima u zajednicu koristeći Vikicitate. Andrea je najpre prikazala reprezentativni video klip, gde se objašnjava sam projekat, kako je zamišljen, zašto su odabrani baš Vikicitati i kakvi su bili efekti na pacijente. Ovaj klip je već prikazivan na nekim od ranijih konferencija u Vikimedijinom pokretu, ali su tada lica pacijenata koji su govorili bila zamućena. U međuvremenu su ti pacijenti to primetili i bunili su se, jer su želeli da im lica budu vidljiva, tako da je ovaj novi klip potpuniji i bolji nego što je ranije prikazivan. Andrea je posle toga govorila o korišćenoj metodologiji i savetima za uspešnost. Pacijenti su sada ponosni, jer koriste Vikicitate, a ne samo društvene mreže. Problemi na koje je Andrea nailazila su brojni, a preterana birokratija se ističe kao najgori. Međutim, ona je dokumentovala sve svoje akcije, tako da drugima to može da posluži za učenje. Mina iz Grčke je iskoristila ovu priliku da naglasi da je i ona započela isti projekat, Viki terapija, u Grčkoj. Svakako, zaključak ove sesije je bio "želimo da projekat uspe i u drugim zajednicama".

Druga sesija bila je o kolaboraciji u realnom vremenu, sa podnaslovom "Povezivanje čovečanstva". Sesiju su vodili Skot Ananijan, Roan Katau, Talija Čan i Ed Sanders, svi zaposleni u Zadužbini. Oni koji prate moje izveštaje sa Vikimanije, primetiće da nikad ne izostanem sa ovih sesija vezanih za grupno pisanje članaka u realnom vremenu, a bilo ih je već nekoliko puta na prethodnim Vikimanijama. Problem je u tome što slabo napreduje rad na ovoj oblasti, budući da Zadužbina ne odvaja sredstva za to, tako da se ljudi time bave samo "rekreativno", a i veći problemi su ljudsko-organizacione prirode, nego tehničke. U svakom slučaju, na početku su ljudi podizali ruke da bi se videlo koliko ljudi uređuje Vikipediju i koliko ljudi koristi druge kolaborativne alate, kao što su Gugl doks ili Eterpad (većina je digla ruke za obe stvari). Na početku je bilo reči o potrebama za ovakvim alatom (uređivački maratoni, aktuelnosti, mentorstva), ali za koji god scenario da se uhvatimo, uvek postoje neki društveni problemi (npr. autorstvo). Posle tih teoretskih razmatranja, prikazali su u demonstrativnom okruženju takozvani "CollabPad", gde su sa više prozora pristupili seansi grupne izmene nekog članka, čime su dokazali da je ovo tehnički izvodljivo i zapravo prilično završeno. Za razliku od prethodnih zamisli i demonstracija, ovde je uređivanje vizuelno, odnosno preko Vizuelnog uređivača, što je bila svesna odluka, budući da nesnimljen sadržaj treba u svakom trenutku da se prikaže svim kolaboratorima, a vikitekst dok se ne snimi u principu nije validan, pa je stoga mnogo lakše raditi sa VU. Ova alatka nema limita u broju korisnika koji mogu uređivati u paraleli, a brinuli su i o sukobima izmena u realnom vremenu. Osvrnuli su se i na ranije dizajnove koje je Pau pravio za ovu alatku, tako da je nešto zadržano od toga, ali neke stvari su nove. Jedna ideja je da uređivačkoj seansi mogu pristupati samo ljudi koji pripadaju nekom Viki-projektu, dok je druga da bilo ko može da uđe. Što se tiče razgovora u realnom vremenu, za sada ga nisu uključili, ali bi moglo da bude ubačeno u nekoj kasnijoj verziji. Što se tiče autorstva, rešili su na kraju sesije, kad se izmena snimi, bude zapravo evidentirana samo jedna izmena, ali sa većim brojem autora. Postavljaju se ovde pitanja vandalizma u stvarnom vremenu i nemih posmatrača, ali te stvari će se već rešavati u hodu politikama. Takođe je jedna ideja da se ovo koristi za zajedničko prevođenje sadržaja, ali za sada ta ekstenzija nije inkorporirana u ovaj dodatak. Bilo je i pitanja i predloga iz publike: npr. da administratori imaju pristup svim sesijama (zbog praćenja vandalizama), da se umesto pravog Vizuelnog uređvača koristi Vizuelni uređivač vikiteksta i sl.

Džejk Okazi

Što se tiče treće sesije iz ovog bloka, kao što rekoh, reč je bila o GLAM sesiji, i to o dolaženju do 5 miliona bibliotekara širom sveta. Ovu sesiju vodio je Džejk Okazi iz Zadužbine i u principu je predstavio #1lib1ref akciju koja se već par godina sprovodi širom sveta i o uspesima iste. Pošto je reč o viralnoj kampanji, pokušao je da što više sadržaja predstavi kroz tvitove, koji su bili glavni metod komunikacije i promovisanja ove akcije. Za tri godine su postigli 15 hiljada izmena na 24 jezička projekta. Rast kampanje je bio prilično linearan, a imali su dobru geografsku raspodelu vezanu za teme članaka. Ako je potrebna definicija ove akcije, to je "viralna onlajn kampanja mikrodoprinosa", sa ciljem dodavanja reference i uključivanjem pre svega bibliotekara, kao ljudi koji se bave katalogizacijom znanja. Ideja je da kampanja ima lak način za uključenje i da je poziv na akciju jednostavan. Međutim, negde su koristili i alate kao što je Citation hunt, koja nudi rečenice i pasuse iza kojih stoji šablon "činjenica", kako bi olakšali pronalaženje sadržaja kojem su potrebni izvori. Takođe je korišćen i Wikipedia Social Search, koji je služio za pronalaženje svih izmena koje u opisu imale "#1lib1ref". Što se tiče kanala koje su koristili, Džejk kaže da su gledali da koriste sve moguće društvene medije, ali da je Tviter preovlađivao. Postoji mnogo načina kako motivisati ljude da učestvuju: organizovati takmičenja (bilo generlana, bilo ciljana, npr. prijateljska rivalstva), objavljivati statistike progresa, koristiti influensere za promovisanje, najavljivati ciljeve kampanje, predstaviti tu aktivnost kao zabavu, izgraditi iščekivanje itd. Predstavljeni su uspesi u SAD-u, ali i na međunarodnom nivou — u nekim okruženjima "#1lib1ref" je pretvoren u "#1bib1ref", a u južnoj hemisferi je kampanja održana u maju, a ne u januaru, kao što je to bilo na severu(na južnoj polulopti, januar je vreme letnjih odmora, pa nije pogodno vreme za organizovanje bilo kakve akcije). Šta je sledeće? Praviti liste članaka za "popravku", kako bi se olakšao posao bibliotekarima i ostalim učesnicima, uključiti Instagram, uključiti Vikipodatke, kao mesto gde obitavaju suve činjenice (koje takođe treba referencirati) i sl.

Tokom ručka održan je "Obrazovni sastanak", odnosno sastanak koji se ticao Wikipedia & Education korisničke grupe, koja je nedavno zvanično osnovana. Naime, budući da sam bio jedan od troje ljudi koji su komunicirali sa Komitetom za afilijacije u prethodnih godinu dana koliko je bilo potrebno da se ta korisnička grupa zvanično prepozna, a zapravo jedini od to troje koji je prisustvovao Vikimaniji, na mene je pala dužnost da vodim ovaj sastanak. Stoga nisam pisao beleške, pa će samim tim izveštaj biti kratak. U najkraćim crtama, pošto su sastanku prisustvovali mnogi ljudi koje ranije nismo viđali i koji nisu učestvovali u radu globalne obrazovne zajednice do sada, dao sam na početku kraći istorijat cele priče, koji uključuje Obrazovni "kolab" koji je godinama postojao i koji se praktično pretvorio u daleko otvoreniju strukturu, ovu korisničku grupu. Pričali smo o trenutnoj situaciji, o ciljevima, upravljačkim strukturama i načinu na koji ćemo korisničku grupu postaviti na noge u narednim mesecima.

Nakon ručka, tj. odmah po okončavanju sastanka vezanog za obrazovnu korisničku grupu, otrčao sam do drugog hotela, gde je održan sastanak predsedavajućih Vikimedijinih ogranaka. Kao predsednik Vikimedije Srbije sam ponovo prisustvovao ovom zatvorenom sastanku. Kristof Ener iz Zadužbine je prisustvovao samo početku sastanka i iskoristio je priliku da objavi kako on više nije predsedavajući odbora poverenika Zadužbine, tako da će ga u narednom periodu na ovakvim sastancima zameniti Marija Sefidari, koja je onda upravo stigla, a on je napustio okupljanje. Tada smo se svi prisutni ukratko predstavili. Pored, dakle, Zadužbine, bilo je predstavnika iz Francuske, Čilea, Meksika, Poljske, Finske, Belgije, Bangladeša, Australije, Srbije, Nemačke, Španije, Venecuele, Italije, Ujedinjenog Kraljevstva, Jermenije, Distrikta Kolumbije, Indije, Izraela, Austrije, Ukrajine, Njujorka, Tajvana i Holandije. Pošto je agenda sastanka bila prilično gusta, neke planirane teme su preskočene. Prva tema bila je potencijalno organizovanje sastanka predsedavajućih: pošto se sastajemo samo u Berlinu, za Vikimedijinu konferenciju, i na Vikimanijama (što je na proleće i leto), postoji osećaj da nema kontinuiteta između jula/avgusta i marta/aprila, a ovakvi sastanci umeju da budu poprilično dugi. Zato je predloženo okupljanje istih ljudi, ali na jesen, u okviru sopstvene konferencije. Anketiranje ljudi preko interneta vezano za ovu temu je i dalje u toku, ali sva je verovatnoća da će se ova konferencija desiti. Posle ovoga je Rahul iz Indije imao prezentaciju o konfliktu interesa, nakon čega je usledila nepotrebno dugačka diskusija o tome. O ovome je bilo reči verovatno zbog toga što je ova grupa ljudi na jednom od poslednjih sastanaka bila suočena sa problemom Vikimedije Francuske, pa je bilo interesa da se edukujemo o tome kako da rešavamo konflikte. Rouzi iz Distrikta Kolumbije je naglasila da Komitet za afilijacije ima potkomitet koji se bavi konfliktima, koji se ponekad i koristi. Treća tema bili su treninzi/obuke novih članova odbora, koji su se povremeno organizovali u Vikimedijinom svetu. Kako se format berlinske konferencije menja, onda se gubi smisao organizovanja tih obuka pre te konferencije, pa se postavlja pitanje kako i kada ih organizovati, budući da i dalje postoji potreba za njima. Jedna ideja je da se te obuke ipak održe u okviru jedne konferencije godišnje, a druga da se one održavaju pre regionalnih konferencija, kojih bi trebalo da je sve više u narednim godinama. Još jedna ideja je bila da se održi onlajn konferencija, umesto fizičke. Sledeća tema bila je predlog da se korisničke grupe uključe u ovu grupaciju, gde su tradicionalno do sada bili samo ogranci i tematske organizacije. Razlog za to je što imamo 37 ogranaka, a mnogi imaju vrlo niske aktivnosti u poređenju sa nekim korisničkim grupama, koje rade na nacionalnom nivou, a dobijaju i velike količine sredstava, tako da ograničiti se samo na ogranke deluje nepotrebno diskriminišuće. Jedna ideja je da se pozovu po dve korisničke grupe sa svakog kontinenta i da se priključe ovoj grupi predsedavajućih, druga ideja je da se pozovu samo korisničke grupe koje teže da postanu ogranci. Poslednju temu izneo je Hajki iz Finske i bila je vezana za to kako se nositi sa političkim problemima u ograncima. Naime, ugovor koji ogranci potpisuju sa Zadužbinom govori da se od novca koji se dobije od Zadužbine ne sme vršiti lobiranje, a mnogi imaju potrebu da lobiraju. Nemci su vrlo politički angažovani, a i u Briselu postoji dvoje stalno zaposlenih koji se bave isključivo lobiranjem u Evropskom parlamentu. Jedan predlog je da se izbaci ta sporna kaluzula iz ugovora, a neki smatraju da ta klauzula zapravo i nije problematična, jer se u SAD pod lobiranjem smatra konkretno uticanje na političke aktere, dok mi uglavnom pod lobiranjem koristimo širu definiciju, odnosno uticanje na zakone, što ne bi trebalo da je problematično. Španci opravdavaju lobiranje činjenicom da im u statutu stoji da se bore za slobodno znanje. U svakom slučaju, sa lobiranjem treba biti pažljiv i ne treba da postanemo platforma za političke aktivnosti.

Poslednja tura sesija za prvi dan kojoj sam prisustvovao ticala se tehnologije. Prvu sesiju je držao Aron Halfaker i pričao je o korišćenju veštačke inteligencije u borbi za očuvanje Vikipedije slobodnom. Na početku nam je dao primere izmena na engleskoj Vikipediji i pitao nas da li smatramo da su te izmene dobre ili ne. Ljudi generalno koriste spiskove nadgledanja da bi pratili izmene na člancima koji su im od interesa, a korišćenje veštačke inteligencije smanjuje opterećenje patrolera za red veličine. Međutim, patroliranje izmena je sasvim različita stvar od praćenja novih članaka, tako da je i veštačku inteligenciju potrebno prilagoditi tim specifičnostima. Teško je rešiti suptilne probleme, kao što je pitanje značaja, ali mnoge kriterijume za brzo brisanje (koje ima Vikipedija na engleskom jeziku) lako je mašinski prepoznati. Nakon ovoga, Aron je ukratko predstavio ORES, alat koji pomaže pri patroliranju izmena, gde je konkretnije predstavio način kategorizacije članaka (ili kako on to naziva "topik modeling") tako da se za svaki članak prepozna po nekoliko Vikiprojekata, koji bi onda bili obavešteni o novoj izmeni napravljenoj na tom članku, čime se poboljšava šansa da neko relevantan za neku temu vidi nedavnu izmenu i po potrebi je vrati. Na kraju je naglasio kako je potrebno da se ovaj proizvod dobro integriše u postojeći rad Medijaviki softvera, a u kratkim crtama je spomenuo i mogućnost primene ove kategorizacije i na drugim Vikipedijama.

Drugi deo tehnološke grupe sesija držao je Gerge Tisa iz Mađarske, ali koji je zaposlen u Zadužbini. On je pričao o jednoj svojoj ideji — inkubatoru sestrinskih projekata. Naime, krenuo je sa tim kako rasat Vikipedije, posebno na engleskom jeziku, kao i inovacija usporavaju kako projekat postaje stariji. Svi Vikimedijini projekti su nastali do 2015/6. godine, sa izuzetkom Vikipodataka, što znači da postoji otpor ka inovacijama te vrste. Gerge je onda citirao izazove koje je naveo Džimi Vejls 2005. godine u pogledu oslobađanja sadržaja i ispostavlja se da ima još mnogo oblika znanja koji se mogu osloboditi. Takođe je Erik Meler 2010. godine naveo nekoliko primera novih projekata koje bi voleo da vidi, ali se nisu ostvarili. Gerge smatra da je proces za predloge novih projekata mrtav, pošto je poslednja odluka napravljena pre 5 godina. On je dao poređenje sa StackExchange skupinom sajtova, gde postoji 170 projekata i gotovo potpuni automatizam u smislu pokretanja novih projekata iz inkubatora. On smatra da je ovo rešenje primenjivo i u slučaju Zadužbine, jer je vreme koje zaposleni u Zadužbini imaju vrlo ograničeno, tako da treba automatizovati što je više toga moguće, a takođe se zajednici mogu delegirati pojedine stvari. Problem je u tome što neuspeh ima visoku cenu i potencijalno može uticati na druge projekte, a tu su i društveni problemi koji se nameću. Sve u svemu, ovo su više bila razmišljanja naglas jednog Vikimedijanca, a po publici se videlo da nije bilo neke velike podrške za tu ideju.

Martin Ditus

Poslednja sesija za prvi dan bila je plenarna i prezentaciju je držao dr Martin Ditus. Naziv predavanja je bio "Pravičnost znanja i prostorna pravda na Vikipediji". Počeo je sa činjenicom da postoji geotagovanje na člancima na Vikipediji i da su svojevremeno napravljene mape geotagovanosti, gde se vidi da su Evropa i Severna Amerika dosta pokrivene člancima, dok je ostatak sveta vrlo slabo pokriven, što on i njegove kolege nazivaju "informacionom pustinjom". Ispostavlja se da ima više članaka o Evropi nego o svim drugim kontinentima zajedno. Postavlja se pitanje zašto postoji ovaj disbalans? Ispostavlja se da konektivnost košta! Međutim, širokopojasna internet konekcija sama po sebi nije dovoljna, već postoje i nejednake "geografije glasa i učešća", što znači da postoji nesrazmera o tome odakle se piše sadržaj i o čemu se piše: neki regioni imaju veliku uticaj (piše se dosta sadržaja iz njih), dok su neki regioni magnetni (piše se dosta o njima). Na primer, Severna Amerika i Evropa pišu dosta o drugim regionima, ali ti drugi regioni takođe dosta pišu o Severnoj Americi i Evropi. Budući da svet brzo dolazi na internet, postavlja se pitanje da li je povećana konektivnost povećala učešće kada je reč o pisanju sadržaja? Odgovor je "Da!", mada treba napomenuti da se ovo odnosi samo na anonimne izmene. Ono što je interesantno je da se to povećanje učešća drastično razlikuje između regiona i da je povećanje pristupačnosti interneta najviše uticalo na povećanje pisanja o "domaćim" temama u Severnoj Americi i Evropi. Martin je zatim dao pregled za nekoliko velikih svetskih gradova gde se tačno na mapi grada nalaze članci koji postoje na Vikipediji, što daje indikaciju o urbanizaciji i gustini naseljenosti u tim mestima. Međutim, kada se pogleda ko piše te članke, ispostavlja se da članke ne pišu ljudi koji žive u tim delovima grada. Takođe je dao primer Jerusalima, gde na Gugl mapama u zavisnosti od jezika pretrage (hebrejski, arapski, engleski) dobijate različite ponude restorana. Poenta svega ovoga je da se iskaže neravnopravnost i nepravičnost u vezi sa podacima dostupnim na internetu. Postavlja se pitanje ko poseduje, kontroliše, oblikuje i ima pristup tim augmentiranim i hibridnim podacima? Iz tih pitanja nastao je pokret "Digitalna prava za grad", gde je cilj da postoji pravda kod podataka, što je paralelno Vikimedijinom strateškom usmerenju da se dostigne pravičnost znanja, što je po njemu moćan koncept. Tu je napravio razliku između "jednakog tretmana" i "jednakih prilika", što je sinonimno za razliku između "ravnopravnosti znanja" i "pravičnosti znanja". On smatra da je pravičnost znanja sama po sebi nefer, ali spominje i sedam koncepata društvene pravde (npr. marksizam, feminizam, egalitarijanizam i sl). Takođe spominje i da ne postoji savršen model za dostizanje pravičnosti, te stoga to podrazumeva da se aktivno uključimo. Martin je završio svoje izlaganje pozivom da ga kontaktiramo sa primerima uticaja koju nepravičnost u znanju ima, kako bismo mogli da se borimo protiv nje. U svakom slučaju, ovo je bilo interesantno predavanje, pa ko ima vremena, može pogledati ceo snimak na Jutjubu.

Nakon zvaničnog programa, usledeli su manje formalni sastanci. Prvi na kom smo Miki i ja bili ticao se LGBT+ tema. Sastanak je moderirao Tomas Šalhart iz Austrije. Nakon kratkog upoznavanja svih prisutnih, ljudi su se javljali sa primerima aktivnosti u protekloj godini vezanim za GLBT+ teme. Miki i ja smo predstavili uspehe projekta Viki voli prajd u Srbiji, a bilo je reči i o događajima u Njujorku, Viki-prajd događaju u Madridu prošle godine i sl. Tu je povedena priča o problemima sa sadržajem i zajednicama, sa konkretnim primerom Čelsi Mening. Što se tiče planiranih aktivnosti, Saskija iz Nemačke je najavila Viki-prajd događaj u Stokholmu u avgustu, kao i LGBT konferenciju u Njujorku 2019. godine povodom godišnjice Stonvolske pobune i svetskog prajda koji će se tamo održati. Jedan od prisutnih učesnika je predložio uključenje u projekat "Viki voli ljubav", a na kraju je povedeno pitanje komunikacionih kanala — da li su potrebni dodatni kanali, ili su postojeći dovoljni?

Drugi neformalni sastanak za mene bilo je okupljanje vezano za Vikipedijance stažiste (dok je Miki učestvovao u CEE sastanku). Najpre smo se svi ukratko predstavili, a onda je Dejvid iz Njujorka najavio da je podnet predlog za formiranje korisničke grupe za Vikipedijance stažiste. Zatim su prisutni ljudi davali primere svojih stažiranja, odnosno načina na koji svi oni realizuju ovaj program. Između ostalih, i ja sam predstavio trenutne aktivnosti Vikimedije Srbije na ovom polju, koje su, istini za volju, u punom jeku i za ostatak sveta izgleda prilično nesvakidašnje. Stoga je bilo dosta interesovanja i pitanja od ostalih učesnika oko pojedinosti naših osam ovogodišnjih jedno-do-dvo-mesečnih programa stažiranja. Ljudi su zatim delili probleme na koje su nailazili u realizaciji, kao i alate koje su koristili (npr. Dešbord i Glamorgan). Neko je napomenuo da je dobar argument za GLAM ustanove taj da je Vikipedija dobra za konstantan saobraćaj, jer za razliku od društvenih medija, gde su objave na njima vrlo privremene prirode, članci na Vikipediji stoje godinama i slike na njima mogu konstantno da upiru ka sajtu GLAM ustanove. Kada je reč o tome šta bi korisnička grupa mogla da uradi kao organizacija, ljudi su naveli: bolja dokumentacija, poboljšanja softvera, skupljanje resursa, neuspena iskustva i sl.

Čak i posle neformalnih sastanaka program nije bio završen. Usledela je "Poster sesija", gde su ljudi kreirali svoje postere i imali su priliku da ih predstave posetiocima. Posteri su bili lak i vizuelno primamljiv način za prikaz bilo čega što je od interesa: nova ideja, rezime projekta, štagod. Miki je napravio jedan poster, ali o tome će on detaljno. Ja sam svakako gledao da obiđem što više postera i da uživam u tortama i ostalim slatkišima koji su postojali kao posluženje, uz druženje sa lokalnim i manje lokalnim Vikimanijacima. Time je ovaj dan, ujedno i jedan od najtežih na ovoj konferenciji, završen.

Subota, 21. jul

Šon Džejkobs

Prva sesija u subotu ujutru bilo je plenarno predavanje dr Šona Džejkobsa pod naslovom "Debata dekolonizacije: Društveni mediji kao arhive izvora i Vikipedija". Ovo je bila jedna vrlo neinspirativna prezentacija, jer je čovek mahom sve čitao sa papira, a nije imao ni slajdove (sa izuzetkom jednog), tako da nije držao pažnju. Ukratko, pričao je o sebi i Južnoj Africi, vezi sa aparthejdom, o skorašnjoj istoriji i aktuelnim društvenim problemima u zemlji, kao i o korišćenju društvenih medija kao baze izvora, jer su društveni mediji značajno mesto za debate u Južnoj Africi. Koga zanima, može pogledati predavanje na Jutjubu.

Lejla Zija

Prvi niz sesija kom sam prisustvovao ticao se istraživanja. Prva sesija imala je naslov "Stanje istraživanja na polju jazova u znanju". Više autora je pravilo ova istraživanja, ali su Dijego Saez-Tramper i Lejla Zija bili ti koji su prezentovali. Najavljeno je da će ovo biti više radionica nego prezentacija, ali na kraju nije bio takav osećaj. Autori su najpre pokušali da identifikuju koji sve jazovi postoje i našli su tri vrste: u sadržaju, čitalaštvu i uredništvu. 2016. godine sprovedeno je istraživanje kojim su pokušali da razumeju ljude koji čitaju Vikipediju. Po njemu, velika većina ljudi čitaju Vikipediju samo na jednom jeziku, odnosno manje od 20% ljudi menja jezike tokom sesije čitanja. Što se tiče sadržaja, on nedostaje na svim Vikipedijama, mada je najmanje to primetno na Vikipediji na engleskom jeziku. Mnogi članci su jedinstveni za pojedine jezike, odnosno ne postoje ni na jednom drugom jeziku. Samo 1% članaka na engleskoj Vikipediji ima oznaku da su "dobri" ili bolju, 37% su klice, a od ukupno 1.6 miliona različitih naslova sekcija u člancima, 80% se koristi u samo jednom članku. Kod istraživanja vezanog za sekcije došli su do zaključka da broj sekcija na Vikipediji generalno je proporcionalno kvalitetu članaka. Takođe su identifikovali problem kod kreiranja novih članaka, a to je da se ljudi suočavaju sa potpuno praznom stranom; ono što može poboljšati kvalitet članaka bi bio neki pretpopunjeni sadržaj, makar u vidu predloženih naslova sekcija. Stoga su radili na pravljenju sistema za automatsku detekciju, strukturu i skaliranje. Ako se uzme primer članaka o Kejptaunu i Teheranu, vidi se da je struktura u tim člancima poprilično različita, ali da postoje preklapanja. Preko sistema kategorija mogu da posmatraju sve članke iz određene kategorije, npr. sve članke o glavnim gradovima, a onda na osnovu toga da prave sisteme preporuka koje sekcije uključiti u nove članke. To su testirali i dobili su prilično dobre rezultate: npr. za članak Nelson Mandela (u teorijskom slučaju da taj članak ne postoji), dobijene su relevantne sekcije koje bi imalo smisla uključiti u članku o njemu. Kada se postavi pitanje šta raditi sa drugim jezicima, žele da ovaj sistem odlučivanja radi na svim jezicima, tj. da bude nezavisan, jer je ideja da se prati hijerarhija kategorija i na osnovu toga odlučuje. Kada je reč o nedostajućem sadržaju, pored teksta nedostaju i slike. Na Vikipodacima 95% stavki i dalje nema nijednu sliku (83.5% za stavke o ljudima, a 92.1% za stavke o vrstama). Teško je na automatizovan način naći slike za ljude, tako da je ideja razviti "mašinski potpomognuto vizuelno obogaćivanje", gde bi se pretraživale slike, rangirale po kvalitetu i relevantnosti i koristile za obogaćivanje članaka i stavki. Tek na kraju sesije je bilo par minuta vremena za "radioničarski deo" odnosno brejnstorming, gde je bilo nekoliko nepovezanih pitanja i komentara. Između ostalih i ja sam postavio pitanje oko za potencijalnih istraživanja vezanih za crvene veze, gde Lejla nije imala nikakav konkretan odgovor, ali se zainteresovala za tu temu, tako da smo se dogovorili da razmenimo kontakte nakon sesije kako bismo detaljnije popričali o tome.

Drugu sesiju su držali Dario Tarboreli, Endi Mabet, Danijel Mičen i Andra Vagmejster, a bavila se Vikisajtom odnosno na engleskom WikiCite, projektom sa ciljem stvaranja otvorene baze izvora. Autori prezentacije su na početku izjavili kako im je stalo do izvora, a standardni način za korišćenje referenci (<ref>{{cite...|...}}</ref>) nije ni malo "juzer frendli". Ideja za poboljšanje toga je postojala još 2005. godine, ali je ona mogla da bude realizovana tek dolaskom Vikipodataka, koji podržavaju sve što je potrebno. Zatim je dat kratak uvod u Vikipodatke za one koji to nisu znali, a onda su istaknute prednosti korišćenja Vikipodataka za referenciranje: mogu se naći svi članci koji citiraju neki izvor, što je posebno značajno kod uklanjanja osporenih ili povučenih izvora; takođe, infokutije na svim jezicima će imati iste podatke ako se reference smeste na Vikipodatke (izjave tamo mogu biti referencirane, sa svim potrebnim kvalifikatorima). SPARQL jezikom se mogu vršiti proizvoljne pretrage po bazi Vikipodataka, tako da se mogu naći kompleksne stvari. Smeštanje svih podataka o publikacijama na Vikipodatke omogućuje da se metapodaci tih publikacija uniformno prikazuju na svim Vikipedijama, na svim referencama koje citiraju tu publikaciju. Postoji i alatka ORCIDator, koja služi za importovanje metapodataka referenci. Trenutno na Vikipodacima postoji 50 miliona stavki, od čega 19 miliona čine publikacije; od Vikidata konferencije održane u oktobru prošle godine, iskorišćenje svojstava vezanih za publikacije je naglo skočilo (npr. svojstvo "Autor" ima 200% iskorišćenja u odnosu na ranije). Zatim je dato još nekoliko dobrih primera iz prakse gde se vidi moć ovog sistema: postoji graf referenci, sajt Scholia, takozvani "Zika korpus", primer Akutne promijelocitične leukemije, Gene Wiki Project i sl. Takođe su krenuli da sarađuju sa dosta izdavača, tako da se konstantno uvoze nove publikacije na Vikipodatke (tim pre što mnogi podaci postaju sve više dostupni i oslobođeni). Na kraju nije bilo previše vremena za planiranu radionicu, tako da smo pozvani da se uključimo onlajn. Pre samog kraja najavljena je sledeća WikiCite konferencija za kraj novembra u San Francisku.

Ručak smo Miki i ja ovog dana iskoristili prvo za malo odmora, a onda i za jednočasovni razgovorni sastanak sa izvesnim Maršalom Milerom, projektnim menadžerom u Zadužbini. Naime, njega sam upoznao na prvoj sesiji vezanoj za istraživanja, pošto je sedeo do mene, pa smo se tada dogovorili da malo podrobnije popričamo. On se bavi istraživanjem vezanom za retenciju novih korisnika na Vikipedijama srednje veličine. Kako smo i mi Vikipedija srednje veličine, interesovale su ga prakse i činjenice vezane za našu zajednicu, pa smo mu Miki i ja to malo bliže objasnili. Za sada Zadužbina ima dva pilot projekta na češkoj i korejskoj Vikipediji, gde postoje osobe koje predstavljaju sponu između Zadužbine i tih zajednica.

Nakon ručka prisustvovao sam trima sesijama vezanim za ono što bi englezi nazvali "advocacy", a što bismo mi uslovno preveli kao "lobiranje". Prvu sesiju, pod nazivom "Vikimedija vs Dezinformacije", držali su Dimitar Dimitrov iz Bugarske i Jan Gerlah iz Nemačke, a koji inače rade u Evropskom parlamentu u Briselu. Njihova prezentacija se dakle bavila tematikom Vikimedije protiv dezinformacija, ili terminologijom modernih floskula "facts matter" protiv "fake news". Vlade mnogih država odavno upravljaju informacijama koje plasiraju javnosti, ali je Zadužbina tek u svom godišnjem izveštaju za 2016. godinu naglasila kako su "činjenice bitne". U Evropskoj uniji je nedavno sastavljena "Ekspertska grupa visokog nivoa za lažne vesti", mada Dimi tvrdi da niti je to ekspertska grupa, niti je visokog nivoa. U svakom slučaju, nju čine predstavnici članica EU, kao i predstavnici velikih stejkholdera — Gugla, Fejsbuka, Tvitera i Vikimedije. Dat im je cilj da reše problem lažnih vesti za tri meseca, što je prilično nerealistično. Bitno je svakako bilo definisati šta znače "lažne vesti" — ispostavlja se da je bitna namera obmane, a ne prosto plasiranje neistina (ovo je ubačeno zbog zaštite slobode govore u kontekstu satire, na primer). Nakon ovoga, Jan i Dimi su predstavili situacije po ovom pitanju širom sveta: u Brazilu odavno postoji kampanja protiv lažnih vesti, u Maleziji je kriminalizovano širenje lažnih vesti o državi, što je dovelo do cenzure kritike rada države (srećom nova vlada je najavila da će opozvati taj zakon), u Francuskoj je Makron predložio zakon protiv lažnih vesti, ali koji bi bio ograničen samo za trajanje izborne kampanje i gde bi se moglo tražiti od suda da zahteva uklanjanje sadržaja (donji dom je prihvatio ovaj zakon, ali ga je Senat oborio) — ovo je zapravo jedan od svetlijih primera gde država nije oportuna i ne pokušava da širenje lažnih vesti zameni cenzurom ili nekim drugim užasnim stvarima. Vlade širom sveta svakako planiraju svašta, ali postoji veliki potencijal da stvari krenu po zlu. Vikimediju često pitaju za mišljenje, ali mi nemamo zavničan stav. Međutim, svakako da pojedinci imaju razna lična stanovišta oko toga. Iz publike je naveden primer Italije, gde je postojalo crveno dugme za prijavu lažnih vesti, ali je ono uklonjeno. Takođe, na Filipinima je za eksperta za društvene medije angažovana bivša seksi igračica, a ne pomaže činjenica da je na Vikipediji lista filipinskih sajtova koji propagiraju lažne vesti ogromna. Još jedan glas iz publike je rekao da je potrebno da se zaštiti protiv cenzure, odnosno da je bolje da ne cenzurišemo ništa, pa makar i po cenu postojanja lažnih vesti.

Druga sesija bila je pod nazivom "Barijere u intelektualnoj svojini za GLAM projekte u globalnom jugu", a data je perspektiva Indije. Sesiju je vodila Rohini Lakšane, ali je suština sesije bila u audio prezentaciji koju je snimio Tanvir Hasan, koji nije bio u mogućnosti da prisustvuje konferenciji. Budući da je gro sesije činila Tanvirova monotona priča, bez ikakve prezentacije, interakcije ili bilo kakvog drugog stimulansa, bilo je dosta naporno slušati ga i razumeti ga sa teškim južnoazijskim akcentom. Međutim, ono što sam razaznao je da Vikimedijanci u Indiji imaju dosta problema sa kopirajtom, CC licence nisu svima jasne, kao ni koncept kopilefta, ali da se oni uprkos tome bave GLAM projektima. Međutim, u Indiji postoje kulturne stege i nerazumevanje intelektualne svojine. Na sajtu jedne od indijskih arhiva, kada se pokuša preuzimanje fajla, potrebno je dati lične informacije kao i razlog za preuzimanje, a ti fajlovi su često nekorisni, nisu u dobrom formatu, predstavljaju lošu kopiju i sl. Nakon izlaganja Rohini je pokušala da izmami neko pitanje iz publike, koja je bila u velikom muku, ali je na kraju Čak Roslof iz Zadužbine spasao stvar i postavio jedno pitanje, nakon kog je sesija zvanično okončana.

Sajleš Patnaik

Treću sesiju, odnosno prezentaciju, u ovom nizu držao je Sajleš Patnaik iz Indije, a naziv je bio "Jedna po jedna slika: kako vlade mogu pomoći u premošćavanju informacionog jaza na Vikipediji". Sajleš, čiji je maternji jezik odija, zapitao se da li je nedostupnost slika vrsta informacionog jaza, pa je stoga napravio mini anketu sa 63 ljudi na samoj Vikimaniji. Preko 90% ispitanika je smatralo da to jeste vrsta informacionog jaza, a trećina ispitanika je sarađivala sa vladama kako bi premostila taj jaz. Ono što je on zaključio je da postoje zajednički izazovi u saradnji sa vladinim institucijama: reč je o teškom procesu, punom birokratske nezainteresovanosti i sa poteškoćama u razumevanju slobodnih licenci. Možda se pitate zašto baš sarađivati sa vladama: odgovor je da su to jedni od najvećih proizvođača originalnih podataka i sadržaja; međutim, oni često imaju ograničen pristup, pa onda propadne trud za deljenjem sadržaja. Što se tiče konkretnog rada i dostignuća u Indiji, odnosno saradnje sa lokalnom vlašću, Sajleš i njegovi saradnici su se fokusirali na šampionat u atletici, gde su dodate 462 slike (dve trećine se koriste na Vikipediji), napisano je dosta članaka (zajedno, ti članci su imali preko 10 miliona pregleda), a napravljene su nove saradnje. Preko saradnje sa lokalniom vlastima, lokalni Vikimedijanci su davali informacije o otvorenim licencama i prikazivali su im studije uspešnih slučajeva. To je za posledicu imalo akciju da su svi sadržaji na svim društvenim medijima te vladine organizacije (7 sajtova i 8 naloga na društvenim medijima) bukvalno preko noći prebačeni da budu pod otvorenom licencom. Sajleš je svoje izlaganje završio porukama da je bitno promovisati saradnju i da je potrebno dosta pilot-projekata kako bi se postigao neki veći efekat, ali da se tek tada može uticati na izmene u zakonodavstvu. Na kraju nije bilo previše pitanja, ali je Džimi Vejls, koji je sve vreme tokom prezentacije stajao pozadi u publici, javno pohvalio ovaj projekat i poželeo sreću i uspehe u daljim poduhvatima Vikimedijanaca u Indiji.

Ketrin Mar

Poslednja zvanična sesija za subotu bila je plenarno obraćanje Ketrin Mar, izvršne direktorke Zadužbine. Ona je imala zapravo vrlo kratko ali inspirišuće izlaganje, gde se pozvala na duh Ubuntua i kako se on apsolutno uklapa u ono što mi u pokretu radimo i kako mi sledimo tu doktrinu. Pošto je strategija pokreta ovih godina u punom jeku, krećemo se ka 2030. godini sa ciljem da budemo zaista globalni pokret. Afrika je, pogotovo sa ovom konferencijom, prebačena iz margina u centar. Izrada i praćenje strategije je u ovom trenutku vrlo važno i, između ostalog, moramo da popravimo korisničko iskustvo u MedijaViki softveru. Nov izazov je, kao što tema konferencije kaže, premošćavanje jaza znanja. Taj jaz je najizraženiji u Africi, odakle dolazi svega 1.3% ukupnih doprinosa Vikimedijinim projektima; stoga, to nam predstavlja izazov i samim tim priliku da učimo. Sa tom mišlju je započela panel diskusiju i iz publike pozvala četvoro panelista: Emna Mizuni iz Tunisa, Olušola Olanijan iz Nigerije, Samuel Guebo iz Obale Slonovače i Erina Mukata iz Ugande. Ketrin je postavljala pitanja, što ciljana što generalna, a panelisti su naizmenično odgovarali na njih. Od Emne smo saznali da su okupljanja u Vikimedijinom pokretu veoma bitna, jer se ona sa Vikimanije u Meksiku vratila sa boljim razumevanjem kako realizovati projekat, što joj je olakšalo stvari u daljem radu, a takođe joj je poseta toj konferenciji omogućila na neki način međunarodno priznanje njenog rada; poručila je da pričamo u lokalnim kontekstima o super stvarima koje se dešavaju u Africi u okviru našeg pokreta, kako bi se širila svest o tome; za kraj je poručila da je izgradnja kapaciteta vrlo značajna i da svoje uspehe i neuspehe treba deliti sa drugima — svima nam znače platforme kao što su Vikimanija i Vikiindaba, jer one za direktnu posledicu imaju kreiranje raznih korisničkih grupa. Od Olušole, koji je generalno bio teško razumljiv, saznali smo kako je to biti "van" pokreta, kako je u kontekstu Nigerije rad na Vikipediji na engleskom jeziku vrlo težak, što otežava i dovođenje novih korisnika i čini njihovo zadržavanje još težim; međutim, partnerstva su značajna u radu, potrebna je posvećenost a svi smo mi volonteri; na kraju, izazov je kako naći informaciju u današnje doba! Što se tiče Samuela, on je pričao o svom super iskustvu oko organizacije prve Vikiindaba konferencije; za Vikimediju je istakao da ima mesta za deljenje ličnih uspeha — na primer, on je bio Vikipedijanac stažista i to je znatno uticalo na njegov život; na kraju, istakao je da mu je bilo super kada je prisustvovao prvoj svojoj Vikimaniji, ali mu je bilo žao jer je bio jedini iz svog okruženja — bolje bi bilo da je više ljudi prisustvovalo, kako bi imali super doživljaj kao i on. Erina je, pak, pričala kako su u Ugandi od 2014. godine imali projekte, ali da niko nije znao za njih i da su prvi put prepoznati od globalne zajednice tek 2017. godine kada je prisustvovala Vikiindaba konferenciji; razumevanje partnera je dosta bitno u radu u Vikimedijinom pokretu, a takođe su bitni potvrđivanje i prepoznavanje akcija ljudi u pokretu; za kraj, naglasila je kako su takmičenja poput Viki voli zemlju i Viki voli spomenike veoma dobri za zajednice širom sveta.

Ketrin Mar sa panelistima

Nakon glavnog programa, prvo neformalno okupljanje kom sam prisustvovao ticalo se Vikimanije 2019. godine u organizaciji švedskog tima, pošto nije tajna da će se Vikimanija dogodine održati u Stokholmu. Iako je ovo spadalo u okupljanja, više je ličilo na standardnu sesiju, odnosno radionicu. Aksl je vodio radionicu, a prvo pitanje koje je postavio: "šta Vikimanija mora da postigne?" U manjim grupicama smo diskutovali o tome i pokušavali da navedemo što više odgovora, koji su onda javno prezentovani i lepljeni na zid, uz grupisanje. Nakon toga, za svaku od većih tema kreirana je posebna grupica ljudi koja je diskutovala o konkretno toj temi. Ja sam bio u grupi koja je diskutovala o tome kako implementirati odnosno rešiti jazove znanja, budući da je ove godine tema bila identifikovanje jazova znanja. Iako je načelno to bila naša tema, brzo smo se udaljili od nje i promenili fokus na pravilnu/bolju dokumentaciju konferencije. Kad nam je isteklo vreme za diskusije, po jedan predstavnik svake od grupa dao je kratak rezime diskusije i time je okončano ovo okupljanje, uz napomenu da su organizatori popisali sve što je rečeno i gledaće da to sve uzmu u obzir prilikom organizacije same konferencije. Takođe mi je tokom ove sesije skrenuta pažnja na ovu stranicu.

Poslednje okupljanje za subotu bilo je okupljanje organizatora događaja, u organizaciji Kornelijusa iz Vikimedije Nemačke. Naime, on je želeo da na jednom mestu okupi sve one koji se interesuju za organizovanje događaja. Ideja mu je da događaji ne budu apsolutno nezavisni, već da budu na neki način povezani i da postoji deljenje iskustava. Nakon kraćeg predstavljanja svih prisutnih, podelili smo se u dve grupe, prosto zato što je došlo previše ljudi za konstruktivnu raspravu u okviru jedne velike grupe. Obe grupe su se bavile istom problematikom, a to su dva pitanja: 1) Kako možemo da podržimo jedni druge? i 2) Kako/gde možemo da se međusobno povežemo? Tokom diskusije u mojoj grupi, izronili su razne dobre i loše ideje: npr. par organizatora jedne regionalne konferencije mogu biti u organizacionom timu naredne godine, kako bi postojao kontinuitet u organizaciji i kako bi se prenela pozitivna iskustva; što se tiče komunikacije, predloženo je otvaranje posebne mejling liste za razmenu iskustava po pitanju organizacije događaja, kao i Fejsbuk grupe; Kornelijus je popisao sve ideje, tako da bi trebalo nešto od toga da zaživi u budućnosti.

U ostatku večeri, nakon kratkog predaha u hotelskoj sobi, otišao sam na večeru za "funkcionere", što je standardni događaj koji se na Vikimanijama konstantno odigrava subotom uveče, a koji ima za cilj da pruži mesto za okupljanje za sve korisnike sa naprednim pravima u Vikimedijinom svetu (stjuardi, čekjuzeri, oversajteri, birokrate, OTRS korisnici, članovi arbitracionih komiteta i sl). Na taj način se odaje priznanje tim ljudima i Zadužbina se besplatnom večerom redovno zahvaljuje za posvećenost. Pošto je reč o društvenom događaju, po pravilu nema mnogo konstruktivne rasprave, mada valja zapaziti da sam pojedinim bitnim ljudima otvorio oči po pitanju realnosti na nekim od "susednih" viki projekata. Nakon ovog događaja sam se sa još nekolicinom učesnika Vikimanije uputio ka obližnjem noćnom klubu, a iz izlaska smo se vratili u sitne sate. Sitan je broj sati koji sam spavao, ali to nije uticalo na moju produktivnost na konferenciji sutradan. :)

Nedelja, 22. jul

Prva sesija poslednjeg dana konferencije bila je vrlo zanimljiva plenarna prezentacija koju je držala Džoj Buolamuini, koja sebe smatra pesnikinjom koda. Ko ima vremena, neka pogleda ceo snimak sesije, a ja ću pokušati da sažmem to u nekoliko rečenica. Tema prezentacije je bila "Opasnosti veoma belih podataka i algoritamskih pristrasnosti". Na početku prezentacije, Džoj je prikazala svoj kratki video klip pod naslovom "Veštačka inteligencijo, zar nisam ja žena?", gde ističe kako moderni algoritmi za prepoznavanje lica zasnovani na mašinskom učenju često crnkinje "prepoznaju" kao muškarce, uključujući neke od najpoznatijih crnih žena. Džoj predvodi organizaciju pod nazivom Algoritamsko društvo pravde i sajt notflawless.ai, čiji su ciljevi da prepoznaju, istaknu i smanje pristrasnosti, a sama Džoj je učestvovala u TED govorima, bila u gostima kod Trevora Noe i sl. Ona se bori protiv tzv. "coded gaze", odnosno algoritamskih pristrasnosti, gde softveri za prepoznavanje lica ne prepoznaju njeneno lice, a neki je označavaju kao muškarca. Ističe da je kod prepoznavanja lica bitna tačnost, jer često životi zavise od toga (dala je primer policije u Velsu). Postojao je "zlatni standard" u procenjivanju uspešnosti algoritama mašinskog učenja, ali je tu postojala velika pristrasnost u korist muškaraca, što znači da su "podaci sudbina", odnosno da su pristrasnosti sveta predstavljene i u podacima. Stoga, inkluzija zahteva nameru, a ta namera je dovela do novih benčmarkova, koji su inkluzivniji i tačniji. Ti novi testovi procenjivanja uspešnosti algoritama za prepoznavanje lica su učinila da njihova tačnost bude dosta niža nego što je to bilo ranije, pogotovo za kategoriju crnih žena, gde je uspešnost bila oko 50%. Da bi se taj problem rešio, Džoj je pisala velikim kompanijama koje se bave datom problematikom: jedino je IBM dao zadovoljavajući i pravovremen odgovor i nakon izmena njihov algoritam je imao daleko bolju uspešnost; s druge strane, face++ i Majkrosoft su joj dali bezvezne odgovore i nisu se potrudili da isprave svoje algoritme. Naučene lekcije su: međusekcionalnost je bitna, vrlo beli podaci i promena je stvar prioriteta. Na kraju, Džoj je ponovo prezentovala svoj video klip, a sada je publici on bio jasniji, kada je u prezentaciji dat malo bolji pregled tematike. Nakon toga, bilo je nekoliko pitanja iz publike, vezanih za nebinarnu podelu rodova, oko veštačke inteligencije, oko sistema klasifikacije ljudi po boji kože, oko poređenja sa prepoznavanjem govora i procesiranja prirodnih jezika.

Drugi set sesija kojima sam prisustvovao pripadao je treku Kolaboracije, gde su prvu sesiju držali Nikol Eber i Kornelijus Kibelka iz Vikimedije Nemačke, a sa naslovom: "Organizovanjem Vikimedijine konferencije naučili smo jednu stvar. Kako možemo da je primenimo u pokretu?" Na početku su se predstavili, rekli su ko su oni i šta je Vikimedijina konferencija. Oni su nedavno objavili trogodišnji izveštaj o organizovanju ove konferencije, a četiri bitna zaključka su: 1) ne treba više da budemo "one stop shop", odnosno mesto gde će se ljudi kratko zadržavati, 2) fokusirati događaj na strategiju i upravljanje, 3) osnažiti profil i infrastrukturu događaja u Vikimedijinom pokretu (regionalno i globalno) i 4) izgraditi više i jače veze kako bismo bili zaista globalni pokret. Stoga, njihovi predlozi su da Vikimedijina konferencija ima fokus isključivo na strategiji pokreta i upravljanju (samo jedan trek na konferenciji), dok bi se "učenje" prebacilo na regionalne i tematske događaje. Što se tiče trećeg zaključka, njihova razmišljanja se kreću na sledeći način: 1) organizacija većeg broja konferencija može dovesti do većeg iscrpljivanja volontera, 2) logistika je najvišeg prioriteta, što dovodi do situacije da program nije uvek najsjajniji, 3) kako da se osiguramo da događaji zaista ostanu povezani? 4) kako organizatori jedne konferencije da prenesu svoje znanje i iskustvo organizatorima naredne konferencije? 5) pravičnost u učenju je bitnija od pravičnosti u znanju. Nakon ovih razmatranja, usledila je kraća diskusija u publici, a na kraju sesije je najavljeno da će sledeća Vikimedijina konferencija biti održana u Berlinu krajem marta 2019. godine.

Drugu sesiju iz treka Kolaboracije vodili su Džo Saderlend, Džejms Alegzander i Patrik Erli, svi zaposleni u Zadužbini. Reč je bila o radionici vezanoj za bezbednost događaja. Naime, oni su identifikovali da kod bezbednosti događaja mogu da pomognu: publikacije, ljudi sa ekspertizom, tehnike, obuke i resursi. Naš cilj je bio da na lepljivim papirićima napišemo primere za neke od ovih kategorija i zalepimo ih za tablu, a onda su se pojedini ljudi javljali i objašnjavali svoje pisanije. Nakon toga smo se svi prisutni ukratko predstavili, a onda smo iznosili česte probleme koje smo imali na događajima — bilo je par primera ljudi koji su dosadni i smetaju drugima, zatim par primera uznemiravanja i uhođenja, zatim tajno fotografisanje, kao i primer da ljudi dođu na konferenciju, ali odu sa nje zbog turizma. Nakon ovoga, odigrali smo scenario sa ulogama: ja sam glumio problematičnog Vikimedijanca, Patrik je glumio osobu koja je napadnuta, a Martin Rulš iz Nemačke je bio treće lice. U tom scenariju, ja sam "uhodio" Patrika, koji se onda žalio Martinu, koji se onda suočio sa mnom, a ja sam negirao ikakvu akciju. Sve u svemu, bio je ovo zabavan i edukativan primer, jer je svaka Martinova akcija bila analizirana i komentarisana, što je uzrokovalo dinamičnom diskusijom, gde su se jasno izdvojile pojedine preporuke za prepoznavanje problematičnih situacija, nošenje sa njima i potencijalno rešavanje. Na kraju su prezenteri predstavili njihov novi buklet koji se bavi tematikom bezbednosti događaja.

Nakon ručka, prisustvovao sam sesiji iz treka Obrazovanje, koju je vodila Nikol Sad iz Zadužbine, a sa naslovom "Digitalna pravičnost u obrazovanju: doživotne digitalne veštine i slobodno znanje za svet". Nakon kratkog enerdžajzera, dat nam je zadatak da promislimo o pitanju "Zašto sam došao na ovu sesiju i šta želim da naučim iz nje?". Korišćen je mehanizam poznat pod nazivom "think-pair-share", odnosno "razmisli-upari se-podeli", gde je cilj da prvo osoba individualno razmisli o nekoj temi, zatim da u paru prodiskutuje o njoj, a onda neko od njih podeli to sa ostatkom grupe. Nakon toga, Nikol je započela svoju prezentaciju: svako peto dete na svetu ne ide u školu, što znači da treba raditi na dostupnosti školama i kvalitetnom obrazovanju. Ujedinjene nacije za svoj održivi razvoj imaju za ciljeve takozvana "četiri K": kreativnost, kolaboracija, kritičko razmišljanje i komunikacija. Prema "razmisli-upari se-podeli", pozvani smo da nađemo primer gde učenici imaju mogućnost da preko Vikimedijinih projekata da uče dostižući jedno ili više od ta "četiri K". Ispostavlja se da se praktično sva "četiri K" mogu iskoristiti na Vikipediji, tj. da Vikimedijini obrazovni projekti imaju dosta efekta. Zatim je Nikol ukratko objasnila šta je Obrazovni program Vikimedije, a onda se osvrnula na pravičnost u znanju u kontekstu našeg pokreta. Postoji nekoliko bitnih elemenata koji moraju da budu ispunjeni za tu pravičnost: 1) pristup infrastrukturi, 2) pristup smislenom, kvalitetnom i kulturno relevantnom sadržaju na lokalnim jezicima, 3) pristup edukatorima koji znaju kako da koriste digitalne alate i resurse, 4) pristup kvalitetnom istraživanju oko primene digitalnih tehnologija radi poboljšanja učenja i 5) pristup kreiranju sadržaja. Ovim zvaničnim pristupima Nikol je pridodala i šesti: pristup zajednici. Da bi ilustrovala bolje svaki od prvih pet pristupa, dala je po primer za svaki od njih, a negde je i prisutna relevantna osoba pričala malo o tome: 1) Florans iz Francuske je pričala o VikiFundiju, odnosno platformi koja omogućava pristup Vikipediji u oflajn režimu u Africi, gde internet veza često ne postoji, 2) Galder je pričao o svom iskustvu sa baskijskim jezikom, kao manjinskom jeziku u Španiji, 3) Nikol je dala primer u Maleziji, gde infrastruktura postoji, ali su veći problem bili nastavnici, 4) Nikol je dala primer Dešborda kao odličnog alata za praćenje aktivnosti na obrazovnim projektima, 5) ovde je, bez mog znanja, pozvala mene da kažem par reči o našem petničkom projektu, gde su polaznici u Petnici imali foto-školu, gde su učili o fotografiji, a onda su fotografisali hemijske eksperimente i fotodokumentovali ih na Ostavi, što je rezultovalo interesantnim fotografijama. Što se tiče šestog — pristupa zajednici, Nikol nas je pozvala da opet po metodi "razmisli-upari se-podeli" odgovorimo na pitanja: "Da li je pristup zajednici problem digitalne pravičnosti?" i "Da li su neki od ovih izazova postojeći kod tebe u tvom kontekstu?" i "Šta možemo da uradimo da odgajimo vezu između Vikimedijinog pokreta i obrazovnog sektora?". Budući da sam u paru bio sa Tomasom iz Austrije, koji živi u Nemačkoj, definitivno smo zaključili da ovi izazovi uglavnom ne postoje kod nas, ali da po pitanju pristupa zajednici stvari nisu baš tako jasne, jer zajednica ume da "gricka" novajlije. Ovim pitanjem i sveopštom diskusijom je ova sesija okončana.

Džimi Vejls na zatvaranju

Poslednja sesija na konferenciji bila je ceremonija zatvaranja. Na početku je Kejptaunski hor izveo nekoliko numera na lokalnim jezicima, koje su bile vrlo emotivne, a onda se Džimi Vejls obratio sa svojim plenarnim obraćanjem pod nazivom "Stanje vikija: ceremonijalne stvari". Na početku je spomenuo bitne Vikimedijance koji su preminuli u prethodnom periodu (Ostin Her, Kreg Frenklin, Krištof Machoski, Rej Sejntondž i još nekoliko meni manje poznatih ljudi), a onda je usledilo standardno "odbrojavanje": prvo su ustali ljudi koji su prisustvovali na svih 14 Vikimanija, zatim ljudi koji su prisustvovali na 10 ili više Vikimanija, zatim ljudi koji su bili na 5 ili više, pa 2 ili više i na kraju su ustali svi, tj. poslednji su ustali oni kojima je ovo prva Vikimanija. U nastavku, Džimi je spomenuo bitne jubileje na Vikipedijama od prethodne Vikimanije: Vikipedija na francuskom je dostigla 2 miliona, Vikipedije na portugalskom i kineskom po jedan milion, velška sto hiljada, zulu Vikipedija hiljadu... Takođe je spomenuo bitna dostignuća na afričkom kontinentu, a onda se preorijentisao na našu borbu za slobodu, konkretnije na direktivu Evropske unije vezanu za autorska prava, gde je zbog spornih članova 11 i 13, dobar deo evropskih Vikimedija pokrenulo kampanju, usled kojih je Evropski parlament glasao protiv ove direktive. Ovo ipak nije definitivna pobeda, jer će novo glasanje biti u septembru, tako da se treba pripremiti. Nakon toga, na scenu je izašao Feliks Narti, prošlogodišnji Vikipedijanac godine, koji nije bio prisutan kada je proglašen za istog u Montrealu na Vikimaniji 2017. godine. Stoga je sada imao kratko obraćanje, gde je rekao da je veoma počastvovan i da je ta nagrada usledila kao rezultat teškog rada; na kraju se zahvalio Džimiju, koji je sada objavio Vikimedijanca 2018. godine, a to je bio Farhad Fatkulin iz Rusije, koji nije bio prisutan na konferenciji. Takođe je spomenuo i par ljudi koji nisu dobili to priznanje, ali se jesu vanredno zalagali u prethodnom periodu: Džes Vejd i Nahid Sultan. Ketrin Mar je posle toga krenula sa zatvaranjem i zahvalila se svima: Vikimediji Južne Afrike, programskom komitetu, organizacionom timu iz Zadužbine, hotelu i tehničkom osoblju, pretkonferencijskim timovima, komitetu za izbor stipendista, svim volonterima u organizaciji i sponzorima i podržavaocima konferencije. Nakon dosta aplaudiranja, na scenu je izašao organizacioni tim Vikimedije Švedske, koji je najavio Vikimaniju 2019. godine za Stokholm, od 14. do 18. avgusta. Najavljuju da će to biti jubilarna 15. Vikimanija, ali ujedno i najsevernija. Očekuju povećanje različitosti na toj konferenciji, očekuju da će jedna od žurki biti organizovana u Gradskoj većnici i naglasili su još par stvari vezanih za sam Stokholm. Nakon njih, Bav, facilitator sa početka konferencije, ponovo nas je pozvao da preko Menti platforme odgovorimo na pitanja "Šta sam naučio?" i "Šta ću uraditi?". I taman kad smo mislili da je kraj konferencije, na binu je izašao Asaf Bartov sa kratkom prezentacijom "Stanje slatkoće", gde je ukratko predstavio fenomen "slatkoće", odnosno Vikimedijinog udruženja slatkoće — dao je istorijat, od 2012. godine pa naovamo, i zaključio kako je slatkoća u svim porama pokreta. Posle ovoga usledilo je grupno fotografisanje čime je zvanično završen program konferencije.

Oko sat vremena nakon završetka programa, krenuli su busevi, koji su nas vozili do jednog povećeg restorana, gde se održavala žurka zatvaranja. Tamo smo imali mogućnost da večeramo, uživamo uz performanse lokalnih etno-izvođača (muzika i igra), da nam lice ocrtaju bojama, a da nakon toga uživamo u žurci, odnosno modernoj muzici uz koju Vikimedijanci vole da igraju. Pošto je žurka završena nešto pre ponoći, sa nekolicinom Vikimedijanaca sam se uputio do nekog drugog lokala, gde je žurka nastavljena. Međutim, što zbog umora i prethodne neispavanosti, što zbog činjenice da se sutradan rano mora ustati, Miki i ja smo napustili tu žurku oko jedan sat iza ponoći.

Posle konferencije

Švedski tim predstavlja Vikimaniju 2019.

Budući da se Vikimanija završila u nedelju uveče, a naš let za Dohu je bio oko podneva u ponedeljak, nije bilo previše vremena za bilo šta nakon same konferencije. Stoga, spremili smo se i pošli na dug put nazad kući. Zanimljiva stvar je da je na letu do Dohe, koji je inače bio polu-prazan, bio veliki broj Vikimedijanaca, što sam ja iskoristio da dobar deo leta pričam sa Darijom iz Vikimedije Velike Britanije, koja, isto kao i ja, ne može da spava u avionima.

Zaključak

Ova Vikimanija je po mnogo čemu parirala ostalim, a posebno skorijim Vikimanijama. Organizacija je bila uglavnom dobra, sa izuzetkom tehnike, koja je u par bitnih navrata poprilično trokirala. Pravovremenost je bila prilično dobra, program je bio raznovrstan i uglavnom zanimljiv. Uglavnom sam stigao da idem na razne sesije, ali je to značilo da je cela konferencija bila vrlo iscrpljujuća, jer je posle sesija bio blok tematskih okupljanja (gde sam često hteo da prisustvujem na dva ili više događaja istovremeno, što i dalje nije fizički moguće), a nakon toga društveni događaji. Sa vrlo malo sna, a puno aktivnosti, ovo je definitivno bila jedna od ispunjenijih Vikimanija.

Mikijevo viđenje

Ovogodišnja Vikimanija, četrnaesta po redu, održana je od 18. do 22. jula 2018. godine u Kejptaunu, Južna Afrika. Vikimediju Srbije su predstavljali Filip Maljković i Miroslav Loci. Pretkonferencijski deo je organizovan u sredu i četvrtak, a zvanični program je trajao od petka do nedelje. Tema konferencije je bila Premošćivanje saznajnog jaza: Napred uz Ubuntu, u duhu afričke Ubuntu ideologije koja se zasniva na principu verovanja u univerzalnu vezu deljenja koja spaja celo čovečanstvo.

Fokus je bio na pet tačaka:

• Kako premostiti jaz saznanja, da bi se pokrile mnoge sfere znanja koje nedostaju na Viki projektima;
• Kako da postanemo globalno raznoliki kakvo je i samo čovečanstvo;
• Identifikovanje novih oblika znanja koje treba da inkorporiramo u projekte;
• Deljenje naučenih lekcija (šta je radilo, a šta ne), kako bismo zajedničkim snagama došli do rešenja;
• Širenje zajednice volontera koji doprinose slobodnom znanju.

Na osnovu ovih tačaka napravljen je program koji je bio podeljen u 5 slotova, sa 7 tema, a sesije su mogle da sadrže i više od jedne teme: Jezik i pismenost; Kvalitet sadržaja; Pristup i pristupačnost; Prava i politike; Učešće i predstavljanje; Oblici znanja; Stanje zajednice.

Pretkonferencija

U utorak uveče je organizovan koktel dobrodošlice, gde su učesnici imali prilike da se upoznaju i probaju domaća vina sa južnoafričkih plantaža i kobasice od antilope, kao i da se registruju.

Prisustvovao sam dvodnevnom pretkonferencijskom događaju Learning days tj Dani učenja, koji je bio dosta zanimljiv. Prema prethodno popunjenim upitnicima, učesnici su bili podeljeni u dve grupe, Tradicionalnu i Lidersku.

Sreda, 18. jul

Učesnici obrazovnih dana

Sesiju za Lidere vodile su Dejna Mekrdi i Vinifred Olif, i prvo smo odigrali jednu igricu za upoznavanje, pod imenom Think Pair Share, gde je trebalo da smislimo odgovore na zadata pitanja, zatim sednemo do nekog koga ne znamo i po 2 minuta govorimo dok nas druga osoba bez reči sluša, pa zamenimo uloge. I na kraju da podelimo priču našeg sagovornika sa svima. Pitanja su bila: 1.Zašto je Vikimanija značajna, 2. Šta se značajno desilo u našoj Viki zajednici, 3. Koji su to izazovi sa kojima se susrećemo.

Ja sam razgovarao sa Keli iz Vašingtona koja je (mahom sama) uključena u sprovođenje Edu programa na 4 koledža, dok sam ja govorio o našim GLAM aktivnostima. Ovo je dobar način za vežbanje aktivnog slušanja, kada treba samo da se fokusiramo na to što sagovornik priča, a ne na ono što bismo sledeće rekli. Takođe, javlja se pitanje koliko sagovornik može javno da podeli od onog što je čuo, a da ne naruši privatnost govornika.

Sledeći segment je bio posvećen Slušanju. “Slušanje je veoma opasna stvar - ako slušaš, možeš biti ubeđen.” Glavna ideja je bila da nam približe proces slušanja sagovornika, koji bismo mogli da iskoristimo u komunikaciji sa zajednicom, kako onlajn, tako i direktno. Mi slušamo da bismo: dobili informacije, uspostavili bolju komunikaciju, poboljšali svoj rad, saznali nove poglede na problem, da ne bismo propustili nešto važno… Ali u doba lažnih vesti, manipulacije informacijama i skrivanja istine, javljaju se sledeći problemi: ponekad je teško doći do pravog izvora informacije, možemo otkriti više nego što je potrebno, možemo priči dati negativnu konotaciju i slično. Susrećemo se sa “uvredljivim slušanjem” na našim događajima, kada predstavnici državnih medija dolaze pod izgovorom Ovde sam da vas slušam. Važno je imati na umu da saslušati nekog ne znači po automatizmu da se slušalac slaže sa iznesenim stavom.

U nastavku smo dobili Uvodnu rečenicu i trebalo je da udvoje proširimo dijalog, pa sam ja izveo jedan skeč sa Vinifred oko situacije gde je ona bila nezadovoljna poslom, a ja sam joj, kao brižan muž, nudio savete i informacije. Iz ovoga smo zaključili da postoje tri osnovna načina slušanja: -Slušanje radi pobeđivanja (nije tačno, nisi u pravu, ne nego) -Slušanje radi popravljanja (najčešće se javlja; pomiri se sa tim, daj otkaz, traži novi posao) -Slušanje radi saznavanja (jesam li u pravu?, to zvuči baš loše, ako sam dobro razumeo/la) Tokom dana smo uvežbavali ovaj saznajni način u raznim aktivnostima.

Sledeći segment je bio posvećen nabitnijim i najvećim problemima sa kojima se naš pokret suočava, i mi smo izdvojili 4 celine: Zdravlje zajednice (izgaranje, retencija volontera, jaz i barijere za učešće, konflikti) Uloge i resursi (efektivnost trošenja sredstava, uloga Zadužbine, distribucija sredstava) Širi svet (politike, licence, zakoni, lobiranje) Saradnja (deljenje informacija, nedostatak sadržaja globalnog juga na projektima, onlajn i uživo organizovanje i povezivanje) Na osnovu toga smo održali jednu radionicu i predstavljen nam je Protokol kolektivnog rešavanja problema, koji je bio usmerenje za zadatak koji smo dobili. Poenta ovog protokola je da spontano izazove nove ideje za rešavanje problema i može da se primeni u mnogim situacijama. Potrebno je izabrati prezentera (koji predstavlja problem) i facilitatora (koji će meriti vreme), uz grupu slušalaca. Prezenter govori 5 minuta o svim uglovima problema sa kojim se susreo. Zatim slede pojašnjavajuća pitanja (slušaoci ispituju prezentera kako bi jasnije razumeli problem - ko, šta, gde, kada) - 5 minuta; pa potpitanja (da bi pomogli prezenteru da proširi ideju (kako, zašto) - 5 minuta Nakon toga slušaoci započinju grupnu diskusiju (kao da prezenter nije pred njima) - 10 minuta Na kraju dolazi osvrt - prezenter govori o onome što je čuo tokom diskusije i šta mu je privuklo pažnju ili ukazalo na potencijalno rešenje. Ja sam predstavljao problem “skrivanja” negativnih iskustava prilikom projekata, koji nastaje kako bi ogranci delovali uspešnije i smelije, a kao posledicu ima mogućnost ponavljanja istih problema u drugim zajednicama, usled nepostojanja zajedničkog mesta za Potencijalna rešenja na Meti, koje bi služilo kao prva pomoć za preduhitrenje rešivih problema. Problem je bio nejasan, jer nam je dugo trebalo da razjasnimo da on postoji, i da se mnoge zajednice susreću sa njim. Potencijalna rešenja su: Stranica na Meti, prevođenje izveštaja o projektima na engleski jezik na blogovima i uključivanje više Naučenih lekcija.

GLAM programi i partnerstva

Jedna od sesija na kojoj sam učestvovao kao govornik je GLAM programi i partnerstva, gde je Aleks Stinson predstavio GLAM aktivnosti širom pokreta (između ostalog je pohvalio i rad VMRS), zatim smo Vasja iz Bugarske i ja predstavili ono na čemu naše zajednice trenutno rade, i zatim su nam postavljali pitanja u vezi sa implementacijom GLAM programa i načinima za uspešno stažiranje u ustanovama kulture. Zanimljiv je prikaz Životni ciklus razvoja GLAM projekta u Bugarskoj, gde su predstavljeni svi bitni koraci i dostiguća, što bismo i mi mogli da uradimo sa našim Edu programom i/ili GLAM programom.

Sledeća sesija je bila posvećena kratkim predstavljanjima projekata širom Viki zajednice. Levon je govorio o Viki događajima u konfliktnim zonama, budući da je Ukrajina zahvaćena građanskim ratom, Rupika je predstavila organizovane događaje uređivanja Pandžabi Vikipedije, Feliks iz Gane o prikupljanju volontera, Vasja je govorila o VikiBotevgradu, prvom viki gradu, Valaa iz Egipta o angažovanju studenata filološkog fakulteta u pisanju članaka o znamenitim ženama, i Snežana iz Makedonije o GLAM i Edu partnerstvima koja su sklopili u proteklih godinu dana.

Na poslednjoj sesiji smo se osvrnuli na pređene teme i naučene lekcije, gde je svako od nas rekao šta mu je bio najupečatljiviji deo dana, kao i da li imamo neke sugestije za sutrašnji dan, da li je nešto preskočeno, itd.

U poslednjem trenutku je najavljena bonus večernja sesija pod šaljivim nazivom Veza na jednu noć sa društvenim mrežama, koja je bila izuzetno zanimljiva i preporučujem vam da je odgledate.

Četvrtak, 19. jul

Drugi dan se naslanjao na tematiku Slušanja zajednice iz prethodnog dana, tako da je na početku bilo reči o najefektivnijim komunikacionim kanalima putem kojih možemo slušati zajednicu:

1. Najbrži način za to je korišćenje društvenih mreža (tviter za vesti, instagram za najavljivanje događaja, fejsbuk grupe za konsultacije i kreiranje onlajn zajednica - dobar primer za to je #100wikidays).
2. Takođe se organizuju i “fokus grupe”, odnosno grupe aktivnih volontera (10-15 ljudi) koji mogu da osmisle nove projekte i diskutuju o poboljšanju postojećih.
3. Lokalne konferencije su se do sada pokazale kao najbolji načini za angažovanje onlajn viki zajednice u oflajn aktivnostima i za upoznavanje vikipedijanaca.
4. Sve stvari vezane za izmene i poboljšanje Vikipedije obavljaju se na Trgu, zajedno sa idejama za nove onlajn projekte, maratone, takmičenja i sl.
5. Ankete i upitnici se koriste za prikupljanje odgovora od zajednice i o njima će biti više reči dalje u tekstu.
6. “Оpen office” prostor za druženja i sastanke (kancelarija VMRS)
7. Radi održavanja duha zajednice, važno je organizovati redovne mesečne sastanke na lokalnom nivou i na dostupnim lokacijama.

Iz ovoga sam primetio da smo mi dosta involvirani u povezivanje članova zajednice, i iako tu ima mesta za poboljšanje (češći sastanci zajednice, koji ne bi nužno imali temu okupljanja, već bi samo inspirisali članove da se pojave), prilično smo voljni da smanjimo razliku između vikipedijanaca i vikimedijanaca.

Tokom druge sesije, Džeki Kerner je kao najbitniju stavku komuniciranja sa zajednicom navela Prikupljanje informacija. Pobrojala je više oblika anketiranja različitih grupa, i njihove dobre i loše strane.

Natpis

Tip	Opis	Način prikupljanja	Donošenje zaključka	Lakoća 1-10	Koristi	Ograničenja
Anketa	strukturisan, onlajn/uživo, za sve / ciljano, stavovi, znanje, mišljenja	identifikovati ciljnu grupu, pitanja i ciljeve, može i glasanje	analizom odgovora	4	dopire do mnogih, uzorkovanje, štiti privatnost, omogućava ciljnu grupu, učesnici se osećaju pitano, lako za onlajn analizu	teško postaviti prava pitanja, ako ima otvorena pitanja - teško za analizu, prevođenje otežava anketu
Konsultacije	otvorena diskusija na VP, prikupljanje podataka o smeru org, ili donošenju politika	lično i na VP, javni forum, svi mogu da učestvuju, može sa upitnikom da bi se i anonimno javili	odluku donose predlagači na osnovu izjava, oni ne glasaju, samo predstavljaju prikupljene zaključke i obrazuju odluku	6	otvoreno - učešće i načini odgovora, sva mišljenja važe, potencijal za dobre odnose ako je otvorena komunikacija, unapred pripremljen prevod, u viki duhu	teško sortirati odgovore, neki učesnici mogu biti preglasni, manje anonimno - mogu se ućutkivati pojedinci zbog dosadašnjeg rada, teško da može biti višejezična rasprava, nisu svi učesnici ciljna grupa
Komisija	formalno telo odabrano da odluči o nečemu, događaju, politikama, problemima	intervjui, anketa, sekundarna pomoć	većinom glasova ili konsenzusom, u skladu s pravilima	8	znanje i iskustvo, podiže motivaciju članova, oči i uši zajednice, posvećena grupa	organizovanje sastanaka, skupo ako uključuje putovanje, loše odluke koje nikome ne odgovaraju zarad kompromisa, glasni članovi mogu da dominiraju grupom
Lista želja zajednice	odluke na šta trošiti resurse (vreme/novac), uključuje predlog i glasanje	počinje procesom podnošenja predloga, učesnici/timovi moraju da popune formular koji objašnjava problem, sortiranje predloga, zajednica glasa	na osnovu glasova, odlučuje se koliko resursa se izdvaja, zavisi od kompleksnosti problema, kapaciteta	5	Lako za pokretanje, kreira fokus na osnovu popularnosti, omogućava prioritiziranje, ciklični procesi i fidbek, deljenje znanja	novajlije isključene - nemaju viki skilove, moramo lično pozivati ljude da se pridruže diskusiji, teško kategorisati - potpitanja i razumevanje, male zajednice nemaju kapacitete ni fidbek
Intervjui	način da se prikupe informacije od pojedinaca ili grupe, putem 1-1 razgovora, o motivaciji, interesima	par pojedinaca, pripremljena pitanja za usmeravanje razgovora, pitanja za razjašnjenje	intervjuisane osobe donose odluke, interjvui mogu biti kvalitativno analizirani da odrede teme i moguće dalje akcije	7	temeljno, široko, mnogo novih ideja, dodatna pitanja uživo, ostaje se na temi, ciljano ka grupi, razgovor uz pivo :D gradi se poverenje, fleksibilno kao svaki ragovor	mnogo vremena za sastavljanje pitanja i intervju i naročito analiziranje, dokumentovanje, mnogo fidbeka, ograničen broj učesnika, može biti neugodno
Mejling lista	mesto gde ljudi diskutuju i razmenjuju informacije onlajn	ako neko ima problem ili pitanje, može da ga pošalje bilo kad i članovi će odgovoriti na listi	na osnovu odgovora sa liste	4	lako poslati mejl koji svi na listi vide, brzo dobijanje mnogo odgovora, može se koristiti kao način za privlačenje pažnje ka drugom obliku prikupljanja informacija	nagomilavanje ideja - teško za donošenje odluke, razgovor se svede na par ljudi, može da skrene sa teme, zaoštravanje diskusije, teško za praćenje, mnogo odgovora bez fokusa, ograničen broj učesnika, ne može se prevesti

Prolazili smo detaljno kroz sve oblike i navodili njihove pozitivne i negativne strane, a posle toga nam je podeljen šablon ankete, koji je trebalo da samostalno popunimo i većina učesnika je odabrala problem Rodnog jaza, te smo se trudili da osmislimo što bolju anketu i izvučemo što više informacija, a ujedno ne budemo napadni i opšti. Onda smo revidirali sastavljene ankete, i Džeki nam je sugerisala na šta da najviše obratimo pažnju. Grupna perspektiva je od velikog značaja, jer otvara nove ideje i rešenja, ali se javlja problem formulisanja ankete i pitanja, tako da svi učesnici mogu da odgovore. Treba izbegavati dvodelna pitanja, nejasno formulisane rečenice, ograničiti pitanja direktno na onog ko odgovara (šta TI misliš, da li si se TI susretao/la…). U suštini, sesija je bila dobra i saznali smo više o načinima obraćanja zajednici, što svakako može koristiti u budućnosti.

Sledi sesija Motivisanje zajednice, koja je bila dosta zanimljiva, a držale su je Egipćanke Rim i Valaa, i Anmol iz Indije. Oni su prepoznali problem retencije u svojim zajednicama i pokušali da ga preduprede tako što bi odgajali novajlije na specifičan način. Naime, pored radionica uređivanja Vikipedije, organizovali su zabavne aktivnosti, poput fudbalskih utakmica, plesnih večeri, muzičkih nadmetanja, društvenih igrica, učešća u naučnim izložbama…

Na taj način su novajlije bile inspirisane da pišu o aktivnostima u kojima su učestvovale, da fotografišu dešavanja i postave na Ostavu, a zatim i povežu sa stranicom svoje škole, što im pomaže da uče da se snalaze na Ostavi, ilustruju članke na Vikipediji, a ujedno i da uče o CC licencama. U Egiptu je, pak, situacija drugačija, jer je na njihovim projektima zastupljen obrnut rodni jaz, odnosno preko 90% učesnika su žene. Ovu situaciju su iskoristili kako bi promovisali pisanje o egipatskim umetnicama i značajnim ženama arapskog sveta 4 godine zaredom, nagrađujući učesnike NjikiNjomen takmičenja, događaja Vikimedije Egipta i takmičenja o istorijskim temama na Vikipediji na arapskom. Njihov recept za retenciju volontera je: birati entuzijastične ljude za organizovanje događaja, koji bi motivisali i usmeravali učesnike; odvojiti vreme i trud za pomoć novajlijama; ceniti volontere i zahvaljivati im na doprinosu, katkad i nagrađivati ih sitnim poklonima, ukratko pokazivati im da projekat ne bi bio isti bez njih i da je njihov doprinos značajan.

Igra skaliranja

Na sesiji zatvaranja, igrali smo dobro poznatu igru skaliranja: na različitim stranama prostorije nalaze se dve krajnosti, a pojedinci se raspoređuju u odnosu na to kojoj krajnosti pridaju veću važnost. Primeri za to su: Da li nam je važnija efektivnost u trošenju sredstava ili štednja, da li više sredstava znači više problema ili više mogućnosti, da li je bitnija transparentnost ili očuvanje prvatnosti, da li bi kritičan posao trebalo dodeliti volonterima ili zaposlenima, da li se za organizovanje događaja treba konsultovati širi krug ljudi ili specijalno zadužena komisija…. Ove tvrdnje su pokrenule žučnu raspravu oko iskazanih stavova, ali je ipak bila zanimljiva igra i učesnici su nastavili da diskutuju o pomenutim temama i nakon završetka programa.

U razgovoru sa drugim učesnicima, došli smo do zaključka da su pretkonferencijske sesije mahom bile interaktivne i da smo mogli mnogo da naučimo samim prisustvovanjem, da je materijal bio izuzetno koristan i da nam je pružena prilika da damo povratnu informaciju direktno tokom sesija. Takođe, generalno sam zapazio da je tokom ovih sesija opadala pažnja učesnika, mnogi su prisustvovali samo na početku i kraju, ali u prilog tome je i činjenica da su postojale i druge aktivnosti (5 u sredu i 7 u četvrtak), tako da pretpostavljam da su ljudi želeli da čuju i druge teme. Ovo je prvi put da ja prisustvujem ovim Obrazovnim danima i najupečatljiviji su mi segmenti motivacije zajednice, koje sam se trudio da prenesem opširnije, kako bismo mogli da ih primenimo i kod nas.

• Neke od zamerki prilikom registracije: redosled na spisku učesnika je bio nejasan, zatim iako je prilikom popunjavanja onlajn formulara bilo moguće odabrati ako ne želite da vas fotografišu, to nije bilo uključeno u paketić, već je trebalo naknadno da se jave da bi dobili crnu (!) pantljiku koja se na crnoj Viki majici i ne primećuje.

Petak, 20. jul

Nakon otvaranja konferencije, prešao sam u salu za GLAM, gde sam prisustvovao trodelnom slotu posvećenom GLAM dostignućima. Sandra Fokonje iz Zadužbine je predstavila istraživanje svog kolege Džonatana Morgana, koji je prepoznao 49 bolnih tačaka Vikimedijine ostave u radu sa GLAM institucijama, a većinu njih je obuhvatio (i potencijalno im našao rešenje) u strukturiranim podacima. Između ostalog, nedostatak višejezičnosti onemogućava adekvatnu pretragu, mapiranje GLAM baza podataka je teško i potrebna nam je bolja i lakše pronalaziva dokumentacija. Iako postoje alati poput GLAMorous, GLAMorgan, BaGLAMa2, trebalo bi pojednostaviti prikaz. Zbog toga je 2017. nastao projekat Strukturirani podaci na Ostavi, koji stremi da pretvori slobodne datoteke u mašinski čitljiv format kako bismo ih lakše pretraživali, uređivali, organizovali i koristili. Kako bi se ovo omogućilo, podaci sa Ostave bivaju premešteni na Vikibazu, isti softver koji se koristi za Vikipodatke. Uz ove novine, planira se i poboljšanje razumevanja kategorizacije i šablona. Uglavnom, na ovome će se raditi još dugo i pomoglo bi im da se priključe osobe koje su u dodiru s GLAM projektima, koje bi isprobale pilot projekat.

Diskusija o jazu u globalnim GLAM kapacitetima

U drugom delu sam prisustvovao diskusiji o jazu u globalnim GLAM kapacitetima, na kojoj su učestvovali Feliks i Stela iz Gane, Samjuel iz Obale Slonovače i Vasja iz Bugarske. Govorilo se o tome da se GLAMom uglavnom smatra saradnja sa velikim institucijama, ali se često zaboravlja na male institucije sa neprikzanim zbirkama sa nedovoljno finansijskih sredstava. Otvorena je pozicija u Zadužbini na mesto GLAM menadžera i nezastupljeno nasleđe. Baš iz tog razloga su pozvani predstavnici manjih zajednica, pa je Feliks predstavio izazove u saradnji sa Narodnim arhivom Gane, a to su najčešće birokratija (potpisivanje memoranduma je trajalo preko godinu dana, kada je došao novi direktor koji je tražio revidiranje prtnerstva), svojatanje materijala od zaposlenih, meta-podaci nisu bili na engleskom… U Obali Slonovače su institucije vrlo rezervisane i ne razumeju šta se traži od njih, tako da su koristili projekat #1lib1ref da bi uspostavili temelje saradnje sa ustanovama i to se pokazalo kao dobar plan. U Bugarskoj je situacija slična kao u Srbiji, budući da je post-komunistička država, pa je tek u zadnjih 10 godina započeto sa digitalizacijom kulturnog nasleđa. Državni arhv je saopštio da nemaju vremena ni ljudi da se bave time, i da volonteri treba da se uključe u digitalizaciju, što je rezultiralo time da se odabere sadržaj koji je relevantan i potreban za Viki projekte i upravo zahvaljujući tome je upotrebljivost dobijenih datoteka velika. Idealna situacija prilikom stažiranja je da stažista (u saradnji sa Vikimedijom) odabere tematiku i sadržaj koji treba digitalizovati/osloboditi. Budući da bugarski Arhiv poseduje mnoge materijale vezane za druge države, napravili su Arhivski Izazov i uključili Vikipedijance mahom iz CEE regiona. Digitalizacija sadržaja je trenutno najzastupljeniji model saradnje, zato što sadržaja uglavnom nema na internetu, a i nastojimo da sačuvamo sva dokumenta kojima preti nestajanje, što zbog starosti, što zbog neadekvatnih uslova u kojima se čuvaju. Javlja se i problem gde nakon potpisivanja memoranduma, ne preduzimaju se dalji koraci, ili da volonteri moraju da plate ulaznice čak iako imaju ugovor o saradnji.

Zaključci: sklapanjem jedne saradnje otvaraju se vrata za satelitske ustanove iste tematike; uključiti što više radnika ustanove u ugovor; postarati se da mediji objave vest o saradnji čim je sklopljena; preusmeriti što više posla na samu instituciju jer su oni stručnjaci; osloniti se na nadležnu ustanovu da podstakne manje ustanove na saradnju; bitna je stavka kada se na ugovoru nalazi i potpis nekog važnog iz Zadužbine; trebalo bi uključiti i druge zajednice da bi se preveo sadržaj i ilustrovali članci i na drugim jezicima; trebalo bi napraviti i stranicu sa modelima koje treba izbegavati.

Poslednji deo slota, gde mi se Filip pridružio, bio je posvećen projektu #1lib1ref, koji je nastao pre 3 godine sa idejom da svaki bibliotekar na svetu ubaci po jednu referencu u članak na Vikipediji. U trećoj godini je bilo onoliko izmena koliko ih je načinjeno u prethodne dve zajedno. Ove godine je učestvovalo preko 20 ogranaka, a preko 40 njih je podelilo objavu na društvenim mrežama. Ovaj projekat se još uvek razvija na globalnom jugu, jer on nije dovoljno uključen zbog januarskog leta i godišnjih odmora. Zbog toga će se voditi i južna kampanja #1lib1ref Jug, koji će trajati tokom maja. Sledeće godine će se dodati i #1lib1ref za izjave na Vikipodacima, kako bi se prepoznala važnost proverljivosti strukturiranih podataka. Sajt na kome se mogu tražiti nereferencirani članci nalazi se ovde. Stepen rasta ovog projekta je vrlo veliki, i njegov potencijal uključivanja i motivisanja velike grupe profesionalaca potvrđuje da ovaj model donosi rezultate. Takođe smo nabrojali načine kako dopreti do budućih učesnika: Tviter, blog Zadužbine, Fb grupe, nedeljnik Vikipedije, mejling liste, bibliotekarske mejling liste, baneri na Vikipediji, stranica na Meti, Linkedin, Instagram.

Tokom ručka sam prisustvovao Obrazovnom sastanku koji je vodio Filip i fotografisao učesnike, a ujedno sam rešavao i kviz koji je Vikimedija Jermenije delila na CEE štandu (o istoriji Jermenije i Jerevana), gde sam osvojio majicu :)

Posle ručka smo imali još jednu sesiju koja je bliže objasnila Novo strukturiranje podataka na Ostavi, o kojem sam uopšteno pisao malko iznad. Dakle, reč je o najvećoj izmeni na Ostavi od njenog osnivanja, kada će se pretvoriti u strukturirane, mašinski-čitljive podatke (uglavnom omogućeno zahvaljujući Vikipodacima i njihovim softverom, Vikibazom). Na ovu ideju se došlo usled sve glasnije potražnje zajednice na Ostavi, kako bi se datoteke učinile lakšim za pregled, uređivanje, pretragu, organizovanje i korišćenje, i da Ostava postane višejezična. Ova izmena će pružiti nove mogućnosti za jednakost znanja na Ostavi i drugim viki projektima. Bez strukturiranih podataka, multimedijalne datoteke na Ostavi vezane za nedovoljno predstavljena znanja još uvek je teško pronaći, prevesti i opisati. Sa ovom novom opcijom, datoteke će sadržati opise na više jezika, i Ostava će moći da se pretražuje na bilo kom jeziku. Čim se opisi datoteka na Ostavi umreže sa Vikipodacima, imaćemo mogućnost da ih spojimo sa strukturiranom bazom znanja koja će sadržati sva bogatstva kultura širom sveta. Takođe, nove tehničke izmene meta-podataka će omogćiti novine u procesu postavljanja datoteka na Ostavu i računanja metrika, i imaće mnoge nove opcije i alatke.

CEE štand

Na pauzama između slotova sam se mahom nalazio za CEE štandom, gde sam delio čokoladice, razglednice i bedževe, a usput zainteresovanima pokazivao naše GLAM i Edu brošure (kako sam imao samo par primeraka, pa nisam hteo da ih neko uzme tek tako) i uglavnom su afričke zajednice imale pitanja oko uspostavljanja saradnje sa obrazovnim institucijama i muzejima, iako je ponekad teško dati savet malim zajednicama, jer mi imamo podršku ZUOV-a i Ministarstva kulture, ali sam predlagao opcije koje smo mi koristili pre naglog rasta naših programa. Inače, koncept štandova je zamišljen tako da na ulazu u Svečanu salu stoje stolovi tematskih grupa i ogranaka, sa promo materijalom i volonterima koji bi odgovarali na pitanja zainteresovanih prolaznika. Naš štand je prijavila Vikimedija Ukrajine i odvojila je mesta za sve ostale CEE članove da se reklamiraju.

Prikupljanje znanja sa margina - rad sa marginalizovanim zajednicama

Jedna posebna panel diskusija kojoj sam prisustvovao je Prikupljanje znanja sa margina - rad sa marginalizovanim zajednicama. Govornici su bili predstavnici domorodačkih naroda Jamajke, Ipai-Kumjai zajednice iz Kalifornije i Meksika, Jomba Šošone zajednice iz Nevade, plemena Conga iz Južnoafričke Republike, najniže društvene kaste Dalita iz Indije, a moderatorke su bile Anasuja Sengupta iz Indije i Siko Buterse iz SAD. Svako od njih se predstavio, odakle dolaze i šta ih je navelo da se uključe u viki projekte: nepostojanje informacija o indijanskim plemenima osim statistika o samoubistvima i stepenima alkoholizma i narkomanije; usled evropskih osvajanja stupio je na snagu zakon o zemljištu u Južnoafričkoj Rep. koji nalaže da se plemena smeste u rezervate i da se sistematski ne finansira njihovo zdravstvo i obrazovanje, te je početkom 20. veka obavljena studija koja predviđa da će Šiconga jezik nestati za 50 godina i to je pokretačka snaga koja tera govornike da doprinose Vikipediji na svom jeziku i sačuvaju ga; Daliti su “nedodirljivi” i odbačeni - u prošlosti ako bi Daliti slušali razgovor Bramana (najviše kaste), odsekli bi im jezik i sipali olovo u uši, a ujedno sada žene Dalita čine 0,1 posto novinara, intelektualaca i radnika u medijima u Indiji. Nakon toga su opisali čime se bave u Pokretu, poput prikazivanja nasleđa robolasničkog društva u modernoj Velikoj Britaniji na Vikipediji; nestanak plemena Kumjai (od 90.000 na 4270 sada, a samo 47 ljudi i dalje govori njihov jezik) glavni je motivator njihovog rada na revitalizaciji kulture i jezika uz pomoć Vikipedije; činjenica da manje od 7% pripadnika njihovog naroda stekne više obrazovanje te su došli na ideju u saradnji sa studentima urođenicima i pripadnicima naroda iz rezervata da sve radove u vezi sa kulturom svog naroda objave na internetu, da prave audio beleške i transkribuju ih, a onda su došli i do Vikipedije i pišu članke o svojoj zajednici, Šiconga je zvanični jezik JA ali još uvek ne može da se nađe mnogo stvari na internetu na tom jeziku, i najbolja platforma je bila Vikipedija, i od 12 članaka došli su do 600; nepostojanje autonomije znanja jer su sve o potlačenima napisali njihovi tlačitelji dovelo je do osnivanja projekta Čije Znanje, gde je mapiran sadržaj koji je pristrasan i putem maratona su uspeli da poboljšaju 150 članaka - dovelo do toga da korisnica dalitskog porekla promeni nalog u ime belog čoveka, kako je ne bi smatrali subjektivnom i osporavali njene izmene; snaga margina je da uzburka jezgro, i obaveza marginalizovanih zajednica je da se emancipuju. Javlja se problem gde je jedna pripadnica Kumjai plemena, doktor nauka, htela da piše članak o svojoj zajednici i da joj je flegovan članak u pesku i poslat na pregled, gde je odlučeno da se ne postavlja na GIP jer ne zadovoljava akademske standarde, i to je najveći razlog demotivacije. Svi učesnici panela su prethodno prisustvovali dvodnevnoj konferenciji Dekolonizacija interneta, i govorili su o osećaju solidarnosti zbog marginalizacije, i da je Vikipedija ono što ih spaja i omogućava da postignu svoje ciljeve. Nažalost, panel je trajao prekratko za ovako važnu temu, ali je pozitivno to što je ovakva tema konačno započeta i što se gradi nada za poboljšavanjem trenutne situacije. Toplo vam preporučujem da poslušate ove interesantne priče.

Nakon ovog panela je usledilo predavanje "Pravičnost znanja i prostorna pravda na Vikipediji" koje je Filip detaljno opisao ranije.

Što se tiče postprogramskog dela, učestvovao sam na dva sastanka, LGBT+ (sa Filipom) i nakon toga CEE okupljanje. Prvi sastanak nije bio previše produktivan, jer je moderator bio vrlo nestručan i od deset (!) tema koliko smo imali na dnevnom redu, uspeli smo da pređemo tek tri, s tim što sam ja morao da podsećam koliko je vremena ostalo i činjenicom da smo o prve dve teme razgovarali 40 minuta. Većina zajedica bojažljivo i pasivno podržava lgbt+ aktivnosti, iako se uviđa potreba za pokrivanjem tih tema na viki projektima. Morali smo da napustimo sastanak par minuta ranije jer su nam počinjali drugi, konkretno meni CEE sastanak koji je bio neuobičajeno kratak i efektivan.

Članovi CEE regiona na Vikimaniji

Prvo su predstavljene metrike takmičenja CEE proleće. Svi lokalni organizatori su uveli šablon koji je olakšao prikupljanje metrika i to je dobra praksa. Iznete su neke napomene:

1. ako imamo šablon sa poljima, treba da imamo spisak mogućih odgovora za šablon, kako bi bot mogao neometano da popunjava tabelu (dakle bez Austrougarske, SSSR, Jugoslavije…)
2. javljao se nedostatak informacija o zemljama o kojima je članak, jer polje nije bilo obavezno.
3. ako nam trebaju još neke metrike, treba da se obratimo Mastiju da i to uključi.

Napisano je 8340 novih članaka i 578 dopunjeno, što je ukupno 8918 članaka. Najviše članaka je napisano na ukrajinskom, što im je otežalo situaciju oko žirija. Imali su 4 člana, jedan se nije odazivao, dva su rekla da je teško da svi članovi sve pregledaju, ali da mogu da se podele na 500 članaka po osobi. Učestvovala su 53 nova urednika, 36 žena, čak i 11 IP adresa, što je ukupno 403 učesnika. Zatim smo govorili o CEE sastanku 2018. Biće održan u Lavovu, Ukrajina od 13. do 15. oktobra 2018. Svaka zajednica može poslati do 2 delegata čije će troškove puta i smeštaja pokriti grant za konferenciju. Zajednice/ogranci mogu (i dobrodošli su) da izaberu još učesnika, ali te troškove će snositi sama zajednica koja ih je odabrala. Želimo da konferencija bude raznovrsna i produktivna. Ohrabrujemo CEE ogranke i zajednice da izaberu raznovrsne predstavnike, koji će prikupiti iskustva i preneti ih svojoj zajednici (nekog iskusnog ko može da podučava i deli iskustva i/ili nekog novog ko može da nauči). Više informacija može se naći na Meti. Sledeća tema je Program konferencije, koji će činiti tri glavne teme: 1) Strategija regiona - veliki smo region i do 2030. ćemo biti manje bitni, jer će nas prerasti drugi regioni. Kako da ostanemo značajni do 2030. Povećavanje nivoa saradnje, novi međudržavni projekti. Treba da promenimo nešto. Važno je i osigurati razvoj malih zajednica i jezičku raznovrsnost. 2) Razvoj kapaciteta - umesto da radimo na tome tokom Vikimedijine Konferencije, mi ćemo više pažnje tome posvetiti na regionalnim sastancima. Razvijanje lokalnih zajednica; rad sa Vikipodacima na lokalnom nivou; privlačenje novih urednika; dosezanje ka obrazovanju; rešavanje konflikata, i mapiranje kapaciteta zajednice. Napraviti anketu o tome i, ako je moguće, zatim pratiti tokom sastanka CEE-a i učiniti nešto u vezi sa tim. 3) Radne grupe o saradnji izvan granica, međunarodna takmičenja, Advocacy & Copyright Lanj i rodni jaz. Zatim smo razgovarali i o CEE sastanku 2019. gde sam preneo predlog našeg ogranka da je Vikimedija Srbije voljna da organizuje sledeću konferenciju, ali da se preskoči podnošenje predloga i biranje. Prethodno se pominjalo organizovanje u Češkoj, Mađarskoj i Austriji. Odlučeno je da na našem sastanku UO diskutujemo da li želimo da organizujemo CEEM i da na mejling listi saopštimo svoju odluku, pa ako nema drugih predloga, bićemo mi organizatori. Suzana iz Jermenije je podelila vest da ove godine Jerevan slavi 2800 godina postojanja i povodom tog jubileja su održali takmičenje u pisanju članaka nakon kojeg je izabrano 18 pobednika. Svi oni su pozvani da prisustvuju slavlju i okupljanju u kancelariji VMAM. Prva tri mesta su zauzeli Rusija, Ukrajina i Srbija (Miljan), a događaj će se odvijati 29. i 30. septembra ove godine. (Ovde sam morao da napustim sastanak jer me je čekala priprema za izlaganje postera).

Poster Vikimedije Srbije o lokalnim događajima u okviru projekta Viki voli Prajd

Učesnici oko našeg postera

Poslednji događaj ovog dana bila je izložba postera u Svečanoj sali, kojih je bilo oko 60. Svaka zajednica je mogla da podnese postere koji prikazuju njihove projekte sprovedene u poslednjih godinu dana. Ja sam došao na ideju da predstavim projekat našeg Bojana koji je zaposlen kao menadžer kancelarije VMRS, a koji se bavi povećanjem pokrivenosti LGBT+ tema na Vikipediji na srpskom jeziku i implementaciji globalnog projekta Wiki loves Pride. U saradnji sa Ivanom Madžarević sam sastavio okvirni prikaz postera, a izradio ga je naš volonter Milan, koji već dugo svojom kreativnošću doprinosi vizuelnom izgledu izdanja VMRS. Mnogi učesnici Vikimanije su zastajali i sa znatiželjom zapitkivali o koracima razvoja projekta i pružali podršku nastavku Wiki loves Pride projekta u Srbiji. Iako smo bili iscrpljeni od napornog i predugog dana, Vikipedijanci iz Gane, Oskar iz Venecuele i ja otišli smo u obližnji “afrički” noćni klub i igrali do iza ponoći.

Subota, 21. jul

Posle jutarnje uvodne sesije, prisustvovao sam prezentaciji Beata Estermana iz Vikimedije Švajcarske na temu pravljenja univerzalne baze podataka o scenskim umetnostima na Vikipodacima. Naime, Univerzitet umetnosti u Bernu je došao u posed velike zbirke snimaka opere i sada traži adekvatne načine kako bi korisnici bili u mogućnosti da im pristupe. Jedan od načina da se sačuvaju ovakvi materijali je stvaranje globalne zbirke scenskih umetnosti na Vikipodacima, koji bi služili kao osnovni sistem za pretragu kolekcija. Zbog toga su upravo u procesu združivanja truda kulturnih ustanova i Vikidata zajednice radi kreiranja podataka o scenskim umetnostima. Pored ovog, imaju još dva cilja: 1) promovisanje podataka o scenskim umetnostima sa Vikipodataka na mnoge jezičke verzije Vikipedije i 2) ubeđivanje institucija koje imaju multimedijalan sadržaj na temu kulturnog nasleđa scenske umetnosti da ga postave na Vikipodatke i Ostavu. Pronašli su preko 15 000 sati zvučnih zapisa operskih izvođenja uživo, i u pitanju su vrlo retki snimci opera i recitala u periodu od 1970. do 2000. širom sveta, a većinom iz Njujorka. Od 2016. godine Univerzitet umetnosti u Bernu dolazi u posed ove građe, i javljaju se problemi: većina ovih dela podleže autorskim pravima i malo je verovatno da će biti oslobođena pod slobodnom licencom, pogotovo uzevši u obzir da je procenjen rok trajanja tih ploča 30 godina, a njihova digitalizacija bi koštala oko 2 miliona evra. Čitav projekat je vrlo kompleksan i ako iko želi da se više udubi u problematiku angažovanja Vikipodataka, možete se informisati ovde o tome.

Sledeću sesiju vodila je Selina Rekalde, predstavnica UNESKO-a, koja je predstavila rad svoje organizacije i 5 sektora kojima se bave, a to su: obrazovanje, kultura, nauka, društvene i humanističke nauke, komunikacije i informacije. Kroz ove sektore se vode ka cilju održivog razvoja. Ukazala je na postojanje ogromne količine slobodnih tekstova koji postoje da bi premostili saznajni jaz na viki projektima. Spisak časopisa pod slobodnom licencom broji oko 3 miliona članaka, a muzej Metropoliten ima 450.000 dela pod CC-0 licencom. Koristeći tekstove pod slobodnom licencom možemo proširiti zajedicu i uključiti stručnjake bez potrebe da ih obučavamo za rad na Vikipediji. UNESKO je proizveo oko 1500 publikacija pod CC BY-SA koje su do sada iskorišćene za članke na Vikipediji tokom ovog projekta. Mahom su u pitanju sledeće teme: pismenost, inkluzivno i digitalno obrazovanje, razvoj, pamćenje holokausta, zdravstvo, vršnjačko nasilje i zlostavljanje, obrazovanje žena i devojčica i održivi razvoj. Oni su se aktivno uključivali u promociju Viki voli ___ takmičenja, izložbi, organizovali uređivački maraton na temu rodnog jaza itd. Projekat UNESKO obrazovni okvir sastoji se iz četiri koraka: 1) volonter izabere publikaciju 2) prati uputstva 3) ubaci sadržaj na Vikipediju 4) referencira članak uključujući link ka publikaciji. Onda su predstavljene metrike, oko 40 novih članaka, 80 dopunjenih, preko 4 miliona mesečnih poseta na ovim člancima. Koristi Vikimedije su: uvećanje broja članaka, više stručnjaka urednika, razlog više da i druge organizacije objavljuju sadržaj pod slobodnom licencom; koristi partnerskih organizacija: širenje znanja, metrike pregleda stranica, sadržaj se širi sam od sebe, novi čitaoci, prevod tekstova i višejezičnost. Izazovi sa kojima su se susreli u UNESKO-u uglavnom se svode na nevikipedijanski stil pisanja i teškoće prilikom korišćenja ilustracija iz publikacija. Vikimedija se susrela sa izazovima poput privlačenja učesnika, nedovoljno ljudskih resursa i usklađivanja procesa licenciranja publikacija. Za sada je projekat aktivan na engleskom, francuskom i španskom, ali plan im je da se uključi još jezičkih projekata, i streme ka privlačenju novih ogranaka da implementiraju projekat u svoje planove. Pala mi je na pamet ideja da ako organizujemo takmičenje na temu Afrike, da bismo mogli da uključimo veliku zbirku knjiga o Africi koju je UNESKO omogućio za preuzimanje radi pisanja članaka na Vikipediji.

Zatim sam prisustvovao sesiji koju je vodio Ričard Knipel, prvi Vikipedijanac stažista Muzeja umetnosti Metropolitan, koji je tokom svog angažmana istraživao kako ovaj muzej može da se uklopi u ciljeve Vikipedije, i kako slobodan pristup fotografijama i idejama može da pokrene saradnju između dve zajednice stručnjaka i volontera. Prvenstveno je imao u planu da sav multimedijalni sadržaj kolekcija sa sajta muzeja postavi na Ostavu i Vikipediju. Postavili su preko 360.000 datoteka visoke rezolucije na Ostavu (što je dovelo do toga da članci sa ovim ilustracijama imaju preko 10 miliona pregleda mesečno), podstakli su pisanje na stotine novih članaka putem uređivačkih maratona i takmičenja (poput Meseca Azije) i dodali na hiljade stavki na Vikipodacima. Ciljevi stažiranja su bili Metropolizacija Vikipedije i Vikifikacija Metropolitana, odnosno da pored postavljanja slobodnog sadržaja na viki projekte, deo projekta bude usmeren na obučavanje zaposlenih u muzeju da uređuju Vikipediju i organizovanje maratona otvorenih za sve, u biblioteci u okviru muzeja. Ovakav vid stažiranja je odličan primer dugoročne saradnje, jer je trajao godinu dana i planski je podeljen na celine. Bilo bi izvanredno kada bismo mogli da nađemo idealnu kulturnu ustanovu koja bi želela da stupi u ovakav vid saradnje na obostranu korist. Vrlo me je zainteresovalo ovo izlaganje i brojnost metrika koje su ostvarene kroz ovaj projekat.

Poslednji segment ovog slota bila je dobro poznata priča o Vikipedijinoj blblioteci, koja se razvija poslednjih 6 godina, kako bi se Vikipedijancima pružio besplatan pristup proverenim izvorima poput naučnih časopisa i zbornika radova. Sada je preko jedinstvenog sajta omogućen pristup više od 100.000 naučnih časopisa. Očekuje se da korisnici u sledećoj fazi neće morati da se prijavljuju za pristup većini izvora, već će odmah dobiti pristup preko 60.000 časopisa koji će moći da se pretražuju putem centralne pretrage i interfejsa za analizu sadržaja. Za preostale izvore, vreme između prijavljivanja i pristupa će se svesti na 0, jer se priprema sjedinjenje naloga za Bibilioteku sa jedinstvenim nalogom za viki projekte umesto različitih lozinki. Takođe, ovaj sajt je internacionalizovan i svaka zajednica može da ga lokalizuje i prevede na svoj jezik. Džejk Okasi nam je detaljno pokazao kako sajt funkcioniše i kako se pristupa građi. Nakon Vikimanije u Meksiku, Veljko je planirao da pokrene ovaj projekat kod nas, ali se nije izguralo do kraja. Još uvek nije kasno da se implementira i u našoj zajednici. U okviru svojih zalaganja, Vikipedijina biblioteka finansira i kupovanje literature zarad pisanja članaka, omogućava deljenje izvora među urednicima, i pomaže urednicima da nauče kako da efektivno koriste informacije iz izvora.

Tokom ručka je Filipa i mene pozvao Maršal Miler iz Zadužbine, koji je zadužen za vršenje istraživanja o retenciji urednika. On je želeo da sazna više o Vikipediji na srpskom, kako negujemo novajlije, imamo li razvijene i ažurne stranice za pomoć, kakva je okolina sa kojom se sreću novi urednici, kao i moje početke kao Vikipedijanca. Plan je da nam pošalje rezultate svog istraživanja kada prikupi još informacija i sažme ih u celovit izveštaj, a nakon toga da razgovaramo sa Zajednicom o tome šta bismo mogli da poboljšamo ili uvedemo, kako bismo učinili Vikipediju dostupnijom za nove urednike.

Sledeća radionica je bila veoma zanimljiva i bavila se jako važnom temom Efektivne komunikacije među kulturama, a vodila ju je Delfin Menar. Navela nas je da razmišljamo iz drugih uglova o svakidašnjim temama o pojmu “kultura” koja može biti nacionalna, regionalna, društvena, obrazovna, vikimedijska…Prvo je tražila od nas da dovršimo rečenice: Sofija radi daleko od kuće, njen put je… (40 minuta/3 sata/7 km/120 km/iscrpljujuć…); Ajša ima mnogo dece… (4/11/ona je učiteljica/radi u sirotištu…), tako da smo na živom primeru mogli da uvidimo koliko se naši pogledi na svet razlikuju. Svaka kultura je ledeni breg, a mi uglavnom stupamo u kontakt samo sa vrhom (vidljivo - ponašanja, prihvaćene norme; nevidljivo - osnovne tvrdnje, prave vrednosti). Onda nas je upoznala sa konceptom visokog i niskog konteksta u kulturi i komunikaciji. Niskokontekstne osobe (tipično germanske i skandinavske kulture, češće muškarci) odlikuju se eksplicitnim informacijama, direktnom komunikacijom, sve potrebne informacije integrišu u razgovor, i vode direktan dijalog. Visokokontekstne osobe (tipično latinoameričke i azijske kulture, češće žene) odlikuju se implicitnim informacijama i unapređenom komunikacijom, pridaju značaj statusu, hijerarhiji i rangu, i prenose emocije kroz razgovor. Kada dođe do komunikacije među ova dva koncepta, neretko se javlja nerazumevanje (da li ti je moj mejl otišao u spam? - briga / “jesu li ti moji mejlovi označeni kao nepoželjni?”), različita očekivanja (sudopera je puna - konstatacija / operi sudove), pretpostavke, pa to može da utiče na interakciju, pisano i verbalno razumevanje, kruženje informacija, vezu, pa čak i na pisanje predloga granta. Onda smo bili podeljeni u grupe od po četvoro, da bismo diskutovali o primerima kada je došlo do nesporazuma usled različitih komunikacionih koncepta među govornicima. Zaključili smo da je kontekst ključan, čak i u jednostavnim interakcijama, i da je važno razumeti iz kog okruženja naš sagovornik dolazi, te da nedostatak konteksta može učiniti razgovor nasilnim, i čak iako ne možemo uvek dati kontekst, možemo se truditi da to bude što češće. Najbolji načini za davanje konteksta su: preformulisanje izgvorenog, izjave sa “Ja”, sagledavanje, pre neke pretpostavke treba tražiti pojašnjenje, i prilagoditi stil komunikacije.

Nakon ove radionice, zajedno sa Filipom sam prisustvovao izlaganju Ketrin Mar, izvršne direktorke Zadužbine, što je Filip detaljno opisao. Posle toga sam iskoristio slobodno vreme da se družim sa numizmatičarima širom viki pokreta, jer je kao i prethodnih godina organizovana razmena novčića, pa sam tom prilikom podelio značajan broj jugoslovenskih novčića. Kada je Filip završio sa sastankom, okupili smo se nas desetak i izašli u (drugi) noćni klub sa “zapadnjačkom” muzikom. Po povratku smo se vratili u penthaus gde je još bilo desetak vrlo opijenih vikipedijanaca koji su, kako to uvek biva, razmatrali nove viki projekte.

Nedelja, 22. jul

Prezentacija Nete i Rim

Prva sesija kojoj sam prisustvovao je Istraživanje o rodnom jazu na Vikipediji, koju su vodile Neta iz Švedske i Rim iz Egipta. Neta se bavila studijom o uključenosti žena, barijerama sa kojima se susreću i motivacija za doprinošenje Vikipediji, a Rim je pisala master rad o sadržajnom jazu na arapskoj vikipediji. Tokom spremanja ove prezentaciju analizirale su 52 istraživanja (sva su o Vikipediji, tako da nemamo dostupnih podataka o drugim viki projektima, i većina njih je rađena u Evropi), i sva su o udelu žena. Sve ankete je sprovodila Zadužbina od 2008. do 2014. godine i udeo žena je od 10 do 20% urednika. Ovakvo stanje je uzrokovano velikim razlikama između shvatanja o ličnoj kompetentnosti žena i muškaraca, jer žene imaju niži stepen samopouzdanja u svoju stručnost i lični doprinos na Vikipediji. Izmene žena novajlija su takođe češće poništavane, a sam čin poništavanja jednako negativo utiče i na žene i muškarce. Znajući da je zajednica Vikipedije na engleskom često negativno nastrojena prema novim urednicima, uticaj koji ima na žene ogleda se u sledećim situacijama: žene češće sarađuju i potpomažu naspram vraćanja izmena i brisanja sadržaja; članci sa većim brojem urednica su često sporni; korisnice češće trpe visok nivo konflikata; žene prijavljuju više neprijatnosti prilikom uređivanja tuđih članaka (što tipično dovodi do konflikata) i dobijanje negativnih komentara kao povratnih informacija za doprinos. Što se tiče urednica u Indiji, Neta se susretala sa sledećim problemima: žene nemaju dovoljno slobodnog vremena pored poslova u kući i van nje, viđenje Vikipedije kao muškog prostora smanjuje motivaciju žena da uređuju, u zemljama u razvoju, žene ne poseduju uređaje putem kojih bi se prikačile na internet, te imaju nerazvijenije kompjuterske veštine, i korišćenje zajedničkih uređaja je uglavnom pod kontrolom muškaraca u domaćinstvu, i žene ređe dobijaju podršku zajednice kada ih uređivači uznemiravaju ili prete. Neka rešenja kojih se svi možemo pridržavati su sledeća: podizati samopouzdanje novajlija, pohvaljivati njihov rad, slati im pozive za učešće na takmičenjima, razmisliti pre poništavanja dobronamerne izmene pogotovo ako je novajlija u pitanju, podržati žene koje prijave uznemiravanje (čak i ako je u pitanju uticajan urednik) i omogućiti kratke i sitne doprinose. U poređenju sa Britanikom, mnogi članci o značajnim ličnostima nedostaju na Vikipediji i zbog kriterijuma o relevantnosti je teže o ženama pisati članak nego o muškarcima. Dobra vest je da se situacija poboljšava, prvenstveno zahvaljujući promenama u oflajn svetu, i inicijativama koje su preduzete na Vikipediji (žene u crvenom, viki voli žene, Umetnost i feminizam, UN HerStordž). Infokutije žena uglavnom sadrže podatak o supružniku mnogo češće nego u člancima muškaraca, i članci o ženama su znatno kraći, a u njima se mnogo više pominju porodične i ljubavne veze. Rešenja ovih problema ogledaju se u: jednako zastupljenim detaljima u člancima o ženama, reformi politike o neutralnoj tački gledišta, proširenju članaka o znamenitim ženama, ujednačiti infokutije na ženskim i muškim člancima, a globalno načiniti još istraživanjima i na drugim jezicima. Postoji stranica na engleskom sa smernicama o pisanju članaka o ženama, koje su sastavili volonteri kako bi skrenuli pažnju urednicima na pravičnije pisanje. Rim e takođe spomenula da se 26. i 27. oktobra u Holandiji održava tech događaj namenjen isključivo ženama i ne-binarnim osobama, nešto poput hakatona.

Rouzina prezentacija

Sledeću sesiju je vodila Rouzi Stivenson Gudnajt, potpredsednica Vikimedije distrikta Kolumbija i osnivač Njiki Njomen korisničke grupe, a poreklom Srpkinja. Govorila je o postizanju rodne pravičnosti, odnosno ravnopravnom tretmanu, pristupu, mogućnostima i napredovanju za sve rodove. Budući da su određeni rdovi kroz istoriju bili nedovoljno zastupljeni, pravičnost zahteva identifikaciju i eliminaciju svih prepreka koje su do sada sprečavale njihovu participaciju u društvenim tokovima. Najpre je dala definiciju roda: da je rod podvrgnut mnogim i često kontradiktornim definicijama u različitim kulturnim kontekstima, jer je sam pojam društven i kulturalan, a ne biološki termin. zatim je navela primere događaja koji su potpomogli osvešćivanje javnosti. Događaji van Vikipedije su snažna potpora za ljude da se okupljaju, diskutuju, traže pomoć i uče zajedno. Partnerstva sa tematskim organizacijama spajaju marginalizovane zajednice i rade na razmeni znanja i zajedničkog doprinosa Vikipediji. Zanimljivo je da je 80% ovih programa otvoreno samo za osobe sa rodnim identitetima koji su marginalizovani na viki projektima. Što se tiče komunikacije među učesnicima i učesnicama, ona se velikom većinom (80%) odvija van vikipedije (mejl, Facebook, Njhatsapp, Snapchat…), zatim 17% komunikacije se odvija na Vikipediji i van nje, a samo 2% je isključivo na Vikipediji. Što se tiče pristrasnosti koja se može detektovati, najčešće se javljaju u: viki politikama, (politika o relevantnosti, o pouzdanim izvorima i kategorizaciji), nedostatku svesti o rodnoj pristrasnosti, i lošoj energiji zajednice. Percepcija rodne zastupljenosti na čelnim mestima u viki zajednici je takva da su u 80% zajednica zastupljeni pretežno muški članovi, a u ostalih 20% je odnos muškaraca i žena jednak. Ako želite, možete da pročitate izveštaj o rodnoj pravičnosti.

Asafovo izlaganje o Feminističkom pokretu i jednakosti u znanju

Na ovu temu je govorio i Asaf u svojoj prezentaciji Šta možemo naučiti od feminističkkog pokreta. Prvo je pomenuo profesorku Deboru Roud koja je najcitiranija pravnica koja se bavi etičkim pitanjima u SAD i članica Američke akademije nauka i umetnosti, na čijem delu “Problem kojeg nema” se zasniva Asafovo izlaganje, kao i Anke Fos-Habard, arhivatorku i bibliotekarku koja je uključena u feministički pokret. Zatim je izneo definiciju feminizma: da je to skup političkih pokreta, ideologija i društvenih pokreta koji dele jedan cilj: definisanje, osnivanje i dostizanje političke, ekonomske, lične i socijalne ravnopravnosti polova. “Kada bismo morali da opišemo uticaj žena na sveet, to bi bilo kao kada bismo morali da opišemo univerzum i da damo tri primera” Glorija Stajnem. Feministički pokret je prošao kroz mnoge borbe i doživeo mnoge aspekte: pravo glasa, pravo na nasledstvo i imovinu, jednaka primanja, jednake uslove, jednake šanse za zaposlenje, jednak pristup obrazovanju, reproduktivno pravo, slobodu od uznemiravanja, priznatost i zasluženo mesto u umetnosti i istoriji i oslobođenje muškaraca. Ono što treba da razumemo je da je ovaj problem stvaran i ljudi to treba da shvate, jer većina ljudi veruje da je svet pravedan i tako treba i da nastavi da bude. Stoga oni biraju opciju da opravdaju nepravdu koju vide (žene su manje plaćene zato što imaju decu i nežne su) umesto da osude postojeće društvene norme. Ovaj “problem kojeg nema” se može naći i u viki zajednicama, gde se sistemska pristrasnost i iskključivanje manjina i marginalizovanih osoba ne smatraju problemom, ili ne našim problemom. Jedna grupa njih je naivna, jer nisu svesni da se to događa oko njih, i oni se mogu osvestiti i upoznati sa realnošću, ali postoji i grupa koja namerno odbija da prizna da postoji problem, jer ne žele da se išta promeni. Takođe, postoji grupa ljudi koji priznaju da problem postoji, ali da nisu onii odgovorni za njjegovo izazivanje niti rešavanje i najčešće se pravdaju time da u principu podržavaju inkluziju i ravnopravnost, ali odbacuju inicijative za promene, pravdajući se time da su skupe, nemoguće, nepraktične itd, pravdajući se da “Vikipedija ne postoji da bi ispravila Velike Nepravde” (politika na en. Vikipediji, WP:GREATWRONGS). Još jedan problem koji se javlja je nipodaštavanje različitih potreba, pristupa i mišljenja je jedan od načina na koji se opšta jednakost poništava. Tačno je da “Vikipediju može svako da uređuje” ali šta je to što sprečava žene, manjine, neizvorne govornike - Formalna jednakost prava maskira nejednakost na dnevnom nivou. Takođe se javlja poricanje odgovornosti, odnosno priznaje se da postoji problem, ali negde drugde (ne na našoj Vikipediji, ne na našem projektu, ne na našim događajima, ne u našim izmenama…). Često se javlja odgovor: “To nije pravično, ali tako je kako je”, što status kvo smatra nepromenljivim, ali potrebe marginalizovanih vidi kao upitne, i time se šalje poruka da ne možemo da priuštimo cenu promene, ali možemo da priuštimo gubitak urednika, nestajanje sadržaja, nepredložene perspektive itd. Zatim nas je naterao na razmišljanje o važnosti dokumentovanja igrom pogađalica. Nabrojati 5 kompozitora klasične muzike, gde smo svi dovikivali, a zatim jednu kompozitorku klasične muzike, što nije bilo tako lako, jer smo odgajani na određenom narativu gde su žene ignorisane, i ovo se može videti na mnogo tema. Zanimljive su i druge nevidljivosti u konstatacijama poput “otkriće Amerike u 15.veku” što implicira da pre toga niko nije živeo na tim prostorima, zatim “u 18. veku, kada je Australija naseljena po prvi put…”, “Amerikanci” samo u smislu građana SAD, “Sjedinjene Države” kao da druge sjedinjene države ne postoje, ili “Ujedinjeno Kraljevstvo” kao da je jedino kraljvstvo na svetu, a sve u cilju stvaranja neke centralnosti i pridavanja važnosti. Dostupnost izvora utiče, a katkad i odlučuje, šta će biti rečeno, uključeno i ubrojano u izjavu. Stoga nedostatak izvora i previše uske definicije “pouzdanih izvora” i “relevantnosti” nas sputavaju u modernom dobu, te one treba da budu revidirane. A u isto vreme, dugoročna strategija je sakupljanje i stvaranje dokumentacije koja će vremenom postati priznata kao relevantan izvor.

Na kraju dana smo prisustvovali završnoj sesiji koju je Filip opisao, a nakon nje je priređena zabava u afričkom duhu, sa tradicionalnim plesom naroda Južne Afrike i tradicionalnim jelima, iako je bilo previše gladnih ljudi pa je gužva bila nešto veća. Zanimljivo je to da je jednako bila zastupljena zapadnjačka, indijska i afrička muzika.

Zaključak

Ova Vikimanija je po mnogo čemu značajna, prvenstveno jer je njen cilj bio isticanje nedovoljno zastupljenih zajednica i sfera znanja na Vikipediji i pronalaženje načina da se to popravi. Okupila je mnoge marginalizovane grupe i ponudila veliki broj ideja za njihovo uključivanje u projekte. Iako se održavala na "kraju sveta", okupila je oko 800 Vikipedijanaca iz skoro svih zajednica. Organizatori su se pobrinuli da obezbede sve kako bi se učesnici što bolje osećali i imali što ugodniji boravak u Južnoj Africi. Put do Kejptauna jeste bio donekle naporan i bezbednost nije bila na zavidnom nivou, ali vredelo je učestvovati zbog razmene ideja i zanimljivih inovacija, kao i projekata koji su se sproveli u delo u prethodnih godinu dana. Generalno sam zadovoljan komunikacijom sa drugim učesnicima, neki su dobili ideje o sprovođenju projekata po ugledu na naše modele GLAM i Edu saradnje, drugi su mi preneli svoja iskustva o onome što rade u okviru svojih zajednica. Žao mi je što nismo mogli da prisustvujemo nekim sesijama jer je bilo 5 različitih slotova u isto vreme i njihove tematike su se znatno razlikovale, ali smo se trudili da pokrijemo što više nama bliskih i korisnih sesija, kako bismo dali doprinos i preneli svoja iskustva.