Википедија

Viktorijanska književnost

Viktorijanska književnost (engl. Victorian literature) je pojam koji se odnosi na englesku književnost za vreme vladavine kraljice Viktorije (1837—1901). Devetnaesti vek je uglavnom smatran Zlatnim dobom engleske književnosti, posebno kada je reč o britanskim romanima.[1] U viktorijansko doba roman je postao vodeći književni žanr na engleskom jeziku. Engleska književnost ove epohe odražava glavne transformacije u većini aspekata života Engleza, od naučnog, ekonomskog i tehnološkog napretka do promena u klasnim strukturama i ulozi religije u društvu.[2] Poznati romanopisci iz ovog perioda su Čarls Dikens, Vilijam Mejkpis Tekeri, tri sestre Bronte, Džordž Eliot i Tomas Hardi.

Dok je period romantizma bio vreme apstraktnog izražavanja i fokusa ka unutrašnjosti, esejisti, pesnici i romanopisci tokom Viktorijanskog doba počeli su da razmišljaju o životu svakodnevice, uključujući opasnost rada u fabrici, nevolje niže klase i ponašanje prema ženama i deci. Poznati su pesnikinja Elizabet Baret Brauning i romanopisci Čarls Dikens i Tomas Hardi.[3] Dela Elizabet Brauning o dečijem radu su učvrstila njen uspeh u svetu kojim dominiraju muškarci, gde su pisci često morali da koriste muške pseudonime.[4] Dikens je koristio humor i pristupačan ton dok se bavio društvenim problemima kao što je nejednakost u bogatstvu.[5] Hardi je preko svojih romana doveo u pitanje religiju i društvene strukture.[6]

Poezija i pozorište su takođe bili prisutni tokom Viktorijanskog doba. Robert Brauning i Alfred Tenison bili su najpoznatiji pesnici viktorijanske Engleske. Kada je reč o pozorištu, tek u poslednjim decenijama 19. veka nastala su značajnija dela. Značajni dramski pisci tog vremena su Gilbert i Salivan, Džordž Bernard Šo i Oskar Vajld.

Prozna fikcija uredi

Čarls Dikens je najpoznatiji viktorijanski pisac. Sa fokusom na snažnu karakterizaciju, Dikens je postao izuzetno popularan u svoje vreme i danas je jedan od najpopularnijih i najčitanijih autora na svetu. Njegov prvi roman, Pikvikov klub (1836 – 1837) napisan je kada je imao dvadeset i pet godina i ostvario je uspeh preko noći, a njegovi kasniji radovi su doživeli sličan uspeh.[7] Komedija njegovog prvog romana ima satiričnu oštrinu koja se prožima kroz njegovo pisanje. Dok je početkom 19. veka većina romana izlazila u tri toma, mesečno objavljivanje je ponovo oživelo objavljivanjem Pikvikovog kluba Čarlsa Dikensa u dvadeset delova između aprila 1836. i novembra 1837. godine. Postojala je velika želja da se za svaku epizodu uvede neki novi element, bilo da se radi o obrtu zapleta ili uvođenju novog lika, kako bi se zadržalo interesovanje čitalaca. Dikens je marljivo i plodno radio na stvaranju zabavnog štiva koje je fjavnost želela, ali je takođe želeo da komentariše društvene probleme i nevolje siromašnih i potlačenih. U njegova najznačajnija dela spadaju Oliver Tvist (1837-1839), Nikolas Niklbi (1838 –1839), Božićna priča (1843), Dombi i sin (1846—1848), Dejvid Koperfild (1849 – 1850), Sumorna kuća (1852 – 1853), Mala Dorit (1855 – 1857), Priča o dva grada (1859) i Velika očekivanja (1860 – 1861). U njegovoj fikciji postoji postepeni trend ka mračnijim temama, što odražava tendenciju u većini dela beletristike 19. veka.

Vilijam Tekeri je bio veliki Dikensov rival u prvoj polovini vladavine kraljice Viktorije. Sličnog stila, ali koristeći malo udaljeniji, jedljiv i oštar satirični pogled na svoje likove, on je imao tendenciju da prikaže društvo više srednje klase za razliku od Dikensa. Najpoznatiji je po svom romanu Vašar taštine (1848), pod naslovom Roman bez heroja, koji je primer forme popularne u viktorijanskoj književnosti: istorijskog romana u kojem je prikazana nedavna istorija.

 
Sestre Bronte pisale su prilično drugačiju beletristiku od uobičajene u to vreme.

En, Šarlot i Emili Bronte stvorile su zapažena dela iz tog perioda, iako ih viktorijanski kritičari nisu od početka cenili. Orkanski visovi (1847), Emilino jedino delo, primer je gotičkog romantizma sa ženske tačke gledišta, koji ispituje klasu, mit i rod. Džejn Ejr (1847), njene sestre Šarlot, još je jedan veliki roman iz 19. veka sa gotičkom temom. Enin drugi roman Stanarka napuštenog zamka (1848), napisan u realističkom, a ne romanističkom stilu, uglavnom se smatra prvim feminističkim romanom. [8]

Kasnije u ovom periodu Džordž Eliot (Meri En Evans) 1860. godine je "objavio" Mlin na Flosi, a 1872. najpoznatije delo Midlmarč. Kao i sestre Bronte, ona je objavljivala dela pod muškim pseudonimom.

U kasnijim decenijama viktorijanske ere Tomas Hardi je bio važan romanopisac. Njegova najznačajnija dela su Pod drvetom Grinvud (1872), Daleko od lude gomile (1874), Gradonačelnik Kasterbridža (1886), Tes od roda D'Erbervila (1891) i Neznani Džud (1895). Poznat po svom ciničnom, ali idiličnom prikazu pastoralnog života na engleskom selu, Hardijevo delo je pobuna protiv široko rasprostranjene urbanizacije koja je postala simbol viktorijanskog doba.

Drugi značajni romanopisci ove ere bili su Elizabet Gaskel (1810—1865), Entoni Trolop (1815—1882), Džordž Meredit (1828—1909) i Džordž Gising (1857—1903).

Poezija uredi

 
Lord Tenison, pesnik laureat

Robert Brauning (1812—1889) i Alfred Tenison (1809–1892) bili su istaknuti pesnici u viktorijanskoj Engleskoj. Tomas Hardi je čitavog života pisao poeziju, ali je prvi put objavio zbirku tek 1898. Poezija Džerarda Menlija Hopkinsa (1844–1889) objavljena je posthumno 1918. godine. Aldžernon Čarls Svinbern (1837—1909) se takođe smatra važnom književnom figurom tog perioda, posebno zbog pesama i kritičkih spisa. Rana poezija V.B. Jejtsa takođe je objavljena u peirodu Viktorijine vladavine. Tek u poslednjim decenijama 19. veka nastala su neka značajnija pozorišna dela, počev od Gilbertovih i Salivanovih komičnih opera iz 1870-ih, drama Džordža Bernarda Šoa (1856—1950) iz 1890-ih, kao i delo Oskara Vajlda, (1854–1900) Važno je zvati se Ernest.[9]

Elizabet Baret Brauning i Robert Brauning vodili su svoju ljubavnu vezu kroz stihove i proizveli mnoge nežne i strastvene pesme. Metju Arnold i Džerard Menli Hopkins pisali su pesme koje se nalaze negde između ushićenja prirodom romantičarske poezije i džordžijanske poezije ranog 20. veka. Međutim, Hopkinsova poezija je objavljena tek 1918. godine. Arnoldova dela predviđaju neke od tema ovih kasnijih pesnika, dok je Hopkins pronašao inspiraciju u pesmama staroengleske poezije, kao što je Beovulf.

Povratak prošlosti bio je glavni deo Viktorijanske književnosti sa interesovanjem kako za klasičnu književnost, tako i za srednjovekovnu književnost Engleske. Ovaj pokret se može pratiti do Leticije Elizabet Lendon, a posebno do njenih zbirki poezije, kao što su Trubadur i Zlatna ljubičica, s pričama o romantici i viteštvu. Viktorijanci su voleli herojske priče o podvizima starih vitezova i nadali su se da će povratiti nešto od tog plemenitog, dvorskog ponašanja i ostaviti utisak na narod kako kod kuće tako i šire. Najbolji primer za to su idile kralja Alfreda Tenisena, koje su spojile priče o kralju Arturu, posebno one Tomasa Malorija, sa savremenim brigama i idejama. Prerafaelitsko bratstvo se takođe oslanjalo na mitove i narodnu tradiciju za svoju umetnost, a Dante Gabrijel Roseti se istovremeno smatra glavnim pesnikom među njima, iako naučnici sada smatraju da je njegova sestra Kristina bila bolji pesnik.[10]

Drama uredi

U drami su se nadmetale farse, muzičke burleske, ekstravagancije i komične opere sa Šekspirovim produkcijama i ozbiljnim dramama poput Džejmsa Planšea i Tomasa Vilijama Robertsona. Godine 1855, nemačka kompanija Rid Entertejments je podigla nivo (ranije rizičnih) muzičkih pozorišta u Britaniji koja su doživela vrhunac čuvenom serijom komičnih opera Gilberta i Salivana, koje su praćene 1890-im prvim edvardijanskim muzičkim komedijama. Prva predstava koja je postigla 500 uzastopnih izvođenja bila je londonska komedija Naši dečaci H. J. Birona, koja je prvi put prikazana 1875. Njegov zapanjujući novi rekord od 1.362 izvođenja je 1892. godine nadmašila Čarlijeva tetka Brendona Tomasa.[11] Posle V. S. Gilberta, Oskar Vajld je postao vodeći pesnik i dramaturg kasnog viktorijanskog perioda. Vajldove drame se posebno izdvajaju od mnogih sada zaboravljenih predstava iz viktorijanskog doba i bliže stoje edvardijanskim dramaturzima kao što je Džordž Bernard Šo, čija je karijera počela 1890-ih. Vajldovo komično remek-delo iz 1895, Važno je zvati se Ernest, bila je najveća predstava u kojoj je držao ironično ogledalo aristokratiji dok je pokazivao virtuozno majstorstvo duhovitosti i paradoksalne mudrosti. Postao je izuzetno popularan.

Književnost za decu uredi

Viktorijanci su zaslužni za „izmišljanje detinjstva“, delom kroz napore da zaustave dečiji rad i uvedu obavezno obrazovanje. Kako su deca počela da čitaju, književnost za mlade je počela da se razvija, ne samo zahvaljujući već poznatim piscima koji su stvarali dela za decu (kao što je Dikensova Dečija istorija Engleske), već i novom grupom posvećenih dečjih autora. Pisci poput Luisa Kerola (Alisine avanture u zemlji čuda), Ane Sjuel (Crna lepotica) i R. M. Balantajn (Koralno ostrvo) pisali su uglavnom za decu, iako su ih čitali i odrasli. Drugi autori kao što su Robert Luis Stivenson (Ostrvo s blagom) i Entoni Houp (Zatvorenik Zende) pisali su uglavnom za odrasle, ali se njihovi avanturistički romani sada generalno klasifikuju kao romani za decu. Drugi žanrovi uključuju besmislene stihove, poeziju koja je zahtevala dečiji interes (npr " Džebervoki " Luisa Kerola). Školske priče su cvetale: Školski dani Toma Brauna Tomasa Hjuza i Stalki i ekipa Kiplinga su klasici.

Retko su ove publikacije stvarane radi dečijeg zadovoljstva, međutim, sa povećanim brojem ilustracija, deca su počela da uživaju u književnosti i mogla su da uče o moralu na zabavniji način. Sa novootkrivenim prihvatanjem čitanja iz zadovoljstva, bajke i narodne priče postale su popularne. Sastavljanje narodnih priča mnogih autora sa različitim temama omogućilo je deci da čitaju o mnogim temama koje su ih zanimale. Bilo je različitih vrsta knjiga i časopisa pisanih za dečake i devojčice. Priče devojčica su uglavnom bile o domaćinstvu i fokusirale su se na porodični život, dok su priče dečaka bile više o avanturama. [12]

Nauka, filozofija i otkriće uredi

Rad Čarlsa Darvina o poreklu vrsta uticao je na društvo, tokom Viktorijanskog doba, kao i danas. Viktorijansko doba je bilo važno vreme za razvoj nauke, a misija viktorijanaca je bila da opišu i klasifikuju čitav prirodni svet. Veliki deo ovih radova nije došao do nivoa literature, ali jedna knjiga je ostala poznata, O poreklu vrsta Čarlsa Darvina. Teorija evolucije sadržana u radu dovela je u pitanje mnoge ideje koje su Viktorijanci imali o sebi i svom mestu u svetu. Iako je trebalo mnogo vremena da bude široko prihvaćena, dramatično je promenila potonju misao i književnost. Veliki deo posla na popularizaciji Darvinovih teorija obavio je njegov mlađi savremenik Tomas Henri Haksli, koji je mnogo pisao o toj temi.

Brojna druga nefikcionalna dela tog doba ostavila su svoj trag u književnosti tog perioda. Filozofski spisi Džona Stjuarta Mila pokrivali su logiku, ekonomiju, slobodu i utilitarizam. Veliki i uticajni radovi Tomasa Karlajla: Francuska revolucija, Istorija i O herojima, Obožavanje heroja i Herojstvo u istoriji prožimale su političku misao u to vreme. Zapisi Tomasa Babingtona Makolija o engleskoj istoriji pomogli su u kodifikaciji vigovskog narativa koji je dominirao istoriografijom dugi niz godina. Džon Raskin napisao je niz veoma uticajnnih dela o umetnosti i podržavao je takve savremene ličnosti kao što su J.M.V. Tarner i Prerafaeliti. Oksfordski pokret religioznog pisca Džona Henrija Njumena izazvao je intenzivnu debatu u Anglikanskoj crkvi, pogoršanu Njumenovim prelaskom na katoličanstvo, o čemu je pisao u svojoj autobiografiji Apologia Pro Vita Sua.[13]

U to doba objavljeno je nekoliko monumentalnih referentnih radova, a pre svega Oksfordski rečnik engleskog jezika koji će postati najvažniji istorijski rečnik engleskog jezika. Tokom kasnije viktorijanske ere objavljeni su i Rečnik nacionalne biografije i deveto izdanje Enciklopedije Britanika.

Pisanje o prirodi uredi

U Sjedinjenim Državama radovi Henrija Dejvida Toroa i Ruralni časovi Suzan Fenimor Kuper (1850) bili su kanonski uticaji na viktorijansko pisanje o prirodi. U Velikoj Britaniji Filip Gos i Sara Boudič Li bili su dvoje najpopularnijih pisaca o prirodi u ranom delu Viktorijanske ere. The Illustrated London News, osnovan 1842. godine, bio je prvi svetski ilustrovani nedeljnik i često je objavljivao članke i ilustracije koji se bave prirodom; u drugoj polovini 19. veka knjige, članci i ilustracije o prirodi postaju široko rasprostranjene i popularne među sve urbanizovanijom čitalačkom publikom.[14]

Natprirodna i fantastična književnost uredi

Stare gotičke priče nastale krajem 19. veka su prvi primeri žanra fantastike. Ove priče se često fokusiraju na likove "veće od života" kao što su Šerlok Holms, poznati detektiv tog vremena, Sekston Blejk i drugi izmišljeni likovi tog doba, kao što su Drakula, Edvard Hajd, Nevidljivi čovek i mnogi drugi izmišljeni likovi koji su često imali egzotične neprijatelje koje je trebalo osujetiti. Tokom 18. i 19. veka, postojala je posebna vrsta pisanja priča poznata kao gotika.[15] Gotička književnost kombinuje romantiku i horor u pokušaju da oduševi i zastraši čitaoca. Moguće odlike gotičkog romana su strana čudovišta, duhovi, kletve, skrivene sobe i veštičarenje. Gotičke priče se obično dešavaju na lokacijama kao što su zamkovi, manastiri i groblja, iako gotička čudovišta ponekad prelaze u stvarni svet, pojavljujući se u gradovima kao što je London.

Uticaj viktorijanske književnosti uredi

 
Harijet Bičer Stou je pisala viktorijansku fikciju van Viktorijinih domena.

Pisci iz Sjedinjenih Država i britanskih kolonija Australije, Novog Zelanda i Kanade bili su pod uticajem britanske književnosti i često se svrstavaju u Viktorijansku književnost, iako su postepeno razvijali svoj posebni stil.[16] Viktorijanski pisci kanadske književnosti su Grant Alen, Suzana Mudi i Ketrin Par Trejl. Australijskoj književnosti pripadaju pesnici Adam Lindzi Gordon i Bandžo Paterson, koji su napisali Valcer Matildu, a neki od pisaca novozelandske književnosti su Tomas Breken i Frederik Edvard Mening. Iz sfere književnosti Sjedinjenih Država u to vreme su stvarali neki od velikana ove zemlje uključujući: Emili Dikinson, Ralf Voldo Emerson, Natanijel Hotorn, Oliver Vendel Holms Stariji, Henri Džejms, Herman Melvil, Harijet Bičer Stou, Henri Dejvid Toro, Mark Tven i Volt Vitman.

Problem sa klasifikacijom "viktorijanske književnosti" leži u velikoj razlici između ranih dela tog perioda i kasnijih dela koja su imala više zajedničkog sa piscima edvardijanskog perioda i mnogi pisci se nalaze upravo na tom preseku. Ljudi kao što su Artur Konan Dojl, Radjard Kipling, H. G. Vels, Brem Stoker, H. Rajder Hagard, Džerom K. Džerom i Džozef Konrad napisali su neka od svojih važnih dela tokom Viktorijine vladavine, ali se senzibilitet njihovog pisanja često smatra edvardijanskim.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Parekh, Kinjal (20. 9. 2020). „The Golden Age of Literature”. Bookish Santa (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 4. 2022. 
  2. ^ „Images of the Victorian book: Publishing - Introduction”. www.bl.uk. Arhivirano iz originala 10. 12. 2020. g. Pristupljeno 2020-11-09. 
  3. ^ „Victorian Literature - Literature Periods & Movements”. www.online-literature.com. Pristupljeno 2020-11-09. 
  4. ^ Foundation, Poetry (2020-11-06). „Elizabeth Barrett Browning”. Poetry Foundation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-06. 
  5. ^ Perdue, David A. „Charles Dickens' Novels”. The Charles Dickens Page (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-06. 
  6. ^ „Thomas Hardy - Biography and Works. Search Texts, Read Online. Discuss.”. www.online-literature.com. Pristupljeno 2020-11-09. 
  7. ^ The Bloomsbury Guide to English Literature, ed. Marion Wynne-Davies. (New York: Prentice Hall, 1990), pp. 97–8.
  8. ^ Introduction and Notes for The Tenant of Wildfell Hall . Penguin Books. 1996. ISBN 978-0-14-043474-3. 
  9. ^ „Littérature victorienne” (na jeziku: francuski). 28. 1. 2015. Pristupljeno 27. 4. 2022. 
  10. ^ „La première moitié de l'époque victorienne”. Pristupljeno 27. 4. 2022. 
  11. ^ „Article on long-runs in the theatre before 1920”. Stagebeauty.net. Pristupljeno 15. 9. 2012. 
  12. ^ Khale, Brewster. „Early Children's Literature”. Children's Books in the Victorian Era. International Library of Children's Literature. Pristupljeno 16. 6. 2014. 
  13. ^ Newman (1801-1890), John Henry (1964). Apologia pro vita sua (na jeziku: francuski). Pristupljeno 27. 4. 2022. 
  14. ^ Universalis‎, Encyclopædia. „LITTÉRATURE ANGLAISE, époque victorienne”. Encyclopædia Universalis (na jeziku: francuski). Pristupljeno 27. 4. 2022. 
  15. ^ Mulvey-Roberts, Marie (1998-05-27). The Handbook to Gothic Literature (na jeziku: engleski). Springer. ISBN 978-1-349-26496-4. 
  16. ^ „Victorian Literature - Literature Periods & Movements”. www.online-literature.com. Pristupljeno 7. 4. 2018. 

Dodatna literatura uredi

  • Felluga, Dino Franco, et al. The Encyclopedia of Victorian Literature (2015).
  • Flint, Kate, ed. The Cambridge History of Victorian Literature (2014).
  • Horsman, Alan. The Victorian Novel (Oxford History of English Literature, 1991)
  • Hroncek, Susan. Strange Compositions: Chemistry and its Occult History in Victorian Speculative Fiction (2016)
  • O'Gorman, Francis, ed. The Cambridge companion to Victorian culture (2010)
  • Roberts, Adam Charles, ed. Victorian culture and society: the essential glossary (2003).
  • Somervell, D. C. English thought in the nineteenth century (1929) online


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Викторијанска_књижевност&oldid=26840564”