Vilijam III Oranski

Ovo je članak o Vilijemu III Oranskom. Za informacije o Viljemu Ćutalici, vidi: Viljem Oranski.

Vilijem III Oranski (hol. Willem III van Oranje-Nassau, engl. William III of England; Hag, 14. novembra 1650 – palata Hempton Kort, 8. marta 1702) bio je holandski plemić i protestant, princ Oranski, štathalter Holandske republike (1672—1702) i kralj Engleske, Irske i Škotske (1680—1702).

Vilijem III od Engleske
portret Vilijema III, autora Godfrija Knelera (Godfrey Kneller)
Lični podaci
Datum rođenja	(1650-11-14)14. novembar 1650.
Mesto rođenja	Hag, Holandija
Datum smrti	8. mart 1702.(1702-03-08) (51 god.)
Mesto smrti	Hempton Kort, Engleska
Grob	Vestminsterska opatija
Porodica
Supružnik	Meri II od Engleske
Roditelji	Vilijem II Oranski Marija Henrijeta Stjuart
Dinastija	Oranski-Nasau
Kralj Engleske, Škotske i Irske
Period	11. april 1689 — 8. mart 1702.
Prethodnik	Džejms II Stjuart
Naslednik	Ana od Velike Britanije

Vilijem je postao štathalter Holandske republike 28. juna 1672. i na ovoj dužnosti je bio do svoje smrti. U Holandiji je se zvao Vilem Henrik, sa titulom princa od Oranje-Nasaua.

Englesku krunu dobio je u Slavnoj revoluciji kada je engleskog kralja Džejmsa II proterao u Francusku. Vladao je zajedno sa ženom Meri II koja je bila Džejmsova kći. Nakon Merine smrti 1694. vladao je samostalno.

Učestvovao je u mnogim ratovima koji su vođeni protiv katoličke Francuske i njenog kralja Luja XIV zbog čega je smatran vođom protestantizma. Iza njegovog ugleda stajala je vojska i naročito moćna flota, tada jedna od najmoćnijih u Evropi. Njegova vladavina označila je početak kraja dinastije Stjuart na engleskom prestolu.

Rođenje i mladost

Roditelji Vilijema III: Vilijem II Oranski i Marija Henrijeta Stjuart.

Bio je sin Vilijema II Oranskog i Marije Stjuart (1631—1660), sestre engleskog kralja Džejmsa II. Rodio se u Hagu 14. decembra 1650. godine. Osam dana pre njegovog rođenja, umro mu je otac od boginja pa je Vilijem čim se rodio, postao štathalter Holandije.

Dana 23. decembra 1660. kada je Vilijem imao samo deset godina umrla je i njegova majka Marija, takođe od velikih boginja. Vilijemu je za staratelja bio određen njegov ujak tadašnji engleski kralj Čarls II, a brigu o njemu vodila je baba Amalija. O njegovom obrazovanju računa je vodio tada poznati protestantski učenjak Samuel Šapuzo.

Vlast u Nizozemskoj

Vilijemov otac je do smrti držao položaj štathaltera pet hizozemskih provincija i to: Holandije, Zelanda, Utrehta, Helderlanda i Overejsela. Nakon njegove smrti provincije su ukinule tu funkciju i faktičku vlast je imao Jan de Vit. Vilijem je 1667. pokušao da se vrati na vlast, ali je taj pokušaj propao jer su provincije odbile da obnove ovaj položaj.

Godine 1672. Holandiju je napao Luj XIV, a napad je pomogla Engleska. Francuzi su zauzeli gotovo celu zemlju. Jan de Vit je podbacio kao vođa. To je bila šansa za Vilijema koji ju je iskoristio te je uveo funkciju štathaltera na koju je ubrzo i imenovan. Nastavio je borbu protiv Engleske i Francuske u savezu sa Španijom. Nakon pobede nad engleskom flotom Vilijem je sa Engleskom 1674. postigao mirovni sporazum. Kako bi ojačao svoju poziciju Vilijem je hteo da se venča sa nećakom engleskog kralja Čarlsa II. Brak je sklopljen 4. novembra 1677. godine. Iz ovog braka Vilijem nije dobio naslednika.

Vilijem i previranja u Engleskoj

Godine 1685. Vilijemov tast Džejms nasledio je englesku krunu nakon smrti svoga brata Čarlsa II. Džejms je bio nepopularan vladar jer je bio katolik u protestantskoj Engleskoj. Još 1687. protestasnti su počeli da pregovaraju o oružanoj intervenciji kako bi sa vlasti svrgnuli Džejmsa II.

Na početku, Vilijem se suprotstavio ideji invazije na Englesku. Ali nakon što je druga žena Marija od Modene rodila Džejmsu muškog naslednika strah od stvaranja katoličke dinastije u engleskoj je porastao a i neki politički potezi Džejmsa II su išli na ruku protestantskom ogorčenju.

Ali Vilijem se i dalje kolebao bojeći se reakcije engleskog naroda na stranu invaziju pa je tražio da najugledniji engleski protestanti zatraže njegovu intervenciju. Dana 30. juna 1688. sedam biskupa koji su bili u sukobu sa Džejmsom II zatražilo je od Vilijema da vojno interveniše pa je on otpočeo pripreme za invaziju.

Slavna revolucija

Dana 5. novembra 1688. Vilijem se sa holandskom vojskom iskrcao u jugozapadnu Englesku, kod mesta Brikshem. Iskrcao se sa 15.500 vojnika i 4000 konja. Svi zapovednici engleske vojske koji su bili protestanti prešli su na njegovu stranu kao i svi engleski plemići protestanti. Zato je vrlo brzo napredovao i 11. decembra ušao je u London. Engleski kralj Džejms II pokušao je da se spasi skokom u Temzu, ali je ubrzo uhvaćen. Vilijem je Džejmsu omogućio da pobegne u Francusku gde ga je francuski kralj Luj XIV velikodušno primio davši mu velika primanja.

Vilijem je ubrzo, na neregularan način, sazvao parlament koji je 12. februara 1689. proglasio da je Džejms abdicirao time što je pobegao iz Engleske. Presto je proglašen upražnjenim a ponuđen je, ne po pravilnom smeru nasleđivanja Džejmsovom sinu, već njegovoj kćeri Meri. Meri je postala kraljica a utvrđeno je da će vladati zajedno sa Vilijemom. Parlament je to ozvaničio posebnim zakonom koji je poznat kao Povelja o pravima. Istim zakonom Džejms je optužen za zloupotrebe tokom svoje vladavine i stavljeni su van snage svi zakoni koji su ukidali ograničenja za katolike. Takođe je utvrđeno da nijedan katolik ne može da nasledi engleski presto. Utvrđena je i linija nasleđivanja prema kojoj bi englesku krunu trebalo da naslede potomci Vilijema i Marije a ako oni ne budu imali potomaka onda bi englesku krunu nasledila Džejmsova mlađa kćerka Ana i njeni potomci.

Vladavina sa Meri II

Vilijem je, 1677. godine, oženio svoju sestru od ujaka, Meri II.

Londonski biskup Henri Kompton krunisao je Vilijema i njegovu ženu u Vestminsterskoj opatiji 11. aprila 1689. godine. Krunisanje nije izvršio kenterberijski nadbiskup zato što je smatrao neligitimnim svrgavanje Džejmsa II.

Tokom zajedničke vladavine sa suprugom Vilijem je često bio odsutan. Boravio je u Holandiji gde je ratovao protiv Francuske. Zahvaljujući njemu Engleska se priključila Augzburškoj ligi koja je stvorena kako bi se njene članice zaštitile od agresivne Francuske. Dok je on bio odsutan vladala je Meri.

Vilijem se suočio sa ustancima u Škotskoj i Irskoj. Oba ustanka podigle su pristalice svrgnutog kralja ali je Vilijem potukao Škote u bici kod Kilikrankija i Irce predvođene Džejmsom II 1690. godine u bici kod Bojna.

Vilijemova supruga i suvladarka umrla je od boginja 1694. godine. Iako nije bio veran muž njena smrt ga je duboko pogodila. U braku s njom nije imao potomaka. Nakon njene smrti nastavio je da vlada sam. Prihvatio je anglikansko učenje iako je vaspitan kao kalvinista.

Samostalna vladavina

Nakon Merine smrti širile su se glasine o homosekualnim sklonostima kralja Vilijema, pa su se čak pojavljivali pamfleti u kojima je ova sklonost isticana. Tokom svoje samostalne vladavine Vilijem se suočio sa zaverom katolika koja nije uspela i nakon koje francuski kralj nije više pomagao Džejmsa II. Luj XIV je sa Vilijemom 20. septembra 1697. godine sklopio Sporazum u Rizviku kojim je priznao Vilijema za kralja Engleske.

Krajem Vilijemove vladavine postavilo se pitanje naslednika engleske krune pošto on nije imao potomaka a Merina sestra Ana imala je puno dece ali su ona rano umrla. Kako je Ana bila jedina u liniji nasleđivanja među pristalicama protestantizma pojavila su se strahovanja da bi posle njene smrti na presto mogli dođi potomci Džejmsa II. Stoga je parlament 1701. doneo Akt o nasleđivanju kojim je određeno da krunu nakon Ane nasledi dalja nasledna linija Sofije od Hanovera i njeni protestantski naslednici. Istim zakonom ograničena i moć kralja za vođenje rata pošto je određeno da sredstva za vođenje rata mora da odobri parlament. Osigurana je i nezavisnost sudstva od kraljeve samovolje.

Smrt

Vilijem je umro 1702. godine od upale pluća koja je nastala komplikacijom preloma ključne kosti zbog pada sa konja. Sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji pored svoje supruge Meri II. Krunu je nasledila Ana, Merina sestra i kćerka svrgnutog kralja Džejmsa II.

Značaj

Najvažnije Vilijamovo političko dostignuće bilo je to što je parirao Francuskoj Luja XIV u vreme kad je ona bila u poziciji da nameće svoju volju u celoj Evropi. Ova nastojanja nastavila su se posle njegove smrti u Ratu za špansko nasleđe. Druga važna posledica Vilijamov vlasti u Engleskoj bilo je okončanje oštrog konflikta između kralja i parlamenta koji je postojao od početka vladavine dinastije Stjuart 1603. Ovaj sukob je 1640-ih doveo do građanskog rata, i Slavne revolucije 1688. Tokom Vilijamove vladavine sukob je rešen u korist parlamenta, aktima iz 1689, 1694. i 1701.

Vilijam je 1693. postao pokrovitelj Koledža Vilijama i Meri u Virdžiniji. To je danas jedan od prestižnih koledža u SAD. Glavni grad Bahama, Nasau, ime je dobio po tvrđavi Fort Nasau koja je 1695. preimenovana u njegovu čast.

Vilijamovu pobedu u bici kod Bojna 1690. i danas proslavljaju irski protestanti pripadnici Reda oranžista na dan 12. jula tradicionalnim marševima koji izazivaju brojne kontroverze i sukobe sa irskim katolicima.

Porodično stablo

16. Viljem I, grof Nasau-Dilenburga

8. Vilem I Oranski Ćutljivi

17. Juliana of Stolberg

4. Frederik Oranski Nasauski

18. Gaspar II de Kolinji

9. Lujza de Kolinji

19. Charlotte de Laval

2. William II, Prince of Orange

20. Konrad of Solms-Braunfels

10. Johan Albrecht I of Solms-Braunfels

21. Elisabeth of Nassau-Dillenburg

5. Amalia of Solms-Braunfels

22. Louis I, Count of Sayn-Wittgenstein

11. Agnes of Sayn-Wittgenstein

23. Elisabeth of Solms-Laubach

1. Vilijam III Oranski

24. Henri Stjuart

12. Džejms I Stjuart

25. Meri Stjuart

6. Čarls I Stjuart

26. Frederik II Danski

13. Ana od Danske

27. Sofija Meklenburška

3. Marija Henrijeta Stjuart

28. Antonio Burbonski

14. Anri IV

29. Huana III od Navare

7. Henrijeta Marija od Francuske

30. Frančesko I Mediči

15. Marija Mediči

31. Johana od Austrije

Vidi još

• Rodoskrvnuće kod evropskih kraljeva

Literatura

• Craton, Michael; Saunders-Smith, Gail (1992). Islanders in the Stream: A History of the Bahamian People. University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2122-6. 
• Baxter, Stephen B. (1966). William III and the Defense of European Liberty, 1650–1702. 
• Chapman, Hester W. (1953). Mary II: Queen of England. 
• Churchill, Winston (2002). A History of the English-Speaking Peoples: Age of Revolution. Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-304-36393-3. 
• Claydon, Tony (2002). William III: Profiles in Power. ISBN 978-0-582-40523-3. 
• Davies, Norman (1999). The Isles: A History. ISBN 978-0-19-513442-1. 
• Israel, Jonathan I. (1995). The Dutch Republic: Its Rise, Greatness, and Fall, 1477–1806. ISBN 978-0-19-820734-4. 
• Mijers, Esther and Onnekink, David, eds., Redefining William III. The Impact of the King-Stadholder in International Context (Ashgate, 2007)
• Miller, John (1991). James II: A Study in Kingship. ISBN 978-0-413-65290-4. 
• Robb, Nesca, (1962). William of Orange. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza),
• Ogg, David. England in the Reigns of James II and William III (Oxford: Clarendon Press, 2nd edn., 1957).
• Troost, Wout (2005). William III, The Stadholder-king: A Political Biography. Prevod: J.C. Grayson. ISBN 978-0-7546-5071-3. 
• Van der Kiste, John (2003). William and Mary. ISBN 978-0-7509-3048-2. 
• Van der Zee, Henri and Barbara (1973). William and Mary. ISBN 978-0-394-48092-3. 
• Waller, Maureen, Sovereign Ladies: Sex, Sacrifice, and Power. The Six Reigning Queens of England. St. Martin's Press. . New York. 2006. ISBN 978-0-312-33801-5. 

Spoljašnje veze

• BBC – History
• House of Orange
• Het Loo Palace
• N. Japikse, ed., Correspondentie van Willem III en van Hans Willem Bentinck, eersten graaf van Portland
• „Archival material relating to Vilijam III Oranski”. UK National Archives. 
• King William III na sajtu NPG (jezik: engleski)