Vladimir Vojnović
Vladimir Nikolajevič Vojnović (rus. Влади́мир Никола́евич Войно́вич; Staljinabad, 26. septembar 1932 − Moskva, 27. jul 2018) bio je ruski književnik i disident.
| Vladimir Nikolajević Vojnović | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 26. septembar 1932. |
| Mesto rođenja | Staljinabad, SSSR |
| Datum smrti | 27. jul 2018. (85 god.) |
| Mesto smrti | Moskva, Rusija |
Biografija
urediVladimir je rođen u Tadžikistanu 1932. godine, od oca novinara. Kada su oca 1938. godine uhapsili, porodica se preselila u Ukrajinu. Za vreme Drugog svetskog rata dok je otac bio na frontu, porodica se sklanjala; selo u kojem su živeli on i majka je evakuisano i preseljeno na severni Kavkaz. Stigli su na sever Rusije u okolinu Vologde, gde su nekad proterivani kažnjenici za vreme carstva.
Bio je starog srpskog porekla[1] iz Slavjanoserbska u Ukrajini, ali koje nije potencirao.
Vojnović se školovao neredovno; sa 14. godine je stekao diplomu stolara. Naučio je više zanata i praktičnih veština; čak postao i aviomehaničar. Prvo se posvetio poeziji i za njega se čulo 1961. godine kada je objavio prvo prozno delo "Mi ovde živimo".[2]
Vojnović je najpre zbog svog romana o vojniku Čonkinu, imao problema sa sovjetskom vlašću. Istovremeno je sa tom trilogijom stekao svetsku slavu. Zgode crvenoarmejca Čonkina su posledica njegovog iskustva tokom služenja vojnog roka u sovjetskoj vojsci. Citirao je Vojnović rusku izreku: "Ko je služio armiju, taj se ni u cirkusu ne smeje".[3] Trudio se samo da napiše ono što je doživeo. Groteskni lik Čonkin je često poređen sa vojnikom Švejkom. Na njega je nakon prvog dela te knjige, trpio je velike pritiske od vlasti i KGB. Isključen je prvo 1974. godine iz Saveza pisaca SSSR. U vremenu poststaljinizma nazvanog "otopljavanje", Vojnović je pokušao da javno brani dvojicu kolega, uhapšene pisce. Kao ruski disident koji je kritikovao sovjetsku vlast zbog diktature, Ukazom Vrhovnog prezidijuma SSSR juna 1981. godine, oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo. Sledećih 19 godine proveo je u egzilu, u Nemačkoj, u Štokdorfu kod Minhena. U domovinu se vratio 1990. godine, u vreme predsednika Gorbačova, nakon što mu je vraćeno državljanstvo.
Inostrani član SANU od 1991. u Odeljenju jezika i književnosti. Bio je specijalni gost 16. po redu Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu 2010. godine.
Bavio se poezijom i prozom, a i slikanjem. Tokom 1960-ih, on je proizveo tekst za kosmonautičku himnu, "14 minut do starta".
Umro je u 86. godini u Podmoskovlju, od infarkta.
Bibliografija dela (izvod)
uredi- "Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina", Beograd 1981,
- "Moskva 2042",
- "Portret u pozadini sveta",
- "Monumentalna propaganda", 2001. godine dobio Državnu nagradu Rusije,
- "Autoportret. Roman mog života" (2010),
Reference
uredi- ^ Vidak Vujnović: "Voj(i)novići i Vuj(i)novići", Beograd 1985.
- ^ https://www.knjizara.com/Vladimir-Vojnovic-o3257
- ^ https://www.danas.rs/nedelja/vladimir-vojnovic-zivot-je-sam-po-sebi-groteska/
