Vladislav III Jagelonac

Vladislav III Jagelonac (31. oktobar 1423, Krakov — 10. novembar 1444, Varna). Otac mu je bio litvansko-poljski kralj Vladislav II Jagelo, a majka Sofija Halšinska.

Vladislav III Jagelonac
Vladislav III Jagelonac, rad Bočarelija
Lični podaci
Datum rođenja	(1423-10-31)31. oktobar 1423.
Mesto rođenja	Krakov, Kraljevstvo Poljska
Datum smrti	10. novembar 1444.(1444-11-10) (21 god.)
Mesto smrti	Varna, Osmansko carstvo
Grob	vidi
Porodica
Roditelji	Vladislav II Jagelo Sofija Halšanska
Dinastija	Jagelonci
Kralj Poljske
Period	1434—1444
Prethodnik	Vladislav II Jagelo
Naslednik	Kazimir IV
Kralj Ugarske
Period	1440—1444
Prethodnik	Elizabeta Luksemburška
Naslednik	Ladislav V Posmrče
Savladar	Kazimir IV

Dana 25. jula 1434. godine Vladislav je krunisan, ali je krunisanje bilo prekinuto od neprijateljski nastrojenih plemića. Vladislavljeva puna titule glasila je: Vladislav, milošću Božjom kralj Poljske, Ugarske, Hrvatske, Sandomježa, Krakova, Sieradza, Lenčice, Kujavije, veliki knez Litve, gospodar Pomeranije i Rutenije. Za vreme njegovog maloletstva regent mu je bio krakovski biskup i kardinal Zbignjev Olesnicki, majka i drugi savetnici. Zbignjev je zloupotrebljavao svoj položaj, tako što se mešao u državne poslove, koje Vladislav nije radio, i time prekršio sporazum, koji je Vladislav potpisao sa plemićima.

Godine 1438. parlament je Vladislava proglasio punoletnim, ali spletke su se nastavile. Vladislav konačno 1440. godine uspeva da uz pomoć pape dobije ugarsku krunu i on postaje Vladislav I. Vladislav je sve svoje neprijatelje u Ugarskoj slomio do 1442. godine, ali u Poljskoj dolazi do negodovanja plemića, zbog toga što ovaj zanemaruje situaciju u Poljskoj.

U jesen je, zajedno sa Janošem Hunjadijem i srpskim despotom Đurđem Brankovićem, pokrenuo veliku ofanzivu. Sa vojskom od oko 30.000 ljudi, u kojoj su bili zastupljeni najrazličitiji balkanski narodi, oni su zauzeli Niš i Sofiju i samo je oštra zima sprečila ovu vojsku da ne pređe preko planine Balkan i udari na samu tursku prestonicu, Jedrene. Osmanski sultan Murat II je sada bio primoran da sa Vladislavom sklopi segedinski mir, kojim mu ostaje samo Bugarska.

Papski legat Julijan Cezarini naveo je kralja da prekrši mir i on je na jesen 1444. godine, krenuo u protiv Turaka sa na brzinu sakupljenom vojskom. Verovalo se da će hrišćanska flota sprečiti prevoz sultana u Evropu, ali on nije mogla sprečiti Đenovljane da za samo 1 zlatnik po glavi prevezu Turke, koji su u bici kod Varne 10. novembra uništili hrišćane. Poginuo je i sam kralj Vladislav.

Prestolonaslednik Poljske

Dana 25. aprila 1425. godine kralj Jagelo je sazvao sabor u Bžešću Kujavskom, gde je 5 dana kasnije Vladislav izabran za prestolonaslednika, jer se plemstvo nadalo da će od Jagela zbog toga dobiti niz novih privilegija, ali u junu 1426. na kongresu u Lenčici, Jagelo odbija to da uradi, pa čak i poništava izbor Vladislava za prestolonaslednika, ali na kongresu rusinskog plemstva u Halicu, 17. juna, Vladislav je i dalje smatran prestolonaslednikom. U aprilu 1432. na kongresu u Sieradzu, poljski magnati priznaju prava Vladislava i Kazimira, njegovog brata za naslednike.

Kralj Poljske

Dolazak na presto

Dana 1. juna 1434. godine Jagelo je umro, a njegovo delo je bilo dovedeno u pitanje jer se već 13. jula iste godine obrazovao savez Malopoljskih plemića protiv kralja, pa čak su i sazvali kongres u Opatoviji. Vođa pobunjenika je bio plemić Spitko od Melštena i Đerslav od Retvijana, koji su hteli na presto da dovedu dobrog i razboritog viteza, Zjemovita Mezovskog. Vladislav je krunisan za poljskog kralja 25. jula.

Biskup Krakova, Zbignjev Olesnički, nekako uspeva da nagovori odmetnike na pokajanje i predaju. Posle ovoga Vladislavu je donekle bio osiguran presto. Posle toga su nekoliko dana bili održavani sabori, da bi se izabrao novi kralj. Tu je Vladislav, na jedvite jade, pobedio. On je krunisan krunom sa draguljima 25. jula u Krakovskoj katedrali. Vladislav je, zbog toga što je bio nejako dete, imao više regenta, a najmoćniji od njih bio je Zjemovit, koji je bio defakto kralj, a održao se na toj poziciji pošto je Vladislav bio bez autoriteta, ali Sofija, Vladislavljeva majka se plašila da bi Zjemovit mogao uzurpirati, pa čak i svrgnuti Vladislava i preuzeti vlast.

Rat protiv Tevtonaca

Godine 1435. Vladislav je napao Tevtonce, ali je, 1. septembra, poražen u bici kod Švidrugela i izgubio je Livoniju, za to vreme su Tatari osvojili Velkomjerš.

Posle ovog poraza 31. decembra došlo je do tevtonsko-poljskog ugovora u Bžešću Kujavskom. Na ovaj sabor došli su mnogi ugledni plemići, kao npr. veliki vojvoda Litvanije, Žigmund, Zjemovit, vojvoda od Slupska, biskup Zbignjev itd., a do ugovora je došlo u Bžešćkoj crkvi. Uslovi mira ispunjeni su 1437. godine; Grodno je predato Tevtoncima, a Tevtonci su priznali suverenitet Poljske nad Velikom kneževinom Litvanijom.

Građanski rat

Godine 1437. šljahta je sklopila Sieradsku konfederaciju protiv biskupa Zbignjeva i magnata. Posle ovoga pobunjenik Đerslav od Retvijana je po noći, u utorak, 25. februara 1438. godine osvojio zamak Aušvic, masakrirao njegove stanovnike i poharao ga. Posle ovog osvajanja on je opseo Tošek, ali su njegovu ne spremnu i umornu vojsku napali kraljevi ljudi i potpuno razbili. Oni pobunjenici koji nisu bili ubijeni, bili su zarobljeni.

Vaclav, cešinski knez, je posle ovoga izvršio invaziju na grad Vojkovice i na Aušvic, ali je bio poražen.

Rat u Bohemiji

Dana 20. aprila iste godine je u novom Korčenu sazvan državni sabor, koji je potrajao nekoliko dana. Na tom saboru je iskazano veliko nezadovoljstvo zbog vladavine biskupa Zbignjeva i Zjemovita Mazovskog. Na ovom sastanku je odlučeno da se pomogne kraljevom bratu Kazimiru da osvoji vlast u Bohemiji, ali protiv ovog rata je bio Žigmund, veliki knez Lutvanije.

Ovaj rat je, bez obzira na tatarsku invaziju u Podoliji, počeo još istog meseca. Ovaj rat se završio neuspešno i ugarsko-nemački kralj Albert se 29. juna krunisao za kralja Bohemije.

Iako poražen Kazimir je bio energičan pa se rat nastavio 20. septembra velikom ekspedicijom i razaranjem Šlezije, ali 23. septembra poljska vojska je doživela poraz, ali to ništa nije značilo, jer se sad Kazimir, 2. oktobra, krunisao za kralja Bohemije i njegovi vazali su sada postali kneževi Aušvica: Vaclav, Pšemislav i Jan IV, a od 6. oktobra i knezovi Opole: Boleslav Glogovski, Bernard, Jan i Nikola, kao i Vaclav Pšemisl, vojvoda Opave i Raćiborže, 18. oktobra. Svi oni su bili primorani da plaćaju danak Kazimiru kao svom vrhovnom gospodaru. Posle dugog ratovanja poljske trupe su se u novembru povukle iz Opave.

Vladavina punoletnog Vladislava

Dana 16. decembra 1438. na saboru u Piotrkovu Vladislav je proglašen punoletnim.

Već u maju 1439. došlo je do ne zadovoljstva Husista u Bohemiji, pa je izbola velika pobuna Husista, ali poljska vojska već 3. maja razboja pobunjenike kod Grotnika i u bici gine kolovođa pobune, Spitko od Mleštena.

Dana 20. marta 1440. godine umro je veliki knez Litvanije, Žigmund, a Vladislav je u maju u Litvaniju poslao svog brata Kazimira, koji je 29. juna iste godine preuzeo vlast, u Litvaniji. U aprilu, kada je kralj otišao u Ugarsku, plemići su održali sastanak u Sonču, da bi ojačali svoju moć tokom kraljevog odsustva.

Potom je 29. avgusta održan kongres u Korčenu, na kojem je biskup olesnički bezuspešno ubeđivao plemstvo da krene u Ugarsku u pomoć Vladislavu.

Iako je bio odsutan kralju su ostali verni kneževi Aušvica, zbog toga što im je, 21. oktobra, dao grad Zator, ali kasnije su, pošto im kralj nije dao ništa drugo, stali na stranu uzurpatora Vaclava, kneza Osvencimskog, koji je osvojio dvorac Barvald. 9. januara 1441. godine, Vaclav, knez Aušvica, se vratio Vladislavu na 4 sedmice, jer mu je kralj obećao da će ga nagraditi za vernu službu, ali ta lojalnost se završila tek u martu.

Godine 1441. Vladislav je izdao dve povelje, kojima daje privilegije Grodnu i Krakovskom univerzitetu.

U aprilu 1442. godine sazvan je kongres u Sieradzu. Ovim kongresom plemići su hteli pozvati Vladislava da okonča borbe u Ugarskoj i da ga upozore na tursko spremanje protiv Erdelja.

Dana 26. avgusta 1444. godine na kongresu u Piotrkovu, Vladislav je pozvao poljsko plemstvo da se vrati pod njegovu vrhovnu vlast, ali se sada protiv kralja i njegovog kancelara Jana Gruščinskog okrenuo brat Kazimir, pa je kralj pomagao Boleslavu Varšavskom u borbi protiv Kazimira, koji je opsedao grad Drohičin. Opsada još nije bila završena kada je sklopljen mir, kojim se Boleslav povlači iz Podlasije u zamenu za 6.000 praških groša.

Kralj Ugarske

Vladislav Jagelonac u ugarskoj hronici

Izbor za kralja

Dana 27. oktobra 1439. godine je umro Albert Nemački, a već u zimu biskup olesnički je ponudio Mađarima personalnu uniju.

Ugarska je zbog Albertove smrti upala u novu, tešku krizu i bila je jedno vreme potpuno isključena iz svakog računa za vojničke podvige većeg stila.

Tada na presto dođe Albrehtova žena Jelisaveta pomoću koje je on i osvojio krunu. Uskoro su ljudi prekim okom gledali kako se na kraljevskom dvoru bane rođaci Jelisavetini. Uz to je manjkao odgovor na pitanje: ko će voditi vojsku, kad na Ugarsku i Hrvatsku navale Turci? U takvo doba mora državom upravljati junački vladar, a ne slaba žena. - Ova briga dovede ugarsko-hrvatske velikaše 1. januara 1440. godine na budimski sabor. Da ne bi morali zbaciti Jalisavetu, oni joj predložiše da se ponovo uda.

Za presto se javljalo više kandidata. Srpski despot Đurađ Branković ozbiljno je pomišljao, da njegov najmlađi sin Lazar postane ugarski vladar, tako, što bi se oženio Albertovom udovicom. Kraljica je odbila tu kombinaciju kao nemoguću već zbog verskih razloga; ali je divno čudo kako je Đurađ mogao poverovati da bi na to pristali ugarski baroni i visoki katolički klir. Nagovorom Ladislava Gorjanskog izbor pade na Vladislava, koji još uvek nije napunio 16 godina.

Kraljica za to nije htela da čuje, pa pobeže u Višegrad. Onamo pođe za njom grof Ulrih Celjski, koji je nagovori, neka barem prividno popusti pred molbama svojih velikaša. Pod vođstvom bana Matka Talovca krenu 18. januara iz Budima poslanstvo i dođe 24. januara u Krakov, da se Vladislavu ponudi ruka Jelisavetina. Vladislav se dugo opirao toj ženidbi. No velikaši ga upozore, da to traže viši državni interesi. Oni mu dokazivahu da jedino kao poljsko-ugarski kralj može spasiti hrišćanstvo od sigurne propasti, pa je, teška srca, 6. februara Vladislav pristao na to. Međutim je kraljica 22. februara rodila sina Ladislava Posmrčeta, koji je kasnije imao da naslede dedovu i očevu krunu. Posle ovoga kraljica šalje u Krakov izaslanstvo da ne pristaje na udaju i 15. maja 1440. kruniše Ladislava u Segešfehervaru krunom Svetog Stefana, dok drugi znakovi vlasti (jabuka, mač i dvostruki krst) behu lažni. Prisutni plemići se pokloniše Ladislavu, zakonitom kralju svome. Ovde bejahu prisutni: Ulrih Celjski, Nikola Iločki i Bartol Frankopan. Krunisanje je obavio ostrogonski nadbiskup Dionizije Seč; on je miropomazao mladog kralja, a umesto kralja zakletvu je je dala njegova majka.

Ladislav Posmrče, Vladislavljev uzurpator i prestolonaslednik

Vladislav je 8. marta sklopio ugovor sa ugarskom izaslanicima u Spišu. Vladislav se obavezao, da će: 1. potvrditi sve privilegije; 2. da će, bez otkupnine, vratiti sve spiške gradove, koje je kralj Žigmund, davno, dao njegovom ocu; 3. poljskom vojskom braniti Ugarsku od svih spoljašnjih neprijatelja; kraljici Varvari, udovici Žigmundovoj, onemogućiti povratak na dvor; 5. priznati Ladislava Posmrčeta svojim naslednikom, ne bude li od Jelisavete imao sina. Vladislav stoga u aprilu kreće u Ugarsku. Na poziv svojih pristalica kralj, 19. maja, uđe u Budim, gde se 29. juna održao državni sabor, na koji su došli i Jelisavetini rođaci: Ladislav Gorjanski i Dionizije Seč. Plemići proglasiše ništavnim krunisanje maloletnog Ladislava, zbog toga jednoglasno kraljem izabraše Vladislava. Posle ovog predade kralju palatin Lovro Hedervar ispravu, koju je sa svojim pečatima overilo 88 velikaša; među kojima je bio i Nikola Iločki, koji je izdao kraljicu Jelisavetu.

Sutradan se opazilo da je krune nestalo iz kovčega, u kome se čuvala. Krunu je naime već u februaru, za kraljicu ukrala dadilja njene kćeri, Jelena Kotanerica, pa Vladislav nije mogao da se kruniše krunom Svetog Stefana, ali sabor odluči da će Vladislava krunisati krunom, koja se nalazila u grobnici Svetog Stefana. Tom krunom je, Vladislav, krunisan u Segefehevarskoj katedrali, od strane ostrogonskog nadbiskupa Dionizija Seča. Vladislav je na krunisanju primio ime Vladislav I Jagelonac.

Između pristalica dva Ladislava nastale su duge prepirke kome od njih upravo pripada vlast i te prepirke pretile su da se izvrgnu u opasna neprijateljstva.

Turski sultan Murat II nije, naravno, dao čekati na se. On je u proleće 1440. pao s vojskom pod Beograd, a u isto vreme uputio je svoje čete da haraju po Bačkoj i Banatu. Iz same Ugarske nije se moglo ničem nadati. Beogradska posada, ipak, hrabro je izdržala opsadu od punih šest meseci zahvaljujući tome, što joj Turci nisu mogli preseći sve veze preko vode i zahvaljujući neustrašivosti vranskog priora Ivaniša Talovca, koji je grad branio puškama. U jesen sultan je, izgubivši 17.000 ljudi, morao da se povuče. Njegova vojska ugrabila je, međutim, preko Save i Dunava bogat plen. „Za jedne čizme su prodavali jednu robinju. I ja ubogi sam za 100 aspri uzeo jednog divnog mladića“, beleži Ašik paša Zade.

Turski vazal Stefan Vukčić Kosača, je nastavio svoje ratovanje protiv Bosne, bez obzira na turski poraz. On je krajem 1440. godine osvojio Omiš s oblastima Neretve i Poljice. Neretva ostade pod Stefanovom vlašću, ali Omiš i Poljica su početkom 1444. godine pali pod mletačku vlast.

Rat Vladislava i Ladislava

Vladislav Varnenčik, rad Jana Matejka

U Ugarskoj despot nije bio prijatelj Vladislava, a ni Vladislav nije mario mnogo despota. Tu zategnutost pojačavalo je naročito to, što je despotov zet Ulrih Celjski bio jedan od glavnih vođa ugarske legitimističke opozicije. Đurađ se u maju 1440. uklonio iz Ugarske, pa je sa područja svog zeta prešao u mletačku oblast, pa je posle toga lutao po priobalju Jadranskog mora i na kraju se morao pomiriti sa Vladislavom, koji je bio u taj mah jedini, koji je imao razumevanje za tursku opasnost i sopstvenih računa da je pokušaju otkloniti.

Jelisaveta odluči da će svom sinu silom osvojiti vlast u Ugarskoj, a krunu poveri rimsko-nemačkom kralju Fridrihu Habzburškom, koga učini Ladislavljevim tutorom. Ladislavljeve čete su bile sastavljene od husista iz Bohemije. Jelisavetin kapetan snaga Jan Jiskra je zaposeo slovače županije, koje su priznale Ladislava za kralja.

Jelisaveta je mnogo pomoći očekivala od hrvatske, i ovde su doista uz nju pristali Celjski, Gorjanski, Frankopani, Kurjakovići kneževi, kao i Janoš Korođ i Vladislav Titušević, gospodar Blinje. Mačvanski ban Ladislav Gorjanski je na jesen prikupio vojsku i pohitao preko Drave u pomoć Jelisaveti, ali Gorjanski bi, u novembru, razbijen kod Batašeka (kod Mohača), gde ga dočekaše knez Nikola Iločki i severinski ban Janoš Hunjadi. Ova pobeda je obradovala Vladislava, pa on imenuje Janoša vojvodom Erdelja i županom Temišvarskim. Nikola Iločki sada postade mačvanski ban umesto razbijenog Ladislava. Posle ovoga Vladislav u februaru 1441. godine osvaja Estergom.

Da se održi u severnoj i zapadnoj Ugarskoj, Jelisaveta je morala mnogo trošiti na husiste. Zato je u svaki svoj grad stavila po deo svog blaga. Ovo je bilo uspešno, pa je Jan Vitovec (Jan Jiskra ili „pan Jan") sabrao novu vojsku. Za to vreme u napad na Celjske grofove je krenuo Krenuo Stefan Banfi od Lendave sa kraljevskom kraljevskom vojskom, ali ga je 1. marta, Vitovec potuče kod Sombora, gde je poginulo 15.000 Vladislavljevih ljudi. Nato Jan krene u zapadnu Ugarsku, gde se nalazio i sam kralj. U daljim borbama je Jan odneo pobedu kod Kosice. Posle ovoga se kralj, kod Subotišta, izmirio sa grofovima Celjskim 19. aprila ili 19. avgusta. Ovim primirjem je ugušen ustanak u Hrvatskoj, ali se u Ugarskoj nastavio građanski rat, iako je Vladislav hteo da se izmiri sa Jelisavetom.

Dana 1. septembra, kralj je opseo Kosicu, ali se morao povući sa opsade još istog dana. Potom, 15. oktobra, Vladislav gubi Kezmark, a, u novembru, posle jednomesečne opsade, uspeva da odbrani Tirnavu.

Posle dugih borbi je, konačno, 15. ili 16. decembra 1442. godine, sklopljen mirovni sporazum u Đeru, između dva Ladislava, kojim je Elizabeta priznala Vladislava za kralja, ali 19. decembra, Elizabeta je naprasno umrla. Prepotstvlja se da je otrovana od strane Vladislava, pa je dobila dizenteriju. Ovom smrću, Đerski ugovor je prestao da važi. Njene pristalice: Ladislav Gorjanski, Jan Jiskra i Dionizije Seč, nastaviše ratovanje pomoću kralja Fridriha, ali je u leto 1443. godine došlo do dvogodišnjeg mira sa njima.

Ugarski unutrašnji neredi behu se već prilično slegli pošto je opozicija bila vojnički skrhana. Kralj Vladislav je i sam došao na misao, da mora protiv Turaka preduzeti energičnije mere, a tu su mu misao preporučivali i mnogi prijatelji iz zemlje i sa strane. Zajednička mržnja na Turke približila je kralja i despota. Kao glavni činilac ratobornog raspoloženja kod Mađara javlja se Janoš Hunjadi, kraljev najjači oslonac i u unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici.

Duga vojna

Uspesi Janoša Hunjadija

Vladislav Varnenčik, rad Aleksandra Lesera

Janoš Hunjadi, ili u srpskim narodnim pesmama poznatiji kao Sibinjanin Janko, bio je vlaškog porekla, sin jednog plemića Vojka, kome je kralj Sigismund 1409. god. poklonio grad Hunjad. Mladi Janko služio je jedno vreme u vojsci despota Stevana, pa je posle despotove smrti došao kralju Sigismundu. Bio je sav vojnik. Njemu se upisuje u zaslugu da je znatno razradio vojničku organizaciju Ugarske, koju je kralj Sigismund izvodio poslednjih godina svoga života. Njega je 1441. god. postavio kralj Vladislav za zapovednika južne granice sa sedištem u Beogradu, koji su Turci i te godine bezuspešno opsedali. Čim je došao na svoju novu dužnost Janko je postao aktivan. Već u jesen 1441. izvršio je on jedan zalet duboko u Srbiju i potukao je vojsku namesnika Isa-bega, koja je htela da mu preseče put i otme plen. Da bi mogli pratiti kretanja Mađara oko Beograda podigli su Turci 1442. god. na Avali grad, sa koga se imao širok pregled cele oblasti sve do Dunava.

Propovedi o krstaškom ratu

Od te godine počeše se sve češće i sa više strana dizati glasovi, da je potrebno obrazovati jednu veliku hrišćansku ligu protiv Turaka. Naročito su bili aktivni Jovanovci s Rodosa, ugrožavani od Muslimana iz Egipta. Oni su zazivali u pomoć papu i zapadne sile moleći ih da ne dozvole propast hrišćana. U tom smislu izjašnjavala se i Dubrovačka republika, predlažući ne samo zajedničku odbranu, nego i zajednički napad, i to i sa kopna i sa mora. Pomoć je stalno tražila i Vizantija. Usled građanskog rata, koji je nastao zbog dinastičkih spletaka, Carigrad se u proleće 1442. nalazio u ozbiljnoj opasnosti. Papa je smatrao za svoju dužnost da pomogne prijatelje, koji mu nedavno behu priznali vrhovnu duhovnu vlast. I prešao je sa svim svojim autoritetom, da se hrišćanski savez ostvari. Odličnog pomagača našao je u rečitom i oduševljenom kardinalu Julijanu Cezariniju. Ovaj energični čovek uspeo je, da tokom 1442. god. potpuno utiša sve protivnike u Ugarskoj i da tamo rasplamti ratnički duh.

Da Cezarini postigne potpun uspeh doprineli su i sami Turci. Jedna njihova vojska pod vođstvom bega Mezida, beše prodrla preko Vlašek u Erdelj do Moriša, gde je porazila Hunjadija, koji je uskoro skupio novu vojsku, koju su sačinjavali seljaci iz Đulafahervara i Hunjadi ih je u martu 1442. presreo i sasvim razbio. Drugu pobedu odneo je Janoš u septembru na Jalosinici, u Vlaškoj, pobedivši samog rumeliskog beglergeba Šehabedila, koji je vodio na 80.000 vojske. Te dve pobede silno digoše duh kod Mađara. Hunjadi postade proslavljen vitez i nada hrišćanstva. Naše narodne pesme slave ga skoro kao kakva našeg junaka. Svi ljudi od akcije behu stekli uverenje, da ove turske poraze treba iskoristiti do kraja i proširiti uspehe. Sam sultan, iznenađen prvim porazom i zauzet borbom s Karamanima u Maloj Aziji, požuri da sklopi mir. Već u julu nalazio se njegov poslanik u Budimu. Ali bez uspeha. Despot svojim ličnim uticajem i novcem, kardinal Cezarini i Hunjadi sa ratničkom strankom pretegoše. Oni su hteli bezuvetan nastavak rata, smatrajući sultanovu ponudu kao znak slabosti. Papa Evgenije je proglasio krstaški rat protiv Turaka već 1. januara 1443. godine, a 28. jula objavio je oprost grehova svima, koji budu štogod doprineli za rat protiv Turaka, a Vladislava je proglasio braniocem vere. Posle ugarske pobede u Vlaškoj uputi papa o novoj godini 1443. novu bulu saopštavajući, da za pobedu hrišćanske stvari žrtvuje petinu svojih prihoda. Krajem februara 1443. ugarski sabor u Budimu donese odluku, da se počne velika ofanziva, koju će voditi sam kralj. Kad maja meseca stigoše glasovi o turskim porazima u Maloj Aziji i kad se čak pronela vest, da je sultan, poražen, umro na nekom ostrvu, stvar osetno krenu na bolje. Hunjadi je postao toliki optimista, da je u jednom pismu despotu izricao nadu, kako Turci, uplašeni glasovima da na njih ide vojska od 30.000 konjanika, neće smeti ni da sačekaju krišćane, nego će, ostavljajući gradove i sva dobra, nagnuti preko mora. „Turska država nikad nije bila tako stešnjena i očajna kao što je sad“, kazivalo je to pismo s puno uverenja.

Rat

Vladislav Varnenčik, rad Valerija Elaša Radzikovskog

Krajem juna 1443. izdate su prve naredbe, da se hrišćanska vojska upućuje prema Beogradu, a sam kralj krenuo je na jug meseca septembra. S njim su išli despot i Hunjadi. Za despota se priča, da nije žalio sredstava da bi samo skupio što više i što bolju vojsku. Broj ratnika cenio se na 25.000 konjanika i strelaca. S hrišćanima pristade i vlaški vojvoda Drakul, koji se beše odmetnuo od sultana. Sam kralj je krenuo iz Budima već 9. avgusta. Krajem septembra ili početkom oktobra prešla je hrišćanska vojska Dunav kod Beograda i stavila se pod vođstvo iskusnog despota. Uz despota je bilo oko 8.000 srpskih boraca, a pridružio mu se i srebrenički vojvoda Petar Kovačević sa 600 konjanika. Napredovanje je, sa velikim oduševljenjem, išlo veoma brzo. Hrišćanska avangarda od 12.000 konjanika, koju je vodio Hunjadi, porazila je 3. novembra Turke u polju ispred Aleksinca i Niša, omevši im tu koncentraciju vojske. Ovaj poraz silno je zbunio Turke i na bojnom polju i u zaleđini. Oni zadugo posle toga nisu bili sposobni za veći otpor. 1. decembra Sofija je bila pala u hrišćanske ruke, a prodiranje se nastavilo i dalje. Međutim, pred dobro utvrđenim klancima Srednje Gore moralo se stati, jer su Turci kod Zlatice, 12. decembra, spremili snažan otpor, koji nije razbijen u boju, 15. decembra. A. Iširkov misli, da je do hrišćansko-turskog sukoba došlo pred Mominom Klisurom, preko koje su hrišćani mislili da zaobiđu jake turske položaje u Trajanovim Vratima. Zbog zime koja je nastala, nezgodnog snabdevanja, i ovog otpora hrišćani su prekinuli dalju ofanzivu i 16. decembra, počeli povlačenje. Turci su pokušali da hrišćanima pri odstupanju zadaju što više udaraca, ali su kod Melštice, 24. decembra, i Kunovice, 2. ili 5. januara 1444. godine, pretrpeli ponovo teške poraze. Naročito je ovaj drugi bio osetan. Turci su ga pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-paše, koji da je bio u vezi sa despotom.

Između saveznika izbile su povodom povlačenja velike nesuglasice. Despot je bio protiv povlačenja, naročito ako bude uzeo brži tempo. Bojao se, da se tim ne izgube i moralne i teritorijalne tekovine rata i da se ne da Turcima mogućnosti, da se bolje pripreme za borbe na tom istom području. On se sav zalagao, da vojska preko zime ostane bar u Srbiji. Odatle, pošto je svršila polovinu velikog posla, ona na proleće može nastaviti sa akcijom, pošto se ne mora sve počinjati iznova. On se obavezivao, da će se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100.000 dukata novčane potpore. Hteo je da na svaki način zadrži tek oslobođenu Srbiju. Ali Mađari, izmoreni i istrošeni, i sa duhom kondotjera, koji su posle svršenog posla hteli odmora, nisu nikako pristajali na to. Oni pohitaše da se vrate u Ugarsku. Krajem januara 1444. cela vojska, s kraljem i despotom, skupila se u Beogradu i oko njega i odmah prelazila dalje, a kralj se već u februaru nalazio u Budimu.

Posledice

Hrišćanska pobeda izazvala je mnoge nade u balkanskih naroda. Neki od njih digoše se na oružje. Novobrđani digoše ustanak, ali beše brzo savladani. Nešto više uspeha postiže Skender-beg, u Albaniji, gde je podigao do 30.000 boraca. U njemu, rano poturčenom, bilo se već ranije probudilo staro versko, a donekle i narodno osećanje. Ostavivši Turke i islam on se bio vratio u svoje albanske planine. Sada, na glas o pobedi hrišćana, on zauze Kroju i poče ogorčenu borbu protiv Turaka. Brat vizantijskog cara, despot Konstantin Dragaš, poče oslobađanje Peloponeza, a u isto vreme izbi ustanak i u Tesaliji. Izgledalo je jedno vreme, da je ceo Balkan ustao protiv Turaka i da neće trebati mnogo, pa da se evropska Turska potpuno potpali. Ali je osnovni preduslov za to bio taj, da se početa akcija razvija s planom, u dugom dahu, a da ne dobija karakter improvizovane ekspedicije, koja pored svih privremenih uspeha, nije mogla izmeniti opšteg položaja.

Dalje akcije protiv Turaka

Vladislav Varnenčik u bici kod Varne

U aprilu 1444. doneseno je na budimskom saboru rešenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to sa kopnenim snagama i sa flotom. I doista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republičinih, a dve nedelje docnije pošla je za njima i armada burgundskog vojvode. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom sprečava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomaže prelazak saveznika na tursko područje. Uz savezničke lađe imala se pridružiti i grčka flota, a papa je zvao hrišćanske države Balkana da sastave svoju flotu.

Prošlogodišnja vojna i ove spreme, o kojima su se širile svakovrsne vesti, behu veoma uplašile sultana Murata. On stoga reši, da što pre ponudi saveznicima mir, voljan na velike ustupke. Za posrednika izabra svoju mudru ženu Maru, despotovu kćer. Već u martu išao je jedan kaluđer preko Dubrovnika i Splita noseći Marine poruke ocu. Sultan je nudio da despotu povrati celu Srbiju kakvu je držao despot Stevan. Željan otadžbine, hteći da Srbiji uštedi nova krvoprolića i pustošenja, koja joj ne bi donela ništa više od onog što se već nudilo, despot je brzo pristao na pregovore. Da bi za mir pridobio i Hunjadija, glavu ratničke stranke, despot mu je ustupio nekoliko svojih poseda u Ugarskoj. U Segedinu, 13. jula, zauzimanjem njih dvojice, bi sklopljen mir na deset godina. Po tom miru despotu bi povraćena Srbija sa 24 grada, među kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruševac. Sultan je pristao da plati 100.000 florina odštete i obavezao se uz to, da pomaže kralja Vladislava sa 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je taj, da mu je Srbija imala i dalje plaćati stalni godišnji danak.

Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo više i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit večitog pregovaranja, bogorađenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadašnje pregovore i spremanja. Njemu je, već ostarelom, bilo već dosta i krvi i rata. A, što je najglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini.

Odmah po sklopljenom miru vratio se despot u Srbiju. Već 22. avgusta ušao je u Smederevo. Potrudio se odmah da povrati i Zetu. Mlečani nisu pristajali da ustupe ono što su bili prisvojili na Primorju. Branili su se, da su to osvojili ne od despota nego od vojvode Stepana, koji je bio turski pomagač i prema tom njihov zajednički neprijatelj. Stepan je, međutim, već u jesen 1444. imao sastanak s despotom i izmirio se s njim. Okružen sa svih strana neprijateljima, on je bar s despotom hteo da obnovi veze. Učinio je to, sem iz starih porodičnih obzira i ličnog poštovanja, još i stoga, što je znao da je despot, zbog Srebrenice, protivnik bosanskog kralja. Stepan je početkom 1445. god. vratio despotu ceo deo Gornje Zete s gradom Medunom, koji je još držao u svojoj vlasti. Malo potom, na veliko iznenađenje Mlečana i Kotorana, pojavila se pred Novim flota aragonskog kralja, koja je došla na poziv Stepanov kao važna opomena za Mlečane.

Ovim mirom Turcima je samo ostala Bugarska, a Vlaška je došla pod vrhovnu vlast krune Svetog Stefana.

Međutim, među hrišćanima izbilo je veliko nezadovoljstvo protiv Segedinskog mira. Nalazilo se, da je obustavljena jedna veličanstvena akcija, koja je u mašti predstavljala sjajne uspehe za hrišćansku stvar. Tvrdilo se, da se upustio siguran plen. Krivica se svaljivala na despota, kome se prebacivalo da je bio nestrpljiv i sebičan i koji se jedini koristio pobedom. Među nezadovoljnicima glavnu reč je vodio borbeni i rečiti kardinal Cezarini, koji je razglasio vest da je sultan otišao u Malu Aziju da ratuje protiv karamanskog emira Ibrahima. Sa strašću srednjevekovnih hrišćanskih fanatika on je propovedao da se što pre raskine mir. Data reč i zakletva jednom neverniku nije trebalo da vežu pravog hrišćanina, grmeo je on, pozivajući se na autoritet crkve. Ratoborne poruke iz Italije i aktivna opozicija Cezarinijevih pristalica pokolebaše dvor da se, 4. avgusta, odluči na obnovu rata s Turcima. Despot se za to vreme uputio u Srbiju i nije se zalagao uporno, da spreči tu odluku. Njegov glas ne bi se, uostalom, mnogo ni slušalo, jer je opozicija i udarala uglavnom na njegov uticaj pri miroljubivom rešenju. Našavši se u Srbiji on se rešio na neutralnost. S hrišćanima nije pošao, jer nije hteo da pogazi ugovor i jer nije želeo da i opet Srbija postane ratno područje, a sa Turcima nije mogao.

Istovremeno je u Helespont stigla hrišćanska flota da spreči povratak sultana iz Male Azije. Obnovu rata podržavao je vizantijski car.

Pogibija

Prazan grob Vladislava Varnenčika

Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oršavu i tu počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije išlo. Jedno zbog despotova držanja, a drugo što se činilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se kod Nikopolja pridružilo 4.000 Vlaha, pod vođstvom vlaškog princa Mirče. Hrišćanska vojska je na ovom putu osvojila Vidin (septembar), Suzmen (oktobar) i Porvadiju (6. novembar). Hrišćanima se ovde nije pridružio despot, a nije ni Skender-begu dozvolio prolaz, kroz Srbiju. Za to vreme Vladislavu stigoše vesti da je sultan razbio hrišćansku flotu. Kod Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmoćnošću Turci (u bici učestvovalo 100.000 Turaka) su strahovito porazili hrišćane i Vladislav je na kraju bitke poginuo tako što su ga teško ranjenog Turci oborili sa konja i ubili, a njegov ubica je bio nagrađen. Pored Vladislava pogiboše i mnogi ugledni ugarski velikaši, među kojima i kardinal Cezarini, kao i 2 biskupa. Spasao se Janoš Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ovom bitkom Murat je utvrdio Tursku vlast na nekoliko vekova.

Vladislav je zbog toga što je poginuo kod Varne dobio naziv Varnenčik. Njegovom smrću je prestala postojati druga i poslednja personalna unija Ugarske i Poljske.

Vladislav je sahranjen na nepoznatom mestu, ali je 1935. godine u Varni, na jednoj humki, na mestu gde se vodila bitka, podignut kenotaf u Vladislavljevu čast. Vladislavljev simboličan grob bez posmrtnih ostataka nalazi se u Krakovskoj katedrali.

Posledice

U Ugarskoj

Janoš Hunjadi, gubernator Ugarske, u svom oklopu

Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Venecija i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen. Šta više, imao je i izvesnog uticaja na Porti. Dubrovčani, na primer, zahvaljuju samo njemu što je sultan 1447. god. sklopio s njima mir.

Dugo se nije verovalo, da je Vladislav poginuo u bici kod Varne. Pripovedalo se, da Vladislav živi u Poljskoj. To je tvrdio i palatin Lovro Hedervar. Zbog ovoga su 26. aprila 1445. godine došli svi prelati, velikaši, plemići i zastupnici gradova u Peštu, da odluče o sudbini Ugarske. Posle dugog raspravljanja bude donet ovaj zaključak:

Ako se Vladislav ne vrati do 30. maja, ili ako dotle poslanici - poslati u Poljsku - ne nađu nikakve vesti o njegovom životu, tada ćemo svi priznati Ladislava Posmrčeta za kralja svojega.

Poslanici iz Poljske donesu vest, da Vladislav doista više ne živi. U Ugarskoj je s kraljevom smrću nastala potpuna pometnja. Ponovo su počeli oružani sukobi, razaranja i samovlašće. Biskup Janoš Vitez ovako je sažeo opšte stanje:

Mera prava je nasilje. Slepo srljamo u propast.

Na to se ugarske velmože u avgustu 1445. godine zaputile u Beč, da od kralja Fridriha traže Ladislava, da ga krunišu, tada donesu zaključak, da, ako Fridrih ne preda krunu, rekoše staleži:

Ne smatramo se više obavezni prema Ladislavu, pa će mo prema prekim potrebama kraljevstva izabrati nekog drugog za kralja svoga, koji će kraljevstvo moći osloboditi od dosadašnjih pogibija i nevolja.

Fridrih im odgovori, da Ladislava ne može predati, - jer isto zahtevahu i Česi i Austrijanci, kojima je takođe bio vladar, - a novo krunisanje nije potrebno. Sada se za ugarski presto javiše dva kandidata; jedan beše burgundski princ Karlo Smeli, za koga je radio palatin; drugi kandidat beše kralj Alfonso V od Aragona. Početkom marta 1446. sastade se u Sekešfehervaru držani sabor, koji ogromnom većinom pristade za Ladislava; dok pak Ladislav ne odraste državom će upravljati gubernator.

Podjedno je sabor zaključio da će se kazniti celjski grofovi, koji su naime počinilo mnogo zlodela u Hrvatskoj za vreme bezvlašća, pošto su se, kad je početkom 1445. godine umro ban Matko Talovac, proglasili „banovima čitave Slavonije". Tada je njihov vojvoda Ivaniš Vitoves osvajao gradove zagrebačke biskupije i vranskog priorata. Redom je proleća 1445. godine osvajao Gumnik, Garić, Racu, Hrastovicu, Gore i oba Pakraca. Prilikom juriša u Hrvatskoj izgubio je Vitovec jedno oko, a prilikom odbrane Pakraca pade u boju vranski prior Ivaniš Talovac. Posle ovoga zauze Vitovec grad Đurđevac, koji je pripadao Talovcima, ali Đurđevac se dugo držao, ali ipak je pao.

Hunjadi zbog ovoga sabere 15.000 ljudi i pređe preko Drave u kaznenu ekspediciju. U aprilu i maju 1446. godine, Hunjadi je, poput Turčina, pustošio plodnu Podravinu i Međimurje. Hunjadi je četovao takođe i u južnoj Štajerskoj, zbog čega je morao da se opravdava kralju Fridrihu, 11. juna. Hunjadi je ovim ratom osvojio gradove: Đurđevac, Legrad i Koprivnicu, potom je uzalud opsedao Varaždin i Čakovac. - Početkom juna sastade se na Rakoškom polju, kod Pešte sabor, da bira gubernatora. Sabor je najpre zaključio, da svako mora povratiti ona imanja, koja je ugrabio; neka se odmah poruše one tvrđave osim onih na granici, koje služe za odbranu domovine. Nato je sabor odredio prava i dužnosti gubernatora.

Gubernator je imao vlast istu kao kralj, ipak neće moći nadbiskupije i veće opatije deliti bez znanja i slaganja svojih savetnika. Isto tako, neće moći nekog osuditi zbog veleizdaje bez pristanka svojih državljana, niti takve osuđenike pomilovati bez zahteva prelata, barona i drugih feudalaca. Nadzor nad kraljevskom riznicom bio je poveren prelatima i baronima; oni su savetovali gubernatora kako da raspolaže tim novcem. Gubernator je trebalo da se zalaže sa jačanje centralne vlasti.

Da bi se zaustavila anarhija, Hunjadi je u skupštini staleža, 6. juna, izabran za gubernatora. Tada je on položio svečanu zakletvu, da će poštovati sve što je zatražila od njega skupština staleža, a potom je potvrdio svoje imenovanje za gubernatora, pečatom erdeljskog vojvode. Nakon toga Hunjadi je za bana slavonije postavio svog nećaka Janoša Sekelja, u narodnim pesmama poznatog kao „Banović Sekula". Sekelj je dobio grad Đurđevac i postao upravnik bogate Vranske priorije, ali Sekelj nije bio dovoljno moćan da sruši moćne grofove Celjske, koji su se i dalje zvali banovima Slavonije i vladali su gotovo samostalno.

Ma koliko sposoban, Janoš nije uspeo da slomi vlast barona; ipak je uspostavio relativan mir, koji mu je dozvoljavao da se ponovo prihvati svog važnog plana - krstaškom ratu protiv Turaka.

Posle postignutog mira, on je rekao:

Mi koji smo do sada jedva pobeđivali i sa štitom, sada protiv neprijatelja koristimo mač.

U Poljskoj

Kazimir, Vladislavljev saveznik, prestolonaslednik i povremeni neprijatelj. Rad Valerija Elaša Radzikovskog

Posle pogibije kralja Vladislava došlo je do kongresa poljskog plemstva u Sieradzu, 23. aprila, na kome je Vladislavljev brat Kazimir izabran za kralja Poljske i poruka je ubrzo stigla u Grodno, gde se Kazimir i nalazio. Potom je 30. marta 1446. godine došlo do novog kongresa i to u Piorkovu, na kome vlastela odluči da krunu, u slučaju Kazimirovog odbijanja, primi Boleslav Varšavski, ali 17. septembra kazimir je oberučke prihvatio ponudu plemstva.

Kazimir je potom, u nedelju, 4. februara 1447. godine, sa knezovima Raćiborže i Opave: Nikolom i Vaclavom, sa knezovima Aušvica, državnim savetnicima, gospodarima Osvencimskog, kao i sa Boleslavom Ćešinskim, sklopio sporazum. Posle toga su pohapšeni svi Kazimirovi neprijatelji. 2. maja date su privilegije u Vilnjusu, litvanskim boljarima. Potom je Kazimir, 25. juna krunisan u Vavelskoj katedrali, a na kongresu u Piotrkovu, u avgustu, on odbija da da nove privilegije plemićima.

Za vreme Kazimirove vladavine državna zajednica Litvanije i Poljske je doživela procvat.

Porodično stablo

8. Gedimin

4. Algirdas

9. Jevna

2. Vladislav II Jagelo

10.Alexander I of Tver

5. Ulijana Aleksandrovna Tverska

11.Anastasia Yuryevna of Halych

1. Vladislav III Jagelonac

12.Ivan Olgimuntovich of Halshany

6. Andrej Halšanski

13.Agrippina

3. Sofija Halšanska

14.Dimitri of Drutsk (possibly Demetrius I Starshy)

7. Alexandra of Drutsk

Literatura

• Rudolf, Horvat. Povijest Hrvatske I. (R. Horvat)/Albreht i Jelisava. Wikizvor. 
• Rudolf, Horvat. Povijest Hrvatske I. (R. Horvat)/Vladislav Varnenčik. Wikizvor. 
• Rudolf, Horvat. Povijest Hrvatske I. (R. Horvat)/Gubernator Ivan Hunjad. Wikizvor. 
• Michał, SZUSTER. Władysław III Warneńczyk. Poczet.com. 
• Michał, SZUSTER. Kazimierz IV Jagiellończyk. Poczet.com. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba.