Voja Soldatović
Voja Soldatović (Novi Sad, 9. novembar 1945 — Novi Sad, 22. jul 2021)[1] bio je srpski pozorišni reditelj i profesor glume mladim operskim pevačima i koordinator Operskog studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.[2]
Voja Soldatović | |
|---|---|
 Voja Soldatović 2016. godine | |
| Datum rođenja | 9. novembar 1945. |
| Mesto rođenja | Novi Sad, DF Jugoslavija |
| Datum smrti | 22. jul 2021. (75 god.) |
| Mesto smrti | Novi Sad, Srbija |
Biografija uredi
Studije režije upisuje 1964. na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, radio film i televiziju u klasi profesora Slavka Jana. Već 1967. debituje kao reditelj u Ljubljani komedijom „Sluga dvaju gospodara” (Goldoni), a iste godine potpisuje svoj prvi aranžman u Srpskom narodnom pozorištu gde režira diplomsku predstavu „Nisam Ajfelova kula” rumunske spisateljice Ekaterine Oproju. U SNP-u je ostao četiri sezone i za to vreme režirao, između ostalog, „Vetar u granama Sasafrasa”, „Klopka za bespomoćnog čoveka”, „Noć za Mariju” i druge predstave. Godine 1971. prelazi u Maribor u „Slovensko narodno gledališče” gde ostaje dvadeset sezona, nakon čega se vraća u Novi Sad i 1. januara 1991. postaje upravnik „Pozorišta Mladih”. U to vreme, pozorište doživljava svoju renesansu. Od 1. septembra 1999. je u Srpskom narodnom pozorištu postao stalni reditelj Opere.
U svom izuzetno bogatom umetničkom radu, Soldatović je režirao preko 160 predstava (pored dvadesetak praizvedbi slovenačkih autora i dela Mrožeka, Monterlana, Fejdoa, Bonda, Arabala, Beketa, Gelderoda, Havela i mnoge druge) širom bivše Jugoslavije, ali i u inostranstvu, a takođe ima i preko 150 televizijskih režija za TV Ljubljanu, TV Maribor i TV Novi Sad.
Režirao je u svim slovenačkim pozorištima, ali i u Sarajevu, Tuzli, Banjoj Luci, Rijeci (i u hrvatskoj i u italijanskoj drami), Osijeku, Beogradu, Zrenjaninu, Subotici, Kruševcu, Kragujevcu, Šapcu, kao i u „Rumunskom nacionalnom teatru” u Temišvaru. Njegove predstave su igrane na gostovanjima po Italiji, Austriji, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Francuskoj.
Dobio je više priznanja za svoj rediteljski rad, među njima Borištnikova nagrada u Mariboru 1971, dva Zlatna smijeha u Zagrebu 1988, Oktobarsku nagradu Novog Sada 1993, Nagradu za režiju na Susretu vojvođanskih pozorišta 1997, Zlatnu medalju „Jovan Đorđević” 2000, Iskru kulture Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine 2002. i mnoge druge.
Kao 'gost' iz Maribora, u Drami SNP-a je režirao nekoliko vrlo uspešnih predstava:
- „Češalj” (Fadil Hadžić)
- „Moj tata, socijalistički kulak” (Tone Partljič)
- „Tri žene” (Dača Maraini)
- „Svetislav i Mileva” (Miloš Nikolić) koja je predstava-rekorder SNP-a jer je igrana neprestano 20 sezona.
Na operskoj sceni SNP-a postavio je nekoliko predstava koje su zabeležile ogroman uspeh:
- „Violinista na krovu” (1992) - mjuzikl Džerija Boka i Džozefa Stejna
- „Viva la mama” (1991) - opera Gaetana Donicetija – 13 godina na sceni, obnovljena u sezoni 2009/10. pod imenom „Pozorišne zgode i nezgode”
- „Ljubavni napitak” (1995) - opera Gaetana Donicetija
- „Čovek od la Manče” (1995) - mjuzikl Miča Leja, Džoa Dariona i Dejla Vasermana
- „Rigoleto” (2003) - opera Đuzepea Verdija, koja je postigla ogroman uspeh na gostovanju u Kanu (Francuska) u martu 2006.
U novosadskom „Pozorištu Mladih” neke od njegovih predstava su postale kultne, kao što su „Hej, dođite da pričamo o ljubavi” (izvedena preko 150 puta), „Gusarske priče” (120 puta), „Pozorište u koferu” (105 puta).
Od 1997. je redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu gde predaje glumu mladim operskim pevačima i vodi Operski studio.
Izvori uredi
- ^ „Preminuo novosadski reditelj Voja Soldatović”. Novosadski informativni portal 021. 23. 7. 2021. Pristupljeno 23. 7. 2021.
- ^ „Voja Soldatović”. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. novembar 2019) (biografija), Ženske studije i istraživanja, Novi Sad
Spoljašnje veze uredi
- Soldatović Voja i Duško Domanović (razgovor). „Jedan od nas – Voja Soldatović, doajen novosadske režije: Izvan pozorišta, život ne postoji!“, Novosadske novine, Novi Sad, 12. jul 2012.
