Википедија

Volja za moć

Volja za moći (nem. der Wille zur Macht) je istaknut koncept u filozofiji Fridriha Ničea. Volja za moći opisuje ono što je Niče verovao da je glavna pokretačka sila kod ljudi. Koncept nije konačno i sistemski definisan, pa je je njegova intepretacija otvorena za debatu.[1]

Alfred Adler je uključio volju za moć u svoju individualnu psihologiju. Ova volja je u kontrastu sa drugim voljama bečke škole psihoterapije: Sigmund Frojdov princip zadovoljstva (volja za zadovoljstvom) i Viktor Franklova logoterapija (volja za značenjem). Svaka od ovih škola ima drugačiju interpretaciju šta je pokretačka sila.

Rani uticaji uredi

Ničeovo rano razmišljanje bilo je pod uticajem Artura Šopenhauera, koga je prvi put otkrio 1865. godine. Šopenhauer stavlja naglasak na volju, a posebno na koncept "volje za životom". Pišući jednu generaciju prije Ničea, on objasnio je da je univerzum i sve u njemu vođeno iskonskom voljom za životom, što rezultira željom u svim živim bićima da izbegnu smrt i rađaju. Za Šopenhauera, ova volja je najtemeljniji aspekt stvarnosti - fundamentalniji čak i od postojanja.

Drugi važan uticaj bio je Ruđer Bošković, o kome je Niče otkrio i saznao kroz čitanje, 1866, Geschichte des Materialismus (Ostorije materijalizma) Fridriha Alberta Langea. Još 1872 Niče je proučavao Boškovićevu knjigu Theoria Philosophia Naturalis.[2] Niče svoju jedinu referencu u objavljenim radovima upućuje ka Boškoviću u Beyond Good and Evil, gdje objavljuje rat "duševnom atomizmu".[3] Bošković je odbacio ideju "materijalističkog atomizma", koju Niče naziva "jednom od najboljih opovrgnutih teorija koje postoje".[4] Ideja centara sile će postati centralna za Ničeove kasnije teorije "volje za moći".

Pojavljivanje koncepta u Ničeovim delima uredi

Već 1880-ih Niče počinje da priča o želji za moći (Machtgelüst) u delima The Wanderer and his Shadow (1880) and Daybreak (1881). Machtgelüst je u ovim delima zadovoljstvo u osećanju moći i glad za nadjačavanjem.

Vilhem Ruks je objavio The Struggle of Parts in the Organism (Der Kampf der Teile im Organismus) u 1881 i Niče je pročitao delo te iste godine.[5] Knjiga je bila odgovor na Darvinovu teoriju, predlažući alternativni način evolucije. Ruks je bio učenik, kao i pod uticajem Ernsta Hekela[6] koji je verovao da se borba za postojanje odvijala na nivou ćelija. Različite ćelije i tkiva se bore za ograničene resurse, tako da samo najjači prežive. Kroz ovaj mehanizam, telo postaje jače i bolje se prilagođava. U nedostatku savremene genetičke teorije, Ruksov model je pretpostavio Lamarkov ili pangenetički model nasleđivanja.

Niče je počeo da širi koncept Machtgelüst u The Gay Science (1882) gde u delu pod nazivom "O doktrini o osećaju moći" on povezuje želju za okrutnošću sa zadovoljstvom u osećaju moći. Dalje u delu The Gay Science on napominje da se samo "u intelektualnim bićima može naći zadovoljstvo, nezadovoljstvo i volja"[7] isključujući većinu organizama od želje za moći.

Leon Dumon, čiju je knjigu iz 1875 godine, Théorie Scientifique de La Sensibilité, le Plaisir et la Peine Niče pročitao u 1883[8] čini se da je donekle uticala na ovaj koncept. Dumont je verovao da je zadovoljstvo povezano sa povećanjem snage, sile.[9] U The Wanderer and Daybreak Niče je spekulisao da je okrutnost zadovoljavajuća zbog korišćenja moći, ali Dumon je dao bazu takvim spekulacijama. Dumonova teorija bi takođe mogla da potvrdi Ničeovu tvrdnju da su zadovoljstvo i bol rezervisani za intelektualna bića, jer prema Dumonu, bol i zadovoljstvo zahtevaju dolazak do svesti, a ne samo osećanje.

U 1883 Niče je skovao frazu "Wille zur Macht" u Thus Spoke Zarathustra. Koncept, u ovom trenutku, više nije bio ograničen samo na ona intelektualna bića koja mogu iskusiti osećaj moći; sada se primenjuje na ceo život. Fraza Wille zur Macht prvi put se pojavljuje delu 1 "1001 Goals" (1883), onda u delu 2, u dva odeljka, "Self-Overcoming" and "Redemption" (later in 1883). "Self-Overcoming" opisuje ga najjasnije, govoreći da je to "neiscrpna prokreativna volja života". Volja za moći postoji tamo gde postoji život, pa čak i najjača živa bića rizikuju svoje živote za više moći. To sugeriše da je volja za moći jača od volje za preživljavanjem.

Šopenhauerova "Volja za životom" je tako postala podređena volji za moći, što je jača volja. Niče smatra da je njegova ideja o volji za moć daleko korisnija od Šopenhauerove volje za životom za objašnjavanje različitih događaja, posebno ljudskog ponašanja - na primer, Niče koristi volju za moći da objasni i asketske, životno-negativne impulse kao i snažne impulse koji afirmišu život, u evropskoj tradiciji, ali i obe gospodar-sluga moralnosti. On takođe nalazi da volja za moći nudi mnogo bogatija objašnjenja od ideje utilitarizma da svi ljudi zaista žele da budu srećni ili Platonistička ideja da ljudi žele da se ujedine sa Dobrom.

Niče je čitao Vilijam Rolfovu knjigu Biologische Probleme oko 1884 i bio je vidno zainteresovan,[10] jer je njegova kopija bila puna beleški.[11] Rolf je bio drugi evolucijski anti-darvinista kao Rouk, koji je zagovarao za evoluciju drugačijim mehanizmom od borbe za egzistenciju. Rolf je tvrdio da se sav život prvenstveno nastoji proširiti. Organizmi ispunjavaju ovu potrebu kroz asimilaciju, pokušavajući da naprave što više od onoga što se nalazi oko njih u deo sebe, na primer pokušavajući da povećaju unos i hranljivost. Oblici života su prirodno nezasitni na ovaj način.

Ničeovo sledeće delo je Beyond Good and Evil (1886) gde je Rolfov uticaj očigledan. Niče piše

Čak i telo u kojem pojedinci postupaju jedni prema drugima kao jednaki ... mora će uteloviti volju za moći, nastojat će rasti, širiti se, hvatati, postati dominantno - ne iz bilo kojeg morala ili nemorala, već zato što živi i zbog toga što je život jednostavno volja za moći.[12]

Beyond Good and Evil ima najviše referenci ka volji za moći, pojavljujući se u 11 aforizama.[13] Uticaj Rolfa i njegova povezanost sa "voljom za moć" takođe se nastavlja u knjizi 5 Gay Science (1887, gde Niče opisuje "volju za moći" kao instinkt za "širenje moći" od suštinskog značaja za ceo život.[14]

Karl Nagelijeva knjiga Mechanisch-physiologische Theorie der Abstammungslehre iz 1884 koju je Niče pažljivo pročitao 1886,[15] takođe je imala značajnog uticaja na koncept volje za moći. Niče je pisao o knjizi Francu Overbeku, govoreći da je "naivno zapostavljena od strane Darvinista".[16] Nageli je verovao u princip perfekcije koji je vodio ka većoj složenosti. On je sedište nasljednosti nazvao idioplazmom i tvrdio, vojnom metaforom, da bi složenija, komplikovanije organizovana idioplazma obično porazila jednostavnijeg rivala.[17] Drugim rečima, on se takođe zalaže za unutrašnju evoluciju, sličnu Ruksu, ali naglašava kompleksnost kao glavni faktor umesto snage.

Dakle, Dumonovo zadovoljstvo u širenju moći, Ruksova unutrašnja borba, Nagelijeve težnje ka složenosti i Rolfov princip nezasitosti i asimilacije spajaju se u biološku stranu Ničeove teorije volje za moći, koja se razvija na više mesta u njegovim objavljenim radovovima.[18] Izvedevši "volju za moć" od tri anti-Darvinističkih evolucionista, kao i Dumona, čini se prikladnim da on koristi svoju "volju za moć" kao anti-darvinističko objašnjenje evolucije. On više puta izražava[19] ideju da je adaptacija i borba za opstanak sekundarna sila u evoluciji životinja, iza želje da se proširi nečija moć - "volja za moći".

Ipak, u svojim beležnicama nastavlja da proširuje teoriju volje za moći.[20] Pod uticajem ranijih čitanja Boškovića počeo je da razvija fiziku volje za moći. Ideja materije kao centra sile prevedena je u materiju kao središte volje za moć. Niče je želeo da odstrani teoriju materije, koju je smatrao relikvijom metafizičke supstance.[21]

Ove ideje sveobuhvatne fizike ili metafizike izgrađene na volji za moć ne pojavljuju se nigde u njegovim objavljenim radovima ili u bilo kojoj završnoj knjizi objavljenoj posthumno, osim u gore pomenutom aforizmu iz Beyond Good & Evil gde pominje Boškovića (odeljak 12). Ponavlja se u njegovim beležnicama, ali ne tretiraju svi naučnici i akademici ove ideje kao njegove.[22]

Volja za moći i večno ponavljanje uredi

Kroz 1880-e Niče je razvio teoriju "večnog ponavljanja istog" i dosta spekulacije o fizičkoj mogućnosti ove ideje i mehanika njene aktualizacije se pojavljuje u njegovim kasnijim beležnicama. Ovde je volja za moći kao potencijalna fizika integrisana sa pretpostavljenim večnim ponavljanjem. Uzeta doslovno kao teorija o tome kako stvari stoje, čini se da Niče zamišlja fizički univerzum kao stalnu borbu i silu koji neprestano završava svoj ciklus i vraća se na početak.[23]

Neki akademici veruju da je Niče koristio koncept večnog ponavljanja metaforički. Međutim drugi, kao Pol Leb, tvrde da je "Niče zaista verovao u istinu kosmičkog večnog ponavljanja".[24]

Interpretacije uredi

U savremenom izučavanju Ničea, neki stavljaju fokus koncepta volje za moći na psihologiju jer Niče najčešće koristi koncept da objasni ljudsko ponašanje. Međutim, u Ničeovim neobjavljenim beleškama (koje je kasnije objavila njegova sestra kao "Volja za moć"), Niče je ponekad video volju za moći više kao (metafizička) opštoj sili na kojoj se temelji sva realnost, a ne samo ljudsko ponašanje - analogno Šopenhauerovoj volji za životom. Na primer, Niče tvrdi "svet je volja za za moći - i ništa osim toga!"[25] Bilo kako bilo, gledano u Ničeovim objavljenim delima, mnogi akademici insistiraju da je Ničeov koncept manje metafizički a više pragmatičan nego Šopenhauereova volja za životom: Šopenhauer je mislio da je volja za životom najrealnija, istinita stvar u celom univerzumu, Niče se može shvatiti samo kao tvrdnja da je volja za moći posebno korisno načelo za njegove svrhe.

Neki imaju biološko tumačenje Wille zur Macht, razumeći je kao vrstu socijalnog Darvinizma. Na primer, koncept je korišćen od strane naciste Alfreda Baumlera da objasni i opravda svoje ekspazionističke težnje za sve više moći.

Ovo tumačenje je kritikovano od strane Martina Hajdegera - sugestiraći da čista fizička ili politička moć nije ono što je Niče imao na umu. Ovo se vidi u delovima Ničeovih beležški:

Pronašao sam snagu tamo gde je ne tražimo: u jednostavnim, blagim i prijatnim ljudima, bez najmanje želje da vladaju - i obrnuto, želja za vladanjem mi se često činila znakom unutrašnje slabosti: oni se boje sopstvene robovske duše i pokrivaju je kraljevskim ogrtačem (na kraju, oni i dalje postaju robovi svojih sledbenika, slave, itd.). Moćna priroda dominira, to je neophodnost, oni ne moraju da podignu prst. Čak i ako, za svog života, sahrane sebe u baštensku kućicu![26]

Nasuprot biološkoj i dobrovoljnoj koncepciji Wille zur Macht, Hajdeger je takođe tvrdio da se volja za moć mora razmatrati u odnosu na Nadčoveka (Übermensch) i večno ponavljanje - doduše ova interpretacije je kritikovana od strane Mazino Montarija kao "makroskopski Niče".[27] Žil Delez je takođe naglasio povezanost između volje za moći i večnog ponavljanja. Žak Derida i Delez su istakli da primarna priroda volje za moći je nesvesna. Ovo znači da je volja za moći uvek nesvesno na delu, konstantno napredovanje jedne volje nad drugom. Time se stvara stanje stvari u vidljivom ili svesnom svetu koje uvek deluje kroz istu tenziju. Derida je pažljiv da ne ograniči volju za moći na ljudsko ponašanje, um, metafiziku ali ni individualnu fizičku realnost. To je osnovni životni princip koji obuhvata sve aspekte života i ponašanja, samo-očuvajuća sila. Osećaj entropije i večnog ponavljanje, koji su uvek povezani, je neodvojiv od volje za moći. Večno ponavljanje svake uspomene inicirane voljom za moć je entropijska sila koja je opet svojstvena celom životu.

Suprotno ovoj interpretaciji, može biti shvaćena kao borba protiv okruženja koja kulminira u ličnom rastu, samo-perfekciji i slučaj moći stečene nad drugima je nenameran rezultat ovoga. Niče je napisao:

Moja ideja je da svako specifično telo teži da postane gospodar nad svim prostorom i da proširi svoju snagu (svoju volju za moći) i da odbaci sve ono što se opire njegovom proširenju. Ali ona se neprestano susreće sa sličnim naporima od strane drugih tela i završava se dogovorom ("unijom") sa onima koji su u dovoljnoj meri povezani sa njom: tako da se oni onda zajedno slažu za dalje prikupljanje moći. I proces se nastavlja.[28]

Bilo bi moguće tvrditi da umesto pokušaja da se "dominira nad drugima", "volja za moć" je bolje shvaćena kao slaba ravnoteža u sistemu odnosa snaga jednog prema drugima. Stena na primer nema svesnu ili nesvesnu volju, ali i dalje može da bude mesto otpora u dinamici volje za moći. Štaviše, umjesto da "dominira nad drugima", "volja za moći" je preciznije pozicionirana u odnosu na subjekta, te je ideja koja stoji iza izjave da su reči "zavođenje" unutar procesa samopoštovanja i samo-prevazilaženja. Tu je volja za moći kosmička unutrašnja sila koja deluje na sve objekte. Ne samo instikti, već i složenije radnje svojstvene ljudima mogu se svesti na volju za moći. Ovo uključuje nasilje, laganje, dominaciju ali i davanje poklona, ljubav i laskanje drugima - može imati razne manifestacije, kao i kroz umetnost i estetiku. U Beyond Good and Evil on tvrdi da filozofska volja za istinom (želja da se nepristrasno traži objektivna, aspolutna istina) je zapravo ništa više nego manifestacija volje za moći; može da potvrđuje život ili bude nihilistička, ali je i dalje volja za moći.

Neki dovode u pitanje ideju da je Ničeov koncept samo uzak, bezazlen humanistički koncept samo-savršenstva. Oni sugerišu da za Ničea, moć znači samo-savršenstvo, kao i spoljašnju, političku, elitističku, aristokratsku dominaciju. Niče je u stvari, eksplicitno i specifično definisao ideju egalitarne države kao otelotvorenje volje za moći u padu:

Govoriti o pravednosti ili nepravednosti samo po sebi je sasvim besmisleno; sama po sebi naravno, nikakva povreda, napad, eksploatacija, razaranje ne može biti 'nepravedno', jer život funkcioniše esencijalno, to jest u njegovim osnovnim funkcijama, kroz povrede, napad, eksploataciju, uništavanje i jednostavno se ne može uopšte misliti o njemu bez ove karakteristike. Mora se zaista misliti nešto još neugodnije: da, sa najviše biološke tačke gledišta, zakonski uslovi nikada ne mogu biti drugačiji od izuzetnih uslova, jer oni predstavljaju delimično ograničenje životne volje, koja je podređena moći i podređena je njenom krajnjem cilju: naime, kao sredstvo stvaranja većih jedinica moći. Pravni poredak koji se smatra suverenim i univerzalnim, ne kao sredstvo u borbi između kompleksa moći, već kao sredstvo za sprečavanje svake borbe uopšte, možda zbog komunističkog klišea Duringa, da svaka volja mora da posmatra svaku drugu volju kao svoju jednaku - je princip neprijateljski nastrojen prema životu, agent rastvaranja i uništenja čoveka, pokušaj da se ubije budućnost čovjeka, znak umora, tajni put do ništavila.[29]

Individualna psihologija uredi

Alfred Adler je mnogo pozajmio od Ničeovog rada da razvije svoju drugu bečku školu psihoterapije koja se zove individualna psihologija. Adler je 1912 napisao u svojoj važnoj knjizi Über den nervösen Charakter:

Ničeova "Volja za moći" i "Volja da se čini (da izgleda)" prihvataju mnoge naše poglede, koji opet u nekim pogledima podsećaju na Ferea i starije pisce, prema kojima osećanje zadovoljstva potiče od osećaja moći, a bola u osećaju slabosti (Ohnmacht).[30]

Adlerova adaptacija volje za moći je u kontrastu sa Frojdovim principom zadovoljstva (volja za zadovoljstvom) i Franklovom logoterapijom (volja za značenjem).[31] Adlerova namera je bila da stvori pokret koje će biti suprotstavljen, čak i zameniti druge u psihologiji, zagovarajući holistički integritet psihološkog blagostanja sa socijalnom jednakošću. Njegovo tumačenje Ničeove volje za moći bilo je u vezi sa prevazilaženjem individualne dinamike superiornosti-inferiornosti.[32]

U Man's Search for Meaning, Frankl je uporedio svoju treću bečku školu psihoterapije sa Adlerovom psihoanalističkom interpretacijom volje za moći:

...težnja da se nađe smisao u životu je primarna motivaciona sila u čoveku. Zato govorim o volji za značenjem nasuprot principu užitka (ili, kako bismo mogli da ga nazovemo, volji za zadovoljstvom) na koji je fokusirana Frojdovska psihoanaliza, kao i suprotno volji za moći koju naglašava Adlerijanska psihologija.[33]

U fikciji i popularnoj kulturi uredi

Godine 1999, godine, strateška igra Sid Meier's Alpha Centauri imenuje jednu svoju tehnologiju volja za moći. Citat iz Thus Spoke Zarathustra je dat kad je ta tehnologija otkrivena od strane igrača.

Karakter 'The Jackal' u igri iz 2008, Far Cry 2, daje citate iz Beyond Good and Evil i the Will to Power.

Strateška video igra Stellaris iz 2016 takođe ima tehnologiju volja za moći.

Bob Rozenberg je odabra ime svoje grupe Will to Power kao počast Ničeu.[34]

Igrica Xenosaga koja je trilogija ima prvi deo nazvan Xenosaga Episode I: Der Wille zur Macht

Godine 2017, det metal bend Arch Enemy izdao je album "Will to Power"[35]

Knjiga se pojavljuje u filmu Baby Face.

U Smallville (sezona 1, epizoda 17) Leks Lutor otkriva da mu je otac dao knjigu kao poklon za deseti rođendan.

Reference uredi

  1. ^ Nietzsche’s Moral and Political Philosophy (Stanford Encyclopedia of Philosophy)
  2. ^ Whitlock, Greg (1996). „Roger Boscovich, Benedict de Spinoza and Friedrich Nietzsche: The Untold Story”. Nietzsche Studien. 25 (1): 200—220. doi:10.1515/9783110244441.200. 
  3. ^ Nietzsche, Beyond Good and Evil, trans. Walter Kaufmann (1886; New York: Vintage Books, 1966), §12.
  4. ^ Anderson, R. Lanier (1994). „Nietzsche’s Will to Power as a Doctrine of the Unity of Science”. Studies in History and Philosophy of Science. 25 (5): 738"Boscovich's theory of centers of force was prominent in Germany at the time. Boscovich’s theory 'is echoed in Immanuel Kant’s Metaphysical Foundations of Natural Science, which reduces matter to force altogether. Kant’s view, in turn, became very influential in German physics through the work of Hermann von Helmholtz and his followers. By the time Nietzsche wrote, treating matter in terms of fields of force was the dominant understanding of the fundamental notions of physics. 
  5. ^ Moore, Gregory (2002). Nietzsche, Biology, Metaphor. New York: Cambridge University Press.
  6. ^ Wolfgang Müller-Lauter, "The Organism as Inner Struggle: Wilhelm Roux’s Influence on Nietzsche", in Nietzsche: His Philosophy of Contradictions and the Contradictions of His Philosophy, trans. David J. Parent (Chicago: University of Illinois Press, 1999), 161–82.
  7. ^ Nietzsche, The Gay Science, trans. Walter Kaufman (1887; New York: Vintage Books, 1974), §127.
  8. ^ Robin Small, Nietzsche in Context (Burlington, VT: Ashgate, 2001), 166.
  9. ^ Small, Nietzsche in Context, 167.
  10. ^ Moore, Nietzsche, Biology, Metaphor, 47.
  11. ^ Thomas H. Brobjer, "Nietzsche’s Reading and Private Library, 1885–1889", Journal of the History of Ideas 58, no. 4 (Oct 1997): 663–93.
  12. ^ Nietzsche, Beyond Good and Evil, §259.
  13. ^ Nietzsche, Beyond Good and Evil, §§ 22, 23 36, 44 ("Macht-Willen," translated "power-will"), 51, 186, 198, 211, 227, 257 ("Willenskräfte und Macht-Begierden", translated "strength of will and lust for power"), 259.
  14. ^ Nietzsche, The Gay Science, §349.
  15. ^ Brobjer says it is the most heavily annotated book of his 1886 reading, "Nietzsche’s Reading and Private Library", 679.
  16. ^ Quoted in Horn, Anette (2005). „Nietzsche's interpretation of his sources on Darwinism: Idioplasma, Micells and military troops”. South African Journal of Philosophy. 24 (4): 260—272. doi:10.4314/sajpem.v24i4.31426. .
  17. ^ Horn, "Nietzsche's Interpretation of his Sources", 265–66.
  18. ^ Moore, Nietzsche, Biology, Metaphor, 55.
  19. ^ Cf. Nietzsche, Beyond Good & Evil, §13; Gay Science, §349; Genealogy of Morals, II:12.
  20. ^ The phrase will to power appears in "147 entries of the Colli and Montinari edition of the Nachlass. ... one-fifth of the occurrences of Wille zur Macht have to do with outlines of various lengths of the projected but ultimately abandoned book". Linda L. Williams, "Will to Power in Nietzsche's Published Works and the Nachlass", Journal of the History of Ideas 57, no. 3 (1996): 447–63, 450.
  21. ^ Whitlock, "Boscovich, Spinoza and Nietzsche", 207.
  22. ^ cf. Williams, "Will to Power in Nietzsche's Published Works and the Nachlass".
  23. ^ For discussion, see Whitlock, "Roger Boscovich, Benedict de Spinoza and Friedrich Nietzsche"; Moles, "Nietzsche’s Eternal Recurrence as Riemannian Cosmology"; Christa Davis Acampora, "Between Mechanism and Teleology: Will to Power and Nietzsche’s Gay 'Science'", in Nietzsche & Science, 171–188 (Burlington, VT: Ashgate, 2004); Stack, "Nietzsche and Boscovich’s Natural Philosophy"; and Small "The Physics of Eternal Recurrence", in Nietzsche in Context, 135–152.
  24. ^ Loeb, Paul, The Death of Nietzsche's Zarathustra, Cambridge University Press, 2010, p. 11.
  25. ^ Nietzsche, The Will To Power, §1067
  26. ^ Friedrich Nietzsche. The Will to Power (manuscript),Nachlass, Fall 1880 6 [206]
  27. ^ Mazzino Montinari, Friedrich Nietzsche (1974), 121.
  28. ^ Nietzsche, The Will to Power, §636 = Digitale kritische Gesamtausgabe, Nachgelassene Fragmente 1888, 14[186]. 
  29. ^ Nietzsche, On the Genealogy of Morals, II:11
  30. ^ Adler, Alfred (1912—1917). „The Neurotic Constitution”. New York: Moffat, Yard and Company: ix. 
  31. ^ Seidner, Stanley S. (June 10, 2009) "A Trojan Horse: Logotherapeutic Transcendence and its Secular Implications for Theology". Mater Dei Institute
  32. ^ Ansbacher, Heinz; Ansbacher, Rowena R. (1956). The Individual Psychology of Alfred Adler. Harper Perennial (1964). pp. 132–133
  33. ^ Frankl, Viktor (1959). Man's Search for Meaning. Boston, Massachusetts: Beacon Press. str. 154. ISBN 978-0-671-02337-9. 
  34. ^ Fred Bronson (2003). The Billboard Book of No. 1 Hits, 5th Edition (Billboard Publications), page 715.
  35. ^ Discography - Arch Enemy

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Воља_за_моћ&oldid=27791334”