Википедија

Vulkanska erupcija

Вулканска ерупција је назив за избацивање лаве, пирокластичног материјала и разних гасова из вулкана.

Vulkanska erupcija je naziv za izbacivanje lave, piroklastičnog materijala (pepeo, lapili, vulkanske bombe i vulkanski blokovi) i raznih gasova iz vulkana.

Razni tipovi vulkanskih erupcija

Lava je naziv za magmu van Zemljine unutrašnjosti. Brzina kretanja lave na površini zavisi od njenog sastava. Kisele lave sporije se kreću od bazičnih. Temperature izlivene lave kreću se između 950°-1300°C. One se brzo hlade i na temperaturama 600°-700°C počinju da očvršćavaju i prelaze u stenovitu masu. Piroklastični materijal, vulkanska prašina, vulkanski pepeo, pesak, lapili i vulkanske bombe predstavljaju čvrstu masu vulkanskih erupcija. Potiču od matičnih stena ili od ohlađene lave. Vulkanski pepeo predstavlja glavnu masu čvrstih produkata vulkanskih erupcija.

Gasovite mase zastupljene su vodenom parom (60-99%) (izuzetak kod izvesnih vulkana), sumpor-vodonikom, sumpordioksidom, hlorovodonikom, ugljenmonoksidom, ugljendioksidom, amonijakom, metanom i vodonikom. Metan i vodonik su zapaljivi gasovi i uzrok pojave plamena pri vulkanskim erupcijama. Gasovi su apsorbovani pretežno u kiselim, testavim lavama i nalaze se pod velikim pritiskom.[1]

Postoji nekoliko tipova vulkanske erupcije koje su klasifikovali vulkanolozi. Oni se često nazivaju po poznatim vulkanima koji su erumpirali, odnosno događajima koji su dali primer za klasifikaciju. Neki od vulkana za vreme svoje aktivnosti pokazuju samo jedan karakteristični tip erupcije, dok drugi mogu u jednom eruptivnom događaju pokazati karakteristike više njih.

Postoje tri glavne podele vulkanskih erupcija.

  • Prema mestu, vulkanske erupcije dele se na:
    • subakvatične - emisije lave direktno u vodu ili dospevanje površinskih lava u vodu. Preovlađuje efuzivna aktivnost, dok su eksplozivne moguće na dubinama manjim od 2160 metara u slučaju slatke, ili 3150 metara u slučaju slane vode. Karakteristična je neeksplozivna fragmentacija i njeni produkti, kao što su pilou lave i hijaloklastiti. Preovlađuje bazično-intermedijarni sastav magme, ređi su kiseli produkti;
    • subaerske - širok je raspon tipova aktivnosti i produkata. Efuzivna i eksplozivna aktivnost zavisne su od sastava lave i drugih faktora. Kod efuzivne aktivnosti prisutna je i neeksplozivna fragmentacija, usled nejednakog hlađenja lave;
    • podzemne „erupcije“ - dajkovi, nepravilni proboji, kriptodome i sl. Zastupljena je hidraulična fragmentacija i hidrotermalna aktivnost. Produkti su vezani za sisteme obrazovanja rudnih ležišta.
  • Prema obliku vulkanskog centra, erupcije se dele na:
    • centralne - klasični vulkani. Često su linearno raspoređeni individualni centri. Nema pravilnosti prema sastavu magme. Različit je volumen emitovane lave, odnosno veličina strukture;
    • linearne - volumen magme je uglavnom veliki, a velika je i snaga erupcije. Preovlađuje bazični sastav magme;
    • arealne - veliki volumen i velika snaga erupcije. Daleko je preovlađujući bazični sastav magme.
  • Prema tipu, vulkanske erupcije se dele na:
    • izlivne - koherentni produkti i vulkanoklastiti nastali neeksplozivnom fragmentacijom. Magme sadrže malo volatila. Po sastavu produkata, preovlađuju magme bazičnog sastava. Različita je litologija produkata i volumen emitovane lave, odnosno oblici i veličina struktura;
    • eksplozivne - magme sa puno volatila. Prisutna je eksplozivna fragmentacija i piroklastični produkti. Prema poreklu vode, sve eksplozivne vulkanske erupcije dele se na: magmatske (koje sadrže samo magmatsku vodu), freatomagmatske (sadrže mešavinu magmatske i atmosferske vode) i freatske erupcije (koje sadrže samo atmosfersku vodu). Prema eksplozivnosti, eksplozivne vulkanske erupcije dele se na (od najslabijih ka najjačim): havajske, strombolske, vulkanološke, subplinijske, surtsejanske, freatoplinijske, plinijske i ultraplinijske erupcije.

Tipologija uredi

Vulkanske erupcije mogu biti kriterijum u tipologiji vulkana. Na osnovu karaktera izbačenog vulkanskog materijala pri vulkanskim erupcijama mogu se izdvojiti tri osnovna tipa vulkana:

  • lavični
  • gasni i
  • mešoviti.

Lavični vulkani poglavito eruptiraju lavu sa malo gasova. Reprezentativni primeri ovog tipa su vulkani Izalko u San Salvadoru, Sangaj u Ekvadoru, vulkani Kurilskih ostrva (Avači, Zavaricki) itd.

Gasni vulkani odlikuju se isključivim erupcijama gasova koje imaju eksplozivni karakter. Kod erupcije takvih vulkana nema izlivanja lave. Gasni vulkani su Mon Pele na ostrvu Martiniku, Sufrijer na ostrvu Sent Vinsentu, Šiveluč i Saričev na Kamčatki itd.

Mešoviti vulkani su najbrojniji. Njima pripada najveći broj vulkana na Zemlji. Ovi vulkani istovremeno eruptiraju gasove, lavu i velike količine piroklastičnog i rastresitog vulkanskog materijala.

Mehanizam rada vulkana, karakter vulkanskih erupcija i trajanje aktivnog perioda vulkanskog rada odražavaju se na spoljašnji oblik vulkana i njihovu morfostrukturu. Na osnovu ovih osobenosti izdvajaju se sledeći tipovi vulkanskih erupcija: strombolski, volkanološki, havajski, vezuvski, peleški i bandajsanski.

Strombolski tip vulkanske erupcije dobio je ime prema vulkanu Stromboli na Liparskim ostrvima. Karakteristike ovog tipa su česte eksplozije koje se ritmički ponavljaju, znatna količina izbačenog piroklastičnog materijala i ritmičko izdizanje i spuštanje lave u vulkanu sa retkim izlivanjem.

Volkanološki tip dobio je naziv prema Volkanu koji se takođe nalazi na Liparskim ostrvima. Njegove odlike su sporo izlivanje testave lave koja se brzo hladi i stvara čep u grotlu vulkana. Stvaranje čepa izaziva nagomilavanje lave i gasova ispod njega sve do momenta kada se on rasprskava uz eksploziju i izlivanje lave.

Havajski tip erupcije odlikuje retko izlivanje lave koja, kada se izlije, teče brzinom rečnog toka stvarajući lavične potoke dugačke desetinama kilometara. Erupcije su mirne i ne odlikuju se izbacivanjem pepela i bombi. Karakteristični su vodoskoci lave, visoki i do 1000 m, koji izbijaju iz ujezerene lave u grotlu vulkana. Ovaj tip erupcije dobio je naziv po vulkanima sa Havajskih ostrva.

Vezuvski tip (prema vulkanu Vezuvu) karakterišu dugi periodi mirovanja koje prekidaju grandiozne i pustošne erupcije. Erupcije se odlikuju snažnim eksplozijama, izbacivanjem projektovanog materijala i izlivanjem lave.

Peleški tip nosi naziv prema vulkanu Mon Pele na Martiniku. Ovaj vulkan karakterističan je po stenovitoj igli od stvrdnute lave koja se istiskuje iz njega. Igla na ovom vulkanu dostigla je visinu od 375 m, a širinu od 100 m, ali se kasnije srušila. Tip se karakteriše erupcijama vrelih gasova i vodene pare, sumporvodonika i ugljendioksida u vidu oblaka crnih od pepela i peska.

Bandajsanski tip dobio je naziv prema japanskom vulkanu Bandaj-san. Ovo tipu pripadaju neke od najrazornijih erupcija u istoriji kao što su erupcije Krakataua (1883. godine) i Katmaja (1912. godine). One su isključivo razorne, silovite bez pojavljivanja lave, uz ogromno nagomilavanje čvrstih, rastresitih vulkanskih masa (naročito pepela).[1]

Literatura uredi

  • Schmincke, H. U. (2004). Volcanism. New York: Springer. ISBN 978-3-540-43650-8. 
  • Đorđević V., Đorđević P., Milovanović D. 1991. Osnovi petrologije. Beograd: Nauka

Spoljašnje veze uredi

 
Vulkanska erupcija na Vikimedijinoj ostavi.

Reference uredi

  1. ^ a b Petrović, Dragutin; Manojlović, Predrag (2003). Geomorfologija. Beograd: Geografski fakultet, Beograd. str. 102—103. ISBN 978-86-82657-32-3. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вулканска_ерупција&oldid=25369100”