Georgije Magarašević
Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar/22. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar/18. januar 1830) bio je srpski profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu.[1]
| Georgije Magarašević | |
|---|---|
 Georgije Magarašević | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 10. septembar 1793. |
| Mesto rođenja | Adaševci, Habzburška monarhija |
| Datum smrti | 6. januar 1830. |
| Mesto smrti | Novi Sad, Austrijsko carstvo |
| Potpis |  |
Biografija uredi
Rođen je od oca Lazara, sveštenika, i majke Jovanke Magarašević.[2] Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti,[3][1] predmet „krasnorečje”.
Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis.[1]Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske.
Magarašević je u svom književnom poslu bio je marljiv, savestan i napredan, odan nauci i njenom napretku. Bio je retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. O srpskom jeziku pisao je ovako:
Sveštenstvo i mnogi drugi koji se s naukom u Srbiji zanimaju jesu tog čudnovatog mnenija, da njihov otačestveni jezik, kojim ježednevno govore, nije ništa drugo, već Kirilovog crkvenog jezika preobraženi, s turskim rečima sa svim pokvareni dijalekt, koji bi trebalo ostaviti po pravdi pastirima i prostacima. Ovo se predrasuđenje osniva koje na nedostatočnom poznanju oba ova dijalekta, staro-slavenskog i srpskog, koje pak na konečnom nevežestvu toga što mrtvi i živi jezici mogu biti i šta treba da budu.[4]
Kad bi mnogi narodi izobraženog sveta, kojima je literataura sada u najboljem cvetu, imali ovako bogatorečivi, mnogoobrazni i blagorodni jezik, koji se savijati daje, kao što je ovaj na koji se toliko viče, pastirski pod južnim nebom južno blagoglasni srpski jezik![4]
Magarašević se ženio dva puta. Prvi put krajem 1818. ili početkom 1819. godine izvesnom Sofijom, koja je bila rodom iz Temišvara.[1]
Magarašević se po drugi put oženio 1828. godine sa Katarinom, sa kojom nije imao dece.[1] Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[5]
Galerija uredi
-
Naslovna strana putopisa Putovanje po Srbiji (1827) -
Naslovna strana Duha spisanija Dositejevi (1830)
.jpg)
Reference uredi
- ^ a b v g d „Georgije Magarašević”. istorijskabiblioteka.com. Pristupljeno 3. 2. 2022.
- ^ Radovan Sremac: Poreklo i porodica Georgija Magaraševića, osnivača Letopisa Matice srpske (Poreklo, 25. decembar 2020)
- ^ Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 446—447.
- ^ a b Ur. Gavrilović, Andra (1901). Znameniti Srbi XIX veka I tom. Zagreb: Naklada i štampa Srpske štamparije. str. 39—40.
- ^ "Srbski letopis", Budim 1830. godine
Literatura uredi
- Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925.- 1929.
