Gido Vestervele

Gido Vestervele (nem. Guido Westerwelle; rođen 27. decembra 1961 — 18. mart 2016) bio je nemački liberalni političar, ministar spoljnih poslova od 2009. do 2013. i vođa Stranke slobodnih demokrata (2001−2011)

Gido Vestervele
Gido Vestervele 2012
Lični podaci
Puno ime	Gido Vestervele
Datum rođenja	(1961-12-27)27. decembar 1961.
Mesto rođenja	Bad Honef, Zapadna Nemačka
Datum smrti	18. mart 2016.(2016-03-18) (54 god.)
Mesto smrti	Keln, Nemačka
Religija	Katolik
Univerzitet	Univerzitet u Bonu, Univerzitet u Hagenu
Politička karijera
Politička stranka	Stranka slobodnih demokrata

Nakon saveznih parlamentarnih izbora u Nemačkoj 2009, postao je ministar spoljnih poslova i vicekancelar u konzervativno-liberalnoj vladi sa Angelom Merkel iz Hrišćansko-demokratske unije kao kancelarom.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Gido Vestervele je rođen u Bad Honefu u Nemačkoj. Gimnaziju je završio 1980, a studirao je pravo na Univerzitetu u Bonu od 1980. do 1987. Prvi i drugi državni pravni ispit je položio 1987. i 1991, kada je počeo da radi kao advokat u Bonu. Zvanje doktora prava je stekao 1994. na Univerzitetu u Hagenu, braneći disertaciju na temu „Zakoni o strankama i političke organizacije mladih“.

Stranka slobodnih demokrata

Vestervele se pridružio Stranci slobodnih demokrata (FDP) 1980. Bio je jedan od osnivača „Mladih liberala“, organizacije mladih FDP. Njen predsedavajući je postao 1983, pobedivši Andreasa Rajhela u izborima za naslednika Hansa-Joakima Otoa, i na tom položaju ostao do 1988. Od 1988. je član Saveznog izvršnog odbora stranke, a od 1993. do 1998. je osim ovoga vio i predsedavajući odbora FDP u Bonu. Kao svog uzora je naveo Hansa-Ditriha Genšera.

Od 1994. do 2001. je bio generalni sekretar stranke, za vreme predsedavajućih Klausa Kinkela i Volfganga Gerharta. Na ovom položaju je imao značajnu ulogu u reformulaciji programa partije („Vizbadenski principi“) i vodio je komsiju koja je sačinila nacrt programa.

Izabran je za poslanika u Bundestagu (nemačkom parlamentu) 8. februara 1996. Za naslednika Volfganga Gerharta na mestu predsedavajućeg FDP je izabran sa velikom većinom na saveznom kongresu stranke u Diseldorfu 4. maja 2001. godine, kao najmlađi do tada na tom mestu. On je pozicionirao stranke pre svega u obrazovnoj i ekonomskoj politici. Nastojao je da stranku usmeri tako da bude „nezavisna alternativa i CDU/CSU i crveno-zelenima“ i trudio se da bude na jednakom odstojanju od obe velike grupacije. Na izborima u septembru 2002. je bio kandidat stranke za kancelara, što je bio jedini put da je Stranka slobodnih demokrata nominovala svog kandidata (na izborima 2005, Vestervele je ponovo bio prosto prvi na listi). Za izbore 2002. je stranka prvobitno usvojila tzv. „Projekat 18“, po kojem je proklamovan cilj od 18% glasova. Sam Vestervele je u kampanji obilazio Nemačku u tzv. „gidomobilu“, a nosio je i posebne cipele sa brojem 18. Poseta kući „Velikog Brata“ (u televizijskom rijaliti-šou programu) donela mu je kritike da se bavi čisto zabavnom politikom. Broj glasova koje je Stranka slobodnih demokrata osvojila popeo se sa 1,2% na 7,4%.

Za predsednika stranke je ponovo izabran 2003. sa 79,8% glasova delegata, 2005. u Kelnu sa 80,1% glasova, 2007. u Štutgartu sa 87,6% glasova, i 2009. sa 95,8% glasova.

Za izbore 2005, Vestervele je na primarnim izborima za kandidata FDP dobio 48 od 49 glasova u izbornoj jedinici u Bonu (istoj u kojoj je 2002. pobedio na opštim izborima sa 14% glasova), a u Severnoj Rajni-Vestfaliji je dobio 93,1% glasova za mesto prvog na nacionalnoj listi. Izabran je sa 8,7% glasova.

1. maja 2006, po dogovoru koji je sa Volfgangom Gerhartom načinio nakon izbora za Bundestag 2005, nasledio je Gerharta kao vođa poslaničke grupe u Bundestagu. Ovu odluku je glasanjem prethodno potvrdila i poslanička grupa, mada sa značajno manjom podrškom nego za prethodni Gerhartov reizbor.

Kada je Angela Merkel 2006. oformila „veliku koaliciju“ sa Socijaldemokratskom partijom Nemačke, Vestervele je postao vođa najveće stranke koja nije na vlasti i tako zvanični vođa opozicije u Bundestagu.

Na izborima za Bundestag 27. septembra 2009, Stranka slobodnih demokrata je osvojila 14,5% glasova, što je dovoljno za oformljavanje vladajuće koalicije sa konzervativnom CDU/CSU. U trenutnom kabinetu Angele Markel Vestervele je ministar spoljnih poslova Nemačke.

Politika

Vestervele čvrsto podržava slobodno tržište i predlagač je reformi koje bi okončale nemačku državu blagostanja i liberalizovale nemačke zakone o radu. Zalaže se za značajna smanjenja poreza i veruje u manju vladu. Iako su ovi stavovi u skladu sa opštim usmerenjem njegove stranke, Vesterveleovo predsedavanje strankom je iskusilo značajne kontroverze. Kritičari unutar Stranke slobodnih demokrata i van nje su ga optuživali da je usredsređivao svoju energiju na odnose sa javnošću umesto razvijanja i zalaganja za zdravu javnu politiku. Sam Vestervele, za kojeg mnogi smatraju da je izabran za predsedavajućeg posebno zato što je njegov prethodnik Volfgang Gerhart viđen kao krut i dosadan, je svojevremeno svoj pristup nazvao „politikom zadovoljstva“ (nem. Spaßpolitik).

U intervjuu u februaru 2003, Vestervele je opisao sindikate kao „kugu naše države“ i rekao da su sindikalne vođe „grobari socijalne države i prosperiteta u našoj državi“.

Nakon izbora 2005, nadogradio je svoju reputaciju odbijajući da kompromituje liniju svoje političke stranke i isključujući moguće učešće u koaliciji sa Socijaldemokratskom i Zelenom partijom.

Lični život

Vesterveleovi roditelji su takođe pravnici. Odrastao je sa trojicom braće, samo sa ocem.

Vestervele je bio prvi nacionalno poznati političari o čijoj se homoseksualnosti otvoreno razgovaralo, mada su Klaus Voverajt i Ole fon Bojst pre njega javno obznanili svoju orijentaciju. 20. jula 2004. je prisustvovao proslavi 50. rođendana Angele Merkel u pratnji svog partnera, Mihaela Mronca, kelnskog biznismena i brata ranijeg teniskog profesionalca Aleksandera Mronca, potvrđujući tako da je gej. Ovaj potez, koji je bio prvi put da je prisustvovao zvaničnom skupu sa svojim partnerom, nije izazvao veće kontroverze u nemačkoj javnosti.

Prisustvovao je Bilderberškoj konferenciji 2007.