Globalizacija

Globalizacija je pojam koji se koristi za opisivanje promena u društvima, kulturi i svetskoj ekonomiji koje dovode do dramatičnog porasta međunarodne razmene (u trgovini, kulturi, ljudima, idejama i sl). Globalizacija se često posmatra isključivo sa gledišta ekonomije i tada se u prvi plan stavlja njen učinak na liberalizaciju trgovine, odnosno razvoj slobodne trgovine. Uprkos tome, globalizacija obuhvata mnogo šire aspekte društva.

Između 1910. i 1950. godine, serija političkih i ekonomskih lomova dramatično je umanjila značaj međunarodnih trgovinskih tokova. Tačnije, početkom Prvog svetskog i sve do kraja Drugog svetskog rata, kada su osnovane međunarodne ekonomske institucije, poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), globalizacijski trendovi bili su obrnuti. U posleratnom periodu, uz podršku međunarodnih institucija, trgovina se opet drastično razvila. Tokom sedamdesetih godina XX veka, počeli su da se osećaju kako pozitivni tako i upozoravajući efekti globalizacije.

Termin globalizacija je prvi put upotrebio profesor američki ekonomista (poreklom Nemac) Teodor Levit sa Harvardske škole za biznis 1983. godine, kako bi opisao finansijsko tržište. Nakon toga je termin bio proširen na delovanje multinacionalnih kompanija. MMF definiše globalizaciju kao „rastuću međusobnu ekonomsku zavisnost svih svetskih zemalja, koju je stvorilo povećanje i raznovrsnost broja međunarodnih transakcija robe i usluga, kao i razmena kapitala, te ubrzana i generalizovana tehnološka razmena”.

Značenja globalizacije

Globalizacija može da znači:

• Stvaranje globalnog sela — zbližavanje različitih delova sveta, sa mogućnostima za veći protok i razmenu pojedinaca i ideja, uzajamno razumevanje i prijateljstvo među stanovnicima sveta, kao i stvaranje globalne civilizacije. Kanadski sociolog Maršal MakLuhan je početkom šezdesetih godina dvadesetog veka spominjao globalno selo u kome će zahvaljujući medijima Markonijeva era zameniti Gutenbergovu.
• Ekonomska globalizacija — koja ima četiri oblika, a to su protok dobara i usluga, slobodna trgovina, protok ljudi migracija, protok kapitala i tehnologija. Posledice ekonomske globalizacije su pojačane privredne veze i opšte povezivanje i jačanje privrednih subjekata, te erozija nacionalnih suvereniteta u ekonomskoj sferi. MMF definiše globalizaciju kao „stalno rastuću ekonomsku međuzavisnost država kroz povećanje obima međudržavnog prometa dobara i usluga, slobodnijeg protoka kapitala, i sve bržeg i šireg rasprostiranja novih tehnologija“. Svetska banka definiše globalizaciju kao „slobodu i mogućnost pojedinaca i korporacija da uspostave međunarodne poslove sa licima iz drugih zemalja“.
• Na polju softvera, globalizacija je tehnički termin koji kombinuje razvojne procese na internacionalizaciji i lokalizaciji softvera.
• U menadžmentu, globalizacija je marketinški pojam koji označava rast i širenje međunarodnog tržišta dobara. Na primer prodaja automobila, sapuna ili hrane na različitim kulturnim prostorima a uz korištenje iste kampanje. Suprotan pojam, u ovom smislu, je internacionalizacija, koja podrazumeva aktivnosti multinacionalnih kompanija na lokalnim tržištima koje su prilagođene, skrojene po meri, potrebama i kulturi lokalnih tržišta.
• Negativne efekte profitnih multinacionalnih korporacija — korištenje pozamašnih i složenih pravnih i finansijskih sredstava u svrhu zaobilaženja lokalnih zakona i standarda kako bi se manipulisalo lokalnom radnom snagom i uslugama protiv njihovih sopstvenih interesa.
• Širenje kapitalizma od razvijenog ka nerazvijenom svetu.
• „Koncept globalizacije odnosi se na sažimanje sveta i kristalisanje svesti o svetu kao jednom“ — Roland Robertson.

Globalizacija ima mnogo sličnosti sa internacionalizacijom i ovi pojmovi se često smenjuju, iako mnogi više vole da koriste globalizaciju kada žele da istaknu urušavanje nacionalnih država ili nacionalnih granica.

Striktno ekonomski gledano, globalizacija je u kontrastu sa ekonomskim nacionalizmom i protekcionizmom, dok je u skladu sa laissez-faire kapitalizmom i neoliberalizmom.

Karakteristike globalizacije

Globalizacija je prepoznatljiva po mnogim trendovima od kojih se većina razvila nakon Drugog svetskog rata. Najopštije, to su veći uvećavanje protoka dobara, novca, informacija i ljudi; razvoj tehnologija, organizacija, pravnih sistema i infrastrukture kao glavnog nosioca ovog pokreta (npr. internet).

• Ekonomske
  • Veća stopa rasta međunarodne trgovine u odnosu na stopu rasta svetske ekonomije
  • Porast međunarodnog protoka kapitala, porast stranih direktnih investicija
  • Erozija nacionalnih suvereniteta i nacionalnih granica izazvana kao posledica brojnih međunarodnih ugovora.
  • Razvoj globalnih finansijskih sistema
  • Porast učešća multinacionalnih korporacija u svetskoj ekonomiji
  • Uvećana uloga međunarodnih organizacija, poput Svetske trgovinske organizacije, svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine, MMF i sličnih.
• Kulturalne
  • Veća međunarodna razmena u kulturi
  • Širenje multikulturalizma i lakši pristup kulturnim raznolikostima, na primer kroz izvoz filmova holivudske i bolivudske produkcije. Međutim, uvoz kulture može i da potisne lokalnu kulturu, da izazove umanjenje kulturne raznolikosti putem hibridizacije ili asimilacije. Najuočljiviji je oblik amerikanizacije ili, opštije gledano, vesternizacija, a prisutna je i sinosizacija (kinezizacija).
  • Rast međunarodnih putovanja i turizma
  • Veća imigracija, uključujući i ilegalnu imigraciju
• Dramatičan razvoj globalnih telekomunikacija, pre svega interneta, komunikacionih satelita i telefonije, razvoj infrastrukture i uvećan prekogranični protok podataka
• Rast broja globalnih standarda, poput ISO, kopirajta (zakona o zaštiti autorskih prava i intelektualne svojine), zakona o patentima
• Sve veći broj slučajeva koji se rešavaju po međunarodnim zakonima i međunarodnim sudovima
• Terorizam je takođe dobio odlike globalizacije i sve je veći broj napada u mestima koja nemaju direktnu vezu sa matičnim zemljama inspiratora terorizma.
• Stimulisanje i razvoj slobodne trgovine
  • dobara:
    • Umanjenje ili eliminacija carinskih stopa; olakšavanje uvoznih režima; stvaranje slobodnih carinskih zona
    • Smanjenje troškova transporta, posebno nakon razvoja prekookeanskog transporta u kontejnerima
  • kapitala:
    • Umanjenje ili eliminacija kontrole protoka kapitala
    • Umanjenje ili eliminacija povlastica, subvencija za lokalne preduzetnike i proizvođače
• Zaštita intelektualne svojine
  • Usaglašavanje zakona o intelektualnoj svojini (restriktivni trend)
  • Nadnacionalno priznavanje intelektualnih i patentnih prava (na primer, kineski patent priznat je i u SAD)

Istorijski koreni globalizacije

Globalizacija nije fenomen novijeg datuma. Međunarodna trgovina i finansije nikada nisu znali za granice i oduvek je bilo moguće nabavljati egzotične proizvode na kraju sveta. Čak i Biblija spominje putujuće trgovce koji su iz Vavilona donosili drago kamenje, svilu, slonovaču ili cimet. Muhamed je bio trgovac i jednom prilikom izjavio da devet desetina Božijih blagodati dolazi od trgovine, a samo jedna desetina od stočarstva. Marks i Engels su želeli da stvore radničku Internacionalu u svetu u kome neće biti granica. Međutim, u antičko vreme, kada granice nisu bile kontrolisane, najveći deo stanovništva je živeo na prostoru od nekoliko kvadratnih kilometara. Danas je putovanje rezervisano za dobrostojeće stanovništvo iz industrijalizovanih zemalja.

Već od šesnaestog i sedamnaestog veka se pojavljuju svetski trgovinski i finansijski centri, Đenova, Amsterdam i malo kasnije London. Američki nobelovac iz ekonomije Pol Krugman tvrdi da je ekonomska integracija krajem dvadesetog veka veoma mnogo podsećala na onu sa kraja devetnaestog. 1880. godine, uvoz Sjedinjenih Američkih Država predstavljao je 8% bruto domaćeg proizvoda, a danas on iznosi 11%. U ono vreme su migracije ljudi i kapitala bile čak značajnije nego danas, ali se sve odvijalo sporije. Krah berze iz 1929. se tako odrazio na svetsku ekonomiju tek posle tri godine, dok je onaj od 19. oktobra 1987. zahvatio celi svet za samo dvadeset i četiri sata. Već 1948. godine, Danijel Halevi objavljuje delo «Ubrzanje istorije». Globalizacija je u stvari ubrzanje vremena i skraćenje distance na planetarnom nivou.

Iako se globalizacija ponekad meša sa amerikanizacijom i smatra za opasnost po kulturni identitet, suverenost država ili razvoj lokalne privrede, Sjedinjene Američke Države nisu prouzrokovale taj fenomen. On je pre svega rezultat tehnološke revolucije koja je omogućila efikasniju organizaciju rada i koja zahteva specijalizovanije poslove. Sutrašnja zanimanja najverovatnije će se pomeriti prema vrhu Maslovljeve piramide ljudskih potreba. Amerikanci samo preusmeravaju plodove globalizacije prema sebi, zahvaljujući svom vodećem položaju u svetskim odnosima.

Budući da globalizacija ima i tehničko i političko značenje, različite grupe imaju različita tumačenja istorije globalizacije. U oblastima ekonomije i političke ekonomije, istorija globalizacije u stvari je istorija razvoja trgovine među nacijama, kao i istorija međunarodnih institucija.

Pojam liberalizacija dobio je značenje objedinjavanja teorije laissez-faire ekonomije i procesa uklanjanja trgovinskih barijera među državama. Ovo je dovelo do specijalizacije pojedinih nacija u trgovini, posebno izvozu dobara, a potom i do pritiska na druge nacije da uklone zaštitne mere (npr. umanjenje carinskih stopa, uklanjanje režima dozvola za uvoz i sl.) u prometu robe. Period XIX veka kada je došlo do prve velike liberalizacije u trgovini nazivamo „Prvom erom globalizacije“. Globalizacija je počela i narastala paralelno sa ekspanzijom i širenjem Britanske imperije ( Pax Britannica) kao i industrijalizacijom koja je sve više uzimala maha. Teorijske osnove možemo naći u Rikardovom radu na „komparativnim prednostima“ i Sejovom zakonu „opšte ravnoteže“. U suštini, oni su diskutovali da li nacije mogu uspešno trgovati i da li je moguće da se poremećaji u ponudi i tražnji sami od sebe koriguju.

Globalizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa svetskom privredom. Zemlje u svetu su povezane u multidimenzionalnu mrežu ekonomskih, socijalnih i političkih veza. Pretpostavka svetske povezanosti se zasnivaju na tezi koju su nametnule razvijene zemlje, da se danji racionalni razvoj privrede može ostvariti na osnovu oštrijih kriterijuma poslovanja i gde su velike multinacionalne kompanije osnova i nosioci povezivanja. Uslov za globalizaciju je internacionalizacija svetske proizvodnje i trgovine.

Smatra se da „prva era globalizacije“ traje sve do početka XX veka a konačan kraj je početak Prvog svetskog rata. Nacije koje su imale najviše uspeha u eri globalizacije su: gotovo sve zapadnoevropske nacije, poneke sa periferije evropskog kontinenta i nekoliko prekookeanskih izdanaka evropskih država-nacija, kao što su Amerika i Okeanija. Nejednakosti među tim državama su se umanjile, a protok dobara, kapitala i radne snage odvijao se slobodnije nego ikada.

Nakon Drugog svetskog rata, glavni pokretači globalizacije bili su međunarodni trgovinski sporazumi i institucije poput MMF-a, GAT, koje su delovale u pravcu uklanjanja trgovinskih barijera. Međunarodna trgovinska konferencija u Urugvaju dovela je do stvaranja Svetske trgovinske organizacije (STO), kao institucije koja treba da posreduje u trgovačkim sporovima. Ostali bilateralni trgovinski sporazumi, uključujući evropski Mastrihtski sporazum i Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini, takođe imaju za cilj umanjenje prepreka i barijera u trgovinskoj razmeni.

Protivurečnosti globalizacije

Žučne akademske rasprave vode se o prirodi globalizacije — da li je globalizacija stvarna pojava ili samo analitički artefakt (mit). Uprkos širokoj primeni ovog pojma, posebno danas, mnogi analitičari sumnjaju i osporavaju stvarnost pojave globalizacije u istoriji. Takođe, mnogi tvrde da glavne odlike i pojavne karakteristike globalizacije nisu ni izbliza ukorenjene toliko koliko se smatra.

Globalistička intervencionistička politika Sjedinjenih Američkih Država takođe je kamen spoticanja za one koji tvrde da je globalizacija došla u fazu neminovnosti. Stoga mnogi autori radije koriste termin internacionalizacija. Prostije rečeno, uloga i značaj nacije i države mnogo je veća u internacionalizaciji, dok globalizacija negira nacionalne države. Tako mnogi autori ističu da granice nacija, u širem smislu, i dalje opstaju, i da su države-nacije daleko od odumiranja, jer se proces globalizacije u stvari i ne odvija. Po ovom stavu, istorijski gledano internacionalizacija još nije ustupila mesto globalizaciji. Projekat stvaranja Evropske unije ili trgovinski sporazum EFTA navode se kao glavna potvrda ovog stava.

Međutim, današnji svet nailazi na sve više zajedničkih problema koji nemaju veze sa pojedinim nacijama. Na primer, zagađenje životne sredine ili globalno zagrevanje, problemi kojima se bavi pokret koji se začudo zove antiglobalistički, a koji u stvari predstavlja globalni pokret koji želi da se bavi ovim problemima upravo mimo država-nacija; svojim radom, narastanjem u društvenu organizaciju koja prevazilazi granice država-nacija, ovaj pokret je u stvari argument protiv teorije internacionalizacije, i predstavlja stvarnu pojavu globalizacije današnjeg društva.

Globalizam, globalisti

Džozef Štiglic — nobelovac, autor „Protivrečnosti globalizacije“

Pobornike demokratske globalizacije možemo nazvati proglobalistima ili kraće globalistima. Oni smatraju da prva, tržišno orijentisana, faza globalizacije mora biti zaokružena stvaranjem globalnih političkih institucija koje će predstavljati volju građana sveta. Proglobalisti ne pretpostavljaju unapred bilo kakvu noseću ideologiju tih novih globalnih institucija, već smatraju da to treba da se dogodi spontano, putem slobodnog izbora i demokratskog procesa.

Pobornici slobodne trgovine ističu da, na osnovu ekonomske teorije o komparativnim prednostima, slobodna trgovina doprinosi efikasnijoj raspodeli resursa, te da će sve zemlje uključene u sistem slobodne trgovine imati koristi. Uopšte, oni tvrde da će slobodna trgovina dovesti do smanjenja cena, veće zaposlenosti i veće produktivnosti.

Liberali i drugi pobornici lese fer (laissez-faire) kapitalizma tvrde da će viši stepeni političkih i ekonomskih sloboda, u demokratskom i kapitalističkom maniru, dovesti do višeg nivoa materijalnog blagostanja. U tom smislu i gledaju na globalizaciju kao korisnu za širenje demokratije i kapitalizma.

Kritičari smatraju da antiglobalisti koriste anegdotske činjenice kako bi dokazali svoja gledišta a da statistika na svetskom nivou govori u korist globalizacije:

• Procenat ljudi koji žive u zemljama u razvoju sa primanjima ispod 1 dolara (usklađeno sa inflacijom i kupovnom moći) se prepolovio u poslednjih dvadeset godina. Neki opet smatraju da se moraju naći tačniji pokazatelji siromaštva.
• Prosečan životni vek se u zemljama u razvoju gotovo udvostručio od kraja Drugog svetskog rata a razlika između razvijenog i nerazvijenog sveta se smanjuje. Stopa smrtnosti dece se smanjila u svim zemljama u razvoju. Razlike u dohotku se takođe umanjuju.
• Demokratija se dramatično širi. Od 1900. godine kada nije postojala nijedna država da obezbeđuje univerzalna prava glasa (pravo da se glasa bez obzira na polno, rasno, nacionalno ili materijalno poreklo), do 62,5% na svetskom nivou 2000. godine.
• Širom sveta, procenat populacije koja živi u zemljama u kojima su zalihe hrane ispod 2.200 kalorija na dan, smanjio se sa 56% proseka sredine šezdesetih godina na 10% 1990-ih godina.
• Između 1950. i 1999. godine, globalna pismenost narasla je sa 52% na 81% svetske populacije. Najveći napredak ostvaren je na pismenosti žena. 1970. godine 59% žena bilo je pismeno u odnosu na mušku populaciju (na 100 muškaraca, pismeno je bilo 59 žena). 2000. godine ta stopa bila je 80%.
• Slični trendovi postoje i u infrastrukturi, npr. električna energija, automobili, radio, telefonija kao i procenat populacije koja ima pristup čistoj vodi.

Kako god, može se i reći da mnoga od ovih dostignuća nisu podstaknuta globalizacijom. Džozef Štiglic tvrdi da globalizacija nije sama po sebi ni dobra ni loša, te da od njene primene zavisi kakve će efekte imati na svet. Ona ne bi trebalo da bude štetna za ekonomski razvoj, ako počiva na principima međunarodnog prava koje se stalno dopunjava i usavršava kako bi se omogućio isti zakonski položaj za sve građane sveta i idealan mir kakav je poželeo Kant.

Mnogi prokapitalisti su veoma kritični prema Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu, smatrajući da te institucije kontrolišu najjače države, umesto korporacija, a da ih vodi korumpirana birokratija. Mnogi zajmovi dati su diktatorima koji nikada nisu sproveli obećane reforme. Umesto toga najčešće su ostavljali u amanet svom osiromašenom narodu da plaća zajmove.

Prokapitalisti smatraju da u radu ovih institucija nema dovoljno kapitalizma. Oni takođe ističu da su najveći protivnici globalizacije i interesne grupe sa sukobljenim interesima.

Antiglobalisti i alterglobalisti

Noam Čomski — promoter pokreta za „globalnu pravdu“

Mnogi građanski aktivisti i državni nacionalisti skreću pažnju na štetne posledice globalizacije. Ovi pokreti imaju zajedničko ime, koje su mu dodelili mediji — „antiglobalistički pokret“. Taj pojam može da deluje zbunjujuće pošto antiglobalisti mogu da dolaze iz sasvim suprotnih tabora, a mnogi osporavaju samo neke odlike globalizacije, ne i globalizaciju samu po sebi. Neki od aktivista, na primer Noam Čomski, tvrde da je sam pojam „antiglobalisti“ besmislen pošto oni upravo žele da globalizuju pravdu. Istina, „globalni pokret za pravdu“ ili „pokret za globalnu pravdu“ bio bi precizniji naziv. Mnogi aktivisti su se ujedinili i pod sloganom „drugačiji svet je moguć“, koji je doneo nove pojmove, poput francuskog — altermondijalizam odnosno alterglobalizam.

Postoji mnoštvo različitih oblika antiglobalizma. Od zaštite sopstvenog monopola, kriminalnih radnji do zaista iskrenih i humanih ideja. Najčešće, antiglobalisti smatraju da globalizacija nije donela one vrednosti i poboljšanja kako se to smatralo, te da mnoge institucije koje deluju u ime globalizacije ne zastupaju interese radničke klase i siromašnih u svetu.

Ekonomski teoretičari fer trgovine tvrde da neograničena slobodna trgovina donosi više koristi onima sa većim finansijskim uticajem (bogatima), a na račun nerazvijenih i siromašnih.

Mnogi antiglobalisti gledaju na globalizaciju kao promociju korporativnih memoranduma, koji imaju za cilj ograničenje prava pojedinaca u ime dobiti. Oni takođe tvrde da korporativna tela kroje politike nacija-država.

Neke antiglobalističke grupe tvrde da je globalizacija po svojoj prirodi imperijalistička. Da je jedan od glavnih uzroka rata u Iraku, te da više doprinosi SAD nego zemljama u razvoju. Ovde je glavni argument migracija novca iz ratom zahvaćenih teritorija u SAD.

Slične su tvrdnje i da globalizacija nameće kreditno-orijentisanu ekonomiju, koja ishodi neopravdanim (onom koji nije samoodrživ) razvojem i dužničkim krizama.

Najkonzervativniji tabor čine državo-centrični nacionalisti koji se plaše da će globalizacija izbrisati ulogu nacija u globalnoj politici. Oni pominju ne-vladine organizacije (NVO) kao izvršioce ove politike i kršioce nacionalnih suvereniteta. Tipični predstavnik ovog pokreta je Žan Mari Le Pen.

Neki analitičari smatraju da se iza propovedi o antiglobalizaciji krije u stvari antiamerikanizam, te da se napadaju ekonomski, politički i kulturni elementi SAD. Na primer, američke korporacije su najčešći predmet napada i kritika: američki Najki (Nike) je mnogo više napadan od nemačkog Adidasa. Slični stavovi postoje i u kulturi i nacionalnim proizvodima: francuska vina, kineski čaj, japanska manga, takođe imaju dramatičan i globalni rast i uticaj ali se ne smatraju „opasnim“ poput Kokakole ili Holivuda. Moguće je da postoji veza između opažaja „opasnosti“ i intenziteta oglašavanja pojedinih brendova.

Antiglobalisti — okupljanje protestanata u Đenovi 2001.

Najširi sloj ljudi se opire nesputanoj globalizaciji (neoliberalizam); lese fer kapitalizam, koje su podsticale zapadne vlade 80ih (npr. Ronald Regan i Margaret Tačer) i kvazi-vlada (npr. Međunarodni monetarni fond i Svetska banka) ne pokazuju dovoljno odgovornosti prema radnicima i širokim narodnim masama već se najviše trude da udovolje interesima korporacija. Mnoge međunarodne konferencije, posebno grupe osam velikih (G8: SAD, Nemačka, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Italija, Japan, Kanada, Rusija) propraćene su masivnim, često nasilnim demonstracijama brojnih protivnika „korporativnog globalizma“. Ovaj pokret je veoma heterogen i uključuje verske zajednice, nacionaliste, levičare, ekologe odn. aktiviste za zaštitu životne sredine, seljake, antirasističke grupe, liberalne socijaliste i druge. Većina ovih grupa ima reformistički stav (traži humanije oblike kapitalizma), a neke su i revolucionarne (traže humaniji sistem umesto kapitalizma). Kritičari ovog pokreta smatraju da je ovakva različitost u stavovima i ciljevima neozbiljna dok neki analitičari (npr. Noam Čomski) smatraju da snaga pokreta leži upravo u tome.

Ovi protesti doveli su do izmeštanja konferencija G8 iz velikih gradova u manja i slabije pristupna mesta odn. do lokacija u kojima je teže organizovati masovna okupljanja.

Neki antiglobalisti zameraju trenutnoj globalizaciji da globalizuje novac i korporacije u isto vreme odbijajući da globalizuje ljude i sindikate. Dokaze za ovu tvrdnju nalaze u krutoj i neumoljivoj useljeničkoj politici bogatih zemalja i u nedostatku osnovnih radničkih prava u mnogim zemljama u razvoju.

Literatura

• Džozef Štiglic: „Protivrečnosti globalizacije“ (Socijalna misao, 2002). Nobelovac iz oblasti ekonomije iznosi pozitivne efekte globalizacije ali i oštro kritikuje rad međunarodnih institucija, pre svega Međunarodnog monetarnog fonda.
• Naomi Klajn: „Ne logo“ (Samizdat, 2003). Popularna antiglobalistička odn. antikorporativna knjiga u kojoj autorka izvodi pojedine slučajeve protiv globalizacije.
• Noam Čomski: „Svetski poredak stari i novi“ (SKC, 1996). Popularni autor, pre svega zbog svog antiameričkog stava.
• Dragan Jovanović: „Postekologija“ (kolumne u NIN-u). Specifičan domaći primer alterglobalističkog odgovora na globalizaciju i to kroz građenje lokalnih, nacionalnih mitova.
• Semjuel Hantington: „Sukob civilizacija“ (CID, 1999). I druge knjige ovog autora pokušavaju da objasne evoluciju globalne politike i novih problema koji nastaju nakon Drugog svetskog rata.
• Pascal Boniface, "Le monde contemporain – grandes lignes de partage", Presses universitaires de France, Paris, 2001. Autor je specijalista za međunarodne odnose i Visoki savetnik pri Ujedinjenim nacijama za naoružanje.

Spoljašnje veze

• Sukob civilizacija? — prevod Hantingtonovog članka