Википедија

Gotsko-slovenska dinastija

Gotsko-slovenska dinastija je legendarna dinastija među Srbima, koja se najpre pominje u Letopisu popa Dukljanina, a kasnije i nekim drugim spisama, pozivajući se na Letopis.

Dolazak Gota u Dalmaciju uredi

Goti su prema Letopisu popa Dukljanina „sa severne strane“ (a septentrionali plaga) došli u Dalmaciju u vreme vizantijskog cara Anastasija I (491-518) „koji je sebe i mnoge druge uprljao Evtihijevom jeresi“, pape Gelazija (492-496), Germana episkopa Kapue (516-541), Sabina episkopa Kanose (514-556), kao i opata Benedikta iz Norče (opata manastira Monte Kasina 529-543), drugim rečima u razdoblju od oko šest decenija.[a] Gotima su u to vreme vladala trojica „sinova kralja Senulada“ (filii regis Senuladi).[b] Prvi je bio Brus, drugi Totila, a treći Ostroilo (primus Brus, secundus Totilla, tertius vero Ostroyllus).[3][v]

Dok je najstariji sin Brus ostao kući, „u zemlji svog rođenja“ (in terra nativitatis suae), dvojica mlađe braće su uz pomoć starijeg brata skupili jednu veliku vojsku, osvojili Panoniju i tako proširili vlast na zapadu (!).[5] Pojava trojice braće i osvajanje Panonije uporedivi su sa opisom prilika posle Atiline smrti koji pruža Jordanes, koji piše da su se Goti nastanili u Panoniju kao federati pod vođstvom trojice braće (Valamir, Vidimer, Tjudimer) i od 456. do 472/3. predstavljali vodeću snagu u Srednjem Podunavlju.[6] Potom sledi jedan izmišljeni rat, koji su protiv panonskih Gota poveli „kralj Dalmatinaca“ (rex Dalmatinorum) sa sedištem „u velikom i divnom gradu Saloni“ (in civitate magna, et admirabili Salona) i njegov saveznik „kralj Istrije“ (rex Istriae).

Pozadina ove priče je nepoznata, čak se ne može ni nagađati.[7]

Opis raspodele stanovništva i vojske između Totile i Ostroila mogao bi odgovarati deobi Gota u Panoniji 472/3. Seoba Totile „preko Istrije i Akvileje“ (per Istriam et Aquileiam) u Italiju i osvajanje ove zemlje možda je bleda refleksija Teodorihove seobe u Italiju 489. i rata protiv Odoakra koji je trajao više od tri godina. S druge strane, Totilina smrt posle njegovog dolaska na Siciliju podseća na smrt istorijskog kralja Ostrogota Totile, koji je 550. osvojio ostrvo i poginuo samo dve godine kasnije posle bitke kod Tagine. Anonimni autor je očigledno spojio dvojicu najznačajnijih ostrogotskih vladara Italije u jednu ličnost.[7][g] Prvi koji je to zapazio bio je splitski književnik Marko Marulić.[8] Jezuita Danijele Farlati je prvi shvatio da dolazak Gota u Dalmaciju treba datirati u 5. vek. U skladu s tim je postavio hipotezu da je dalmatinski Totila bio otac svog italskog imenjaka.

Ostroilo uredi

Totilin brat, navodno je u isto vreme „prodro u provinciju Iliriju (Illyriam provinciam)“ i „potčinio čitavu Dalmaciju i primorske oblasti (totam Dalmatiam et maritimas regiones), dok nije došao i nastanio se u prevalitanskoj oblasti (in regione Prevalitana)“.[9] Potom je poslao svog sina Senulata sa vojskom „da potčini zagorske oblasti u Zagorju“ (regiones transmontanas in Transmontana). Čuvši „da je ostao sa nekolicinom ljudi u prevalitanskom gradu (in Praevalitana urbe)“, „car grada Konstantinopolja (imperator Constantinopolitanae urbis)“ iskoristio priliku i poslao vojsku na Ostroila. Carska vojska je zaista zatekla Ostroila sa nekolicinom ljudi. Ostroilo se bez obzira na to pripremio za borbu „zato što je bio čovek snažnog duha“ (vir forti animo). U bici koja je usledila je poginuo, a njegovi ljudi su se dali u beg. Carska vojska se vratila nazad u svoju zemlju. Međutim, rat protiv Vizantije je nastavio Ostroilov sin. Istorijska pozadina ove priče je verovatno vizantijsko zauzimanje Salone i Dalmacije i borbe na početku gotsko-vizantijsko rata (535-536).

Senudijal uredi

Ostroilov sin Senudijal (lat. Senudialus) „čuvši pak za smrt svog oca, došao je što je brže mogao sa vojskom“. Nameravao je da pronađe careve ljude i osveti smrt svog oca. Međutim, zatekao je malo ljudi. Potom je preuzeo kraljestvo i vladao umesto oca. Dobio je sina kome je dao ime Silimir (lat. Syllimirum).

Selemir uredi

Potom se opisuje vladavina Selimira (Ostroilovog unuka), čija oblast se navodno pružala od Balkana do Poljske. Njegov istoimeni sin je navodno naselio veliku masu Slovena, koji se na ovom mestu prvi put pominju (do tada spis izveštava samo o Gotima). Hronološli se taj događaj može smestiti u prvu polovinu 7. veka.

Vladin uredi

U vreme Selimirovog naslednika Vladina pominje se dolazak Bugara iz oblasti Volge, koji su osvojili Meziju i Makedoniju.[d] Ovaj dagađaj bi se na osnovu dostupnih izvora mogao datirati u vreme oko 680. Nakon što je vizantijski car sklopio mir sa njima (681), i Vladin je sklopio mir sa novopridošlim narodom. Od tada su oba naroda živela u slozi, jer su bili pagani (gentiles) i delili isti jezik (una lingua). Na ovom mestu Goti se pominju poslednji put.

Ratomir uredi

Bladina je nasledio njegov sin Ratomir. Ratomir je „od detinjstva (a pueritia) bio neprijatelj hrišćanskog imena“ (inimicus nominis christiani). Shodno tome je pokrenuo progon hrišćana. Krajnja namera mu je bila „da iz zemlje i kraljevstva svog izbriše njihovo ime“. U tom progonu je uništio mnoge njihove „gradove i mesta (civitates eorum et loca)“, a preostale je poštedeo nateravši ih na podložnost (servitium).

Četvorica nepravednih kraljeva uredi

Posle Ratomira vladala su od njegovog potomstva (ex eius progenie) „četvorica nepravednih kraljeva (quatuor iniqui reges), doduše ne u isto vreme, nego jedan za drugim svaki u svoje vreme“. Njihove vladavine obeležene su progonima hrišćana. Međutim, većina hrišćana „iz primorskih i zagorskih oblasti“ (ex martimis, et transmontanis regionibus) „koji nisu hteli da se ukaljaju njihovim bludnim običajima“ sklanjali su se kod onih „koji su boravili u planinskim i jačim mestima“ (in montanis, et in locis fortioribus). Imajući dve mogućnosti: „da sa njima [svojim suvernicima] izdržavaju progone i oskudicu i tako spasu svoje duše“ ili „da se neko vreme vesele sa paganima i tako izgube duše“, odabrali su prvu.

Zvonimir uredi

Sledi vladavina nekog Zvonimira (quidam Zuonimirus), koji je potekao iz loze pomenute četvorice nepravednih kraljeva. Nasledivši kraljevstvo prekinuo je progone hrišćana. U njegovo vreme je živeo „neki filozof po imenu Konstantin iz grada Soluna (ex civitate Thessalonica quidam philosophus Constantinus nomine), sin nekog patrikija Lava (filius cuiusdam Leonis patricii), koji je po svemu bio presvetao i od detinjstva vrlo intenzivno bio poučavan u božjima spisima“. On je iz Salone došao u provinciju Cezareju (in Caesaream provinciam), gde je odneo prevagu u dugoj raspravi vođenoj sa tamošnjim „filozofima“ (cum pluribus philosophis) i „svojim učenjem i propovedanjem“ (suaque doctrina et praedicatione) pokrstio tamošnje stanovništvo. Posle toga je pokrstio Bugare (totam gentem Bulgarinorum).

Svetopelek uredi

Kada je umro kralj Sanamir, njegovo kraljevstvo je nasledio Svetopelek. Za vreme njegove vladavine papa Stefan je pozvao k sebi filozofa Konstantina, „jer je čuo o njemu da je svojim propovedničkim radom preobratio mnoge narode“. Konstantin je „zaredio prezvitere i sastavivši pismo za slovenski jezik (lingua sclavonica), preveo je Hristovo jevanđelje i Psaltir i sve stare božanske knjige Starog i Novog zaveta sa grčkog na staroslovenski“.

Napomene uredi

  1. ^ Toma Arhiđakon izgleda sledi istu tradiciju. U svojoj Istoriji Salone piše da je Totila doveo Gote „iz delova Nemačke i Poljske“ (de partibus Teutonie et Polonie).[1]
  2. ^ U Vatikanskom rukopisu i kod Lucija Senuladi (gen.), u Hrvatskoj hronici Sviholada (gen.), kod Marulića Sfiolado, kod Orbinija Svevlado.[2]
  3. ^ U Vatikanskom rukopisu Ostroyllus, kod Lucija, Šišića i Orbinija Ostroillo, u Hrvatskoj hronici Stroil, kod Marulića Stroilus.[4]
  4. ^ Prema Tomi Arhiđakonu, Totila je pre odlaska u Italiju opljačkao pojedine delove Dalmacije, osvojio jedan deo Salone i uništio deo Dioklecijanove palate.
  5. ^ U Vatikanskom rukopisu Bladinus, kod Lucija Bladinum, Bladinus, u Hrvatskoj hronici Bladin, kod Marulića Bladinus, kod Orbinija Vladan, kod Šišića i Mošina Vladinus.[10]

Reference uredi

  1. ^ [[#CITEREF|]]; Mayer & 1932/33, str. 198; [[#CITEREF|]].
  2. ^ Rodić 1980, str. 313-22; [[#CITEREF|]]; [[#CITEREF|]].
  3. ^ Rus 1931, str. 12; [[#CITEREF|]]; [[#CITEREF|]].
  4. ^ Rodić 1980, str. 321–22; [[#CITEREF|]]; [[#CITEREF|]].
  5. ^ Rus 1931, str. 31; [[#CITEREF|]]; [[#CITEREF|]].
  6. ^ Rus 1931, str. 33; [[#CITEREF|]]; [[#CITEREF|]].
  7. ^ a b Bratož 2009, str. 233; [[#CITEREF|]]; [[#CITEREF|]].
  8. ^ [[#CITEREF|]]; Rus 1931, str. 32; [[#CITEREF|]].
  9. ^ Rus 1931, str. 31; Bratož 2009, str. 233–34; [[#CITEREF|]].
  10. ^ Rodić 1980, str. 322; [[#CITEREF|]]; [[#CITEREF|]].

Literatura uredi

  • Bratož, Rajko (2009). „Eine Region im Wandel - der West- und Mittelbalkanraum in spatantiken und mittelalterlichen Chroniken”. Jenseits der Grenzen: Beitrage zur spatantiken und fruhmittelalterlichen Geschichtsschreibung. Berlin-New York. str. 199—238. 
  • Mayer, A. (1932/33). „Rus, Kralj i dinastije Svevladičev”. Nastavni vjesnik. 41. 
  • Rodić, Nikola (1980). „Slovenska nomina propria u Letopisu popa Dukljanina”. Wiener Slawitischer Almanach. 5. 
  • Rus, Jože (1931). Kralji dinastije Svevladičev: najstarejši skupni vladarji Hrvatov in Srbov 454-614. Ljubljana. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Готско-словенска_династија&oldid=26856184”