Википедија

Greg Lemond

Gregori Džejms „Greg“ Lemond (engl. Gregory James Greg LeMond; 26. jun 1961.[3]) bivši je američki profesionalni biciklista u periodu od 1981. do 1994. godine. Trostruki je pobjednik Tur de Fransa i dvostruki svjetski šampion u drumskoj vožnji. Lemond je prvi neevropski pobjednik Tur de Fransa i prvi Amerikanac koji je osvojio Svjetsko prvenstvo. Takođe, prvi je profesionalac koji je potpisao ugovor na milion dolara. Označen je od strane mnogih kao najbolji američki biciklista svih vremena.

Greg Lemond
Lemond 2009.
Lični podaci
Puno imeGregori Džejms Lemond
NadimakAmerikanac[1]
Čudovište[2]
Datum rođenja(1961-06-26)26. jun 1961. (62 god.)
Mesto rođenjaLejkvud, Kalifornija, SAD
DržavljanstvoSAD
Visina1,78 m
Masa68 kg
Timske informacije
Trenutni tim
završio karijeru
Disciplinadrumski
Tip vozačabrdaš
Juniorska karijera
1976—1980Nacionalni tim Sjedinjenih Država
Profesionalna karijera
1981—1984Reno—žiten
1985—1987La vie kler
1988PDM
1989ADR
1990—1994Z—Tomaso
Uspesi
Tur de Frans
Tur de Frans3 (1986, 1989, 1990)
Najbolji mladi vozač1 (1984)
Klasifikacija kombinacije
(ukinuta)		2 (1985, 1986)
Glavne etapne trke
Kriterijum di Dofine1 (1983)
Prvenstva
Svetski šampion
(drumska trka)		2 (1983, 1989)
Druge trke
Tur de Sart 1 (1980)
Kors klasik 2 (1981, 1985)
Tur de l’Avenir 1 (1982)
Tur Dupon 1 (1992)
Ostalo
Super prestiž Perno1 (1983)
Nagrade i medalje
Osvojene medalje
Predstavljajući Sjedinjene Američke Države Sjedinjene Američke Države
Drumski biciklizam
Svjetsko prvenstvo
Zlatna medalja — prvo mesto Buenos Aires 1979 Drumska trka za juniore
Zlatna medalja — prvo mesto Altenhejn 1983 Drumska trka
Zlatna medalja — prvo mesto Šamberi 1989 Drumska trka
Srebrna medalja — drugo mesto Gudvud 1982 Drumska trka
Srebrna medalja — drugo mesto Đavera del Montelo 1985 Drumska trka
Ažurirano: 25. april 2021.

Profesionalnu karijeru počeo je 1981. Godine 1983, postao je prvi Amerikanac koji je osvojio Svjetsko prvenstvo u drumskoj vožnji, a iste godine osvojio je Kriterijum di Dofine Libere, postavši najmlađi pobjednik trke. Godine 1986, osvojio je Tur de Frans, postavši prvi neevropski pobjednik Tura. Godine 1987, morao je da napusti Tur zbog povrede, nakon čega je imao dvije operacije i propustio je Tur naredne dvije godine. Godine 1989, vratio se na Tur i osvojio ga na hronometru na poslednjoj etapi. Prije hronometra, zaostajao je 50 sekundi iza Lorana Finjona; pobijedio je na hronometru, 58 sekundi ispred Finjona u osvojio je Tur osam sekundi ispred Finjona, što je najmanja razlika u istoriji trke. Iste godine, osvojio je Svjetsko prvenstvo u drumskoj vožnji po drugi put. Godine 1990, osvojio je Tur po treći put, postavši sedmi vozač koji je osvojio trku tri ili više puta. Završio je karijeru u decembru 1994, a 1996, uvršten je u američku kuću slavnih biciklizma. Postao je prvi biciklista koji je potpisao ugovor na milion dolara i prvi biciklista koji se našao na naslovnoj strani časopisa Sports Illustrated.

Tokom karijere, bio je začetnik upotrebe brojnih tehnoloških inovacija u profesionalnom biciklizmu, kao što su aerodinamički „triatlon“ upravljači i karbonski ram,[4] koje je kasnije promovisao preko svoje kompanije — bicikla Lemond. Od ostalih poslova, bavio se restoranima, nekretninama i fitnes opremom.[5] Protivnik je upotrebe lijekova za poboljšanje performansi u biciklizmu, a takođe je član borda osnivača neprofitnog dobrotvornog udruženja kojem je cilj pomaganje muškim žrtvama seksualnog zlostavljanja djece — 1in6.org.

Djetinjstvo i amaterska karijera uredi

Rođen je u Lejkvudu, u Kaliforniji,[6] a odrastao je u Vošou, u istočnom dijelu planinskog lanca Sijera Nevade, između Rinoa i oko 2.5 milje sjeverno od Karson Sitija.[7] Roditelji su mu Bob Lemond i Berta, a ima dvije sestre — Keti i Karen.[8]

Odrastao je baveći se raznim aktivnostima, kao što su planinarenje, lov, skijanje i pecanje.[9] Bio je hiperaktivan u djetinjstvu, što je okarakterisao kao glavni razlog da ne upada u probleme, izjavivši: „bio sam dječak koji jednostavno nije mogao da sjedi mirno. Imao sam problema da se fokusiram na školu. Roditelji i učitelji nijesu imali vještina da dijagnostikuju i savladaju ono što nam je sada poznato kao Hiperkinetički poremećaj, koji sigurno nije bio medicinski tretirana bolest kod djece kao danas. Pobjedu nad simptomima našao sam na dvije tanke gume i mnogo prašnjavih milja.“[10] „To je jedna od osobina, nesposobnost da sjediš i slušaš nešto za šta nisi zainteresovan i da upiješ to. Ako su zainteresovani za to, osobe sa hiperkinetičkim poremećajem ističu se u tome na jako dobar način. Kada sam počeo da se bavim biciklizmom, mogu da kažem da mi je sport sam po sebi sklonio maglu sa mozga. Bio sam u stanju da naučim stvari koje čitam. Promijenio mi je život.“[11]

Pohađao je srednju školu Erl Vuster u Rinou, ali je živio dosta daleko od škole i nije mogao da učestvuje u ekipnim sportovima. Ubrzo je počeo da ide u školu biciklom, a na povratku iz škole uglavnom je išao kroz Karson Siti pa kući.[12]

Lemondov trener i začetnik skijanja slobodnim stilom — Vejn Vong, predložio mu je da vozi bicikl ljeti, van sezone skijanja, kako bi povećao snagu nogu.[13] Počeo je da se takmiči 1976 i dominirao je u kategorijama od 13 do 15 godina, pobijedivši na prvih 11 trka na kojima je učestvovao,[14] nakon čega je dobio dozvolu da vozi sa starijim takmičarima, koji se takmiče u kategoriji od 16 do 19 godina.[15] Nastavio je da pobjeđuje i postavljao je sebi brojne ciljeve; godine 1978, htio je da osvoji Svjetsko prvenstvo u drumskoj vožnji za juniore, 1979. da uđe u sastav tima za Olimpijske igre i možda da osvoji zlatnu medalju, a planirao je da postane profesionalac godinu ili dvije nakon Igara, da osvoji Svjetsko prvenstvo za profesionalce sa 22 godine i Tur de Frans sa 25 godina.[16]

Godine 1977, sa 15 godina, završio je trku Tur of Fresno na drugom mjestu, iza Džona Hauarda, tadašnjeg najboljeg američkog drumskog bicikliste, pobjednika drumske trke na Pan američkim igrama 1971.[15] Nakon toga, privukao je pažnju selektora biciklističkog saveza Sjedinjenih Američkih Država — Edija Boriseviča, koji je rekao za Lemonda „dijamant, pravi dijamant.“[17] Predstavljao je Sjedinjene Države na Svjetskom prvenstvu za juniore 1978, u Vašingtonu, gdje je drumsku trku za juniore završio na devetom mjestu.[18] Vozio je i na prvenstvu 1979, u Argentini, gdje je osvojio tri medalje: bronzanu u ekipnom hronometru, srebrnu u individualnoj potjeri na pisti i zlatnu u drumskoj vožnji,[16][14] Sa 18 godina, izabran je u tim Sjedinjenih država za Olimpijske igre 1980, kao najmlađi ikada koji je izabran u tim SAD za Olimpijske igre.[8] Ipak, Sjedinjene Države su bile među 65 država koje su bojkotovale igre u Moskvi, zbog invazije Sovjetskog Saveza na Avganistan i Lemond nije mogao da učestvuje.[16]

Borisevič, koga je Lemond opisao kao „prvog pravog trenera“,[19] htio je da ga spremi za naredne Olimpijske igre, pokušavajući da ga obeshrabri da postane profesionalac, ali Lemond je bio odlučan i tražio je tim.[19] Iako je bio aktuelni svjetski šampion u juniorskoj konkurenciji, nije dobio ponude da postane profesionalac i, na ljeto 1980, pridružio se nacionalnom biciklističkom timu SAD za šestonedeljne trke po Evropi. Trku Sirkit de Ardens završio je na trećem mjestu, nakon čega je osvojio etapnu trku u Francuskoj — Sirkit de Sart,[20][21] postavši tako prvi Amerikanac i najmlađi biciklista ikada koji je osvojio neku poluprofesionalnu trku u Evropi.[22] Zbog pobjede na toj trci i medijske propraćenosti, stekao je pažnju u Evropi, a na narednoj trci koju je vozio — Ruben Granitje Breton, skautirao ga je sportski direktor tima Reno—Žiten, koji je osvojio Tur de Frans dvije godine zaredom sa Bernarom Inoom — Siril Gimar, koji je bio impresioniran njegovim duhom, rekavši mu: „imaš vatru da budeš veliki šampion“ i ponudio mu je profesionalni ugovor za 1981.[23] Nakon što se vratio u SAD, osvojio je trku Nevada siti klasik 1980, koja je smatrana jednom od najtežih i istorijski važnih profesionalnih trka u Sjedinjenim Državama.[24][25] Dobio je još ponuda da počne profesionalnu karijeru, ali je potpisao ugovor za Reno u Parizu, na dan završetka Tur de Fransa 1980.[26]

Profesionalna karijera uredi

1981—1983: Početak karijere i Svjetsko prvenstvo uredi

Lemond je opisan kao „izuzetno nadaren“ amaterski vozač[14] koji je brzo dobio status jednog od najtalentovanijih profesionalnih biciklista.[16] Biciklistički novinar — Džon Vilkokson, koji je izvještavao sa Tur de Fransa više od 40 godina, opisao je Lemonda kao vozača koji je Fuoriclasse (prvak).[a]

Prvu pobjedu u karijeri ostvario je 1981, tri mjeseca nakon što je počeo karijeru; pobijedio je na etapi na trci Tur de l’Is, nakon čega je osvojio Kors klasik, u SAD, ispred Sergeja Sukoručenkova, pobjednika drumske trke na Olimpijskim igrama 1980. Na trci Dofine Libere 1981. radio je za Bernara Inoa i završio je na četvrtom mjestu, iza Paskala Simona. Dvije nedjelje kasnije, Simon je kažnjen sa 10 minuta, kada je otkriveno da se dopingovao i Lemondu je pripalo treće mjesto. Kasnije je rekao da mu je ta trka bila „glavni odskočni kamen“, izjavivši: „pokazala mi je da imam brdaške sposobnosti kakve su potrebne da bi osvojili najbolje evropske etapne trke.“[27] Ukupno je osvojio pet trka u svojoj prvoj sezoni.[28]

Na dan 11. aprila 1982, slomio je ključnu kost na Lijež—Bastonj—Liježu.[29] Zbog povrede, morao je da vozi manje trka pred Svjetsko prvenstvo, koje je voženo u Gudvudu. Na drumskoj trci, završio je na drugom mjestu, iza Đuzepea Saronija, koji ga je dostigao u finišu.[29] Nakon trke, Žak Bojer, njegov suvozač iz tima SAD, optužio ga je da je radio protiv njega i pokušavao da ga dostigne u poslednjih 800 metara.[29] U poslednjih 200 metara, Saroni je dostigao i prestigao Lemonda i Bojera, pobijedivši pet sekundi ispred Lemonda i deset sekundi ispred Šona Kelija, a Bojer je završio na desetom mjestu.[30] Šon Keli, koji je bio favorit za pobjedu, zajedno sa Saronijem je dostigao Lemonda na 200 metara do cilja, nakon čega nije imao snage da se bori za pobjedu, a nakon trke izjavio je: „ne mislim da je Bojer posustajao. Imao je dobru prednost. Niko nije htio da ode za njim... Da, Lemond je jurio Bojera. Bojer je bio jedini ispred.“[29]

„Bojer je vozio stvarno dobro. Napravio je dobar potez, ali potez kao što je taj imao je pet posto šansi da uspije. Nema šanse da sam mogao da pomognem Bojeru u poslednjih 400 metara. Jedina stvar koju sam mogao da uradim jeste da pritisnem kočnice, izazovem pad na vrhu grupe i da se nadamo da ću zadržati Saronija. Mislim, kakva je to taktika? Na 400 metara do cilja jednostavno ne stiskate kočnice, posebno ne na Svjetskom prvenstvu.“

—Greg Lemond, kao odgovor na kritike koje je dobio zbog vožnje na drumskoj trci na Svjetskom prvenstvu 1982.[31]

Podržao ga je drugi suvozač — Džordž Maunt, koji je izjavio: „šta je Lemond trebalo da uradi? Da baci bicikl ispred svih, zbog toga što je Bojer tako dobar prijatelj sa svima? Đavola ne, počeo je da sprinta jer je ostalo manje od 200 metara do cilja, a sprint je već trajao nekoliko stotina metara. Lemond je napravio dobar potez i imao je dobar sprint... Bojer nije mogao da pobijedi. Najbolje što je mogao da dobije je peto ili šesto mjesto.“[32]

Lemond se nije izvinio. Tim SAD nije funkcionisao kao timovi u Evropi i nisu imali nacionalno prvenstvo, kako bi odredili šampiona, već se, onaj koji završi na najboljoj poziciji na Svjetskom prvenstvu,, smatrao nacionalnim šampionom. Lemond se zalagao da se takmiče na isti način kao evropski timovi, ali menadžment i Bojer su glasali protiv, zbog čega su se vozači u timu SAD, takmičili jedni protiv drugih.[33] Lemond je izjavio: „nakon Svjetskog prvenstva 1980, Džok je proglasio samoga sebe za nacionalnog šampiona, jer je bio najbolje plasirani Amerikanac od Svjetskom prvenstvu. Cijelu godinu je vozio u majici osutoj zvijezdama, baš kao je američka zastava, kao nacionalni šampion. Jasno sam im rekao prije odlaska u Prag da neću voziti Svjetsko prvenstvo kao nacionalno i da se takmičim protiv ostalih Amerikanaca umjesto da svi radimo zajedno. Holandski tim nije ušao u trku vozeći jedan protiv drugih kako bi odlučili ko je nacionalni šampion. To je duh koji sam htio.“ Zvaničnici tima su pokrenuli glasanje; dva vozača bila su na Lemondovoj strani, a dva na Bojerevoj. Izglasali su da nacionalni šampion ostaje najbolje plasirani vozač na Svjetskom prvenstvu, nakon čega je Lemond izjavio: „dobro, ali vozite bez mene. Ako hoćete da ja vozim, voziću za Svjetsko prvenstvo.[34] Sa 21 godinom, postao je prvi američki profesionalni biciklista koji je osvojio medalju na prvenstvu, od Frenka Kramera, koji je osvojio na amaterskom prvenstvu 1912.[28] Nakon osvajanja medalje, izjavio je: „vozim za Reno i vozim za sebe. To je posao i to je moj život. Za mene, to drugo mjesto je podjednako dobro kao pobjeda, posebno u mojim godinama.“[35]

Dvije nedjelje kasnije, 20. septembra, osvojio je etapnu trku Tur de l’Avenir, sa rekordnom razlikom, deset minuta i 18 sekundi ispred drugoplasiranog. Pobjeda i vremenska razlika, izazvali su pozitivne reakcije širom Evrope.[28]

Godine 1983, osvojio je drumsku trku na Svjetskom prvenstvu, postavši prvi američki muški biciklista koji je osvojio Svjetsko prvenstvo u drumskoj vožnji,[36] a treći uopšteno koji je osvojio neko prvenstvo, nakon Odrija Mekelmurija koji je osvojio Svjetsko prvenstvo na pisti 1969. i Bet Hejden, koja je osvojila drumsku trku 1980. Zbog svog talenta, snage, sposobnosti da vozi dobro na usponima, sposobnosti da vozi brzo na hronometru i brzog oporavka, stekao je status budućeg grand tur konkurenta.[37]

1984–1985: Drugo mjesto na Turu i na Svjetskom prvenstvu uredi

 
Lemondova majica klasifikacije kombinacije, koju je osvojio 1985.

Prvi put, Tur de Frans vozio je 1984, kada je radio za Lorana Finjona i završio ga je na trećem mjestu, iza Finjona i Bernara Inoa, postavši tako prvi Amerikanac koji je Tur završio na podijumu; takođe, osvojio je klasifikaciju za najboljeg mladog vozača.[38]

Godine 1985, prešao je u tim La vie kler, kako bi radio za Inoa, koji je pokušavao da osvoji Tur peti put i izjedači se sa Žakom Anketilom i Edijem Merksom,[39] a mnogi su istakli da je to bio potez kako bi ga neutralizovali kao prijetnju za Inoa.[40] Izjavio je da mu je Kehli draži nego Siril Gimar, direktor tima Reno, dok je takođe, njegov prijatelj — Stiv Bauer bio u timu Vie kler i molio ga je da pređe kod njih.[40] Više puta je isticao da su vozači malo plaćeni, zbog toga što dovode u tim brojne sponzore i nije bio zadovoljan načinom na koji Reno i sponzori koriste njegovo ime.[40] Proizvođači koji su timu Reno isporučilivali opremu, koristili su Lemondovo ime i sliku, tvrdeći da je Lemond odobrio te proizvode. U to doba, uobičajena praksa je bila da kompanije ne traže dozvolu od igrača, tako da su oni promovisali proizvode bez njegovog odobrenja, zbog čega je tužio nekoliko kompanija.[40] Tražio je od Gimara da mu poveća platu sa 125,000 na 150,000 dolara, ali mu je Gimar rekao: „Potreban sam ti. Ti meni nisi... Ako ne ostaneš sa mnom, nikada nećeš osvojiti Tur.“[40] Vlasnik tima La vie kler — Bernar Tapije, ponudio mu je trogodišnji ugovor, ukupne vrijednosti od milion dolara,[41] 225,000 prve godine, 260,000 druge i 300,000 treće godine, što je Lemond prihvatio.[40] Na Điro d’Italiji, završio je na trećem mjestu, radeći za Inoa, koji je osvojio trku.[42]

„Pa, ono što se desilo od početka je da je Pol Kehli (moj trener) prišao i počeo da razgovara sa mnom, govoreći: ‚Ne možeš da voziš sa Roučom, ne možeš da napadaš. Ino dolazi. Treba da ga sačekate. Želimo da osiguramo svoje prvo i drugo mjesto.‘ Počeli smo da se raspravljamo, a ja sam rekao: ‚Pa, koliko je iza?‘ Ali nije htio da mi kaže, a onda je na kraju rekao 40 ili 45 sekundi. I dok sjedimo i svađamo se, Luis Erera stiže. Ako pogledate rezultate iz te godine, Erera nije išao uzbrdo ništa bolje od mene. Tako da nastavljamo da se svađamo i konačno sam odlučio, u redu, sačekaću. Do sada je momentum našeg napada izgubljen zbog svađe. Pa sam čekao. Rouč je bio tu i slušao je čitavu raspravu, i naravno da je manje-više neprijatelj. Bio je na trećem mjestu i želio je da to mjesto i zadrži. Razmišljam: ‚Isuse! Ispustili smo cijelu ovu priliku!‘ Čekam i čekam i čekam. Dolazi grupa od oko 16 ili 18 vozača, a Ino nije tamo. Još uvijek ima minut i po iza te grupe. Dok sam završio etapu, on je još uvijek bio minut i ​​15 sekundi iza, a ja sam ga čekao nekoliko minuta! Tek kad je ta velika grupa došla, stvarno sam se naljutio, kad sam shvatio da Ino nije sa njima i da je bio još niže na usponu, iza momaka koji su bili sprinteri!“

—Greg Lemond, nakon Tur de Fransa 1985.[40]

Pred početak Tur de Fransa, iz tima su izjavili da će raditi za onoga ko bude u boljoj formi i bude imao veće šanse za pobjedu.[40] Na prologu na prvoj etapi, Ino je pobijedio, dok je Lemond imao mehaničkih problema i završio je 21 sekundu iza.[40] Nakon ekipnog hronometra na trećoj etapi, osmorica vozača iz tima Via kler bili su u top 10.[40] Na četvrtoj etapi, njegov suvozač — Kim Anderson preuzeo je žutu majicu. Na šestoj etapi, završio je na četvrtom mjestu u sprintu; Šon Keli i Erik Vanderarden su se gurali u sprintu, nakon čega su nastavili da se svađaju i oduzeta su im prva mjesta. Lemond je promovisan na drugo mjesto i dobio je 20 sekundi bonifikacije, zahvaljujući čemu je došao do trećeg mjesta u generalnom plasmanu, dvije sekunde ispred Inoa.[40] Na osmoj etapi, vožen je hronometar dug 75 km. Ino je pobijedio, a niko nije imao zaostatak manji od dva minuta; Lemond je završio na četvrtom mjestu, dva minuta i 34 sekunde iza i došao je do drugog mjesta u generalnom plasmanu, dva minuta i 32 sekunde iza Inoa.[40] Na etapi 11, Ino i Luis Erera, koji je bio daleko u generalnom plasmanu, napali su na usponu. Radili su zajedno, a Ino nije htio da se bori sa njim za etapnu pobjedu; Lemond nije htio da pokušava da ga dostigne, već je samo pratio ostale i završio je minut i 41 sekundu iza, ali je ostao na drugom mjestu u generalnom plasmanu.[40] Na etapi 13, vožen je hronometar, dug 31,8 km. Ino je završio minut iza Vanderardena, dok je Lemond ponovo imao mehaničkih problema i završio je dva i po minuta iza, nakon čega je zaostajao pet i po minuta iza Inoa u generalnom plasmanu.[40] Na etapi 14, Erera je napao, Dejvid Milar, Delgado, Lemond i još pet vozača, napali su iz grupe u pokušaju da dostignu Ereru, dok je Ino samo pratio Rouča. Erera je pobijedio, dok je Lemond završio minut iza. Na manje od kilometar do cilja, Ino, Fil Anderson i još četvorica vozača, pali su nakon što su se dotakli točkovima u sprintu.[40] Ino je ležao nekoliko minuta, nakon čega ga je pregledao doktor. Nos mu je bio polomljen i bilo mu je teško da diše, ali je odlučio da završi etapu; sišao je sa bicikla i pješice je došao do cilja, koji je prešao dok mu je krv kapala sa lica.[40] Zbog pada unutar kilometra do cilja, dobio je isto vrijeme kao i grupa u kojoj je bio i zadržao je žutu majicu, tri i po minuta ispred Lemonda, a šest minuta ispred Rouča.[40] Zbog povrede i zbog toga što je Ino imao problema, a Lemond je bio u dobroj formi, mogao je da se bori za pobjedu.[43] Posjedovao je talenat za tronedeljne trke i bio je sve jači kako se trka bližila kraju.[44] Ino je bio povrijeđen i ranjiv, a njegovi konkurenti su to znali i napadali su ga kako bi mu oduzeli lidersku majicu.[45] Na etapi 17, vožena su tri velika uspona u Pirinejima. Na drugom usponu — Kol di Turmaleu, Pedro Delgado je napao, nakon čega je napao i Stiven Rouč, a Lemond ga je pratio, dok je Ino ostao u grupi iza. Ino je ubrzo otpao i od druge grupe, u kojoj su bili Erera, Milar, Keli i Anderson.[46] Iz tima nisu dozvolili Lemondu da radi zajedno sa Roučem i napravi prednost ispred Inoa;[46] naredili su mu da ga samo prati, ostane na njegovom točku i čuva energiju.[47] Publika na putu je govorila Rouču i Lemondu da su nekoliko minuta ispred Inoa, a kada se pomoćnik direktora tima — Moris le Giju, dovezao do njih, Lemond je tražio dozvolu da napadne Rouča jer je smatrao da je jači i htio je da dostigne Delgada i osvoji etapu, ali mu je Giju prenio da je direktor tima — Pol Kehli, naredio da čeka Inoa. Lemond je pitao kolika je razlika, ali Giju nije htio da mu kaže, kada je zahtijevao još jače, rekao mu je da je razlika 40—45 sekundi.[48] Dok su se oni raspravljali, Erera ih je dostigao i prošao, nakon čega je odlučio da će da čeka. Stigli su ih zatim i Anderson i Keli, a Ino nije bio sa njima; završili su etapu dva minuta i 52 sekunde iza Delgada, nakon čega je došla grupa od još 16 vozača a Ino nije bio među njima.[40] Bio je frustriran i plakao je, izjavivši da je samo htio etapnu pobjedu![44] Ino je došao minut i 10 sekundi iza njega.[40] Kasnije je izjavio da mu je Kehli rekao „kako se usuđuješ da napadneš Inoa dok je u problemima“, kao i da su ga zavaravali oko prednosti koju je imao, govoreći mu stalno da je Ino blizu, u grupi iza, ali da vjeruje da je sigurno imao tri—četiri minuta prednosti.[48] Izjavio je da uopšte nije bio ljut na Inoa, jer on nije donosio odluke, već Tapije i Kehli.[48] Iste večeri, u hotelu, dogovorio se sa Inoom da u nastavku Tura radi za njega, a Ino će njemu pomoći da osvoji Tur naredne godine.[44][49] Stiven Rouč, koji je bio u napadu sa njim, kasnije je izjavio: „Greg je dobio naređenja da me napadne i da ne vozi. Glavno naređenje je bilo da ne vozi. To je bilo frustrirajuće. Mislim da je osjećao da je jači od mene i, ako je znao da ima veće šanse da me pobijedi na cilju, kao i na hronometeru, zašto ne bi vozio? Da smo vozili u tom trenutku, mislim da bismo završili prvi i drugi na tom Turu. Naravno, timski automobil je to radio za Inoa. Otišao je daleko više nego što su dopuštali. Znali su da ako budemo radili zajedno, Ino se neće vratiti, a Lemond bi pobijedio. Oni su brinuli o francuskim interesima.“[46] Na hronometru na poslednjoj etapi, pobijedio je pet sekundi ispred Inoa, ostvarivši prvu etapnu pobjedu na Turu ikada; Ino je osvojio Tur, a Lemond je završio na drugom mjestu, minut i 42 sekunde iza, žrtvujući svoju šansu za pobjedu.[44]

Na kraju sezone, vozio je drumsku trku na Svjetskom prvenstvu, gdje je bio dio tima u kojem su još bili Bojer, Endru Hempsten, Ron Kifel, Bob Rol i Erik Hajden, tim je trebalo da pomogne trojici najboljih vozača, prvo Lemondu, zatim Hempstenu i Kifelu.[50] Tokom trke, reagovao je na brojne napade i radio je na dostizanju bijega, ali je na ulasku u poslednji krug, počeo da se umara. Hempsten i Kifel nisu bili tu da mu pomognu u poslednjih deset kilometara. Jop Zutemelk, koji je imao 38 godina, napao je u poslednjem kilometru; niko nije mislio da će moći da pobijedi i nisu reagovali. U grupi su bila dva njegova suvozača — Johan van der Velde i Gerard Veldšolten, koji su izašli na čelo grupe i usporavali je. Moreno Arđentin je zatim izašao na čelo grupe i pozvao je ostale da rade kako bi ga dostigli. Lemond je smatrao da, ako bude trošio snagu pokušavajući da dostigne Zutemelka, neće mu ostati snage da sprinta i neće osvojiti medalju.[50] Zutemelk je osvojio prvenstvo, dok je Lemond pobijedio Arđentina i osvojio srebrnu medalju, nakon čega je prišao Zutemelku i čestitao mu.[51]

1986: Prva pobjeda na Tur de Fransu uredi

 
Lemond (lijevo) na trci Kors klasik 1986.

Na Tur de Fransu 1986, bio je lider tima, zajedno sa Inoom, koji mu je rekao prethodne godine: „'86 će Tur biti za tebe. Ja ću ti pomoći“,[49][52] dok je prije početka trke 1986, rekao da neće odlučiti on, već trka, izjavivši: „jači vozač će pobijediti.“[53] Nakon osam etapa, Jorgen Pedersen je bio lider, dok su Lemond i Ino zaostajali oko tri minuta.[54] Lemond je izjavio da mu je Ino rekao da će hronometar na devetoj etapi odlučiti ko će dobiti punu podršku tima, izjavivši: „izgledalo je da je njegov stav ‚vidjećemo poslije prvog hronometra. Pustićemo da to odluči ko će biti lider tima... što nije dogovor koji smo sklopili.“[55] Na hronometru, Ino je pobijedio, dok je Lemond završio na drugom mjestu 44 sekunde iza; u toku etape, izgubio je dosta vremena, jer mu se prvo probušila guma, zbog čega je morao da čeka da mu promijene točak, a kasnije je morao da promijeni i bicikl, nakon što mu se točak polomio.[54] Nakon hronometra, podrška od strane Inoa i tima bila je manja,[55] nakon čega je Ino vozio agresivno, što je izazvalo podjelu unutar tima.[56] Na etapi 12, prvoj brdskoj etapi u Pirinejima, vožena su četiri velika uspona, od čega je poslednji — Kol de Mari Blank, bio na 45 km do cilja, nakon čega je do cilja u Pou voženo na spustu i po ravnom.[54] Na spustu sa drugog uspona, Eduardo Čozas je napao, a Ino, Hempsten, Žan Fransoa Bernar i Lemond iz tima La vie kler, predvodili su grupu u potjeri za njim. Nakon što su dostigli Čozasa, Ino i Bernar su napali, Delgado je pratio, dok je Lemond ostao u grupi iza, jer nije mogao da vozi na dostizanju svoja dva suvozača.[54] Ino i Delgado su napravili veliku prednost, a u finišu, Lemond je napao u pokušaju da ublaži zaostatak.[54] Delgado je pobijedio na etapi, dok je Lemond završio na trećem mjestu, četiri i po minuta iza i u generalnom plasmanu, zaostajao je pet minuta iza Inoa.[57] Nakon etape, Ino je izjavio da je pokušavao da pomogne Lemondu tako što je napadom pokušao da izvuče njegove protivnike da rade na čelo grupe, ali nijedan napad nije planirao sa Lemondom.[58] Ino je vozio agresivno i htio je da osvoji Tur šesti put, a Lemond nije imao problema na trci, osim sa sopstvenim suvozačem.[59] Na etapi 13, vožena su ponovo četiri uspona — Turmale, Aspen, Pejresurd i Superbažer, brdski cilj ekstra kategorije, na kojem je bio cilj etape.[54] Na spustu sa Turmalea, Ino je napao i stekao je minut i 40 sekundi prednosti. Do početka uspona na Aspen, imao je prednost od skoro tri minuta ispred glavne grupe, u kojoj je bilo 30 vozača.[54] Na usponu Pejresurd, počeo je da usporava, dok su u grupi ostali samo Urs Cimerman, Milar, Erera, Hempsten i Lemond. Smanjili su zaostatak na 25 sekundi, a na spustu su ga dostigli.[54] Na poslednjem usponu, dugom 16 km, Ino je ponovo napao, a na 10 km do cilja, dostigli su ga. Na 7 km do cilja, Hempsten je napao, a Lemond ga je pratio. U početku je oklijevao da li da napadne sam, ali kad je Hempsten ostao bez snage, vikao mu je da ide i da osvoji etapu.[54] Lemond je pobijedio na etapi i smanjio je zaostatak iza Inoa na 40 sekundi u generalnom plasmanu; Ino se mučio, vozači su ga prolazili i završio je četiri i po minuta iza Lemonda.[54]

„Bilo je jako vruće i rano na etapi, Ino je radio jako kako bi odvojio grupu, a ja sam mislio ‚ovo je malo čudno‘. Bilo je još dosta da se vozi. Pitao sam Grega ‚zašto Ino radi ovo? Je li pričao sa tobom?‘, a Greg je rekao ‚ne‘. Nije imao pojma zašto Ino vozi tako jako; djelovalo je kao da je na misiji.“

—Endru Hempsten, nakon etape 12 na Tur de Fransu 1986.[60]

Na etapi 17, prvoj u Alpina, vožen je uspon prve kategorije — Kol de la Vars i usponi ekstra kategorije — Kol de l’Izoar i Kol de Grenon. Zbog brojnih napada, formirano je više grupa, a nakon što je Cimerman napao, Lemond ga je pratio i na spustu sa Izoara, stekli su minut i po ispred Inoa, dok su na poslednjem usponu samo povećavali prednost. Završili su preko tri minuta ispred Inoa, a Lemond je preuzeo žitu majicu, dva minuta i 24 sekunde ispred Cimermana, postavši tako prvi vozač iz SAD koji je nosio žutu majicu na Turu.[61] Ino je pao na treće mjesto, tri minuta i 40 sekundi iza.[54] Na etapi 18, voženi su usponi Kol de la Galibije, Kol de Telegraf, Kol de la Kroa de Fer i Alp d’Ez. Ino je napao na spustu sa Galibijea, ali ga je grupa dostigla. Napao je ponovo na usponu Kol de Telegraf i bio je ispred grupe 15 km. Lemond, Bauer i Ruiz su ga dostigli, nakon čega su Bauer i Ruiz otpali i Lemond i Ino su vozili zajedno do kraja etape.[54] Na cilju, Lemond ga je zagrlio i odgurnuo kako bi ostvario pobjedu;[62] na konferenciji nakon etape, Ino je izjavio: „trka nije gotova.“[54] Na etapi 19, Ino je ponovo napao, a suvozači — Bauer i Hempsten, morali su da rade na čelu grupe kako bi ga dostigli, jer je Lemond bio lider trke.[63][54] Hempsten je kasnije izjavio: „to je jedini put u karijeri da sam jurio suvozača. Osjećao sam se čudno; Bilo mi je mučno što radim to. Jurim svog heroja, koji je takođe moj suvozač, ali znate šta? Mislio sam ‚ovo nije u redu. Greg ima majicu.‘ Znao sam da je to ispravno. Bio sam bijesan, muka mi je od cijele situacije. Stev i ja smo morali da podržimo Grega.“[63] Prije hronometra na etapi 20, na pitanje o stanju u timu, Lemond je izjavio: „napadao me je od početka Tur de Fransa. Nije mi pomogao nijednom i nemam samopouzdanja u njega uopšte.“[64]

Na hronometru na etapi 20, pao je i morao je da mijenja bicikl, zbog čega je izgubio vrijeme i završio je na drugom mjestu, 25 sekundi iza Inoa.[54] Na etapi 21, na poslednjem usponu — Puj di Dom, napao je i završio je 50 sekundi ispred Inoa.[54] Na poslednjem etapi, na ulasku u Pariz, ponovo je pao i morao je da mijenja bicikl; Ino i svi vozači iz tima La vie kler, čekali su ga i vratili su ga u grupu.[54] Osvojio je Tur, postavši prvi američki pobjednik,[62] a kasnije je izjavio da mu je to bila najstresnija trka u karijeri.[65]

1987–1988: Ranjavanje i oporavak uredi

Prije početka sezone, planirao je da brani pobjedu na Tur de Fransu. U martu, na Tireno—Adrijatiku, pao je i polomio je zglob na lijevoj ruci i vratio se u SAD kako bi se oporavio. Nedelju dana prije planiranog povratka u Evropu, išao je u lov na ćurke, na ranču čiji je suvlasnik njegov otac, u Linkolnu, u Sakramento Valeju, u Sjevernoj Kaliforniji. Bio je sa ujakom — Rodnijem Barberom i zetom — Patrikom Blejdsom.[66][67][68] Trio se razdvojio, nakon čega je Blejds čuo pokrete iza sebe, okrenuo se i pucao u žbunje.[66] Pogodio je Lemonda u leđa, sa oko 60 sačmi.[69][70] Zadobio je povrede opasne po život, ali je policijski helikopter bio u blizini i prevezao ga je u medicinski centar za 15 minuta, gdje su ga odmah operisali. Doživio je pneumotoraks desnog plućnog krila i izgubio je 65% krvi iz organizma.[71] Doktor mu je kasnije rekao da je falilo 20 minuta da iskrvari na smrt.[72] Operacija mu je spasila život, ali je četiri mjeseca kasnije imao opstrukciju crijeva, zbog trenja koje se formiralo nakon što je upucan i morao je ponovo da se operiše.[73] Bio je zabrinut da će ga tim otpustiti ako saznaju da su mu bile potrebne dvije operacije i tražio je od doktora da mu istovremeno ukloni i slijepo crijevo, nakon čega je obavijestio tim da je uklonio slijepo crijevo, ali nije pominjao ostalo.[74] Zbog ranjavanja, morao je da završi sezonu, a u oktobru je objavio da je potpisao ugovor sa holandskim timom PDM i da se vraća takmičenju u februaru.[75]

Sa 35 zrna od sačmarice u tijelu, od čega su mu tri bila blizu srca, a pet blizu jetre, pokušao je da se vrati takmičenju u sezoni 1988.[66] Na prvom treningu nakon povratka, dobio je tendinitis u desnoj potkoljenici, zbog čega je morao da se operiše i propustio je Tur de Frans drugu godinu zaredom. Imao je problema u timu, koji su porasli nakon što je objavio da se vozači u timu dopinguju i prešao je u belgijski tim ADR.[76] Dogovor je postignut za Novu godinu, samo nekoliko sati prije nego što bi legalno morao da vozi još jednu sezonu za PDM.[77] U timu ADR, bio je lider na etapnim trkama, dok je Johan Museuv bio lider na klasicima.[78]

1989: Drugi Tur de Frans i Svjetsko prvenstvo uredi

 
Lemond na trci Tur de Tramp 1989.

Nakon što se mučio na Pariz—Nici 1989. i nije mogao da se vrati u formu, obavijestio je ženu — Kejt, da namjerava da završi karijeru nakon Tur de Fransa.[73] Tireno—Adrijatiko je završio na šestom mjestu, a Kriterijum internasional na četvtom. Vozio je Điro u sklopu priprema za Tur de Frans, ali nije snage u brdima i nije bio u konkurenciji ni za jednu klasifikaciju. Hronometar na poslednjoj etapi završio je na drugom mjestu, iza Leha Pjaseckog, ali minut ispred pobjednika Đira — Lorana Finjona. Izjavio je da mu je pomoglo to što je primio tretman protiv malokrvnosti dvaput tokom trke.[73][78]

„Veče nakon što sam osvojio Điro, Gimar mi je prišao i rekao je da mora da razgovara sa mnom. Sve o čemu sam mislio je da slavim pobjedu. Gimar je već bio zabrinut oko jula, pogledao me je pravo u oči i rekao mi ‚Lemond će biti tu na Turu.‘ Nisam mogao da sakrijem svoju začuđenost.“

—Loran Finjon, prije početka Tur de Fransa 1989.[79]

Prije početka Tura, nije smatran za konkurenta za generalni plasman,[80][81] a nadao se da će poslednji Tur da završi u top 20.[73] Bez pritiska i velikih očekivanja, završio je prolog na otvaranju, u Luksemburgu, na četvrtom mjestu.[82] Nastavio je sa dobrim vožnjama i pobijedio je na hronometru dugom 73 km na petoj etapi i preuzeo je žutu majicu, prvi put nakon tri godine.[83] Na desetoj etapi, napao je prvi na poslednjem usponu, Finjon je pratio, a zatim je napao i završio je 12 sekundi ispred i preuzeo je žutu majicu, dok je Lemond zaostajao sedam sekundi.[82] Na etapi 15, vratio je žutu majicu, nakon brdskog hronometra dugog 39 km i stekao je 40 sekundi prednosti. Na etapi 16, napao je u finišu i završio je 13 sekundi ispred Finjona. Na etapi 17, Finjon je napao na poslednjem usponu, pratio je Delgado, dok je Lemond završio minut i 19 sekundi iza i pao je na drugo mjesto u generalnom plasmanu, 26 sekundi iza Finjona.[82] Na etapi 18, izgubio je još 24 sekunde i pred hronometar na poslednjoj etapi, dug 24,5 km, zaostajao je 50 sekundi iza Finjona.[84]

Finjon je osvojio Tur dvaput ranije, 1983. i 1984. i bio je dobar hronometraš. Lemondu je bilo potrebno da nadoknađuje dvije sekunde po kilometru protiv jednog od najboljih hronometraša.[73][80][85] Prije početka sezone, radio je na poboljšanju vožnje na hronometar i na poboljšanju pozicije na biciklu.[86] Vozio je hronometar sa diskom na desnom točku, smanjenom kacigom i aero ručkama, koje su mu pomogle da prethodno pobijedi na hronometru na petoj etapi. Sa aerodinamičnom pozicijom na biciklu, generisao je manje aerodinamičnog otpora od Finjona, koji je vozio sa diskovima, ali bez kacige i nije koristio aero ručke.[86] Naredio je trenerima u automobilu da mu ne govore vremena sa prolaznog cilja;[73][80] pobijedio je 58 sekundi ispred Finjona i osvojio je Tur po drugi put, 8 sekundi ispred Finjona.[87][88][73] Nakon etape, zagrlio je ženu i obradovao se Jelisejskim poljima, dok se Finjon srušio na asfalt, gdje je sidio i plakao.[73]

 
Lemond na hronometru na Tur de Fransu 1989.

Razlika je bila najmanja u istoriji trke.[89][90] a sa prosječnom brzinom od 54.545 km/h (33.893 mph) na hronometru, postavio je rekord za najbrže odvezeni hronometar u istoriji Tura.[91][92] Novinari su njegovu pobjedu nazvali zadivljujućom i najboljom u istoriji Tur de Fransa,[93] dok je Lemond izjavio da je „previše dobro da bi bilo istinito“ i nazvao je pobjedu većim zadovoljstvom od prve pobjede protiv Inoa 1986.[94]

Na dan 27. avgusta, osvojio je Svjetsko prvenstvo u drumskoj vožnji, dugo 259 km.[95][96] Od početka trke, Stiven Roks, Dimitri Konišev i Tijeri Klajvejrolat bili su u bijegu; na 10 km do cilja, Finjon je napao iz grupe iza, dok je Lemond napao na poslednjem usponu. Prvo je dostigao Finjona, a zatim otišao od njega i dostigao vodeću grupu. Odmah je izašao na čelo i vozio svojim tempom, dok su Bauer i Keli pokušavali da ih dostignu. Baueru se probušila guma, a Keli je uspio da dođe do grupe u kojoj je Lemond. Finjon je takođe uspio da dođe do grupe i napadao je nekoliko puta u finišu, nakon čega je i Roks napao, ali je grupa pratila.[97] U poslednjem kilometru, Finjon je ponovo napao, ostali su pratili, a u sprintu, Lemond je pobijedio i osvojio Svjetsko prvenstvo po drugi put u karijeri, ispred Koniševa i Kelija.[98] Nakon trke, rekao je da se nije osjećao dobro i da je razmišljao da se povuče, a na dva kruga do kraja, počeo je da se osjeća bolje; izjavio je: „vozio sam za zlatnu medalju. Želio sam to Svjetsko prvenstvo, a na kilometar do cilja, znao sam da mogu da ga osvojim.“[99] Postao je peti vozač u istoriji koji je osvojio i Tur de Frans i Svjetsko prvenstvo u istoj godini.[100] U decembru, od strane časopisa Sports Illustrated, proglašen je za sportistu godine, čime je postao prvi biciklista koji je dobio nagradu.[101][102][103]

1990 uredi

Nakon osvajanja Tura 1989. godine, potpisao je ugovor vrijedan 5,5 miliona, sa Francuskim timom Tamaso. Kako bi se pripremio bolje za Tur de Frans, vozio je Điro, gde nije bio konkurentan i završio je na 105 mjestu.

Na Tur de Frans 1990. godine, došao je kao aktuelni šampion, a pridruživši se jačem timu, bio je prvi favorit za osvajanje. Osvojio je Tur ispred Italijana Klaudija Kjapučija i do sada je zadnji vozač koji je uspio da osvoji Tur kao svjetski šampion.

U septembru, pokušao je da odbrani svoju titulu na Svjetskom prvenstvu, ali je završio na četvrtom mjestu.

1991—1994. uredi

Bio je pun samopouzdanja pred Tur de Frans 1991, kao aktuelni šampion i u dobroj formi, sa jakim timom, bio je opet favorit. Na individualnom hronometru na osmoj etapi, završio je na drugom mjestu, iza Španca Migela Induraina. Izgubivši osam sekundi od Induraina, bilo mu je uzdrmano samopouzdanje. Zadržao je žutu majicu još četiri dana, ali na Kol de Turmaleu, na etapi 12, izgubio je majicu i do kraja nije uspio da se povrati, završivši na sedmom mjestu.

Godine 1992, osvojio je Tur Dupon, što mu je bila zadnja velika pobjeda u karijeri. Tur de Frans nije mogao da završi, istakavši da se više ne penje kao nekad.

Godine 1993, morao je da napusti Điro, dva dana prije zadnje etape.

Godine 1994, vozio je svoj zadnji Tur de Frans, ali opet nije mogao da ga završi, napustio ga je prije nego što se krenulo u planine. u decembru, objavio je da završava karijeru.

Privatni život uredi

Lemond je odrastao živjeći aktivno. Bavio se skijanjem, planinarenjem, išao je u lov. Kasnije je izjavio da mu je takav način života pomogao da se drži van problema.

Sa ženom Keti, ima dva sina i kćerku. Nakon povlačenja iz biciklizma, vozio je za formula ford 2000. godine, a takođe je i motivacioni govornik. Bio je svjedok u doping slučaju protiv Flojda Landisa. Na dan 30. januara 2013. doživio je saobraćajnu nesreću, kada je izgubio kontrolu nad automobilom zbog leda i doživio je potres mozga, zbog čega se ne sjeća nesreće.

Trenutno je stručni konsultant na kanalu Eurosport.

Napomene uredi

  1. ^ „Fuoriclasse znači mnogo više nego biti nadaren. U biciklizmu, to je neko ko ima spor puls, velika pluća, savršeno proporcionalne udove, male mišiće i, iznad svega, mozak i način razmišljanja kako bi koristio sve te atribute i osvojio najteže trke na svijetu u što mlađem dobu.“[14]

Reference uredi

  1. ^ Moore 2012, str. 67.
  2. ^ Andrews 2016, str. 252.
  3. ^ „Greg LeMond”. eurosport.com. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  4. ^ Walsh, Matt. „A Meeting of Minds” (PDF). Cycle Sport. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 11. 2012. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  5. ^ „That's Tim as in timber”. Denver Westword News. 12. 1. 1994. Arhivirano iz originala 26. 4. 2010. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  6. ^ Krajewski, Jim. „House votes to award Congressional Gold Medal to cycling great Greg LeMond”. Reno Gazette Journal. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  7. ^ Moore 2012, str. 54.
  8. ^ a b Ottum, Bob (3. 9. 1984). „Climbing Clear Up To The Heights”. Sports Illustrated. Time Inc. str. 2. Arhivirano iz originala 12. 8. 2014. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  9. ^ Kimmage, Paul (1. 7. 2007). „Greg LeMond Interview : Paul Kimmage”. cyclingforums.com. Arhivirano iz originala 31. 1. 2015. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  10. ^ LeMond, Greg; Hom, Mark. „A cycling legend and a doctor share stories of struggle and inspiration – and how science illuminated a path to recovery”. Arhivirano iz originala 26. 1. 2015. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  11. ^ „Must hear: Greg LeMond speaks out in wide ranging interview”. VeloNews. 6. 10. 2012. Arhivirano iz originala 17. 2. 2015. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  12. ^ Moore 2012, str. 55.
  13. ^ LeMond & Gordis 1987, str. 16.
  14. ^ a b v g Wilcockson, John (23. 9. 2005). „Inside Cycling with John Wilcockson:The exceptionally gifted LeMond”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Arhivirano iz originala 26. 2. 2015. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  15. ^ a b LeMond & Gordis 1987, str. 20.
  16. ^ a b v g „Cycling Legend: Gearing Up – 70's- 80's”. GregLeMond.com. Arhivirano iz originala 2. 8. 2012. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  17. ^ Nye 1988.
  18. ^ LeMond & Gordis 1987, str. 22.
  19. ^ a b LeMond & Gordis 1987, str. 24.
  20. ^ „Circuit des Ardennes 1980”. Cyclingarchvies.com. Arhivirano iz originala 10. 11. 2012. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  21. ^ „Circuit Cycliste Sarthe — Pays de la Loire 1980”. CyclingFever.com. Arhivirano iz originala 6. 9. 2011. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  22. ^ LeMond & Gordis 1987, str. 25.
  23. ^ LeMond & Gordis 1987, str. 26.
  24. ^ „Lance Armstrong Wins Nevada City Classic”. CBS 13. 21. 6. 2009. Arhivirano iz originala 25. 6. 2009. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  25. ^ „Nevada City Classic 1980”. Cyclingarchives.com. Arhivirano iz originala 11. 11. 2012. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  26. ^ LeMond & Gordis 1987, str. 27.
  27. ^ LeMond & Gordis 1987, str. 28.
  28. ^ a b v „Climbing Clear Up To The Heights”. Sports Illustrated. Time Inc. 3. 9. 1984. str. 1. Arhivirano iz originala 13. 10. 2013. g. 
  29. ^ a b v g Blumenthal, str. 34
  30. ^ „Cyclisme sur route – Championnats du Monde 1982 : résultats Hommes”. les-sports.info. Arhivirano iz originala 30. 10. 2013. g. Pristupljeno 15. 2. 2014. 
  31. ^ Blumenthal, str. 33
  32. ^ Blumenthal, str. 35
  33. ^ Moore 2012, str. 67–69.
  34. ^ Moore 2012, str. 69.
  35. ^ Blumenthal, str. 31
  36. ^ „Cycling Legend: Europe – Pro World Championship”. GregLeMond.com. Arhivirano iz originala 2. 8. 2012. g. 
  37. ^ McGann & McGann 2008, str. 146.
  38. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1984 Tour de France”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 24. 4. 2021. 
  39. ^ Farrand, Stephen (31. 8. 2010). „LeMond Remembers Fignon”. Cycling News. Arhivirano iz originala 3. 11. 2012. g. Pristupljeno 1. 12. 2012. 
  40. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p mcgann, bill; mcgann, carol. „1985 tour de france”. bike race info. dog ear publishing. Pristupljeno 24. 4. 2021. 
  41. ^ Moore 2012, str. 132.
  42. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1985 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 24. 4. 2021. 
  43. ^ McGann & McGann 2008, str. 153.
  44. ^ a b v g McGann & McGann 2008, str. 161.
  45. ^ Moore 2012, str. 148.
  46. ^ a b v Moore 2012, str. 149.
  47. ^ „Cycling Legend: Controversy – Feud 1985”. GregLeMond.com. Arhivirano iz originala 2. 8. 2012. g. 
  48. ^ a b v Malessa, Bryan (1998). „Once Was King: An interview with Greg LeMond”. Roble Systems, Inc. Arhivirano iz originala 18. 1. 2013. g. Pristupljeno 15. 12. 2012. 
  49. ^ a b Swift, E.M. (4. 8. 1986). „An American Takes Paris”. Sports Illustrated. Time Inc. str. 1. Arhivirano iz originala 19. 9. 2013. g. Pristupljeno 6. 6. 2013. 
  50. ^ a b „Dutch cyclist Edges Lemond”. New York Times David Chauner. 2. 9. 1985. 
  51. ^ „1985 UCI World Championship Road Race”. Bikeraceinfo.com. 17. 10. 2020. 
  52. ^ Boyce, Barry (oktobar 2005). „Top 25 All Time Tours #19: 1986 – LeMond Wins After Hinault's Betrayal”. CyclingRevealed. Arhivirano iz originala 6. 5. 2015. g. Pristupljeno 6. 6. 2013. 
  53. ^ Moore 2012, str. 181.
  54. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj mcgann, bill; mcgann, carol. „1986 tour de france”. bike race info. dog ear publishing. Arhivirano iz originala 3. 6. 2013. g. Pristupljeno 24. 4. 2021. 
  55. ^ a b Moore 2012, str. 192.
  56. ^ Gallagher, Brendan (22. 6. 2011). „Bernard Hinault and Greg LeMond's classic 1986 Tour de France duel relived in Slaying the Badger”. The Daily Telegraph. London: Telegraph Media Group Limited. Arhivirano iz originala 15. 5. 2014. g. Pristupljeno 6. 6. 2013. 
  57. ^ McGann & McGann 2008, str. 165.
  58. ^ Moore 2012, str. 202–203.
  59. ^ Trip Gabriel (9. 10. 1986). „Tour De Force”. Rolling Stone Magazine. str. 82. 
  60. ^ Moore 2012, str. 201.
  61. ^ „Tour de France: LeMond Takes Lead, Yellow Jersey”. Los Angeles Times. Serre-Chevalier, France. Reuters. 21. 7. 1986. Arhivirano iz originala 21. 12. 2013. g. Pristupljeno 6. 6. 2013. 
  62. ^ a b Swift, E.M. (4. 8. 1986). „An American Takes Paris”. Sports Illustrated. Time Inc. str. 2. Arhivirano iz originala 19. 9. 2013. g. Pristupljeno 6. 6. 2013. 
  63. ^ a b Moore 2012, str. 252.
  64. ^ Ligget, Phil and Paul Sherwen (Narrators), Rodney Taylor (Producer) (1986). 1986 Tour De France (Video DVD). World Cycling Productions. 
  65. ^ Liggett, Phil (Narrator) and Kent Gordis (Producer) (1989). 1989 World Championships (Video DVD). World Cycling Productions. 
  66. ^ a b v LeMond, Greg. „Cycling Legend – The Blast”. LeMond. Greg Lemond. Arhivirano iz originala 2. 8. 2012. g. Pristupljeno 30. 11. 2012. 
  67. ^ „LeMond shot in back while hunting”. Gettysburg Times. Sacramento, California. Associated Press. 21. 4. 1987. str. 14. Arhivirano iz originala 12. 3. 2016. g. Pristupljeno 30. 11. 2012. 
  68. ^ „LeMond Accidentally Shot While Hunting”. Schenectady Gazette. 21. 4. 1987. str. 27. Arhivirano iz originala 12. 3. 2016. g. Pristupljeno 30. 11. 2012. 
  69. ^ „SCOUTING; LeMond Shot”. The New York Times. 21. 4. 1987. Arhivirano iz originala 19. 12. 2013. g. Pristupljeno 29. 11. 2012. 
  70. ^ „LeMond Accidentally Shot While Hunting”. Schenectady Gazette. Sacramento, California. 21. 4. 1987. str. 27. Arhivirano iz originala 12. 3. 2016. g. Pristupljeno 29. 11. 2012. 
  71. ^ United Press International (21. 4. 1987). „Cyclist LeMond Stable After Hunting Accident”. SunSentinel. Arhivirano iz originala 15. 6. 2013. g. Pristupljeno 18. 12. 2012. 
  72. ^ Abt 1990, str. 113.
  73. ^ a b v g d đ e ž E.M. Swift (25. 12. 1989). „Le Grand LeMond”. Sports Illustrated. Time Inc. Arhivirano iz originala 4. 7. 2013. g. Pristupljeno 5. 6. 2013. 
  74. ^ Robin Williams interview, 2000 https://www.youtube.com/watch?v=BgRpP_Sitk0 Arhivirano maj 12, 2016 na sajtu Wayback Machine
  75. ^ Robb, Sharon (28. 10. 1987). „Lemond Slowly Working Way Back”. The Sun Sentinel. Arhivirano iz originala 15. 6. 2013. g. Pristupljeno 18. 12. 2012. 
  76. ^ Boyce, Barry (18. 6. 1989). „Coors Light Fired the Silver Bullet”. CyclingRevealed. Philadelphia, Pennsylvania. Arhivirano iz originala 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 6. 6. 2013. 
  77. ^ Abt, Samuel (30. 8. 1989). „LeMond Outdistancing Pack On the Financial Front, Too”. The New York Times. Arhivirano iz originala 27. 12. 2013. g. Pristupljeno 3. 1. 2013. 
  78. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1989 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Arhivirano iz originala 20. 12. 2013. g. Pristupljeno 5. 6. 2013. 
  79. ^ Fignon, str. 209
  80. ^ a b v Franz Lidz (31. 7. 1989). „Vive Lemond!”. Sports Illustrated. Time Inc. Arhivirano iz originala 19. 9. 2013. g. Pristupljeno 5. 6. 2013. 
  81. ^ „Cycling Hall of Fame: Greg Lemond”. Arhivirano iz originala 27. 9. 2011. g. Pristupljeno 15. 10. 2011. 
  82. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1989 Tour De France”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Arhivirano iz originala 3. 6. 2013. g. Pristupljeno 5. 6. 2013. 
  83. ^ McGann & McGann 2008, str. 187.
  84. ^ McGann & McGann 2008, str. 189.
  85. ^ „30 Greatest Moments of the Tour de France”. Bicycling.com. Arhivirano iz originala 5. 9. 2011. g. Pristupljeno 5. 10. 2011. 
  86. ^ a b McGann & McGann 2008, str. 89.
  87. ^ MacLeary, John (20. 6. 2010). „Tour de France great moments: Greg LeMond beats Laurent Fignon by eight seconds”. The Daily Telegraph. London: Telegraph Media Group Limited. Arhivirano iz originala 4. 1. 2014. g. Pristupljeno 4. 1. 2013. 
  88. ^ „Tour de France legends: Greg LeMond”. ITV.com. Arhivirano iz originala 5. 4. 2013. g. Pristupljeno 4. 1. 2013. 
  89. ^ „Le Tour en Chiffres (Statistics)”. LeTour.fr. Arhivirano iz originala 19. 10. 2012. g. Pristupljeno 8. 10. 2011. 
  90. ^ Birnie, Lionel (22. 7. 2011). „The closest Tours in history”. Cycling Weekly. IPC Media Limited. Arhivirano iz originala 27. 9. 2013. g. Pristupljeno 5. 6. 2013. 
  91. ^ „Le Tour en chiffres Les autres records” (PDF) (na jeziku: francuski). LeTour.fr. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 3. 2009. g. Pristupljeno 4. 2. 2009. 
  92. ^ „The film of the stage: From One American To Another”. LeTour.fr. Arhivirano iz originala 5. 6. 2011. g. Pristupljeno 5. 10. 2011. 
  93. ^ Wilcockson, John. „LeMond's dramatic Tour comeback”. Bicycle Racing in the Modern Era: 25 Years of Velonews1997. str. 81. 
  94. ^ Zanca, Salvatore (18. 7. 1989). „Tour Leader LeMond Likes His Chances”. Sarasota Herald-Tribune. Associated Press. Arhivirano iz originala 12. 3. 2016. g. Pristupljeno 27. 5. 2013. 
  95. ^ „Greg LeMond – His World Championships”. Limburg 2012. UCI Road World Championships Limburg 2012 – Colofon. 7. 8. 2012. Arhivirano iz originala 21. 10. 2012. g. Pristupljeno 11. 12. 2012. 
  96. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „World Professional (Elite) Road Cycling Championship”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Arhivirano iz originala 21. 9. 2013. g. Pristupljeno 11. 12. 2012. 
  97. ^ „Championnats du Monde”. les-sports.info. 27. 8. 1989. Arhivirano iz originala 26. 9. 2012. g. Pristupljeno 12. 12. 2012. 
  98. ^ „1989 UCI World Championship Road Race”. Bikeraceinfo.com. 17. 10. 2020. 
  99. ^ „World Championships - Chambery 1989”. Prendas William Fotheringham. 28. 8. 2019. 
  100. ^ Gordis, Kent (Producer), Phil Liggett (Narrator) (1989). 1989 World Championships (video DVD). World Cycling Productions. 
  101. ^ „LeMond Is Honored as Sportsman of Year”. Los Angeles Times. Minneapolis, Minnesota. 24. 12. 1989. Arhivirano iz originala 8. 4. 2014. g. Pristupljeno 12. 12. 2012. 
  102. ^ „Whatever Happened to Greg LeMond?”. Bicycling.com. Arhivirano iz originala 25. 3. 2015. g. Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  103. ^ Roi, Fmk (20. 6. 2011). „LeMond – The Incredible Comeback, by Samuel Abt”. Podium Cafe. Arhivirano iz originala 7. 11. 2012. g. Pristupljeno 11. 12. 2012. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грег_Лемонд&oldid=27755369”