Википедија

Grčki rat za nezavisnost

Grčki rat za nezavisnost je naziv za ustanak Grka u Osmanskom carstvu (grč. Ελληνική Επανάσταση — Eliniki Epanastasi) koji je trajao između 1821. i 1830. godine. Grčki ustanak započeo je dok je dobar deo osmanske vojske sa Peloponeza bio zauzet opsedajući pobunjenog Ali-pašu Janjinskog u Janjini.

Grčki rat za nezavisnost

Opsada Misolongija
Vreme25. mart 1821. — 3. februar 1830.
Mesto
Balkan, Epir, Tesalija, Trakija, Makedonija, Mediteran, Egejsko more
Uzrokgrčki ustanak
Ishod pobeda i nezavisnost Grčke
Sukobljene strane
Grčka Prva grčka republika
 Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske
 Ruska Imperija
 Francuska		  Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Aleksandros Ipsilantis
Joanis Kapodistrijas
Aleksandros Mavrokordatos
Teodoros Kolokotronis
Jorgos Karaiskakis  †
Markos Bocaris  †
Mitropolit German		 Mahmud II
Huršid-paša  †
Ibrahim-paša
Mehmed Husrev-paša
Rešid Mehmed-paša
Omer-paša Vrioni  †
Mahmud Dramali-paša
Nasuhzade Ali-paša  †

Ustanak uredi

Izbijanje ustanka uredi

 
Mitropolit Germanos blagosilja zastavu grčkih ustanika u manastiru Agia Lavra

Ustanku je prethodilo osnivanje tajne revolucionarne organizacije Filiki Heterije (srp. „Удружење пријатељства“) 14. septembra 1814. godine u Odesi, tadašnjem ruskom gradu sa brojnom grčkom zajednicom.[1] Organizaciju su osnovali grčki trgovci i nacionalisti; Nikolaos Skufas, Emanuil Ksantos i Atanasije Cakalov sa ciljem oslobađanja grčkog naroda od Osmanskog carstva. Godine 1818. Heterija se premestila u Carigrad, koji je tada bio i najveći grčki grad. Uz pomoć mnogobrojnih Grka, i grčkih iseljenika koji su živeli u emigraciji (Velika Britanija, Amerika, Italija), kao i uz pomoć tadašnjih velikih sila (Britanija, Francuska, Rusija) Heterija je radila na organizaciji ustanka grčkog naroda.

Ustanak je izbio u dunavskom kraju - 6. marta 1821. godine kada je Aleksandros Ipsilantis, predsednik Heterije (ruski oficir grčkog porekla), sa svojim odredom od 2000 ljudi, sastavljenim većinom od grčkih dobrovoljaca koji su bili na službi u Ruskoj carskoj vojsci, prešao reku Prut, ušao na teritoriju Osmanskog carstva u današnjoj Moldaviji i podigao ustanak u gradu Jašiju. Turci su ubrzo krenuli u protivnapad. U odlučujućoj bici kod Dragašanija u centralnoj Vlaškoj 19. juna 1821. „heteristi“ su poraženi, pri čemu je izginuo cvet grčke omladine koji je bio skoncentrisan u tzv. „posvećenom bataljonu“. Ipsilantis je bežeći od turske potere prešao u Habsburšku monarhiju, ali je tamo odmah uhapšen.

Ustanak je u međuvremenu izbio i na južnom Peloponezu (Moreji), kada su 17. marta 1821. ustanici iz grada Areopolija objavili rat Turcima. Njihova vojska pod komandom Petrosa Mavromihalisa (zajedno sa borcima koje su vodili potonji heroji ustanka - Kolokotronis, Nikitaras i Papaflesas) napala je grad Kalamatu i posle dvodnevne borbe ga zauzela, 23. marta. Na severu Peloponeza, u Ahaji, grad Kalavrita je opsednut 21. marta. Veliki podstrek ustanku na Peloponezu dogodio se 25. marta 1821. godine kada je član Heterije i mitropolit grada Patrasa, Germanos, blagoslovio zastavu ustanika u manastiru Agia Lavra na planini Helmos. Ovaj dan ima simboličko značenje u Grčkoj i slavi se kao Dan državnosti.

Prvo razdoblje rata (1821—1824) – Uspon ustanka uredi

U sledeća tri meseca ustanak je zahvatio celi Peloponez, dobar deo kontinentalne Grčke, ostrvo Krit, Kipar i još neka ostrva u Egejskom moru koja su ustanicima obezbedila ratnu flotu. Sultan Mahmud II optužio je vaseljenskog patrijarha Grigoriosa V da nije uspeo održati kontrolu nad pravoslavnim stanovništvom Osmanskog carstva. Za vreme liturgije, 10. aprila, osmanske vlasti uhapsile su patrijarha, a zatim ga obesile. Posle toga usledilo je svirepo uklanjanje pravoslavnog sveštenstva u nekim delovima Osmanskog Carstva. Sredinom aprila, janjičari i tursko-muslimanska masa ustremili su se na Grke u Carigradu i širom carstva, pa su počinjeni strahoviti zločini. Turska masa je u Smirni (Izmiru) desetkovala grčko hrišćansko stanovništvo.

U bici kod Gravije 8. maja malobrojni grčki borci su uspeli da zaustave prodor turske vojske, kupujući tako vreme za jačanje ustanka. Nakon višemesečne opsade Grci su pod vođstvom Teodorosa Kolokotronisa zauzeli i tadašnji glavni grad osmanskog Peloponeza, Tripoli, 23. septembra. Ustanici su, do početka oktobra 1821, uspeli da oslobode celu Grčku južno od linije zaliv Arta - Lamija (bez ovih gradova), kao i bez gradova Patrasa, Nafplija, Atine i Tebe u kojima su se nalazili opsednuti turski garnizoni. Paralelno sa borbama izgrađivane su institucije nove grčke države. U roku od samo nekoliko meseci pojavile su se tri oblasne grčke ustaničke vlade. Naime, grčki ustanak nije imao vrhovnog vođu, kao što je to bio slučaj sa ustancima u Srbiji. Od pomenute tri oblasne vlade, jedna je bila „Peloponeski senat“ na Peloponezu, druga se nalazila u Misolongiju na zapadu centralne Grčke, a treća je bila na istoku centralne Grčke. Ustanici su 1. januara 1822. godine u Epidaurusu na istoku Peloponeza, održali prvu Narodnu skupštinu ustaničke Grčke. Na njoj je proglašena nezavisnost Prve grčke republike, donet prvi Ustav Grčke i izvršeno objedinjavanje tri pomenute vlade. Za prvog predsednika grčke vlade izabran je Aleksandros Mavrokordatos. Do kraja juna 1822. Grci oslobađaju Atinu i Tebu.

Međutim, i Turci su postigli značajne uspehe. Uspeli su da suzbiju izolovane ustanke na Halkidikiju, Tasosu i Njegušu. Zauzeli su i egejsko ostrvo Hios na kome je od aprila do avgusta 1822. počinjen stravičan pokolj grčkog stanovništva. Od 113.000 Grka, turski pokolj preživelo samo 22.000 ljudi (25.000 je bilo ubijeno, 45.000 prodato u ropstvo, a 21.000 je otišlo u izbeglištvo).[2] U bici kod Pete, u blizini Arte, 16. jula 1822. turska vojska pod komandom Rešid Mehmed-paše, nanela je poraz ustanicima na čelu sa Aleksandrosom Mavrokordatosom. Nakon ovoga, Turci su počeli sa planiranjem ofanzive na grčke oblasti južno od linije zaliv Arta - Lamija, radi gušenja grčkog ustanka. Brojčano nadmoćnija osmanska vojska, pod komandom Mahmud Dramali-paše, krenula je u napad i upala na sever Peloponeza, ali su je grčki ustanici, kojima je zapovedao Teodoros Kolokotronis, žestoko potukli u bici kod Dervenakije, nedaleko od Korinta, od 26. do 28. jula 1822, spasivši na taj način čitav ustanak od propasti. Početkom oktobra predao se turski garnizon u Nafpliju čime je ovaj grad konačno pao u ruke ustanika, posle čega je proglašen i za prestonicu Grčke.

 
Doček Lorda Bajrona u Misolongiju

Naredna turska kopnena ofanziva takođe je doživela propast. Prvo je osmanska vojska sačinjena od 10.000 Albanaca pod komandom Mustafa-paše Bušatlije, potučena od strane 450 grčkih ustanika koje je vodio Markos Bocaris, u noćnom prepadu kod Karpenisija, 8. avgusta 1823. Međutim, Mustafa-paša je nastavio sa pohodom stavivši pod opsadu grad Misolongi. Bezuspešna opsada trajala je od 20. septembra do 30. novembra 1823, kada su se Turci povukli. Borba Grka za oslobođenje steći će simpatije širom Evrope zahvaljujući engleskom pesniku Lordu Bajronu, koji je pružajući pomoć grčkim ustanicima i umro u Misolongiju od groznice, 19. aprila 1824. godine. Međusobne razmirice grčkih vođa, njihovo rivalstvo zbog kontrole oslobođenih teritorija i borba za liderstvo u budućoj vlasti, sprečile su ustanike da prošire svoju teritoriju i učvrste vlast na Peloponezu. Međusobni sukobi prerastaju u pravi mali građanski rat između ustanika koji se razbuktao u dva navrata od kraja 1823. do maja 1824. godine i 1824-1825. Ovi sukobi imali su podlogu u odnosu velesila i podozrivosti Velike Britanije na tadašnju Rusku Imperiju i njen uticaj na pravoslavne ustanike Grčke.

Tokom 1824. godine, turska flota je doživela još dva poraza od grčke: kod egejskih ostrva Samos (17. avgusta) i Leros (10. septembra). Tako je uspostavljena ravnoteža snaga koja je potrajala do 1825. Turci su uspeli da spreče širenje ustanka severno od linije zaliv Arta - Lamija, dok su Grci onemogućavali pokušaje turskih prodora južno od pomenute linije. Situacija će se značajno promeniti od 1825. godine.

Drugo razdoblje rata (1824—1827) – Kriza ustanka uredi

Godine 1824, činilo se da je osmanski sultan Mahmud II konačno pronašao način za gušenje grčkog ustanka. Izdejstvovao je pomoć egipatskog valije Mehmeda Alije, koji je pristao da pomogne, ali pod dva uslova: da na upravu dobije Krit, dok bi Peloponez dobio njegov sin, Ibrahim-paša. Pošto je sultan prihvatio uslove, Mehmed Alija poslao je svog sina Ibrahima sa 10.000 pešaka i 1.000 konjanika, što će dovesti do potpune promene toka ustanka.

 
Slika Ežena Delakroe, Grčka na ruševinama Misolongija iz 1826. Ova sliga odigrala je značajnu ulogu u progrčkoj kampanji na Zapadu koja je vodila ka intervenciji velikih sila.

Tursko-egipatske trupe i flota su, u periodu od kraja jula do kraja septembra 1824, porazile ustanike na Kritu, a zatim se iskrcale na Peloponez 24. februara 1825. Grke su potukli u dve bitke u oblasti Navarina: kod Sfakterije 8. maja i Manijakija 20. maja. Ranije, sredinom aprila, opseli su Misolongi. Do kraja juna 1825, tursko-egipatske snage su osvojile skoro ceo Peloponez i krenule na grčku prestonicu – Nafplio. Tek tu, na samom istoku Peloponeza, nedaleko od Nafplija, 24. juna 1825, Grci su ih zaustavili u bici kod Lerne.

Tokom naredne, 1826. godine, ofanziva protiv Grka se nastavila. Najpre je, 10. aprila 1826, nakon 12 meseci opsade, grad Misolongi pao u ruke Ibrahim-paše. Masakr i ropstvo preostalih grčkih branioca (od toga 3000 - 4000 žena i dece) izazvali su brojne reakcije solidarnosti po celoj Evropi.[3] Grci su istog meseca zvanično zatražili intervenciju evropskih država protiv Osmanskog Carstva. Ibrahim-paša je 21. juna 1826. žestoko napao oblast Mani, na krajnjem jugu Peloponeza (koja je još uvek bila neosvojena), gde se očajnički branio Petros Mavromihalis sa svojim trupama. Teške borbe potrajale su sve do 28. avgusta, kada su Grci uspeli da odbiju Ibrahim-pašine napade.

Na drugoj strani, turske trupe su posle osvajanja Misolongija potčinile skoro celu centralnu Grčku i avgusta 1826. opsele Atinu. Grčki ustanak je zapao u ozbiljnu krizu, sličnu onoj u Srbiji 1813. godine. Slobodna teritorija u Grčkoj bila je svedena na krajnji istok Peloponeza sa Nafplijem, krajnji jug Peloponeza (oblast Mani), nekoliko egejskih ostrva i Atinu koja je bila pod opsadom. Međutim, u bici kod Arahova u Beotiji, od 18. do 24. novembra 1826, Grci su pod komandom Georgiosa Karaiskakisa postigli bitan uspeh koji im je značajno podigao moral, potukavši tursku vojsku Mustafa-bega.

Ipak, Turci naredne 1827. nanose poraz grčkim ustanicima kod Kamatera 8. februara, da bi početkom juna konačno zauzeli i Atinu. Nedugo zatim gotovo čitava kopnena Grčka ponovno je pod njihovom vlašću.

Treće razdoblje rata (1827—1829) – Intervencija velikih sila uredi

Uz podršku velikih sila, održana je grčka Narodna skupština 1827. godine u Trezenu. Ova skuština donela je novi ustav i izabrala predsednika vlade grofa Joanisa Kapodistrijasa. Nakon turskog odbijanja zahteva Velike Britanije, Francuske i Rusije da Grčkoj da autonomiju, saveznici su se počeli otvoreno uključivati u sukob.

Kako su u međuvremenu Turci sve više napredovali, Britanija, Francuska i Rusija su, 6. jula 1827, u glavnom gradu Britanije – Londonu, potpisale protokol po kome su se tri pomenute države obavezale da će, pomorskom ili nekom drugom silom, podržati pomirljiviju stranu u grčko-turskom sukobu, tj. onu stranu koja ne odbije strano posredovanje u rešavanju grčkog problema. Naravno, Turska, koja se nalazila nadomak pobede, odbila je strano posredovanje. Tako se, u leto i ranu jesen 1827, u blizini Peloponeza, okupila britansko-francusko-ruska flota pod komandom britanskog admirala Edvarda Kodringtona.

 
Bitka kod Navarina, 20. oktobra 1827.

Nakon vesti da tursko- egipatska flota plovi prema ostrvu Hidra, saveznici su uputili zajedničku flotu koja je trebalo da presretne osmanske brodove. Nakon nedelju dana mira u zalivu kod grada Navarina, 20. oktobra zbila se jedna od najvećih pomorskih bitaka 19. veka, bitka kod Navarina, u kojoj je potpuno razbijena tursko-egipatska flota Ibrahim-paše. Ubrzo potom, Osmanskom Carstvu je stigla britansko-francuska ponuda za pregovore koji bi rezultirali mirnim povlačenjem tursko-egipatskih snaga iz Grčke. Kako su Turci odugovlačili sa odgovorom, Rusija je 26. aprila 1828. objavila rat Osmanskom Carstvu i otpočela sa napadima na osmanske severne granice.[4]

Nakon toga Francuska je na Peloponez poslala jedan ekspedicioni korpus pod komandom generala Nikole Žosefa Maisona, koji se iskrcao na jugu Peloponeza 30. avgusta 1828, kod mesta Petalidi. Ovaj korpus pomogao je Grcima da izbace egipatske trupe iz Peloponeza do 30. oktobra. Grčka flota, uz podršku savezničke flote velikih sila, u istom periodu oslobodila mnoga ostrva u Egejskom moru. Takođe u oktobru 1828, grčke snage krenule su u ofanzivu i u centralnoj Grčkoj, kojom je do kraja marta 1829. godine uglavnom uspostavljena situacija kakva je bila pre tursko-egipatske ofanzive 1825. godine. Turci su proterani do linije zaliv Arta - Lamija (izuzev Atine i njene okolne oblasti, gde su se turske snage utvrdile). Istog meseca (marta 1829), Britanija, Francuska i Rusija su još jednom potvrdile međusobni dogovor da se Grčka proglasi za vazalnu državu pod nominalnim turskim suverenitetom.

Poslednja veća bitka ustanka odigrala se kod mesta Petra, u severnoj Atici, 12. septembra 1829. Grčki ustanici pod komandom Dimitrija Ipsilantisa napali su trupe Aslan bega i porazili ih. Na taj način Dimitrije je imao čast da uspešno okonča rat koji je 8 godina ranije započeo njegov brat Aleksandros Ipsilantis.[5] U međuvremenu, i ruska vojska je postigla uspeh u ratu sa Turskom. Slomila je tursku odbranu 11. juna 1829. godine u bici kod Kulevče, blizu Šumena u severnoj Bugarskoj, nakon čega je put ka jugu bio otvoren. Rusi nisu gubili vreme već su odmah krenuli u ofanzivu i do 20. avgusta ušli u Jedrene, nakon čega je i samom Carigradu zapretila opasnost od pada. Zbog toga su Turci, konačno, pristali na pregovore koji su okončani 14. septembra, kada je u Jedrenu zaključen mir. Zbog poraza u rusko-turskom ratu, Porta je morala da pristane, između ostalog, i na savezničke zahteve za autonomijom Grčke.

Ubrzo po zaključenju Jedrenskog sporazuma stigli su novi zahtevi Rusije, Britanije i Francuske prema Osmanskom Carstvu, po kojima su pomenute tri evropske države tražile od Turske da prizna potpunu nezavisnost Grčke. Nemajući više snage da se odupre, Turska je prihvatila taj zahtev, pa je na Londonskoj konferenciji, 3. februara 1830, proglašena nezavisna grčka država. Tako se 3. februara 1830. pobedonosno završio grčki ustanak protiv Osmanskog Carstva.

U maju 1832. godine održana je nova Londonska konferencija. Velike sile (Velika Britanija, Francuska i Rusija) ponudile su grčki kraljevski tron bavarskom princu Otu fon Vitelsbahu, s time da Grke uopšte nisu pitali za mišljenje o tome. Diplomatski predstavnici velikih sila pri Visokoj Porti u Carigradu, potpisali su zajedno sa osmanskim predstavnicima Carigradski ugovor 21. jula 1832, kojim su proširene i utvrđene granice novoustanovljene Kraljevine Grčke.

Istorijske okolnosti ustanka uredi

Grčki rat za nezavisnost, bio je jedan u nizu ustanaka protiv osmanske vlasti. Prvi značajniji zbio se 1603. godine na Peloponezu (Moreja), cilj ustanika bio je obnova Vizantijskog carstva. Čitavog 17. veka izbijale su pobune protiv Turaka po Peloponezu i ostatku Grčke; takvi su bili ustanci koje je vodio Dionisije Filozof 1600. i 1611. u Epiru.[6] Osmanska vlast nad Peloponezom (Morejom) prekinuta je Morejskim ratom, za vreme tih ratova poluostrvom je vladala Mletačka republika punih 30 godina. Prvi veći ustanak nakon toga bio je pod ruskim uplivom, takozvana Orlova pobuna 1770. godine koja je ugušena, nakon početnih uspeha. Nakon slamanja ustanka tursko-albanske jedinice sprovodile su masovan teror nad velikim delom kontinentalne Grčke.[7] Za vreme Rusko-turskog rata 1787-1792, zajednica grčkih trgovaca iz Trsta opremila je manju flotu koju je vodio Lambros Kaconis, i poslala je u Grčku, gde je uglavnom ometala tursku plovidbu. To je istovremeno povećalo i broj hajduka i drugih odmetnika po Grčkoj.[8]

Istovremeno brojni Grci su bili najviši osmanski carski funkcioneri i uživali brojne privilegije. Grčki sveštenici kontrolisali su sve poslove pravoslavne crkve preko Ekumenske patrijaršije iz Carigrada i najveći broj sveštenika dolazio je iz grčkih redova. Tako su oni uz to i pomoć osmanskog upravnog sistema podele na milete, vladali nad svim pravoslavnim vernicima.[9] Školovani i uticajni članovi velike grčke dijaspore imali su značajnu ulogu u pripremi grčkog ustanka, širenjem ideja Francuske revolucije i snaženjem nacionalnog osećaja. Takvi su bili Adamantios Korais i Antimos Gazis.

Mučenička smrt pesnika Rige od Fere imala je veliki uticaj na nacionalno buđenje Grka. On je u svojim pesmama a i pisanjem po tadašnjim novinama, nagovestio potrebu velikog ustanka balkanskih naroda.[10] Uspeh Srba da se nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka, 1815. izbore za autonomiju, takođe je uticao na izbijanje grčkog ustanka. Slika Ežena Delakroe Pokolj na Hiosu, inspirisana turskim masakrom nad grčkim stanovništvom, kao i slika Grčka na ruševinama Misolongija, imale su veliki uticaj na evropsko javno mnjenje i doprinele su uspehu ustanka. Čuveni engleski pesnik Džordž Gordon Bajron, uložio je sav svoj imetak, slavu i ugled za uspeh grčkog ustanka. On je organizovao prikupljanje pomoći, slanje brodova u Grčku, a na kraju je umro od groznice u Misolongiju 1824.[11]

Srbi u ratu za grčko oslobođenje uredi

Glavni članak: Srpski dobrovoljci u Grčkom ratu za nezavisnost
 
Crkva Svetog Nikole, nekadašnji manastir-tvrđava u kojem su junački izginuli srpski junaci u borbi za grčko oslobođenje od Turaka. Predvodio ih je Rade iz Grblja

Lazar Tomanović navodi podatak da je Nikolo Tomazeo bio nekoliko godina u progonstvu na Krfu i da je zapisao šta je čuo među Grcima. Oni su prenosili predanje svetog Kozme Etolskog, da će Grcima spasenje od Turaka doći iz Crne Gore.[12] Moguće je da je ovaj svetac čuo za veze Rusije i Crne Gore u vrijeme mitropolita Danila, pa je zato narodu ulivao ovakvu nadu za oslobođenje. Tomanović, čiji je djed Tripo Đurov Tomanović učestvovao u grčkom oslobodilačkom ratu 1821-1928,[13] u monografiji objavljenoj 1873. godine u XXX knjizi Srpsko-dalmatinskog magazina Bokelji u ratu za oslobođenje grčko navodi imena nekih Bokelja koji su učestvovali u tom ratu. Najznamenitiji je bio Vaso Brajović iz Novog.[14] Na bedemima oslobođenog grada Tripolice, prvi je zastavu razvio Krsto Vasov, barjkatar.[15] U odbrani Ipsare su junački izginuli i neki Srbi iz Boke kotorske. Na jugu ostrva manastir Svetog Nikole je pretvoren u tvrđavu u koji su hrišćani postavili 24 topa. Rade iz Grblja je sa svojim ljudima branio ovu tvrđavu. 1. jula brodovi turski su opkolili ostrvo. Sjeveroistok ostrva je branio Kosta Arbanas koji se prodao Turcima. Rade je odlučio da ostavi primjer junacima i čast svom otačastvu. Otvorio je vrata tvrđave da izađe ko želi, a sam je odlučio da će zapaliti barutanu kada Turci navale. Svi su odlučili da tu poginu. Eksplozija je potresla cijelo ostvo, a pored stradalih hrišćana, bilo je i oko 2000 Turaka koji su živote izgubili pod zidinama manastira-tvrđave.[16]

Lazar Đurković iz Risna, bio je stari pobratim Vase Brajovića i jedna od junaka u Grčkoj. Predvodio je jednu četu i u svim prvim bojevima je učestvovao. Spiro Aleksić iz Herceg Novog, bio je barjaktar Hadži-Hrista, čuvenog Srbina. Strani pisci Hadži-Hrista imenuju Bugarinom. Mrša ga naziva Srbinom. Marko Radulović iz Mojdeža je imao 18 godina kada je krenuo u da se bori za slobodu grčku i da položi svoj život za krst i slobodu. Bio je pisar Spira Dukovića, na jednom brodu. Taj brod je vozio Grke iz Aleksandrije u Grčku. Preživjeo je jer se razbolio i morao je ostaviti ratovanje. Kasnije postaje pomorski kapetan, poznat u Boki. Niko Janković iz Herceg Novog je ostavio gospodski život i pošao je da pomogne Grcima. I njega je bolest prinudila da ostavi rat. Gligor Macor iz Luštice je učinio velike usluge Grčkoj, pa je zaradio i penziju. Iz Lepetana su bila dvojica Bokelja u tom ratu: Damjanović i Ilić, obojica katolici. Profesor, kapetan i čestit Srbin Mato Mrša. koji je sve ovo ispričao Lazaru Tomanoviću, bio je savremenik tih događaja. Pošto su Turci, nakon ustaničkih napada, praktikovali osvetu u vidu pokolja nad Grcima u Carigradu i Smirni, bokeški kapetani (iz Novske krajine, Prčnja, Dobrote, Morinja, Perasta...) su spašavali mnoge Grke u Smirni, tako što bi ih tajno ukrcali na svoje brodove. Tako su se i sami izlagali opasnosti. Među njima se u Smirni, najviše isticao Joko Milinović. Stanovao je blizu kafane kapetanske i kuća mu je bila pribježište grčkih hrišćana. Englezi nisu spašavali nikoga, a Francuzi jesu, kao i Bokelji. Dvije najpoznatije osobe koje su spašavale Grke na brodovima bili su Lazar Šortan iz Morinja, stanovao je u Carigradu, i Niko Lipovac iz Kotora, koji bi Grke slao u Odesu. Jozo plem. od Vickovića iz Perasta je na svom brodu spasio dvije gospodske familije iz Fanara. Turci su došli na brod da pregledaju, ima li Grka, i malo dijete skriveno u brodu sa majkom, je počelo plakati. Jozo je učinio veliku viku sa svim mornarima, kao da se svađaju, da nadglasaju glas djeteta. Tako su te dvije porodice spašene i otišli su u Rusiju.[17] Postoje zapisi i o tri čovjeka koji su na nečastan način dolazili do novca. Prevarili bi Grke da se spasu u njihovom brodu, a onda bi ih prodavali Turcima, koji bi muške zaklali, a žene i djecu bi prodavali na turskim pazarima.[18]

Lazar Tomanović je pišući o Boki spomenuo jednu veliku kuću u Dobroti kojoj bi se stranac divio (visini, širini, brojem prozora...), ali mještani bi imali drugačije mišljenje i smatrali bi da je to satansko prebivalište i strašilo, podignuto na tuđoj nesreći, uzdisajima, suzama i krvi nevinih. To je bila kuća nekog Bokelja koji se obogatio na grčkoj krvi, prodajući Grke Turcima. To je narod znao i proklinjao je i osuđivao to nedjelo. Tomanović navodi da će to narod osuđivati dok bude kamen na kamenu od te krvave kuće i vječno prokletstvo želi tim zlatožderima i krvožderima, a istorija im je već udarila žig izdajstva na sramno čelo.[19]

Galerija uredi

  •  
    Portret Rige od Fere, pionira Grčkog rata za nezavisnost, koji je skovao plan za veliki ustanak svih balkanskih potlačenih naroda.
  •  
    Vaso Brajović bio je srpski junak u Grčkoj.
  •  
    Petros Mavromihalis buni Meseniju.
  •  
    Panajotis Kefalas postavlja grčku ustaničku zastavu na zidine Tripolija.
  •  
    Slika Ežena Delakroe, Pokolj na Hiosu iz 1824.
  •  
    Smrt Markosa Bocarisa.
  •  
    Slika Ežena Delakroe, Borba između kaura i paše iz 1827. Inspiracija za ovu sliku bila je pesma Lorda Bajrona Kaur.
  •  
    Kamp Georgiosa Karaiskakisa u blizini Atine.
  •  
    Susret francuskog generala Maisona sa Ibrahim-pašom kod Navarina, septembra 1828.
  •  
    Karta sa prvobitnim granicama Kraljevine Grčke kakve su ustanovljene Londonskom konferencijom iz 1832. (tamno plavo).
  •  
    Slika Zahvalna Grčka iz 1858. Grčka stoji personifikovana u ženu, zajedno sa ustanicima iz rata za nezavisnost.

Reference uredi

  1. ^ Clogg, A Concise History of Greece, p. 31
  2. ^ Brewer, David The Greek War of Independence, str. 165
  3. ^ Howarth, The Greek Adventure, p. 197.
  4. ^ Howarth, The Greek Adventure. str. 241.
  5. ^ Finlay, History of the Greek Revolution II, str. 208
  6. ^ Kassis, Mani's History. str. 29.
  7. ^ Svoronos, History of Modern Greece, p. 59
    * Vakalopoulos, History of Macedonia, str. 336
  8. ^ Svoronos, History of Modern Greece. str. 59.
  9. ^ Georgiades–Arnakis, The Greek Church of Constantinople. str. 238.
  10. ^ Svoronos, History of Modern Greece. str. 62.
  11. ^ Brown, International Politics and the Middle East, 52
  12. ^ Tomanović, Lazar (2018). Memoari. Podgorica: CID. str. 132., 342. 
  13. ^ Tomanović, Lazar (2007). Putopisna proza. Herceg Novi: Gradska biblioteka i čitaonica Herceg-Novi. str. 491. 
  14. ^ Tomanović, Lazar (1873). Srpsko-dalmatinski magazin, XXX knjiga, Bokelji u ratu za oslobođenje grčko. Zadar. 
  15. ^ Tomanović, Lazar (1873). Srpsko-dalmatinski magazin, XXX knjiga, Bokelji u ratu za oslobođenje grčko. Zadar. str. 16, 17. 
  16. ^ Tomanović, Lazar (1873). Srpsko-dalmatinski magazin, XXX knjiga, Bokelji u ratu za oslobođenje grčko. Zadar. str. 33, 34. 
  17. ^ Tomanović, Lazar (1873). Srpsko-dalmatinski magazin, XXX knjiga, Bokelji u ratu za oslobođenje grčko. Zadar. str. 36, 37, 38, 39, 40, 41. 
  18. ^ Tomanović, Lazar (1873). Srpsko-dalmatinski magazin, XXX knjiga, Bokelji u ratu za oslobođenje grčko. Zadar. str. 41—43. 
  19. ^ Tomanović 2007, str. 64. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFTomanović2007 (help)

Literatura uredi

  • Papageorgiou, Stephanos P. "The First Year of Freedom". pp. 53–72.
  • Theodoridis, Georgios K. "A Modern State". pp. 125–142.
  • Tzakis, Dionysis "The Military Events (1822–1824)". pp. 73–102.
  • Paparrigopoulos, Constantine; Karolidis, Pavlos (1925). History of the Hellenic Nation. Athens: Eleftheroudakis. 
  • Pizanias, Petros (2011). The Greek revolution of 1821 : a European event. Isis Press. ISBN 978-9754284256. 
  • Rivlin, Brancha (1988). The Holocaust in Greece. Keterpress Enterprises Jerusalem. 
  • Roy, Christian (2005). „Annunciation”. Traditional Festivals. ABC-CLIO. ISBN 1-57607-089-1. 
  • St. Clair, William (2008). That Greece Might Still Be Free – The Philhellenes in the War of Independence (2nd Edition 2009 izd.). Open Book Publishers. ISBN 9781906924003. doi:10.11647/OBP.0001  . 
  • Stavrianos, L.S. (2000). „Age of Nationalism 1815–1878”. The Balkans since 1453. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 1-85065-551-0. 
  • Sayyid-Marsot, Afaf Lutfi (1984). „Expansion to what End”. Egypt in the Reign of Muhammad Ali. Cambridge University Press. ISBN 0-521-28968-8. 
  • Stoianovich, Traian (1960). „The Conquering Balkan Orthodox Merchant”. The Journal of Economic History. Cambridge University Press. 20 (2): 234—313. S2CID 153742099. doi:10.1017/S0022050700110447. 
  • Svoronos, Nikos (2004). „The Ideology of the Organization and of the Survival of the Nation”. The Greek Nation. Polis. ISBN 960-435-028-5. 
  • Svoronos, Nikos G. (1999) [first edition 1972 in French]. History of Modern Greece (na jeziku: Greek). Prevod: Aikaterini Asdracha (2007 izd.). Athens: Themelio. ISBN 978-960-7293-21-3. 
  • Topping, Peter (jun 1961). „Greek Historical Writing on the Period 1453–1914”. The Journal of Modern History. 33 (2): 157—173. S2CID 143901738. doi:10.1086/238781. 
  • Trudgill, Peter (2000). „Greece and European Turkey”. Ur.: Barbour, Stephen; Carmichael, Cathie. Language and Nationalism in Europe. 3. Oxford University Press. ISBN 0-19-823671-9. 
  • Troyat, Henri (1984). Alexander of Russia. St Edmundsbury Press. ISBN 0-450-06041-1. 
  • Vacalopoulos, Apostolos E. (1973). History of Macedonia, 1354–1833 (translated by P. Megann). Zeno Publishers. ISBN 0-900834-89-7. 
  • Vakalopoulos, Apostolos E. (1974). Ιστορία του νέου ελληνισμού, Τόμος Α′: Αρχές και διαμόρφωσή του (Έκδοση Β′) [History of modern Hellenism, Volume I: Its origins and formation (2nd Edition)] (na jeziku: grčki). Thessaloniki. 
  • Vakalopoulos, Apostolos E. (1976). Ιστορία του νέου ελληνισμού, Τόμος B′: Οι ιστορικές βάσεις της νεοελληνικής κοινωνίας και οικονομίας (Έκδοση Β′) [History of modern Hellenism, Volume II: The historical basis of modern Greek society and economy (2nd Edition)] (na jeziku: grčki). Thessaloniki. 
  • Vakalopoulos, Apostolos E. (1968). Ιστορία του νέου ελληνισμού, Τόμος Γ′: Τουρκοκρατία 1453–1669 - Οι αγώνες για την πίστη και την ελευθερία (Έκδοση Β′) [History of modern Hellenism, Volume III: Turkish rule 1453–1669 - Struggles for faith and freedom (2nd Edition)] (na jeziku: grčki). Thessaloniki. 
  • Vakalopoulos, Apostolos E. (1973). Ιστορία του νέου ελληνισμού, Τόμος Δ′: Τουρκοκρατία 1669–1812 - Η οικονομική άνοδος και ο φωτισμός του γένους (Έκδοση Β′) [History of modern Hellenism, Volume IV: Turkish rule 1669–1812 - Economic upturn and enlightenment of the nation (2nd Edition)] (na jeziku: grčki). Thessaloniki. 
  • Vakalopoulos, Apostolos E. (1980). Ιστορία του νέου ελληνισμού, Τόμος Ε′: Η Μεγάλη Ελληνική Επανάσταση (1821–1829) - Οι προϋποθέσεις και οι βάσεις της, 1813–1822 [History of modern Hellenism, Volume V: The Great Greek Revolution (1821–1829) - Its preconditions and foundations, 1813–1822] (na jeziku: grčki). Thessaloniki. 
  • Vakalopoulos, Apostolos E. (1982). Ιστορία του νέου ελληνισμού, Τόμος ΣΤ′: Η Μεγάλη Ελληνική Επανάσταση (1821–1829) - Η εσωτερική κρίση (1822–1825) [History of modern Hellenism, Volume VI: The Great Greek Revolution (1821–1829) - Internal Crisis (1822–1825)] (na jeziku: grčki). Thessaloniki. 
  • Vakalopoulos, Apostolos E. (1986). Ιστορία του νέου ελληνισμού, Τόμος Ζ′: Η Μεγάλη Ελληνική Επανάσταση (1821–1829) - Ο αφρικανικός σιμούν, ή η επιδρομή του Ιμπραήμ στην Ελλάδα (1825–1828) [History of modern Hellenism, Volume VII: The Great Greek Revolution (1821–1829) - The African simoom, or Ibrahim's raid in Greece (1825–1828)] (na jeziku: grčki). Thessaloniki. 
  • Vakalopoulos, Apostolos E. (1988). Ιστορία του νέου ελληνισμού, Τόμος Η′: Η Μεγάλη Ελληνική Επανάσταση (1821–1829) - Ιωάννης Καποδίστριας, ή η επώδυνη γένεση του νεοελληνικού κράτους (1828–27 Σεπτ. 1831) [History of modern Hellenism, Volume VIII: The Great Greek Revolution (1821–1829) - Ioannis Kapodistrias, or the painful birth of the modern Greek state (1828–27 Sept. 1831)] (na jeziku: grčki). Thessaloniki: Emm. Sfakianakis & Sons. 
  • Vacalopoulos, Apostolos E. (1975). The Greek Nation, 1453–1669: the Cultural and Economic Background of Modern Greek Society. Rutgers University Press. ISBN 0-8135-0810-X. 
  • Verzijl, Jan Hendrik Willem (1968). International Law in Historical Perspective. VI. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 90-286-0223-2. 
  • Tomanović, Lazar (2007). Putopisna proza. Gradska biblioteka i čitaonica Herceg Novi. 

Spoljašnje veze uredi

 
Grčki rat za nezavisnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грчки_рат_за_независност&oldid=27711578”