Deduktivna pedagogija
Deduktivna pedagogija jeste pravac u pedagogiji koji svoja osnovna pedagoška načela ne izvodi na osnovu proučavanja vaspitno-obrazovne prakse, već deduktivno - iz zakonitosti nauka značajnih za pedagogiju, poput filozofije, psihologije, sociologije, antropologije, biologije ali i iz određenih idejnih i društvenih stavova, ideologije i politike, religijskih načela itd. [1]
Deduktivna pedagogija ignoriše praksu usled negiranja induktivnog puta saznanja. Mišljenja je da epistemološki, indukcija stoji niže od racionalno-deduktivnog, filozofskog metoda. Ona ne polazi od prakse niti u praksi proverava ispravnost deduktivno utvrđenih načela. Evaluacija načela do kojih se došlo deduktivnim putem vrši se tako što se proverava koliko su ona usaglašena sa stavovima iz kojih su izvedena. Dakle, njihova praktična provera nije potrebna jer je stvarnost bezuslovno potčinjena teorijski ustanovljenim načelima.[1]
Predstavnici uredi
Karakterističan primer deduktivne pedagogije je Herbartov pedagoški sistem. Herbart je svoju pedagogiju zasnovao primarno na deduktivnim zaključcima filozofije i psihologije. Iz filozofije (preciznije, iz filozofske discipline etike) je izveo pedagošku teleologiju i skoro čitav teorijski aspekt pedagogije, dok je iz psihologije izveo načela i pravila za vaspitno-obrazovnu praksu. Pedagogiju su deduktivno zasnivali i drugi predstavnici, ali najviše predstavnici filozofske pedagogije. [1]
Kritika uredi
Ovaj pristup vodio je u shematizam, šablonizam, spekulativnost, subjektivnost, uniformnost i deklarativnost u pedagoškoj nauci. Tako je sputavao inicijativu i stvaralaštvo praktičara, kao i primenu individualizovanih nastavnih postupaka. Krajem 19. i početkom 20. veka počinje se javljati otpor prema do tada vladajućoj herbartijanskoj pedagogiji i njenoj deduktivno-racionalističkoj orijentaciji. Tada se reformna pedagogija javlja kao suprotstavljajući pravac, a unutar nje eksperimentalna pedagogija, koja zauzima drugu krajnost - preterano korišćenje induktivnog metoda i zapostavljanje dedukcije.
S obzirom na to da su obrazovanje i pedagogija prožeti političkim, kulturnim, socioekonomskim faktorima i uticajem drugih bliskih nauka, istraživanja moraju da stave obrazovanje u kontekst ovih činilaca. U tom smislu, dedukcija predstavlja nezaobilazan metod u proučavanju vaspitanja. Međutim, pedagogija se ne sme zasnivati samo na njemu. Kar navodi da “osnova za istraživanje u obrazovanju nije njena sposobnost da se prilagodi kriterijumima koji su izvedeni iz društvenih nauka, već je to njena sposobnost da ove probleme suočava na sistematski način”.[2] Potrebno je prihvatiti indukciju i druge postupke koji stoje na raspolaganju kako bi se vaspitna problematika proučila što svestranije.[1]
Reference uredi
- ^ a b v g Potkonjak, Nikola; Šimleša, Petar (1989). Pedagoška enciklopedija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 86-17-00977-2.
- ^ Gojkov, Grozdanka (2006). Metateorijske koncepcije pedagoške metodologije. Vršac. str. 225.