Википедија

Deklaracija o nezavisnosti Kosova

Deklaracija o nezavisnosti Kosova usvojena je na skupu u sali Skupštine Kosova koja je održana 17. februara 2008. godine. Time je Republika Kosovo jednostrano proglasila nezavisnost od Srbije, protivno Ustavu Srbije. Deklaraciju je podržalo 109 od 120 poslanika Skupštine Kosova, uključujući premijera Kosova Hašima Tačija i predsednika Kosova Fatmira Sejdijua (koji nisu poslanici).[1] Druga je deklaracija o nezavisnosti od strane političkih institucija koje većinski čine Albanci — prva je proglašena 7. septembra 1990.[2]

Zakonitost deklaracije je sporna. U oktobru 2008. Srbija je zatražila savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP),[3] koji je utvrdio da deklaracija nije prekršila opšte međunarodno pravo, jer se grupa građana koja je proglasila nezavisnost predstavila kao „lideri našeg (Kosova) naroda, demokratski izabrani”, a ne kao Skupština, odnosno Privremene institucije samouprave na Kosovu.[4] MSP je tada veštom igrom reči otvoreno izbegao da odgovori na postavljeno pitanje, tako što je svoj odgovor ograničio samo na pravnu ocenu dokumenta pod nazivom „deklaracija o nezavisnosti”, umesto da pruži pravnu ocenu da li je čin jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova bio u skladu s međunarodnim pravom.[5] Međutim, deklaracija krši osmi član Ustava Srbije, te je time nezakonit po ustavnom pravu Srbije.[6]

Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je zajedničku rezoluciju Srbije i Evropske unije (EU) kojom se poziva na dijalog Beograda i Prištine uz posredovanje EU kako bi se „podstakla saradnja, postigao napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljšali životi svih naroda.”[7] Dijalog je doveo do Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine kojim su ukinute sve institucije Srbije na Kosovu i Metohiji. Dejan Pavićević je zvanični predstavnik Vlade Republike Srbije u Prištini,[8] a Valjdet Sadiku Vlade Republike Kosovo u Beogradu.[9]

Istorija uredi

Za više informacija pogledajte: Istorija Kosova i Metohije

Pozadina uredi

 
Položaj Kosova i Metohije

Godine 1945. Kosovo i Metohija zauzima položaj sličan današnjem kao Autonomna Kosovsko-Metohijska Oblast, u okviru Demokratske Federativne Jugoslavije, kao autonomna oblast u sastavu Federalne Države Srbije. Današnje granice dobija u periodu 1959—1963. proširenjem na severu, kada su joj pridodati delovi opštine Raška, tj. opštine Leposavić, Lešak i Zubin Potok. Godine 1968. postala je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija, a 1969. Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo, dok su Ustavom iz 1974. autonomne pokrajine Socijalističke Republike Srbije dobile svoja državna i partijska Predsedništva, te se njihova teritorija nije mogla menjati bez odluke pokrajinske Skupštine, a pokrajinske vlasti imale su čak pravo veta na odluke vlasti u Srbiji. Povećanje etničkih tenzija u celoj Jugoslaviji krajem 1980-ih usred porasta nacionalizma među njenim narodima na kraju je dovelo do decentralizovane države. Predsednik Srbije Slobodan Milošević je zbog toga odlučio da ukine ranije dodeljene privilegije republikama i autonomnim pokrajinama u sklopu Jugoslavije, te je Kosovu vraćen prethodni naziv — Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Ovaj potez je izazvao kritike od strane rukovodstva drugih republika u sastavu Jugoslavije, ali nije postojao viši organ koji bi ga poništio. Zbog ovoga je Skupština SAP Kosova 2. jula 1990. godine izglasala deklaraciju o nezavisnosti Kosova, što je priznala samo susedna Albanija. Nakon masovnih protesta protiv kosmetskih Albanaca, uvedeno je vanredno stanje i oštra bezbednosna pravila. Albanci su za to vreme uspostavili „paralelnu državu” za pružanje obrazovnih i socijalnih usluga dok su bojkotovali ili bili isključeni iz zvaničnih institucija Jugoslavije.

Kosovo i Metohija su uglavnom ostali mirni tokom početnih ratova u Jugoslaviji. Godine 1996. teroristička organizacija Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) počela je da napada savezne snage bezbednosti, a time su i počeli nemiri na Kosmetu. Sukob je eskalirao sve dok područje nije bilo na ivici sveopšteg rata do kraja 1998. godine. U januaru 1999. NATO je postavio ultimatum da će vojno intervenisati protiv Jugoslavije ako ne pristane na uvođenje međunarodnih snaga i uspostavljanje lokalne vlasti na Kosovu i Metohiji. Pregovori su propali, a NATO je od 24. marta do 11. juna 1999. sproveo agresiju nad SR Jugoslavijom, čime se uključio u prethodno započet rat na Kosovu i Metohiji. Rat je završen 10. juna 1999. potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, nakon čega je usvojena Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 čime su povučene povukao sve bezbednosne snage Jugoslavije sa Kosova i Metohije, te pokretanjem Privremene administrativne misije OUN na Kosovu (UNMIK).

UNMIK uredi

 
Crkva Svetog Andreja u Podujevu uništena od strane kosmetskih Albanaca za vreme martovskog pogroma 2004.

Oružane međunarodne mirovne snage KFOR pod vođstvom NATO-a ušle su na Kosovo i Metohiju nakon rata, sa zadatkom da obezbede bezbednost UNMIK-a. Pre i tokom primopredaje vlasti, nekoliko stotina hiljada Srba i drugih nealbanaca pobeglo je sa Kosmeta zbog straha od odmazde. Albanski ekstremisti su u to vreme vršili teror nad skoro svim nealbanskim stanovništcom jer su smatrali da su pomagali snagama Jugoslavije tokom rata. Mnogi su otišli zajedno sa snagama bezbednosti koje su se povlačile, izražavajući bojazan da će biti na meti povratnika albanskih izbeglica i OVK terorista koji su ih krivili za rat. Na hiljade drugih je proterano zastrašivanjem, napadima i talasom zločina posle rata.

Veliki broj izbeglica sa Kosova i Metohije i dalje živi u privremenim kampovima i skloništima u centralnoj Srbiji. SR Jugoslavija je 2002. godine prijavila da 277.000 interno raseljenih lica (ogromnu većinu čine Srbi i Romi sa Kosmeta), uključujući 201.641 lice raseljenih sa Kosmeta u centralnoj Srbiji, 29.451 raseljenih sa Kosmeta u Crnoj Gori i oko 46.000 raseljenih unutar samog Kosmeta, kao i 16.000 povratnika izbeglica koje nisu u mogućnosti da se vrate u svoje domove.[10][11] Najveći broj etničkih Srba na Kosovu i Metohija živi na severu pokrajine iznad reke Ibar, ali se procenjuje da oko dve trećine (75.000) srpskog stanovništva na Kosmetu i dalje živi na jugu pokrajine gde većinu čine Albanci.[12]

U martu 2004. došlo je do ozbiljnog međuetničkog sukoba između kosmetskih Albanaca i Srba koji je doveo do 27 smrtnih slučajeva i uništenja srpske imovine. Nemire su podstakli obmanjujući izveštaji u medijima kosmetskih Albanaca koji su lažno tvrdili da su se tri albanska dečaka udavila nakon što ih je grupa Srba napala na reci Ibar. Mirovne snage UNMIK-a i trupe KFOR-a nisu uspele da obuzdaju napade Albanaca na Srbe.[13] Ovo je bila jedna od najvećih serija etničkog čišćenja srpskog i drugog nealbanskog stanovništva sa Kosova i Metohije, te je u Srbiji dobio naziv „martovski pogrom”.[14]

Međunarodni pregovori za utvrđivanje konačnog statusa Kosova i Metohije počeli su 2006. godine, kako je predviđeno Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN kojom je okončan sukob rat na Kosmetu iz 1999. Njome je priznat suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom. Većinsko albansko stanovništvo pokrajine tražilo je nezavisnost.

Deklaracija uredi

 
Države koje su priznale nezavisnost Republike Kosovo do kraja 2008.

Deklaracija iz 2008. usledila je nakon niza neuspešnih pregovora o usvajanju Ahtisarijevog plana, koji su propali u jesen 2007. godine. Plan, koji je pripremio specijalni izaslanik UN i bivši predsednik Finske Marti Ahtisari, predvideo je neku vrstu nezavisnosti Kosova, bez eksplicitne upotrebe reči „nezavisnost”.[15] Prema planu, Kosmet bi dobio samoupravu pod nadzorom Evropske unije i bio bi u obavezi da izričito štiti prava manjina putem Ustava i predstavničke vlade.[16] Dobio bi sopstvene nacionalne simbole kao što su zastava i grb, te bi bio u obavezi da izvrši demarkaciju granice sa Republikom Makedonijom.[16] Albanski pregovarači su podržali Ahtisarijev plan u suštini u celini, a dobio je podršku Evropske unije i SAD.[17] Međutim, Srbija i Rusija su ga odbacile, nakon čega nije postignut nikakav napredak pod okriljem Ujedinjenih nacija. Suočeni sa nedostatkom napretka u pregovorima, Albanci su odlučili da jednostrano proglase nezavisnost Republike Kosovo.[15] Deklaracija je izazvala pomešane reakcije na međunarodnom i unutrašnjem planu.

Posle 13 godina međunarodnog nadzora, kosovske vlasti su 10. septembra 2012. formalno dobile potpunu nenadziranu kontrolu (bez severa Kosova i Metohije) kada su zapadne sile prekinule svoj nadzor. Međunarodna grupa (sačinjena od država koje su priznale nezavisnost Kosova) je, na svom završnom sastanku sa vlastima u Prištini, izjavila da je Antisharijev plan u velikoj meri sproveden.[18] Međutim, UNMIK i Rezolucija 1244 ostaju na snazi sve dok se ne pronađe rešenje koje bi prihvatile obe strane.

Reakcije na proglašenje o nezavisnosti uredi

Za više informacija pogledajte: Međunarodnopravni status Republike Kosovo
 
Mapa država koje su priznale nezavisnost Republike Kosovo
  Republika Kosovo
  Države koje formalno priznaju Republiku Kosovo
  Države koje ne priznaju Republiku Kosovo
  Države koje su priznale Republiku Kosovo, a potom povukle priznanje

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Accordance with International Law of the Unilateral Declaration of Independence in Respect of Kosovo” (PDF). International Court of Justice. str. 29. Arhivirano iz originala (PDF) 2010-08-21. g. Pristupljeno 2012-08-19. 
  2. ^ Howard Clark (avgust 2000). Civil Resistance in Kosovo . Pluto Press. str. 73. ISBN 978-0-7453-1569-0. 
  3. ^ „Serbian president visits Kosovo”. BBC News. 2009-04-17. Pristupljeno 2010-04-22. 
  4. ^ „Press Release: Accordance with international law of the unilateral declaration of independence in respect of Kosovo: Advisory Opinion” (PDF). International Court of Justice. 2010-07-22. Arhivirano iz originala (PDF) 7. 8. 2010. g. Pristupljeno 2010-08-04. 
  5. ^ „Šta (ni)je rekao Međunarodni sud pravde o Kosovu”. Politika. 2020-08-24. Pristupljeno 2022-09-23. 
  6. ^ „Constitution of The Republic of Serbia” (PDF). www.ilo.org. International Labour Organization. 
  7. ^ „UNGA Resolution 64/298” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 19. 2. 2018. g. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  8. ^ „EU brokers historic Kosovo deal, door opens to Serbia accession”. Reuters. 19. 4. 2013. Pristupljeno 19. 5. 2014. 
  9. ^ „Kosovo Replaces Liaison Officer to Serbia”. 
  10. ^ „USCR: Country Information: Yugoslavia”. www.refugees.org. Arhivirano iz originala 29. 10. 2004. g. 
  11. ^ „Error!” (PDF). www.unhcr.ch. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 6. 2011. g. 
  12. ^ „The Lausanne Principle: Multiethnicity, Territory and the Future of Kosovo's Serbs”. Berlin/Pristina: Esiweb.org. 7. 6. 2004. Arhivirano iz originala 6. 12. 2008. g. Pristupljeno 2008-10-25. 
  13. ^ „Fourteen dead as ethnic violence sweeps Kosovo”. theguardian.com. 18. 3. 2004. Pristupljeno 17. 3. 2018. 
  14. ^ The Government of the Republic of Serbia. „The March Pogrom (2004)”. Pristupljeno 9. 12. 2019. 
  15. ^ a b „Summary of the Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement”. 2001-2009.state.gov. 22. 2. 2008. Pristupljeno 2018-09-20. 
  16. ^ a b „Letter dated 26 March 2007 from the Secretary-General addressed to the President of the Security Council, Addendum, Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement, Annex IX, International Civilian Representative” (PDF). 26. 3. 2007. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 10. 2009. g. 
  17. ^ McCormack, Sean (2. 2. 2007). „Presentation of Kosovo Status Proposal to the Parties”. 2001-2009.state.gov. Pristupljeno 2018-09-20. 
  18. ^ „Era of Supervised Independence Ends in Kosovo”. www.balkaninsight.com. 11. 9. 2012. 

Spoljašnje veze uredi

 
Deklaracija o nezavisnosti Kosova na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Декларација_о_независности_Косова&oldid=26865411”