Википедија

Деца Хуринова

Deca Hurinova (engl. The Children of Húrin) je roman epske fantastike koji prestavlja završetak priče Dž. R. R. Tolkina. On je napisao originalnu verziju priče krajem 1910-ih, prerađivao ga je nekoliko puta kasnije, ali nije uspeo da ga završi pre svoje smrti 1973. godine. Njegov sin Kristofer Tolkin, uredio je rukopise kako bi formirao konzistentnu priču, i objavio je 2007. godine kao samostalan rad. Knjiga sadrži 33 ilustracije Alana Lija, od kojih je osam celih stranica i u boji.

Deca Hurinova
Korice knjige srpskog izdanja
Nastanak
Orig. naslovThe Children of Húrin
AutorDž. R. R. Tolkin
IlustratorAlan Li
Dizajner koricaAlan Li
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
JezikEngleski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaEpska fantastika
Mesto i vreme
radnje		Srednja zemlja
Izdavanje
IzdavačHarper Kolins (UK)
Hoton Miflin (SAD)
Datum16. jul 2007.
Broj stranica320
Tip medijaTvrdi povez
Prevod
PrevodilacSrđan Ajduković
Datum
izdavanja		2007: Alnari
Klasifikacija
ISBN ?978-0-618-89464-2
Hronologija
PrethodnikTumaralo
NaslednikLegenda o Sigurdu i Gudrunu

Knjigu je u Srbiji prvi put objavila izdavačka kuća Alnari 2007. godine, u prevodu Srđana Ajdukovića.

Pregled uredi

Glavni članak: Silmarilion

Istorija i poreklo glavnih likova daju se kao vodeći paragraf knjife, a priča se razrađuje u Silmarilion-u. Počinje pet stotina godina pre dešavanja u knjizi, kada Morgot, Vala i glavna zla moć, pobegne iz Blagoslovenog kraljevstva Valinora na severozapadu Srednje zemlje. Iz svoje tvrđave Angband nastoji da preuzme kontrolu nad celom Srednjom zemljom, započinjući rat sa Vilenjacima koji su boravili u zemlji Beleriand na jugu.

Međutim, Vilenjaci uspevaju da odbiju njegov napad, i većina njihovih kraljevstva su ostala neosvojena; jedan od najmoćnijih je Dorijat, kojim je vladao Tingol. Zatim, posle nekog vremena Noldorski Vilenjaci su napustili Valinor u potrazi za Morgotom kako bi mu se osvetili. Zajedno sa Sindarima iz Belerianda, kreću u opsadu Angbanda, i uspostavljaju nova utvrđenja i kraljevstva u Srednjoj zemlji, uključujući Hitlum kojim je vladao Fingon, Nargotrond kojim je vladao Finrod Felagund i Gondolin kojim je valdao Turgon.

Prolaze tri veka, tokom kojih se pojavljuju prvi Ljudi u Beleriandu. To su bili Edaini, potomci Ljudi koji su se pobunili protiv vladavine Morgotovih sluga putovali prema zapadu. Većina Vilenjaka ih je prihvatila, i dati su im posedi širom Belerianda. Kuća Beora vlada zemljom Ladros, narod Haleta se povlači u šumu Bretil, i vladavina nad Dor-Lominom je data kući Hador-a. Kasnije, drugi Ljudi dolaze u Beleriand, od koji su mnogi u tajnom savezu sa Morgotom.

Najzad Morgot uspeva da razbije opsadu Angbanda u "Bici iznenadnog plamena"(Battle of Sudden Flame). Kuća Beora je uništena a Vilenjaci i Edaini su pretrpeli velike gubitke; međutim većina kraljevstva je ostala neosvojena, uključujući Dor-lomin, gde je gospodarstvo prešlo na Hurina Taliona.

Rezime radnje uredi

Vidi još: Turin Turambar i Nienora

Turin, sin Hurinov iz rase Ljudi, živeo je u Dor-lominu sa ocem, majkom Morvenom i sestrom Urvenom. Urvena je umrla kao dete od kuge. Turinom otac je kasnije bio zarobljen od strane Morgota nakom Bitke nebrojenih suza. Tokom Hurinovog zatočeništva Turina je majka poslala da živi u Vilenjačkom kraljevstvu Dorijat. U njegovom odsustvu Morvena je rodila treće dete, Nienoru. Morgot je bacio prokletstvo na Hurina i čitavu njegovu porodicu, čime bi ih zlo zadesilo tokom čitavog života.

Kralj Tingol od Dorijata je uzeo Turina kao svog sina. Za vreme njegovog boravka u Dorijatu Turin se sprijateljio sa Vilenjakom Belegom. Turin je slučajno prouzrokovao smrt Vilenjaka Saerosa, koji je pokušavao da preskoči jarugu dok je bežao od Turina ali je upao u jarugu u poginuo. Turin odbija da se vrati u Dorijat da se suoči sa presudom već odlučuje da napusti Dorijat i potstane odmetnik. Tingol je na kraju oprostio Turinu i poslao Belega da ga pronađe i vrati u Dorijat.

U međuvremeni Turin se pridružuje bandi odmetnika u divljini, sebi je dao novo ime Neitan "Onaj kome je učinjena nepravda", i na kraju postaje njihov zapovednik. Beleg je pronašao bandu dok je Turin bio odsutan, i odmetnici su ga ostavili vezanog za drvo dok ne pristane da im da informacije. Turin se vratio na vreme da oslobodi Belega i, užasnut postupcima odmetnika, odlučio je da odbaci okrutne navike u koje je upao. Beleg je preneo Turinu poruku o kraljevom pomilovanju ali Turin odbija da se vrati u Dorijat. Beleg se zatim vraća da pomogne odbrani Dorijata.

Turin i njegovi ljudi uhvatili su Mima, Sitnog patuljka, koji ih vodi u pećine kod Amon Ruda. Beleg odlučuje da se vrati Turinu, koji ga je dočekao kod Amon Ruda. Odmetnicima smeta prisustvo vilenjaka i Mim, koji ne voli vilenjake, ga je zamrzeo. Mim izdade odmetnike, vodeći orkove kroz pećine gde je Turinova četa bila napadnuta iznenada. Cela banda je ubijena, osim Belega i Turina. Turina su zarobili i odveli ka Angbandu, ostavljajući Belega okovanog za stenu. Mim se spremao da ubije Belega kada se jedan od odmetnika, srtmno ranjen, ustade da otera Mima i osloboti Belega pre nego što umre. Nakon što je zacelio rane Beleg je pošao za orcima.

Beleg nailazi na vilenjaka, Gvindora od Nargotronda, u šumi Taur-nu-Fuin. Kada je pao mrak Beleg i Gvindor ulaze u kamp orkova i iznose Turina koji je spavao. Dok je Beleg sekao Turinove veze sa svojim mačem on mu skliznu uz ruke i poseče Turina. Turin, pomeslići za Belega da je ork, ubija ga njegovim mačem. Turin odbija da napusti Belegovo telo do jutra, kada ga Gvindor može sahraniti.

Turin i Gvindor nastavljaju ka Nargotrondu. Tamo Turin dobija naklonost kralja Orodreta, i nakon što je predvodio Vilenjake u znatne pobede, postaje njegov glavni savetnik i komadant njegovih snaga. Uprkos svim savetima Turin odbija da sakriva Nargotrond od Morgota ili da povuče svoje planove za otvorenu bitku. Morgot šalje armiju orkova pod komandom zmaja Glaurunga i Nargotrond bi poražen. Orci, lako prelazeći preko mosta koji je truin sagradio, su opljačkali Nargotrond i zarobili njegove građane. Kada su orci bili spremni da odvedu zatvorenike Turin se vratio u Nargotrond i susreo sa Glaurungom. Zmaj je začarao i prevario Turina da se vrati u Dor-lomin da potraži Morvenu i Nienoru umesto da spasi zatvorenike, među kojima je mbila Finduilas, Orodetina ćerka, koja ga je volela.

U Dor-lominu Turin saznaje da su Morvena i Nienora već dugo u Dorijatu, i da ga je Glaurung prevario puštajući Finduilas u svoju smrt. Pronašao je orke koji su zarobili Finduilas u šumi Bretil, samo da bi saznao da je su je orkovi već ubili. Pogoćen tugom, Turin traži utočište među ljudima iz Haleta koji pružaju otpor Morgotu. U Bretilu Turin daje sebi ime Turambar "Gospodar sudbine", i postepeno zamenjivao Brandira, njihovog hrabrog vođu.

U Dorijatu Morvena i Nienora su čule glasine o delima Turina. Nakon toga Morvena je odlučila da ide sama da potraži Turina, uprkos savetu Tingolovom. Uprkos želji Morvene da putuje sama Tingol je poslao grupu jahača koju je predvodio Mablung, među kojima se Morvena sakrila. U Nargotrondu Mablung se susreće sa Glaurungom, koji rasturi Vilenjake. Našavši Nienoru samu, Glaurung je otkrio njen pravi identitet, i začara je tako da njen um postade prazan; zaboravila je sve, ukljulujući svoje ime i da priča.

Mablung je pokušao da se vrati u Dorijat sa Nienorom. U divljini su ih napali orci, i Nienora je otrčala u šumu i izgubila se. Na kraju se srušila blizu Bretila na grob Finduilasin, gde ju je Turambar našao. Odveo ju je u grad, polako se oprovljala i opet počela da govori, iako se nije sećala ničega. Ne znajući da su u srodstvu Turambar i Nienora su se venčali, i kasnije Nienora je zatrudnela.

Posle nekog vremena mira, Glaurung se vraća da istrebi ljude Bretila. Turambar je poveo ekspediciju da ga persretnu i ubiju ubodom u stomak dok zmaj bude prelazio preko klisure. Dok je Glaurung umirao na obali klisure Turambar izvuče svoj mač iz zmajevog stomaka njegova krv ga poprska po ruci, i od bola i iscrpljenosti on se onesvesti. Kada ga je Nienora našla pomislila je da je on mrtav. U svom poslednjem pokušaju zlobe Glaurung otvori oči i reče Nienori da su ona i Turambar zapravo brat i sesta. Glaurung tada umre a njegova kletva zaborava prođe Nienoru. Prisećajući se svog celog života i znajući da je njeno nerođeno dete dobijeno iz incesta ona se baca sa obližnje litice u reku Taeglin. Kada se Turambar probudio, Brandir ga je obavestio i Nienorinoj smrti i o njihovom pravom odnosu, pošto je čuo zmajeve reči, i nakon toga Turambar oduze sebi život sa svojim mačem i biva sahranjen na tom mestu.

Na kraju Morgot je najzad pustio Hurina iz svog zatočeništva. On pronalazi grob Turinov i kraj njega nalazi Morvenu i na kraju umiru zajedno u naručju.

Istorija publikacije uredi

Knjiga Deca Hurinova je objavljena 17. aprila 2007, od strane HarperKolins ("HarperCollins") u Ujedinjenom Kraljevstvu i Kanadi, i Hoton Miflin ("Houghton Mifflin") u SAD. Alan Li, ilustrator dela Dž. R. R. Tolkina (Hobit i Gospodar prstenova) je uradio ilustracije u knjizi. Kristofer Tolkin je takođe ubacio nekoliko rodoslovnik stabala i prepravljenu mapu Belerianda.

Dž. R. R. Tolkin je napisao da je njegova namera bila da postavka priče bude naša zemlja pre nekoliko hiljada godina[1], iako je geografska i istorijska sličnost veoma mala. Zemlje Srednje Zemlje su bile naseljene Ljudima i drugim humanoidnim rasama: Vilanjacima, Patuljcima i Orkovima kao i božanskim bićima Valarima i Majarima. Priča se fokusira na čoveka iz kuće Hadora, Turina Turambara i njegovu sestru Nienoru, koji bili prokleti, zajedno sa njihovim ocem Hurinom, od strane Mračnog Gospodara Morgota. Događaji se dešavaju oko 6.500 godina pre rata za prsten.

Prema Tolkinovom imanju:

Deca Hurinova vraća čitaoca nazad u vreme mnogo pre Gospodara Prstenova, u područje Srednje zemlje koja će biti potopljena pre nego sto će se pojaviti Hobiti, i kada je veliki neprijatelj još uvek bio Morgot, pali Valar, a Sauron samo njegov poručnik. Ova herojska romansa je priča o čoveku, Hurinu, koji se usudio da prkosi Morgotu, i tragičnoj sudbini njegove porodice, pošto prati put njegovog sina Turina kroz izgubljeni svet Belerianda[2]

Uticaji uredi

Priča je uglavnom bazirana na legedni o Kulervu, liku iz finskih folklornih pesama poznatih kao Kalevala. Tolkin je crpeo inspiraciju is Kalevale za "Priču o Kulervu" 1914. godine koja je postala model za njegovu priču o Turinu.[3] Turin takođe liči na Sigmunda, oca Sigurda i sagi Volsung, u incestnim odnosima sa koje je imao sa svojom sestrom. U operi Ričarda Vagnera Valkira "Die Walküre" (Takođe delimično delom iz Volsungovih mitova), Sigmund i Siglinde su paralele Turina i Nienore. Turin dalje liči na Sigurda, pošto obojica postižu veliku reputaciju ubijajići zmaja velike koji poseduje velike moći i magije.

Turinova sličnost sa likovima iz klasičnih i srednjovekovnih priča potvrđuje pismo koje je Tolkin napisao Miltonu Valdmanu, izdavaču iz HarperKolinsa, o sudbini njegovih dela:

Tu su Deca Hurinova, tragična priča o Turinu Turambaru i njegovoj sestri Niniel- od kojih je Turin heroj: figura za koju se može reći(od strane ljudi koji vole takve stvrai, ioako nije mnogo korisno) da je izvedena iz elemenata Sigurda Volsunga, Edipa i finskog Kulerva.[4]}}

Moralna pitađnja u Deci Hurinovoj su bila upoređivana sa Tolkinovom analizom Bitke za Maldon koja pokazuje Tolkinov interest u "teoriju džrabrosti",[5] i razliku između arogancije i prave hrabrosti. Turinova odluka da sagradi most kod Nargotronda koji je omogućio invaziju od strane Morgotovih snaga potseća na lika Birtnota iz Bitke za Maldon.[6]

Tema i interpretacija uredi

Teme istražene u priči uključuju zlo, slobodnu volju i predodređenost. Knjiga takođe odražava heroizam i hrabrost. Bilo je predloženo da se Turinov lik ne samo oblikuje od strane Morgotovog prokletstva, već da je i on sam delom odgovoran za svoje postupke. Prokletstvo ne može u potpunosti da kontroliše njegovu slobodnu volju, i Turin pokazuje osobine poput arogancije, ponosa i želje za časti, što na kraju dovodi do propasti njegovih saveznika i njegove porodice.[7] Ima elemente osvete (osveta Glaurungu), ludila (Turinovog ludila nakon što je saznao ko je bila Niniel), višestruke smrti (Saeros, Beleg, Gvindor, Findulas, Broda, Nienora, Brandir) i prerušavanja (Turinovo usvajanje novih indetiteta).

Pisanje uredi

Vidi još: Narn i Chîn Húrin

Kratka verzija priče je formirala bazu 21. poglavlja Silmariliona, postavljajući priču u kontekst ratova za Beleriand. Ioako se bazira na istim tekstovima koji su korišćeni za kompletiranje nove knjige, Silmarilion izostavlja veliki deo priče.

Ostale nedovšene verzije priče su objavljene u drugim delima:

Nijedan od ovih pisanja ne prestavlja kompletan i zreo narativ. Objavljena Deca Hurinova je u suštini Narna i dela iz Silmariliona. Prvi deo "Deca Hurinova"(poglavnja 1-7) je uzet direktno iz Narna izuszev "Nírnaeth Arnoediad", Bitke nebrojenih suza, (2. poglavlje), koji zapravo čini 20. poglavlje Silmariliona; Kako u Narnu tako i u sažetoj verziji Silmariliona (o Turinu Turanmbaru), ova bitka je samo kratko pomenuta.

U srednjem delu(poglavlja 7 do 12), tj. od kraja Turinovog boravka na Amon Rudu do njegovog povratka u Dor-lomin, materijal je uglavnom izvučen iz Silmariliona ali je često dopunjivan kompletnijim ali neusaglašenim odlomcima i Narna. Takve razvijenije scene uključuju eksploataciju odmetnika u Dor-Kuartolu, Turinovoj romantičnoj vezi sa Findulas, njegovu raspravu sa Gvindorom o strategiji koju će koristiti vilenjaci Nargotronda u svojoj bici protiv Morgota. Neki manji uređivači procesi su bili potrebni uglavnom da bi se pružio glatak prelaz. Poslednji deo(pogl[16]avlja 12 do 18), dolaze isključivo iz Narna, sa dodatkom, na kraju poslednjeg poglavlja, Hurinovog oslobođenja iz Angbanda i njegovih poslednjih reči sa Morvenom.

Prijem uredi

Početne kritike nakon objavljivanja su uglavnom bile pozitivne. Poredeći ga sa grčkom tragedijom,The Washington Post je nazvao "prelepom mračnom pričom" koja poseduje "mitsku rezonancu i mračan osećaj nerazumne sudbine".[8] Pozitivna kritika je usledila i od Independent (U.K.) ("suv, lud, bez humora, teško i potpuno brilijantno").[9] Brajan Apljard iz The Sunday Times (U.K.) postavio je Decu Hurinovu iznad ostalih Tolkinovih pisanja, naglašavajući njegon "intezivan i veoma odrastao način" i " stvaran osećaj velike ozbiljnosti".[10]

Knjiga je dobila negativne kritike iz Detroit Free Press-a("dosadana i nedovršena"),,[11] Entertainment Weekly-a(" neprijatna i nezrela", " neprobojna šuma imena... preplavljena upetljanom sintaksom")[12] i The Guardian-a (" derivativni Vagnerski heroj... na kvazi-simboličloj potrazi").[13]

Ostali kritičari razlikuju dve publike. Tom Deveson iz "The Sunday Times " rekao je da " iako je ljubitelji Dž. R. R. Tolkin-a biti oduševljeni, ostalima će Deca Hurinova biti jedva čitljiva".

[14] Keli Grovier iz "The Observer", s druge strane, izjavio je da će "zadovoljiti sve osim njegovidž najviše puritanskih fanova", upućujući na skepticizam o učešću Kristofera Tolkina.[15] Džeremi Maršal iz "The Times" generalno je ponavljao: " Dostojan je čitalaca izvan Tolkinovih ljubitelja," iako je mislio da je to nedostatak (" povremeno proza previše ukočena, dijalog previše koban, neopjašnjena imena previše nerazumljiva"). Pretpostavljao je i to da : " U Deci Hurinovoj bismo mogli na kraju imati nasledniga Gospodara Prstenova koji su Tolkinovi izdavači toliko iskreno i beznadežno tražili krajem pedesetih godina.[16]

Prodaja uredi

 
Ilustrator Alan Li potpisuje primerke Dece Hurinove

Deca Hurinova debitovala su na prvom mestu na "The New York Times"-ovoj listi bestselera.[17]

Prema Houghton Mifflinu, američkom izdavaču, već u prve dve nedelje je ištampano 900,000 kopija širom sveta,što je duplo više od početnih očekivanja izdavača.[18] HarperCollins, izdavač za U.K., je tvrdio da je u prve dve nedelje otštampano 330,00 kopija.[18]

Reference uredi

  1. ^ Carpenter 1981, letter No. 211
  2. ^ „The Children of Húrin”. Tolkien Estate. Arhivirano iz originala 03. 01. 2013. g. Pristupljeno 2013-03-06. 
  3. ^ Shippey, Tom (2004). „Tolkien and the Appeal of the Pagan”. Ur.: Chance, Jane. Tolkien and the Invention of Myth. University Press of Kentucky. str. 155, 156. ISBN 9780813123011. 
  4. ^ Carpenter 1981, letter No. 131
  5. ^ Solopova 2009, str. 48, citing West, R. C. (2000). „Túrin's Ofermod: An Old English Theme in the Development of the Story of Túrin”. Ur.: Flieger, Verlyn; Hostetter, Carl F. Tolkien's Legendarium: Essays on the History of Middle-earth. Greenwood Press. str. 233—245. 
  6. ^ Solopova 2009, str. 48
  7. ^ Solopova 2009, str. 46–47
  8. ^ Hand, Elizabeth (27. 4. 2007). „The Return of the King”. The Washington Post. Pristupljeno 2007-09-22. 
  9. ^ Boyce, Frank Cottrell (18. 4. 2007). „Spreading the elfish gene”. The Independent. Arhivirano iz originala 20. 5. 2007. g. Pristupljeno 2007-09-22. 
  10. ^ Appleyard, Bryan (8. 4. 2007). „What took them so long?”. The Sunday Times. Pristupljeno 2007-09-22. 
  11. ^ Salij, Marta (18. 4. 2007). „Just kick the hobbit and don't suffer 'The Children of Hurin'”. Detroit Free Press. Pristupljeno 2008-06-08. 
  12. ^ Giles, Jeff (17. 4. 2007). „The Children of Húrin”. Entertainment Weekly. Arhivirano iz originala 09. 09. 2007. g. Pristupljeno 2007-09-22. 
  13. ^ Crace, John (24. 4. 2007). „The Children of Húrin by JRR Tolkien”. The Guardian. Pristupljeno 2007-09-22. 
  14. ^ Deveson, Tom (15. 4. 2007). „Away with the fairies”. The Sunday Times. Pristupljeno 2007-09-22. 
  15. ^ Grovier, Kelly (27. 4. 2007). „In the name of the father”. The Observer. Pristupljeno 2007-09-22. 
  16. ^ Marshall, Jeremy (14. 4. 2007). „Tolkien, before Bilbo”. The Times. Pristupljeno 2007-09-22. 
  17. ^ „The New York Times: Books-Best-Seller Lists”. The New York Times. 4. 5. 2007. Pristupljeno 2007-05-04. 
  18. ^ a b Italie, Hillel (1. 5. 2007). „Sales soar for new Tolkien novel”. Associated Press. Pristupljeno 2007-11-17. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деца_Хуринова&oldid=27674687”