Dečji krstaški rat
Dečji krstaški rat je naziv za nekoliko fiktivnih i stvarnih događaja koji su se odigrali 1212. godine i koji se sastoje u kombinaciji nekih od sledećih događaja:
- viziju jednog dečaka,
- pohod dece prema južnoj Italiji,
- pokušaj oslobođenja Svete zemlje i
- prodaju dece u ropstvo.
Postoji nekoliko kontradiktornih izveštaja o događaju, a činjenice su i dalje predmet debate među istoričarima.
Dugo prevladavajuće mišljenje uredi
Prema dugo prevadavajućem shvatanju, radi se o jednoj od nekoliko verzija događaja sa sličnom tematikom. Ili u Francuskoj ili u Nemačkoj, izvesni dečak počeo je propovedati tvrdeći da ga je posetio Isus i naložio mu da predvodi sledeći krstaški rat. Nizom navodnih proročanstava i čuda pridobio je značajno mnoštvo sledbenika, uključujući možda čak i 20000 dece. Poveo je svoje sledbenike na jug prema Sredozemnom moru, gde je, smatra se, verovao da će se more rastvoriti kad dođe, kako bi on i njegovi sledbenici mogli nastaviti pohod prema Jerusalimu. No rastvaranje mora se nije dogodilo. Dva trgovca ponudila su prevoz za onoliko dece koliko je moglo stati na sedam brodova. Deca su tada bila ili odvezena u Tunis i prodata u roblje, ili su poginula u brodolomu. Prema nekim izveštajima, deca nikad nisu ni došla do mora, umrevši ranije ili odustavši od pohoda zbog gladi i iscrpljenosti. Nauka je, međutim, pokazala da je ovo dugo prevladavajuće shvatanje više legenda nego činjenica.
Moderna istraživanja uredi
Prema novijim istraživanjima, čini se da su se dogodila dva pokreta tokom 1212: u Francuskoj i u Nemačkoj.[1][2] Sličnosti dvaju spomenutih događaja podstakle su kasnije hroničare da ih spoje u jednu jedinstvenu priču.
U prvom događaju, Nikolas, nemački pastir, predvodio je u rano proleće 1212. jednu grupu kroz Alpe u Italiju. Oko 7000 ljudi pristiglo je u Đenovu kasno u avgustu. No njihovi planovi izjalovili su se kad se voda nije razdvojila kako im je bilo obećano i družina se raspala. Neki su se vratili kući, neki su možda otišli u Rim, a ostali su možda otputovali niz Ronu u Marselj gde su verovatno bili prodati u roblje. Malo ih se vratilo kućama, a ni jedan nije stigao u Svetu zemlju.
Drugi pokret predvodio je „dečak pastir“ imenom Stefan de Kloe nedaleko od sela Šatodin, koji je u junu tvrdio da je dobio pismo od Isusa za francuskog kralja. Privukavši mnoštvo od preko 30.000 sledbenika, zaputio se u Sen Deni gde je viđen kako izvodi čuda. Po zapovesti Filipa II, prema savetu univerziteta u Parizu, masa dece je poslata kućama i većina se razišla. Niti jedan onovremenski izvor ne spominje planove mnoštva na put prema Jerusalimu.
Kasniji hroničari spojili su ove događaje. Nedavna istraživanja sugerišu da saučesnici nisu bili deca, barem ne naročito mlada deca. U ranim godinama 13. veka, družine lutajuće sirotinje počele su se pojavljivati širom Evrope. Ti ljudi bili su pokrenuti ekonomskim promenama onoga vremena, koje su prisilile mnoge seljake u severnoj Francuskoj i Nemačkoj da prodaju zemlju. Ove grupe nazivalo se, na snishodljiv način, imenom pueri (lat. dečaci), slično kao što se ljude u ruralnim područjima Sjedinjenih Američkih Država i danas naziva "country boys" ("seoski momci"). Godine 1212, mladi francuski puer imenom Stjepan i nemački puer imenom Nikolas nezavisno su utvrdili da su imali slična viđenja Isusa. To je rezultovalo stvaranjem grupa lutajućih siromaha, ujedinjenih u verski protestni pokret koji je ovo prisilno lutanje pretvorio u versko putovanje. Pueri su marširali, sledeći krst i poistovećujući svoje putovanje s Isusovim biblijskim putovanjima. Ovo lutanje, međutim, nije bilo nikakav uvod u sveti rat.
Tridesetak godina kasnije, hroničari su pročitali izveštaje o ovim pohodima i preveli "pueri" kao "deca", bez razumevanja upotrebe reči. Tako je rođen Dečji krstaški pohod. Rezultujuća priča oslikava koliko je uvrežen bio koncept krstaštva u mentalitetu ljudi onog vremena - hroničari su naprosto zaključili da su PUERI morali biti krstaši, vraćajući se u svojoj nevinosti temeljima krstaštva karakterističnim za Petra Pustinjaka i skončavši na isti tragični način.
Prema Metjuu Parisu, jedan od vođa „Dečjeg krstaškog pohoda“ postao je „Le Maitre de Hongrie“, vođa Pastirskog krstaškog pohoda 1251.
Izvori uredi
- ^ Raedts, P (1977). „The Children's Crusade of 1213”. Journal of Medieval History. 3.
- ^ Russell, Oswald, "Children's Crusade", Dictionary of the Middle Ages, 1989
