Дивљач у Србији

Divljač u Srbiji
	Fazan
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Mammalia ; Aves

Divljač u Srbiji je veoma raznovrsna i cenjena u celoj Evropi. U divljač spadaju sve životinje koje se love zbog ukusnog mesa. Divljač takođe služi i za odstrel u sportskom lovu. U Srbiji postoji veliki broj vrsta divljači koje su rasprostranjene u brdskim i ravničarskim krajevima. Divljač možemo podeliti na krupnu i sitnu. U krupnu uglavnom spadaju papkari i zveri, dok u sitnu zečevi, glodari, ptice. Krupna divljač je u Srbiji najzastupljenija na području Vojvodine zbog dobro održavanih lovišta kao i bogatog ravničarskog predela.^[1]

Divljač se u životinjskom svetu deli na dve klase, na sisare i ptice.^[2]

Sisari uredi

Jedna od osnovnih karakteristika sisara je telo, koje je najčešće prekriveno dlakom. Sisari, koji naseljavaju naše prostore, dva puta godišnje, u proleće i jesen, linjaju se, odnosno menjaju dlaku. Po dolasku na svet, mladi se hrane mlekom, koje ženke luče iz mlečnih žlezda. Kod jednog broja (papkari, zečevi), mladi progledaju čim dođu na svet i u stanju su da za kratko vreme prate roditelje, dok su kod drugog broja mladi bespomoćni i slepi, progledaju posle izvesnog vremena, a skrovište napuštaju kada ojačaju (zveri, glodari). Sisari se hrane hranom biljnog i životinjskog porekla, koju pomoću zubnog aparata uzimaju i pripremaju je za varenje.^[3] Sisari se dele na: papkare, zveri, zečeve, glodare.

Papkari uredi

Papkari spadaju u sisare, a na području Srbije žive: jelen, jelen lopatar, srna, divlja svinja, divokoza i muflon.^[4]

Jelen uredi

Jelen

Jelen (Cervus elaphus L.) je autohtona vrsta u Srbiji, što znači da je prirodno rasprostranjena u ekosistemima na njenoj teritoriji, i opravdano se može svrstati među biološki i ekonomski vrednije vrste krupne divljači, zajedno sa srnom, divljom svinjom i divokozom.^[5]^[6]

Jelen je skladna životinja, vitkih muskuloznih nogu, izdužene glave, sa strane spljoštenog vrata. Rep je zakržljao, dužine 25 cm. Dlaka je leti žuto-crvenkasta sa svetlom bojom na trbuhu i pri repu, a zimi je zagasitosmeđa. Najbolje razvijena čula kod jelena su čulo njuha, zatim sluha i ukusa, za razliku od čula vida koje je najslabije razvijeno.

Mužjaci polnu zrelost dostižu sa dve godine, ali u parenju najviše učestvuju sa 5-6 godina starosti. Ženke zrelost dostižu u drugoj do treće godine. Jeleni se pare od početka septembra do polovine oktobra meseca, a ukoliko su noći hladne i vreme kišovito, parenje počinje već polovinom avgusta. Karakteristična je rika jelena koja je veoma prodorna, a traje 5-6 nedelja.
Jelen je isključivo biljojed-preživar pa su i vrsta i uzimanje hrane prilagođene tome.^[7]

Jelenska divljač je izrazita divljač krda, sa izuzetkom odraslih košuta u periodu teljenja, kao i mužjaka u periodu parenja. Krda ženki i mužjaka su odvojena, mada je česta pojava prisustva jednogodišnjih mužjaka u krdima košuta.

Trofej jelena je rogovlje, kao i tubasti očnjaci (grandle).

Jelen lopatar uredi

Jelen lopatar je je manji od jelena ritskog, težine je 50-70 retko i do 100 kg. Iznad srednjaka, rogovlje se širi u lopate, po čemu je dobio ime. Boje su svetlosmeđe sa belim pegama po telu, a ponekad je i crne ili potpuno bele boje.

Parenje počinje u oktobru, mesec dana posle početka parenja jelena evropskog. Za vreme parenja, na rikalištima se okupi više mužjaka i u međusobnim borbama može doći do oštećenja rogovlja pojedinih grla. Kaljužanje je za jelene životna potreba, a posebno je izraženo u vreme letnjih meseci, kada su visoke temperature.

Srna uredi

Srna

Srna je najbrojnija i najrasprostranjenija krupna divljač Evrope. Kod nas je zastupljena u Vojvodini i Centralnoj Srbiji.

Srna je skladna i vitka životinja, visine do 75 cm, težine 15-30 kg. Dlaka je leti plameno-crvenkasta, a zimi mrko siva, duža i gušća. Glavna razlika između mužjaka i ženke je rogovlje, koje nose mužjaci. Takođe, kod mužjaka je prisutna bela površina ispod zakržljalog repa u obliku elipse, dok je kod ženke ona oblika obrnutog srca.

Ženke polnu zrelost dostižu u drugoj godini, a mužjaci u trećoj. Srna se leti pari od polovine jula do polovine avgusta, a ako nije parena ili oplođena pari se od oktobra do novembra. Embriotenija je pojava mirovanja zametka u materici kod životinja koje su se parile u letnjem periodu. Zametak se u početku razvija, nakon toga miruje do jeseni kada nastavlja dalji razvoj. Na taj način se srne parene u leto i jesen lane u isto vreme — u maju.

Srne su isključivi biljojedi — preživari. Glavna hrana su im trave i zeljaste biljke. Vrlo je probirljiva i uzima samo najsvežije delove biljke, vrhove lišća i pupoljke.

Srna je teritorijalna vrsta, koja živi u matrijahalnim familijama (ženka ovogodišnja i prošlogodišnja lanad). Mužjaci žive sami. Zimi se grupišu u veća krda od nekoliko desetina jedinki oba pola.

Divlja svinja uredi

Divlja svinja

Divlja svinja ima relativno kratko telo sa izrazitom visinom u grebenu i strmim padom prema sapima. Glava je sa izrazitom dugom njuškom koja se završava pokretnom rilom. Boja dlake varira od svetlo žućkaste do tamnomrke. Odrasli mužjaci se od ženki razlikuju po vidljivim „sekačima”, očnjacima donje vilice, koje kao i „brusače”, zatupaste očnjake gornje vilice, ima i krmača, ali su oni mnogo manji. Težina prevashodno zavisi od uslova ishrane, ili i od predela koji divlja svinja naseljava. U ravničarskim predelima, uz optimalnu ishranu, težina je i do 200 kg, dok u planinskim retko prelazi 120 kg

Parenje divljih svinja traje od septembra do februara. Pri parenju se obrazuju krda od nekoliko krmača (3—5), kome se pridružuje vepar samac i ostaje tu do završetka parenja — bukarenja. Gravidnost krmača traje oko 16 nedelja (115—120 dana). Na svet donose najčešće 3-5 prasadi, mada ima slučajeva i sa 8 do 10.
Divlja svinja je noćna životinja. U slobodnoj prirodi živi u većim ili manjim krdima, izuzev starijih veprova koji žive pojedinačno, a krdu se priključuju u vreme parenja. Ženke takođe žive u krdu, ali ga napuštaju pred parenje.

Divlja svinja je svaštojed, uzima hranu biljnog i životinjskog porekla. Od hrane biljnog porekla jede šumske plodove, krtole, korenje kao i zelene delove biljke. Od hrane životinjskog porekla jede puževe, školjke, jaja šumskih koka, pa i leševe uginulih životinja.

Trofej divljeg vepra predstavljaju zubi, očnjaci — kljove.

Divokoza uredi

Divokoza

Divokoze karakterišu pravi rogovi — tuljaci, koje se ne odbacuju, već rastu tokom celog života. Rogove nose i ženka i mužjak, s tim što su kod ženke nešto manje razvijeni i na vrhu manje povijeni. Visina tela je oko 80 cm, težina odraslih grla je između 20-50 kg, mada jarac može težiti i do 40 kg. Letnja dlaka je svetlosmeđa, a zimska tamnomrka, duža i naziva se osje. Papci su crni, građeni od elastične rožne mase crne boje. Divokoza je uglavnom dnevna životinja, veoma razvijenih čula njuha i vida. Živi u krdima, a predvodnik krda je stara divokoza. Stariji jarci žive usamljeno, a krdu se priključuje u vreme parenja.

Divokoze dostižu polnu zrelost u drugoj, a divojarac u četvrtoj godini. Parenje počinje krajem oktobra, i traje do polovine decembra. Bremenitost traje 21 nedelju, a ženka ojari najčešće jedno, a ređe dva jareta.
Divokoza nije probirljiva životinja, hrani se pretežno pašom, planinskom hranom, pupoljcima, lišćem, a zimi se orijentiše na brst lišajeva i mahovina.

Zveri uredi

Zveri spadaju u sisare, a na području Srbije žive:

Vuk uredi

Vuk

Vuk je široko rasprostranjen na prostorima Srbije. Prisutan je u svim brdsko-planinskim područjima. Vuk je najkrupniji divlji predstavnik familije i roda pasa. Po svojoj spoljašnjosti, podseća na nemačkog ovčara. Međutim u građi tela postoje mnoge razlike. Prvo, lobanja vuka, nešto je šira i krupnija, sa kraćim i široko postavljenim ušima, na koju se nastavlja veoma mišićav vrat i snažno telo sa širokim grudnim košem. Noge su mu dugačke, snažne i završavaju krupnim šapama. Rep je dužine pola metra ravnomerno odlakan. Telo vuka je prekriveno gustom dlakom, čija boja varira u zavisnosti od doba godine i geografske rasprostranjenosti. Uglavnom su zastupljeni crveno-riđi, sivi, žuto-sivi i mrki tonovi. Odrastao primerak dostiže visinu (u grebenu) između 80 i 85 cm, dostiže težinu od 25 do 50 kg.

Vuk je izraziti mesožder, plen mu je najčešće krupni papkar. Međutim, na njegovom jelovniku se mogu naći: lisice, zečevi, sitni glodari, gušteri, žabe, čak i puževi, kao dopunska hrana. Pri izboru plena, najčešće se opredeljuje za onaj do koga lakše dolazi. Stoga je njegov plen uglavnom ranjene i bolesne jedinke, tako da predstavlja pozitivan faktor prirodne selekcije. U nedostatku hrane iz sopstvenog okruženja, plen mu postaju domaće životinje, te je zbog toga omrznut u mnogim našim krajevima posebno u onim u kojima je nesmotrenim uticajem čoveka poremećen prirodni odnos predator — plen.

Vuk je teritorijalna životinja, živi u čoporu sa izraženom hijerarhijom i organizovanim socijalnim životom. Danju se skriva i odmara u nekom gustišu, a napušta ga tokom noći, kada kreće u potragu za hranom.

Parenje počinje u decembru mesecu i traje do februara. Posle 62-64 dana, u periodu mart-april vučica okoti 4-6 mladih. Mladi su tamnomrke boje, nesrazmerno velike glave i u prve dve nedelje su slepi.

Zečevi uredi

Zečevi spadaju u sisare, a na našim prostorima zastupljen je zec.

Zec uredi

Zec

Zec je najrasprostranjenija vrsta divljači. Kod nas su najviše populacije u ravničarskim predelima, u Panonskoj niziji i dolinama velikih reka. U građi zeca dominiraju: izduženo telo, duge uši i duge zadnje noge, prilagođene za bežanje. Sa sivkasto-zeleno-žutom bojom dlake koja varira u odnosu na okolinu, zec ima sposobnost prilagođavanja okolini (mimikrija) koja ga štiti od neprijatelja. Prosečna telesna težina je 3,5-4 kg. Zec je životinja sa pretežno noćnom aktivnošću, slabog je vida, ali zato odličnog sluha. Zec je isključivo biljojed. Najviše voli leguminoze i povrtarske kulture, dok zimi glođe koru mladih voćka i šumskih zasada. Vodu uzima direktno preko biljaka, a može i direktno.

Period parenja najčešće počinje u januaru, mada može i nešto ranije i traje nešto više od devet meseci. Gravidnost traje 40-42 dana i u jednom leglu okoti 1-4 ređe više zečića. Zečica se koti 4-5 puta godišnje i za to vreme okoti 7-11 mladih. U maju i u junu okoti su najbrojniji.

Glodari uredi

Glodari spadaju u sisare, a na području Srbije žive:

Ptice uredi

Glavne karakteristike predstavnika klase ptica su: telo prekriveno perjem, postojanje krila (prednji udovi) koja im omogućavaju letenje, mladi na svet dolaze piljenjem (leženjem) iz jaja, nedostatak zubnog aparata, koji je zamenjen kljunom, pomoću koga ptice uzimaju hranu. Takođe, ptice imaju dobro razvijeno čulo vida (posebno grabljivice) i čulo sluha.^[8]

Prema mestu boravka, prema pticama je izvršena podela na stanarice i selice. Stanarice su sve ptice koje stalno, tokom čitave godine žive na našim prostorima. Eventualne, kraće migracije uslovljene su potragom za hranom. Ptice selice su sve ptice koje kod nas borave u određenom delu godine. U zavisnosti od toga u kojem delu godine borave, selice se mogu podeliti na:

Gnezdarice — Selice gnezdarice u naše krajeve stižu početkom proleća, gnezde se, izvode mlade i početkom jeseni se sele u južne krajeve.
Zimske goste — Selice zimski gosti u našim krajevi borave tokom zime da bi se potom vratile u severne krajeve.
Selice prolaznice — Selice prolaznice, na selidbenom putu samo prolaze kroz naše krajeve, a zadržavaju se radi odmora i uzimanja hrane.

Ptice se dele na:

Koke uredi

Koke spadaju u ptice, a na području Srbije žive:

Guščarice uredi

Guščarice spadaju u ptice, a na području Srbije žive:

Golubovi uredi

Golubovi spadaju u ptice, a na području Srbije žive:

Grabljivice uredi

Grabljivice spadaju u ptice, a na području Srbije žive:^[9]

Sove uredi

Sove spadaju u ptice, a na području Srbije žive:

Pevačice uredi

Pevačice spadaju u ptice, a na području Srbije žive:

svraka
siva vrana
gačac (poljska vrana)
gavran
kreja

Šljukarice i ždralovi uredi

Šljukarice i ždralovi spadaju u ptice, a na području Srbije žive:

Reference uredi

^ Pravilnik o proglašavanju lovostajem zaštićenih vrsta divljači — pravilnik je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije broj 9/12.
^ Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
^ „Divljač u lovištima Lovačkog saveza Centralne Srbije”. www.lovackisavez.rs. Pristupljeno 8. 4. 2020.
^ Stanković S. et al. (1991): Velika ilustrovana enciklopedija lovstva, 2. dopunjeno izdanje, knjiga 1, Beograd : Građevinska knjiga, Novi Sad : Dnevnik.
^ Dragan Gačić, urednik, Jelenska divljač u Srbiji : stanje i mogućnosti, Beograd : Univerzitet, Šumarski fakultet, 2017 (Beograd : Planeta print). — 29 str. : ilustr. ; 10 cm. — (Srbreddeer)
^ Gačić D., Hadži-Pavlović M., Pantelić A., Mladenović S., Ostojić M., Štrbac D., Borota D., Grujović D., Pantić D., Milutinović I., Jerina K., Pokorni B., Nonić D., Filipović M., Kuzmanović Z., Živković M., Simić A., Sofijanić S., Vilotić J., Lazić K. (2017b): Jelenska divljač u Srbiji : stanje i mogućnosti, Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet, Beograd.
^ Gačić D. i sar. (2014): Istraživanje reintrodukcija jelenske divljači u Srbiji i unapređenje gazdovanja novonastalim populacijama, Završni izveštaj, Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet, Beograd, str. 1-101.
^ Rašajski, J. (2017): Sve ptice Srbije. Laguna, Beograd
^ Turio, E. (1976). The ethology of predation. Berlin; New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-07720-8

Литература uredi

Đorović Ana, Kalezić, M: Morfologija hordata. Biološki fakultet, Beograd
Kalezić,M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, Beograd, 2001
Petrov Brigita, Radović, I, Miličić Dragana, Petrov I: Opšta i sistematska zoologija (praktikum sa radnom *sveskom), Biološki fakultet, Beograd, 2000
Petrov Brigita: Skripta za studente molekularne biologije
Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 — struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.

Спољашње везе uredi

Медији везани за чланак Дивљач у Србији на Викимедијиној остави

[1] Pravilnik o proglašavanju lovostajem zaštićenih vrsta divljači — pravilnik je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije broj 9/12.

[2] Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.

[3] „Divljač u lovištima Lovačkog saveza Centralne Srbije”. www.lovackisavez.rs. Pristupljeno 8. 4. 2020.

[4] Stanković S. et al. (1991): Velika ilustrovana enciklopedija lovstva, 2. dopunjeno izdanje, knjiga 1, Beograd : Građevinska knjiga, Novi Sad : Dnevnik.

[5] Dragan Gačić, urednik, Jelenska divljač u Srbiji : stanje i mogućnosti, Beograd : Univerzitet, Šumarski fakultet, 2017 (Beograd : Planeta print). — 29 str. : ilustr. ; 10 cm. — (Srbreddeer)

[6] Gačić D., Hadži-Pavlović M., Pantelić A., Mladenović S., Ostojić M., Štrbac D., Borota D., Grujović D., Pantić D., Milutinović I., Jerina K., Pokorni B., Nonić D., Filipović M., Kuzmanović Z., Živković M., Simić A., Sofijanić S., Vilotić J., Lazić K. (2017b): Jelenska divljač u Srbiji : stanje i mogućnosti, Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet, Beograd.

[7] Gačić D. i sar. (2014): Istraživanje reintrodukcija jelenske divljači u Srbiji i unapređenje gazdovanja novonastalim populacijama, Završni izveštaj, Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet, Beograd, str. 1-101.

[8] Rašajski, J. (2017): Sve ptice Srbije. Laguna, Beograd

[9] Turio, E. (1976). The ethology of predation. Berlin; New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-07720-8

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]