Dofarski rat

Dofarski rat (arap. ثورة ظفار),poznat i kao Omanski građanski rat (arap. الحرب الأهلية العمانية‎‎) je bio vojni sukob tokom 1960-ih i 1970-ih između Omanskih vlasti i njihovih saveznika protiv pobunjenih islamista i komunista koji su se u prvoj fazi rata borili protiv konzervativnog sultana, a posle toga i protiv novog Kabusa ibn Saida el Saida koji je započeo ubrzanu modernizaciju zemlje. Novi sultan je 1970. godine promenio ime države u ,,Sultanat Oman".

Dofarski rat
Omanski vojnik 1970. godine
Vreme April 1963 — 11. mart 1976. Mesto Provincija Dofar, Sultanat Oman Uzrok Pobuna islamista i komunista Ishod Poraz pobunjenika i modernizacija Omana
Sukobljene strane
Oman Iran (od 1972) uz podršku: Abu Dabi Saudijska Arabija Ujedinjeno Kraljevstvo Jordan Egipat Pakistan UAE	DOF (1962-68) NFOOAZ (1968-74) NDFOOAZ (1969-71) NfOO (1974-76) Južni Jemen (1967-76) uz podršku: NR Kina (1967-74) SSSR
Komandanti i vođe
Said bin Tajmur (do 1970) Kabus ibn Said el Said Mohamed Reza Pahlavi	Musalim bin Nafl (do 1968)
Jačina
11.000 4.000 1.000 1 inžinjerski vod	1.800 pobunjenika na vrhuncu
Žrtve i gubici
187 mrtvih i 559 ranjenih 719 mrtvih i 1.404 ranjenih 24 mrtvih i 55 ranjenih	1.400 poginulih, 2.000 zarobljenih (Iranska procena)

Pozadina

Sultanat Maskat i Oman je 1962. godine bio izuzetno nerazvijena zemlja pod vlašću sultana Saida bin Tajmura koji je vladao apsolutistički i uz podršku Ujedinjenog Kraljevstva. Sultan je povrh svega zabranio sva moderna tehnološka dostignuća kako bi održao konzervativni sistem.

Dofar je kao provincija Omana bio podvrgnut ekonomskoj eksploataciji, stanovnici Dofara koji govore različite južnoarabijske dijalekte su bili podvrgnuti većim represijama nego drugi Omanci.

Dofar se nalazi u plodnoj dolini u kojoj se takođe nalaze i gradovi Salala, Mugsail, Taka i Mirbat. U pograničnom pojasu su planine i brda Džebel Dofar. Od juna do septembra svake godine, ove planine su podložni monsunima što dovodi do toga da za razliku od većine Arabijskog poluostrva, Dofar ima gustu vegetaciju koja je većim delom godine izuzetno bujna i zelena.

Početak sukoba

Godine 1962. nezadovoljni plemenski vođa Musalim bin Nafl, osnovao je ,,Dofarski oslobodilački front" (DLF) i dobio podršku Kraljevine Saudijske Arabije koja je u to vreme bila u sukobu sa Omanom zbog kontrole nad oazom Buraimi. Saudijci su pre toga već podržali dve neuspešne pobune u Džebel Ahdaru, u unutrašnjosti Omana tokom 1957-59. Pobunjenici su takođe dobili podršku i proteranog imama Galiba bin Alija koji je predvodio prethodne pobune.

Bin Nafl je zajedno sa svojim ljudima na gotovo epski način prošao Praznu četvrt kako bi došao do Dofara. Tokom decembra 1962. bin Nafl je sa svojim gerilcima izvršio diverzantski napad na britanski vojni aerodrom u gradu Salala, a takođe je napadao vozila i postrojenja naftne industrije ali su se pobunjenici brzo povukli i od strane Saudijaca su bili poslati u Irak kako bi prošli dodatnu gerilsku obuku.

Od 1964. pobunjenici su se koristili taktikom „udari i beži" pa su na taj način napadali posede naftnih kompanija pa čak i državne pošte. Mnogi od pobunjenika „Dofarskog oslobodilačkog fronta" su bili bivši pripadnici sultanove vojske i paravojnih izviđača koji su inspirisani islamizmom odlučili da se odmetnu.

Sultan se oslanjao na „Dofarske snage" koje su brojale svega 60 ljudi regrutovanih od lokalnog stanovništva, a čiji zadatak je bio da održavaju red u toj oblasti. Aprila 1966. članovi ove grupe su pokušali da ubiju sultana Saida bin Tajmura. Ovaj atentat je promenio prirodu konflikta, a sultan se povukao u svoju palatu u gradu Salala nakon čega više nikad nije viđen u javnosti. Ova odluka je doprinela pobunjenicima koji su u narodu razglasili priču kako njihovom zemljom vladaju Britanci preko „nevidljivog sultana". Sultan je takođe pokrenuo veliku ofanzivu protiv pobunjenika, suprotno od savetovanja britanskih vojnih savetnika. Vojska se služila taktikom „traži i uništi" pa su tako mnoga sela u Dofaru bila spaljena, a bunari zatrpani ili uništeni kako bi pobunjenicima bili uskraćeni svi izvori namirnica i vode.

Ohrabreni pokret

Od početka sukoba u Dofaru, Naseristi i drugi levičari iz susednog Protektorata Adena (koji je 1963. podeljen na Protektorat Južne Arabije i federaciju), su podržavali pobunjenike i bili umešani u sukobe. Dva događaja su tokom 1967. bila od ključnog značaja da se Dofarski rat produži i dobije širi zaplet, jedan je bio Šestodnevni rat koji je u Arapskom svetu radikalizovao stavove stanovništva, a drugi je bio povlačenje britanaca iz Adena i osnivanje Južnog Jemena pod kontrolom komunista koji su podržavali pobunu. Od tog trenutka, pobunjenici su dobijali oružje, opremu i namirnice, a takođe i nove borce iz susednog Južnog Jemena. Kampovi za obuku su bili u gradu Havf koji je svega nekoliko milja udaljen od Omanske granice. Time je pobuna dobila elemente komunizma, pobunjenici su izgubili podršku Saudijske Kraljevine ali su dobili podršku socijalističkih država poput NR Kine i SSSR.

Maja 1968 napad jednog bataljona sultanove vojske na selo Defa kod Džabal Kamara je zaustavljen od strane sada već dobro naoružanih, opremljenih i istreniranih pobunjenika.

Na drugom kongresu pobunjeničkog pokreta, u septembru 1968, većina ključnih pozicija je prešla u ruke radikala, a sam pokret je preimenovan u ,,Narodni front za oslobođenje okupiranog Arabijskog zaliva" (PFLOAG). Iskorak ka marksizmu-lenjinizmu im je osigurao podršku Južnog Jemena i NR Kine. Kinezi su brzo podržali pokret PFLOAG jer je bio sastavljen od seljaka, davajući mu jak maoistički kredibilitet. Kinezi su ovo videli i kao priliku da se suprotstave sovjetskom uticaju u Indijskom okeanu pa su brže bolje uspostavili ambasadu u Adenu i stupili u kontakt sa pobunjenicima kako bi ih snabdevali oružjem. Takođe su i instruktori iz Sovjetskog Saveza obučavali pobunjenike gerilskom ratovanju i dodatno ih politički indoktrinirali.

Transformacija pobunjenika, osigurana novim sovjetskim i kineskim naoružanjem i boljim treningom, osiguravala je da PFLOAG postane efektivna oružana sila. Kakogod, ovo je dovelo i do razlaza među pobunjenicima, pa je tako njegov osnivač bin Nafl napustio pokret smatrajući da će komunizam naštetiti narodu i borbenom cilju pobunjenika. Njegov oficir, Said bin Ger je bio među prvim uticajnijim dezerterima koji su prešli na stranu monarhista. Pokret je sada ostao čisto komunistički, a nakon brojnih počinjenih zločina nad civilnim stanovništvom je počinjao da gubi podršku u narodu jer su se zemljoposednici ali i siromašniji slojevi bojali da će im komunisti oteti imovinu i načiniti ih siromašnijima.

Kakogod, borci PFLOAG-a su do leta 1969 zauzeli većinu ruralnih oblasti Dofara, a kontrolisali su i jedini put kroz njega, onaj od Salale do Tumraita na severu. Komunisti su bili odlično naoružani, posedujući puške AK-47, teške mitraljeze, minobacače i višecevne raketne lansere od 122 i 140mm i gotovo neograničene količine municije, za razliku od monarhističkih snaga koje još nisu dobijale gotovo nikakvu pomoć sa strane.

Komunisti su do 1970 kontrolisali celu provinciju Dofar izuzev nekoliko gradova koje su monarhisti čvrsto branili. Odmah je započeta i socijalna revolucija pa je pet istaknutijih šeika bačeno u provaliju sa 200m, ostali zemljoposednici su uglavnom streljani zajedno sa svojim sinovima. Deca do 14 godina su otimana iz seljačkih porodica i slata u Južni Jemen na obuku, a stariji mladići su slati čak i u SSSR ili Kinu na gerilsku obuku i indoktrinaciju.

Monarhističke snage pod komandom sultana su 1968 u Dofaru brojale svega oko 1.000 ljudi, vojnog roka i mobilizavije nije bilo pa se sultan morao oslanjati samo na profesionalnu i plaćenu vojsku koja je pak bila slabo naoružana, uglavnom opremom iz Drugog svetskog rata, poput pušaka Li—Enfild koje su bile zastarele u odnosu na AK-47 koje su komunisti posedovali. Monarhisti su takođe imali manjak municije, a ni obuća ni odeća im nisu bile usklađene za takav teren. Situacija se popravila tek 1969 kada su stare puške zamenjene modernim FN FAL. Jedinice sultanove vojske nisu bile obučavane za borbu protiv gerile pa su izbegavali planinske okršaje i branili su urbane sredine. Takođe nijedan Omanac nije držao čin veći od poručnik-a zbog unutrašnjeg nepoverenja i straha od izdaje. Komunisti su koristili diverzantske trojke dok omanski vojnici nisu mogli da se kreću po planinama u formacijama manjim od čete i bili su ograničeni na prostor Salale sa okolinom. Povremeno eskadrile britanskog RAF-a kao i artiljerijske baterije Jordanske i Omanske vojske su bile angažovane u zaštiti aerodroma u Salali od diverzije ili artiljerijskog napada.

Formirana je još jedna pobunjenička grupa pod imenom ,,Nacionalni demokratski front za oslobođenje Omana i Arabijskog zaliva" (NDFLOAG). Izveli su nekoliko neuspešnih napada nakon čega su uništeni. Ovo je uverilo sultana da je državi potrebno novo rukovodstvo.

Puč

Dana 23. jula 1970 je izveden puč protiv sultana Saida. Puč je izveden gotovo bez krvi, a ranjena su samo dvojica telohranitelja. Sultan je emigrirao u London, a nasledio ga je sin Kabus ibn Said el Said koji je odmah započeo velike socijalne, obrazovne i vojne reforme u državi. Kabus je dobro obrazovan, prvo u Salali kao dečak od strane jednog starog Arapskog učenjaka, a potom je završio i Kraljevsku vojnu akademiju Sandurst, nakon čega je stupio u puk Kameronaca (poznatiji kao Scottish Rifles). Takođe je putovao po Britaniji i upoznao idnustrijske i administrativne centre. Njegov plan u pet tačaka se sastojao iz:

• Generalna amnestija za sve koji su se protivili njegovom ocu
• Kraj arhaičnom statusu Dofara po kojem je bio sultanovo vlasništvo i njegova inkorporacija u sastav države kao južne pokrajine
• Efektivna vojna akcija protiv pobunjenika koji odbiju da se predaju
• Snažni nacionalni program razvoja
• Diplomatska inicijativa kako bi Oman bio priznat kao ravnopravna Arapska država sa svojom vladom i diplomatska izolacija komunističkog južnog Jemena kako bi ga sprečili da dobija podršku iz drugih arapskih zemalja.

Poster sa natpisom ,,Božja ruka uništava komunizam!"

Odmah nakon puča, pripadnici britanskog SAS-a su stigli u Oman kako bi podržali antipobunjeničke aktivnosti. Za poraz komunističkih pobunjenika su identifikovali 4 ključnih tačaka koje je potrebno ispuniti:

• Bolja civilna administracija i kampanja privlačenja stanovništva
• Pametnije okupljanje i sortiranje
• Veterinarska pomoć
• Medicinska pomoć stanovništvu.

Ubrzo su pristigli lekari koji su pomagali narodu i uveravali ga da ih sultan voli i da misli na njih. Britanska vlada je takođe izdvojila i novac kojim je pokrenut Dofarski razvojni program kojim je trebalo privući stanovništvo na stranu države kroz modernizaciju zemlje i bolji životni standard. Komunisti tako nešto nisu mogli da ostvare svojom represivnom ideologijom koja dovodi do ekonomske stagnacije (zaostajanja).

Glavni napor je preduzet kako bi se sprečila komunistička propaganda i njeno širenje. Monarhisti su se služili tradicionalnim i verskim motivima kako bi privukli narod dok su komunisti više pažnje posvećivali materijalnim stvarima. Monarhisti su seljacima delili japanske tranzistore na baterije kako bi slušali vesti. Monarhistička propaganda je bila činjenična i ubedljiva dok su komunisti često preterivali u lažnom izveštavanju preko radio Adena što se seljacima nije dopadalo jer su godinama iskušavali njihovu „pravdu", represiju i pljačku. Državna taktika privlačenja naroda je urodila plodom.

Kontraofanziva monarhista

Jedan korak koji je značajno uticao na tok rata je objava amnestije za pobunjenike koji se predaju i zaštitu njihovih porodica od osvete komunista. Vlast je takođe nudila i novčanu nadoknadu partizanima koji se predaju, uz bonus ukoliko ponesu i oružje sa sobom. Sledeći ideološki razlaz između pobunjenika PFLOAG-a i DLF-a, nekoliko istaknutijih pobunjeničkih vođa je prešlo na stranu monarhista, uključujući i samog bin Nafla i njegovog zamenika Salima Mubaraka koji je komandovao istočnim regionom. Pobunjenici prešli na stranu sultana su formirali paravojnu formaciju „Firkat" koju su dodatno obučavali britanski istruktori. Oni su služili za širenje državne propagande među seljacima imajući u vidu da su i sami poreklom lokalci pa je bilo lakše koristiti njih negoli ljude iz drugih oblasti, a takođe su mnogi od njih imali i rođake u partizanima koje su pozivali na predaju.

Prvi ozbiljniji korak kao uspostavljanju reda i gušenju pobune je preduzet oktobra 1971 sa operacijom „Jaguar" u kojoj je učestvovalo pet jedinica Firkata i dva eskadrona britanskog SAS-a. Nakon teških borbi sa komunistima, zauzeli su enklavu na planini Samhan odakle su mogli dalje napredovati. SAS-ovci su doneli i nova oružja poput osnovnog mitraljeza FN MAG i teškog M2 Brauning koji je uspešno parirao DŠK. Dotad su monarhisti od oružja za podršku posedovali jedino puškomitraljeze BREN.

U međuvremenu, regularne jedinice sultanove vojske su uvećane i i opremljene. Oficiri i podoficiri iz britanske i pakistanske vojske bili su ubačeni u sve jedinice (obično je bilo po 22 britanaca u svakom pešadijskom bataljonu) dok su se Omanski mladići obučavali i školovali kako bi kasnije preuzeli njihove pozicije u Omanskoj vojsci. Britanski specijalisti poput artiljerijskih izvićača su se takođe nalazili u Omanu nekoliko godina.

Monarhističke snage su nastojale da preseku snabdevanje komunistima pa su rastegli front po neprohodonim planinama kako bi sprečili transport oružja i municije iz južnog Jemena. Komunisti su se našli u teškoj situaciji i počeli da pružaju žestok otpor u pokušaju da se izvuku ali su ovog puta monarhisti imali inicijativu i ispunjavali postavljeno.

Omansko kraljevsko vazduhoplovstvo je ojačano nabavkom aviona BAC Strikemaster koji su korišćeni za napad na kopnene ciljeve. Takođe su nabavljeni i helikopteri poput Bel UH-1 Irokvojs Hjui. Helikoptersku podršku za izviđanje su pružali i britanci. 17. aprila 1972 bataljon Omanske vojske je izveo helikopterski desant kako bi zauzeli poziciju Simba pored Sarfaita, na granici sa južnim Jemenom. Oni su zauzeli pozicije sa kojih se kontrolišu partizanski putevi snabdevanja ali nisu uspeli potpuno da ih blokiraju. Zbog otežanog vazdušnog snabdevanja, monarhisti su bili primorani da napuste nekoliko drugih položaja ali je Sarfait ostao u njihovim rukama do kraja rata.

Poraz komunista

Odmah nakon što je NR Kina uspostavila odnose sa Iranom, sva podrška i pomoć Dofarskim partizanima je prekinuta jer je Kina promenila stav o terorizmu kao metodi borbe protiv sovjetskog uticaja.

Kao rezultat raznih mera preduzetih od strane monarhističkih snaga dovele su do toga da komunisti ostanu bez snabdevanja i iz susednog južnog Jemena. Našavši se u teškoj situaciji, komunisti su pokušali napad na grad Mirbat kako bi olakšali svoj položaj, 250 pobunjenika je napalo grad koji je branilo stotinak Firkata i policajaca, kao i jedan odred SAS-a. Napad na grad je zasutavljen uz teške gubitke pobunjenika.

Od tog trenutka, poraz komunista je bio neizbežan i očigledan. Januara 1974, nakon novih podela i dezerterstva, pobunjenički pokret je preimenovan u ,,Narodni front za oslobođenje Omana" Do ovoga je došlo nakon gubljenja podrške Sovjetskog Saveza i NR Kine. U međuvremenu, komunisti su proterani iz oblasti Džabal Kara i Džabal Samhan i potisnuti u zapadne delove Džabal Kamara.

Kao rezultat diplomatske inicijative sultana Kabusa, iranski kralj Mohamed Reza Pahlavi je 1973 odlučio poslati jednu brigadu Iranske vojske od 1.200 vojnika, uključujući i helikoptere za podršku. Iransko vazduhoplovstvo je izvodilo vazdušne udare avionima F-4 fantom. Iranski transportni helikopteri su se pokazali korisnim za snabdevanje izolovanih pozicija monarhista kao što je Simba. Tokom 1974 je Iranska podrška pojačana pa se broj popeo na 4.000 vojnika. Iranci su pokušavali da uspostave novu liniju blokade, ,,Damavand" liniju koja bi dovela do sloma pobunjenika. Snažan otpor komunista i njihova artiljerijska podrška iz južnog Jemena su usporili ovaj plan za nekoliko meseci ali su Iranci na kraju uspeli osloboditi grad Rahkut koji su komunisti godinama koristili kao svoju prestonicu.

Kakogod, komunisti su i dalje pružali otpor. Januara 1975, Omanska vojska je pokušala da zauzme glavnu pobunjeničku logističku bazu u Šeršiti pećinama, napad je prošao neuspešno jer su vojnici upali u zasedu i pretpreli teže gubitke.

Tokom narednih meseci, vojska je zauzela pistu u gradu Defa ali je nije mogla upotrebiti tokom jeseni. Trupe iz južnog Jemena su prešle granicu i direktno pomagale pobunjenicima koji su po prvi put upotrebili i z-v raketne lansere Strela-2. Prerana upotreba ovog oružja im je onemogućila da iskoriste priliku i iznenade monarhističke snage. Takođe, Omansko kraljevsko vazduhoplvostvo je od Jordana nabavilo 31 avion Hoker hanter. Strela-2 je bila mnogo manje efektivna protiv ovih aviona negoli protiv Strikemaster-a.

Oktobra 1975 monarhisti su pokrenuli poslednju ofanzivu. Napad iz Simbe, zamišljen da bude diverzija je ipak bio vrlo uspešan i monarhisti su zauzeli klance i visove na nadmorskim visinama od 900m i izbili na obale kod Dalkuta i konačno odsekli pobunjenike od granice sa južnim Jemenom. Dok su Iranci napredovali prema glavnom štabu i Šeršiti pećinama, još jedan Omanski bataljon je napredova iz Defa preteći da opkoli preostale komuniste u Džabal Kamaru. Hoker hanter avioni Omanskog kraljevskog vazduhoplovstva su izveli vazdušni napad na pozicije artiljerije u južnom Jemenu. U narednih nekoliko meseci, preostali komunisti su se predali ili su ubijeni. Monarhisti su pobedu proglasili januara 1976 ali su se manji incidenti nastavili i kasnije sve do 1979 kada je ubijen i poslednji odmetnik.

Literatura

• Akehurst, John (1982). We won a war. M. Russell. ISBN 978-0-85955-091-8. 
• Allen, Calvin H.; Rigsbee, W. Lynn (2000). Oman under Qaboos: From Coup to Constitution, 1970-1996. Routledge. ISBN 978-0-7146-5001-2. 
• Beckett, Ian; Pimlott, John (1985). Armed Forces & Modern Counter-insurgency. New York: St. Martin's. ISBN 978-0-312-00449-1. 
• Fiennes, Ranulph (1976). Where soldiers fear to tread. New English Library. ISBN 978-0-450-02903-5. 
• Gardiner, Ian (2006). In the Service of the Sultan. Pen and Sword Military. ISBN 978-1-84415-467-8. 
• Halliday, Fred (1974). Arabia without Sultans. Penguin. 
• Jeapes, Tony (1980). SAS Operation Oman. London: William Kimber. ISBN 978-0-7183-0018-0. 
• Marschall, Christin (2003). Iran's Persian Gulf Policy: From Khomeini to Khatami. ISBN 978-0-415-29780-6. 
• Takriti, Abdel Razzaq (2013). Monsoon Revolution: Republicans, Sultans, and Empires in Oman, 1965-1976. Oxford University Press. ISBN 9780199674435. 
• White, Rowland (2011). Storm Front. Bantam Press. ISBN 9780593064344. 

Spoljašnje veze

• GlobalSecurity.org
• British contribution
• Walter C. Ladwig III, "Supporting Allies in Counterinsurgency: Britain and the Dhofar Rebellion," Small Wars & Insurgencies, Vol. 19, No. 1 (March 2008). str. 62–88.
• "The United Kingdom's last hot war of the Cold War: Oman, 1963-75" by Marc DeVore