Википедија

Dnjepar (grad)

град у Украјини

Dnjepar (ukr. Дніпро, rus. Днепр), ranije poznat kao Dnjepropetrovsk (rus. Днепропетровск, ukr. Дніпропетровськ) i pre toga kao Jekaterinoslav (rus. Екатеринослав), grad je u Ukrajini, u Dnjepropetrovskoj oblasti. Prema proceni iz 2012. u gradu je živelo 999.577 stanovnika. Dnjepar je četvrti po veličini grad u Ukrajini.

Dnjepar
ukr. Дніпро, rus. Днепр
Dnjepar
Zastava
Zastava
Grb
Grb
Administrativni podaci
Država Ukrajina
OblastDnjepropetrovska oblast
Osnovan1776.
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2012.999.577 (procena)
 — gustina2.568 st./km2
Geografske karakteristike
Koordinate48° 28′ 03″ S; 35° 02′ 23″ I / 48.467554° S; 35.039701° I / 48.467554; 35.039701
Vremenska zonaUTC+2 (EET), leti UTC+3 (EEST)
Aps. visina52 - 188 m
Površina405 km2
Dnjepar na karti Ukrajine
Dnjepar
Dnjepar
Dnjepar na karti Ukrajine
Ostali podaci
GradonačelnikBoris Filatov
Poštanski broj49000
Registarska oznakaAE, KE / 04
Veb-sajt
dniprorada.gov.ua

Udaljen je oko 390 kilometara[1] jugoistočno od ukrajinske prestonice Kijeva na reci Dnjepar, u centralno-istočnom delu Ukrajine. Dnjepar je administrativni centar Dnjepropetrovske oblasti i vanteritorijalni administrativni centar Dnjepropetrovskog rejona. Ima oko milion stanovnika (procena za 2018. godinu).

Arheološki nalazi sugerišu da prvi utvrđeni grad na teritoriji današnjeg Dnjepara verovatno datira iz sredine 16. veka.[2]

Poznat kao Jekaterinoslav (rus. Екатериносла́в, ukr. Катериносла́в) do 1925. Grad je formalno pripao Rusiji za vreme vladavine ruske carice Katarine Velike (rus. Екатерина, po kojoj je dobio ime) u 1787. godini kao administrativno središte novostečenih velikih teritorija carske Novorosijske gubernije, uključujući i one koje je Rusiji ustupilo Osmansko carstvo prema Kučukkainardžijskom miru (1774). Grigorij Potemkin prvobitno je grad zamislio kao treći glavni grad Ruske imperije,[3] nakon Moskve i Sankt Peterburga. Preimenovan je u Dnjepropetrovsk 1926. godine, postao je vitalni industrijski centar Ukrajinske SSR, jedan od ključnih centara nuklearne, namenske, i svemirske industrije Sovjetskog Saveza. Konkretno, u njemu je sedište Južmaša, glavnog zavoda za dizajn i proizvodnju svemirskih i balističkih raketa. Zbog vojne industrije funkcionisao je kao zatvoreni grad[nb 1] do 1990-ih. Dana 19. maja 2016. godine, Vrhovna rada Ukrajine je promenila zvanično ime grada iz Dnjepropetrovsk u Dnjepar.[4]

Dnjepar je moćni centar ukrajinskog biznisa i politike i rodni je grad mnogih važnih ličnosti u zemlji. Veliki deo ukrajinske politike i dalje se definiše nasleđima Leonida Kučme, Pavla Lazarenka i Julije Timošenko, čije su političke karijere započele u Dnjepropetrovsku.

Geografija uredi

 
Pogled iz vazduha na Dnjepar. Reka Dnjepar, leva i desna obala grada i brojni mostovi koji se mogu videti.

Grad je izgrađen uglavnom na obe obale Dnjepra, na ušću Samare u Dnjepar. U petlji velikog meandra, Dnjepar menja svoj tok sa severozapada da bi južnije, a kasnije i jugo-zapadno nastavio kroz Ukrajinu, na kraju prolazeći kroz [[Herson gde se konačno uliva u Crno more.

Danas su i severna i južna obala dom raznih industrijskih preduzeća i proizvodnih pogona. Aerodrom se nalazi oko 15 km jugoistočno od grada.

Središte grada je izgrađeno na desnoj obali koja je deo Dnjeprske visoravni, dok je leva obala deo Dnjeparske nizije. Stari grad se nalazi na brežuljku koji je nastao kao rezultat promene toka reke na jug. Promena smera reke uzrokovana je blizinom Azovske visoravni koji se nalazi jugoistočno od grada.

Jedna od gradskih ulica, Prospekt Akademika Javornickog, povezuje dve glavne arhitektonske celine grada i predstavlja važnu saobraćajnicu kroz centar, koja uz prigradske radijalne putne sisteme, pruža neke od najvažnijih saobraćajnih veza za područje prigradskog i međugradska putovanja.

Klima uredi

Prema Kepenovoj klasifikaciji klimata, u Dnjepru vlada umerenokontinentalna klima (Dfa/Dfb).[5] Snežne padavine su češće u brdima nego u nižim područjima grada. Grad ima četiri različita godišnja doba: hladne, snežne zime, vruća leta, i dva relativno vlažna prelazna perioda. Međutim, prema drugim šemama (poput bioklimatskog sistema Salvadora Rivasa-Martineza), Dnjepar ima gornjoumerenu bioklimu i pripada umerenom kseričnom stepskom termoklimatskom pojasu, zbog velike evapotranspiracije.[6] Tokom leta, u Dnjepru je veoma toplo (prosečna dnevna temperatura u julu je od 24° do 28 °C, čak ponekad i toplije od 32° do 36 °C. U maju su zabeležene temperature od čak 36 °C (97 °F). Zima nije tako hladna (srednja dnevna temperatura u januaru je od -4° do 0 °C, ali kada nema snega i vetar jako duva, subjektivni osećaj je da je izuzetno hladno. Mešavina snega i kiše pada obično u decembru.

Najbolje vreme za posetu gradu je kasno proleće (kraj aprila i maja), i rano u jesen: septembar, oktobar, kada gradska stabla požute. Ostala vremena uglavnom su suva praćena povremenim pljuskovima.[7]

"Međutim, grad karakteriše značajno zagađenje vazduha industrijskim emisijama." [8] Pojedinci smatraju „ozbiljno zagađen vazduh i vodu“ i navodno „ogromna opustošena područja“ Dnjepra i Donjecka ekološkom krizom.[9] Iako nije navedeno gde se tačno u Dnjepru mogu sresti takve oblasti.[9]

Klima Dnjepra
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 12,3
(54,1) 		17,5
(63,5) 		24,1
(75,4) 		31,8
(89,2) 		36,1
(97) 		37,8
(100) 		39,8
(103,6) 		40,9
(105,6) 		36,5
(97,7) 		32,6
(90,7) 		20,6
(69,1) 		16,3
(61,3) 		40,9
(105,6)
Srednji maksimum, °C (°F) −1,0
(30,2) 		0,0
(32) 		6,0
(42,8) 		15,2
(59,4) 		22,1
(71,8) 		25,6
(78,1) 		28,0
(82,4) 		27,4
(81,3) 		21,5
(70,7) 		13,8
(56,8) 		5,2
(41,4) 		0,2
(32,4) 		13,7
(56,7)
Prosek, °C (°F) −3,7
(25,3) 		−3,4
(25,9) 		1,8
(35,2) 		9,6
(49,3) 		16,1
(61) 		19,8
(67,6) 		22,1
(71,8) 		21,4
(70,5) 		15,5
(59,9) 		8,9
(48) 		2,0
(35,6) 		−2,3
(27,9) 		9,0
(48,2)
Srednji minimum, °C (°F) −6,1
(21) 		−6,3
(20,7) 		−1,6
(29,1) 		4,9
(40,8) 		10,6
(51,1) 		14,6
(58,3) 		16,7
(62,1) 		15,8
(60,4) 		10,7
(51,3) 		5,0
(41) 		−0,5
(31,1) 		−4,7
(23,5) 		4,9
(40,8)
Apsolutni minimum, °C (°F) −30,0
(−22) 		−27,8
(−18) 		−19,2
(−2,6) 		−8,2
(17,2) 		−2,4
(27,7) 		3,9
(39) 		5,9
(42,6) 		3,9
(39) 		−3,0
(26,6) 		−8,0
(17,6) 		−17,9
(−0,2) 		−27,8
(−18) 		−30,0
(−22)
Izvor: Pogoda i klimat

Istorija uredi

Toponim uredi

Vremenom je Dnjepar postao poznat po više imena:

  • Jekaterinoslav 1776–1782, ponovo preimenovan 1783–1797.
  • Novorosijsk 1797–1802.
  • Jekaterinoslav 1802–1918.
  • Sičeslav 1918–1921. (nezvanično ime)[10]
  • Jekaterinoslav / Katerinoslav 1918–1926.
  • Dnjepropetrovsk 1926–2016.
  • Dnjepar 2016–danas

Naziv "Katarinoslav" pronađen je na nekim mapama iz 19. veka.[11]

U nekim anglofonskim medijima grad je bio poznat i kao Raketni grad (eng. "Rocket City").[12]

U 1918. godini, Centralno veće Ukrajine predložilo je promenu imena grada u Sičeslav, međutim, to nikada nije usvojeno.[13]

Godine 1926. grad je preimenovan po komunističkom vođi Grigoriju Petrovskom.[14][15] Zakon o dekomunizaciji iz 2015. godine zahtevao je preimenovanje grada,[14] i 19. maja 2016. ukrajinski parlament je usvojio zakon kojim je zvanično preimenovan grad u Dnjepar .[4][nb 2][nb 3]

Srednji vek uredi

 
Statue u blizini Istorijskog muzeja, avenija Akademika Javornickog

Manastir su osnovali vizantijski monasi na Manastirskom ostrvu, verovatno u 9. veku (870. godine). Tatari su uništili manastir 1240. godine.[21]

Početkom 15. veka tatarska plemena koja su živela na desnoj obali Dnjepra proterana su od strane Velike kneževine Litvanije. Sredinom 15. veka Nogajci (koji su živeli severno od Azovskog mora) i Krimski kanat napali su ove zemlje. Veliko kneževina Litvanija i Krimski kanat uspostavili su granicu duž Dnjepra, a dalje istočno od reke Samare (Dnjepar), tj. kroz današnji grad Dnjepar. Upravo se u to vreme pojavila nova sila: slobodni ljudi, kozaci. Kasnije su postali poznati i kao Zaporoški kozaci (Zaporožje – zemlje južno od Pridniprovja, u prevodu "Zemlja izvan ruba"). Ovo je bilo razdoblje racija i borbi koje su prouzrokovale znatnu nestabilnost i depopulaciju na tom području, a oblast je postala poznata kao Kumanska stepa.

Rano moderno doba uredi

Vidi još: Državna zajednica Poljske i Litvanije
 
Okolna naselja pre osnivanja Jekaterinoslava
 
Mapa tvrđave Kodak koja je izgrađena 1635. godine

Arheološka otkrića jasno ukazuju na to da je prvi utvrđeni grad u današnjem Dnjepru verovatno izgrađen sredinom 16. veka.[2][22] Poljska vlada je 1635. godine izgradila tvrđavu Kodak iznad Dnjeparskih brzaca kod Kodakija (na jugoistočnoj periferiji modernog Dnjepra) delom i zbog povećanog rivalstva u regionu između Poljske, Turske i Krimskog kanata,[22] a delom zbog održavanja kontrole nad aktivnostima kozaka (tj. za suzbijanje kozačkih napadača i sprečavanje seljaka da se isele iz tog područja).[23] U noći između 3. i 4. avgusta 1635. godine, kozaci Ivana Sulima iznenada su zarobili tvrđavu, spalivši je i iskasapivši garnizon od oko 200 zapadnoevropskih plaćenika pod Žanom Marionom.[23] Utvrdu je obnovio francuski inženjer Gijom de Boplan[24] za poljsku vladu 1638. godine i imao je plaćenički garnizon.[23] Kodak su Zaporoški kozaci zarobili 1. oktobra 1648. godine, i u njemu su držali svoju vojsku do 1711. kada su ga srušili prema Prutskom sporazumu.[25] Danas su vidljivi ostaci ruševina utvrđenja Kodak. Trenutno postoji projekat obnove i stvaranja turističkog centra i parka-muzeja.[25]

Po Andrusovskom sporazumu, zemlje Zaporoškog Siča (oko tvrđave Kodak) bile su pod zajedničkom kontrolom Ruske Imperije i Državne zajednice Poljske i Litvanije. Državna zajednica se odrekla svoje kontrole nad tim područjem potpisivanjem Ugovora o trajnom miru iz 1686. godine i, tako, predala Zaporožje Rusiji.

U 1688. godini Zaporoški kozaci i tatarske snage bezuspešno su pokušale da unište ruske trupe u gradskoj Bogorodičinoj tvrđavi (izgrađenoj po nalogu ruskog cara), ali su na kraju uništile samo nezaštićeni donji grad.[2] Kozaci su 1711. godine izbacili ruske trupe iz grada prema Prutskom sporazumu, ovog puta u savezu sa Tatarima i Osmanskim carstvom.[2] Dve tvrđave na teritoriji buduće ukrajinske metropole, tvrđava Kodak i Bogorodičina tvrđava, sravnjene su u skladu sa sporazumom sa Rusima.

Sredinom 1730-ih ruske trupe su se vratile u Bogorodičinoj tvrđavi.[2]

Zaporoško selo Polovicija osnovano je krajem 1760-ih, između naselja Starog i Novog Kodaka. Nalazilo se na mestu današnjeg centra grada zapadno od četvrti Centralnog terminala i pijace Ozjorka .[26]

Kozaci i ruska vojska borili su se protiv Osmanskog carstva for control of za kontrolu nad ovim područjem u Rusko-turskom ratu. Kučukkainardžijski mir je okončao ovaj rat u julu 1774. godine, a u maju 1775. ruska vojska je uništila Zaporoški Sič, čime je eliminisana politička autonomija Kozaka. Knez Grigorij Potemkin je 1775. godine postavljen za guvernera Nove Rusije, a nakon uništenja Zaporoškog Siča, počeo je da osniva gradove u regionu i privlači doseljenike.

Osnivanje Katarininog grada uredi

Vidi još: Novomoskovsk (Ukrajina)
 
Mapa Jekaterinoslava, 1885[nb 4]
 
Spomenik Katarini Velikoj u Jekaterinoslavu (1840–1920)
 
Glavna pošta, 1870
 
Grigorij Potemkin
 
Jekaterinoslavska avenija, 1910
 
Crkva u Dnjepru

Pre 1926. godine grad koji se danas zvao Dnjepar bio je poznat kao Jekaterinoslav, što bi se otprilike moglo tumačiti kao "slava Katarini", što se odnosilo na Katarinu Veliku, koja je vladala kao imperatorka od 1762. do 1796. (Ukrajinska pravoslavna crkva povezuje bivše gradsko ime sa svetom Ekaterinom Aleksandrijskom (oko 287—305).[27][28] Prema jednom izveštaju, grad je osnovan 1787. godine[2] (za zvaničnu godinu osnivanja određena je 1776. u 1976. godini kako bi se udovoljilo generalnom sekretaru KPSS Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Leonidu Brežnjevu[2]) kao administrativni centar obnovljene ruske Azovske gubernije (osnovana 1775).

Prvobitni grad Jekaterinoslav osnovao je 1777. godine azovski guverner Vasilij Aleksejevič Čertkov (na funkciji 1775-1781) Po nalogu Grigorija Potemkina,[29] ne na trenutnoj lokaciji, već na ušću reke Kilčen u Samari kod Lošakivke, severno od Dnjepra.[29] Grad je nazvan u čast ruske carice Katarine Velike.[29] Do 1782. godine grad je imao 2.194 stanovnika.[29] Međutim, lokacija je bila loše odabrana - izvorske vode su grad pretvorile u močvaru.[26][29] Naselje tamo kasnije je preimenovano u Novomoskovsk (današnji Novomoskovsk).[30]

Katarina Velika je 22. januara 1784. potpisala carske Ukaze izjavljujući sledeće: "Gubernijski grad pod imenom Jekaterinoslav imaće bolje pogodnosti na desnoj obali Dnjepra kod Kajdaka" (rus. "gubernskomu gorodu pod nazvaniem Ekaterinoslav bыtь po lučšeй udobnosti na pravoй storone reki Dnepr u Kaйdaka…").[29] Izgradnja je započela na mestu Zaporoškog naselja Polovice koje je postojalo od 1740-ih.[29] Ovde su zimovali kozački oficiri Mikita Korž, Lazar Hloba i drugi.[29]

Svečano polaganje temelja Jekaterinoslava kao središta jJekaterinoslavskog vicekraljevstva održano je 20. maja 1787. godine na brdu gde je sada Žovtnevski trg.[29] Stanovništvo Jekaterinoslav-Kil'čena prebačeno je (prema nekim izvorima) na novo mesto. Potemkin je imao izuzetno ambiciozne planove za grad. U projektovanju i izgradnji grada učestvovali su ugledni ruski arhitekti Ivan Starov, Vasilij Stasov, Andreian Zaharov.[29] Razvoj grada počeo je duž Dnjepra na dve suprotne obale razdvojene dubokim rečnim koritom.[29] Bio je dugačak oko 25 do 30 km, a uključivao je [26] Preobraženjsku katedralu (tvrdnja da je bila zamišljena kao najveća na svetu verovatno je rezultat pogrešnog tumačenja Potemkinove reference na baziliku Svetog Pavla u Rimu i baziliku Svetog Petra.[30]), univerzitet (nikad izgrađen), botanička bašta na Manastirskom ostrvu i široke ravne avenije kroz grad, a 1790. godine u brdovitom delu grada podignuta je Potemkinova kneževska palata po nacrtu Ivana Starova.[29] Kamen temeljaca katedrale položili su carica Katarina II i austrijski car Jozef II Habzburški, tokom Katarininog putovanja na Krim[31] 20. maja 1787, što je označeno kao službeni datum osnivanja grada. Ipak, katedrala kako je prvobitno zamišljena nikada nije bila izgrađena. Mesto za Potemkinovu palatu kupljeno je od penzionisanog kozačkog dazala (pukovnika) Lazara Hlobe, koji je bio vlasnik većeg dela zemlje u blizini grada. Deo vrtova Lazara Hlobe i dalje postoji i danas se zove Hlobin park.[26]

Usled još jednog Rusko-turskog rata koji je izbio krajem 1787. godine, birokratskih odlaganja, loših izgradnji i krađa dovelo je da bude izgrađeno manje od prvobitnog plana. Izgradnja je prestala nakon smrti Potemkina (1791) i njegovog sponzora, carice Katarine (1796), koju je nasledio njen sin car Pavle I - poznat po otvorenoj antipatiji prema majčinim politikama i poduhvatima. Planovi su preispitani i nastavljeni. Veličina katedrale je smanjena, a izgradnja je završena tek 1835. godine.

Počeci industrijskog centra uredi

Godine 1794. u gradu je počela da radi velika manufaktura, finansirana iz državne blagajne, koja se sastojala od dve fabrike: fabrike tkanina koja je ovde prebačena iz grada Dubrovnjeg iz Mogiljovske gubernije zajedno sa radnicima i kmetovima i fabrika svilenih čarapa koja je prebačena iz sela Kupavna kod Moskve.[29] Radnici fabrike svilenih čarapa kupljeni su na aukciji za 16.000 rubalja.[29] U 1797. godini u fabrici tkanina radilo je 819 stalnih radnika među kojima je bilo 378 žena i 115 dece.[29] U fabrici čarapa veći deo radnika činile su žene.[29] Ti radnici su živeli u barakama koje su se nalazile na mestu današnjeg Jezerskog trga i uz Dnjeprov nasip, gde se kasnije razvilo fabričko naselje.[29] Tim fabrikama dodeljeno je i 1,186 muškaraca, uglavnom seljaka, koji su se nastanili uz Mokru Suru gde se kasnije formiralo Sursko-Litovsko naselje.[29] Većina zgrada tih fabrika bile su sagrađene od drveta po nacrtu ruskog arhitekte Fjodora Volkova.

Uslovi rada u tim fabrikama kao i tokom početnog razvoja grada bili su teški.[29] Na stotine ljudi je umiralo od hladnoće, gladi i preopterećenja.[29] Čak je i sam Potemkin bio primoran da prizna tu činjenicu.[29] Fabrike nisu uvek plaćale svoje radnike na vreme i često su smanjivale isplate.[29] Izveštaj fabrike od 26. marta 1797. ukazivao je na "neadekvatan" smeštaj radnika.[29] Bile su to brzo napravljene barake pogodne samo za letnje doba.[29]

Od 1797. do 1802,[29] grad je ruski car Pavle I Petrovič preimenovao u Novorosijsk,[29] kada je postao administrativni centar Novorosijske gubernije, a nakon toga, do 1925. godine Jekaterinoslavske gubernije.

Tek 1832. godine u gradu je osnovana mala fabrika za livenje gvožđa Zaslavski, koja je postala prva takva kompanija.[29] Fabrika je zapošljavala samo 15 radnika.[29]

Uprkos izgradnji mosta na Dnjepru 1796. godine i rastu trgovine početkom 19. veka, Jekaterinoslav je ostao mali sve do 1880-ih, kada je izgrađena železnica i počela industrijalizacija grada.[32] Bum su izazvala dva čoveka: Džon Hjudž, velški biznismen koji je 1869–1872 izgradio fabriku gvožđe u sadašnjem Donjecku (tadašnja Juzovka) i razvio Donjecki rudnik uglja,[26] i ruski geolog Aleksandar Pol, koji je otkrio gvozdenu rudu u Krivom Rogu 1866. godine, tokom arheoloških istraživanja.[26]

Donjeck ugalj je bio neophodan za topljenje sirovog gvožđa iz rude Krivog Roga, stvarajući potrebu za železnicom koja bi povezala Juzovku i Krivi Rog. Dozvola za izgradnju železnice data je 1881. godine, a otvorena je 1884. Železnica je prešla Dnjepar kod Jekaterinoslava. Grad je brzo rastao, pojavila su se nova predgrađa: Amur, Nižnodniprovsk i fabrička područja. U 1897. godini Jekaterinoslav je postao treći grad u Ruskom carstvu koji je imao električne tramvaje. Viša rudarska škola otvorena je 1899. godine, a do 1913. prerasla je u Rudarski institut.[26]

Ruski poraz u Rusko-japanskom ratu 1905. godine, između ostalog, rezultirao je raširenim pobunama protiv vlasti u mnogim mestima Rusije, a Jekaterinoslav je bio jedno od glavnih žarišta.[33] Desetine ljudi je ubijeno, a stotine su ranjene. Nastao je talas antisemitskih napada.[26]

Od 1902. do 1933. godine, istoričar Zaporoških kozaka, Dmitrij Javornicki, bio je direktor Muzeja Dnjepar, koji je kasnije dobio ime po njemu. Pre svoje smrti 1940. godine, Javornici je napisao Istoriju grada Jekaterinoslava, a rukopis je ležao dugo godina neobjavljen. Objavljena je tek 1989. nakon Gorbačovovih reformi.

 
Grand hotel Ukrajina, na uglu ulice Korolenko i avenije Akademik Javornicki. Pjotr Fetisov, arhitekta, izgradio je hotel kao apartmansku zgradu Vladimira Hrenikova 1910–1914. Zgrada je izgorela 1943, a obnovio ju je 1943. Vladimir Zujev.[34]

Ukrajinski rat za nezavisnost uredi

Nakon ruske Februarske revolucije 1917. godine, Ekaterinoslav je postao grad u sastavu autonomne Ukrajinske Narodne Republike pod vladom Centralne Rada. U novembru 1917. boljševici su digli pobunu i na kratko vreme preuzeli vlast. Nemačka vojska je 5. aprila 1918. preuzela kontrolu nad gradom.[35] A prema sporazumu iz februara 1918. iz Bres-Litovska između Ukrajinske Narodne Republike i Centralnih sila postao je deo Ukrajinske NR.[36] Grad je doživeo okupaciju od strane nemačke i austrougarske vojske koje su bile saveznice ukrajinskog hetman Pavela Skoropadskog i pomogle mu da zadrži vlast u zemlji.

U vreme vlade ukrajinskog Direktorata, na čelu sa Simonom Petljurom, grad je imao česte periode promene vlasti. Tako su grad držali anarhisti Nestora Mahna, a potom Denjikinova Dobrovoljačka vojska. Vojne operacije Crvene armje, koja je stigla sa severa, zauzele su grad 1919. godine, i uprkos pokušajima ruskog generala Vrangela 1920. godine, on nije uspeo da se domogne Jekaterinoslava. Rat je okončan sledeće godine.

Sovjetski Savez i Nacistička vladavina uredi

Vidi još: Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika
 
Grad je preimenovan u čast ukrajinskog komunističkog vođe Grigorija Petrovskog

Grad je preimenovan po komunističkom vođi Ukrajine Grigoriju Petrovskom 1926. godine.[15][37] Petrovski je kasnije bio uključen u organizaciju Golodomora.[15]

Dnjepropetrovsk je bio pod nacističkom okupacijom od 26. avgusta 1941.[38] do 25. oktobra 1943..[39] Kao deo Holokausta, u februaru 1942. Ajnzacgrupa D je tokom četiri dana smanjila jevrejsko stanovništvo grada sa 30.000 na 702.[40]

Zatvoreni grad uredi

Još jula 1944. godine, Državni komitet odbrane u Moskvi odlučio je da na mestu predratne fabrike aviona izgradi veliku fabriku vojnih mašina u Dnjepropetrovsku. Decembra 1945. hiljade nemačkih ratnih zarobljenika počelo je izgradnju i izgradilo prve hale i prodavnice u novoj fabrici. To je bilo osnova Dnjepropetrovske fabrike automobila.

 
Gradsko pozorište ruske drame "Gorki" izgrađeno je tokom staljinističkog perioda.

Josif Staljin predložio je specijalnu tajnu obuku za visoko kvalifikovane inženjere i naučnike da postanu specijalisti za raketnu konstrukciju.

Godine 1954. uprava ove automobilske fabrike otvorila je tajni dizajnerski biro sa nazivom "Južno" za konstrukciju vojnih raketa i raketnih motora. Stotine talentovanih fizičara, inženjera i dizajnera mašina preselilo se iz Moskve i drugih velikih gradova Sovjetskog Saveza u Dnjepropetrovsk da bi se pridružilo ovom dizajnerskom birou. Godine 1965. tajni pogon br. 586 prebačen je u Ministarstvo za opštu mašinsku izgradnju SSSR-a. Sledeće godine ova fabrika zvanično je promenila naziv u "Južna fabrika mašinogradnje" ili u skraćenom ruskom, jednostavno "Južmaš".

 
SS-18 Satan raketa "Južnog dizajnerskog biroa"

Prvi „generalni konstruktor“ i šef dizajnerskog biroa „Južno“ bio je Mihail Jangel, istaknuti naučnik i izvanredni dizajner svemirskih raketa, koji je upravljao ne samo dizajnerskim biroom, već celokupnom fabrikom od 1954. do 1971. godine. Jangel je dizajnirao prve moćne rakete i svemirska vojna oprema za sovjetsko Ministarstvo odbrane.

U 1951. godini fabrika Južno započela je proizvodnju i testiranje novih vojnih raketa. Domet ovih prvih projektila bio je samo 270 kilometara. Do 1959. sovjetski naučnici i inžinjeri razvili novu tehnologiju i kao rezultat toga, dizajnerski biro Južno (KBJu - na ruskom skraćenica) pokrenuo je novi projekat za proizvodnju mašina praveći balističke rakete. Pod vođstvom Jangela, KBJu je proizveo tako snažne raketne motore, da je domet tih balističkih projektila bio praktično bez ograničenja. Tokom šezdesetih godina 20. veka ovi snažni raketni motori korišćeni su kao lansirna vozila za prve sovjetske svemirske brodove. Za vreme Makarovog rukovodstva, Južmaš je projektovao i proizveo četiri generacije raketnih kompleksa različitih tipova. Tu su obuhvaćena svemirska lansirna vozila Kosmos, Ciklon-2, Ciklon-3 i Zenit. Pod vođstvom Jangelovog naslednika V. Utkina, KBJu je stvorio jedinstveni svemirski raketni sistem pod nazivom Energija-Buran. Južmašovi inženjeri proizveli su 400 tehničkih uređaja kojim su lansirani u veštačke satelite (Sputnjik). Po prvi put u svetskoj svemirskoj industriji, Dnjepropetrovska raketna fabrika organizovala je serijsku proizvodnju svemirskog satelita (Sputnjik 1). Do 1980-ih, ova fabrika je proizvela 67 različitih svemirskih brodova, 12 svemirskih istraživačkih kompleksa i četiri odbrambena svemirska raketna sistema.

Ovi sistemi su se koristili ne samo u isključivo vojne svrhe u Ministarstvu odbrane, već i u svemirskim istraživanjima, za globalne radio i televizijske mreže i za ekološko praćenje. Južmaš je inicirao i sponzorisao međunarodni svemirski program socijalističkih zemalja, nazvan Interkosmos. Uoči raspada Sovjetskog Saveza, KBJu je imao 9 redovnih i aktivnih članova Sovjetske akademije nauka, 33 redovnih profesora i 290 naučnika sa doktoratima. Oni su dodeljivali naučne diplome i predsedavali prestižnom postdiplomskom školom u KBJu, koja je privlačila talentovane studente fizike iz celog SSSR-a. Više od 50.000 ljudi radilo je u Južmašu. Krajem 1950-ih, Južmaš je postao glavni sovjetski centar za projektovanje i proizvodnju različitih tipova raketnih kompleksa. Sovjetsko ministarstvo odbrane uključilo je Južmaš u svoje strateške planove. Vojni raketni sistemi proizvedeni u Dnjepropetrovsku postali su glavna komponenta tek osnovanih sovjetskih raketnih snaga strateške namene.

Prema savremenicima, Južmaš je bio poseban entitet unutar sovjetske države. Nakon dužeg perioda takmičenja sa moskovskim centrom raketne konstrukcije V. Čelomej (naslednik Koroljova), projekti raketa Južmaša pobedili su 1969. Od tada su vođe sovjetskog vojnog industrijskog kompleksa preferirali raketne modele Južmaša. Krajem 1970-ih ova fabrika je postala glavni centar za projektovanje, konstrukciju, proizvodnju, testiranje i upotrebu strateških i svemirskih raketnih kompleksa u Sovjetskom Savezu. Generalni dizajner i direktor kompanije Južmaš nadgledao je rad brojnih istraživačkih instituta, dizajnerskih centara i fabrika širom Sovjetskog Saveza od Moskve, Lenjingrada i Kijeva, do Voronježa i Jerevana. Sovjetska država obezbedila je milijarde sovjetskih rubalja za finansiranje projekata Južmaša.

Zvanično, Južmaš je proizvodio poljoprivredne traktore i specijalnu kuhinjsku opremu za svakodnevne potrebe, poput mašina za sečenje ili sokovnika za civilna sovjetska domaćinstva. U zvaničnim izveštajima za širu publiku nije bilo podataka o proizvodnji raketa ili svemirskih brodova. Međutim, stotine hiljada radnika i inženjera u gradu Dnjepropetrovsku radili su u ovom pogonu, a članovi njihovih porodica (oko 60% gradskog stanovništva) znali su za "pravu proizvodnju" kompanije Južmaš. Ova raketna postrojenja postala su značajan faktor u trci u naoružanju tokom hladnog rata. Zbog toga je sovjetska vlada odobrila tajnost KGB-a o Južmašu i njegovim proizvodima. Prema odluci sovjetske vlade, grad Dnjepropetrovsk je zvanično zatvoren za strane posetioce 1959. Nijednom državljaninu strane zemlje (čak ni socijalističke) nije bilo dopušteno da poseti grad ili okrug Dnjepropetrovska. Nakon kasnih pedesetih, obični sovjetski ljudi su nazivali Dnjepropetrovsk "raketnim gradom." Tek za vreme perestrojke, Dnepropetrovsk je 1987. ponovo otvoren za strance.

U nezavisnoj Ukrajini uredi

U junu 1990. godine,[41] žensko odeljenje za pritvor u zatvoru u Dnjepropetrovsku uništeno je u zatvorskim neredima. U narednih deset godina, žene pod istragom u Dnjepropetrovskoj oblasti bile su ili u pritvoru u zatvoru 4 u Krivom Rogu, ili u „pritvorskim blokovima“ u Dnjepropetrovsku, što je u suprotnosti sa ukrajinskim zakonom "O pritvoru". Putovanja iz Krivog Roga trajala su do šest sati u specijalnim železničkim vagonima sa rešetkama. Neke zatvorenice su to morale da urade 14 ili 15 puta. Nakon pritužbi ombudsmana (Nina Karpačeva), šef Ukrajinskog državnog zatvora (Vladimir Levočkin) dogovorio je da se finansiraju za obezbeđivanje ženskih ćelija za pritvor u zatvoru u Dnjepropetrovsku, što je olakšalo život 15.000 zatvorenica bez zatvora u avgustu 2000.[42]

U 2005. godini, najmoćniji predstavnik „Dnjepropetrovske frakcije“ u ukrajinskoj politici bio je Leonid Kučma, bivši predsednik Ukrajine i bivši visoki rukovodilac Južmaša.

U junu i julu 2007, Dnjepropetrovsk je doživeo talas nasumičnih serijskih ubistava koje su mediji nazvali delom "Dnjepropetrovskih manijaka ".[43] U februaru 2009. tri mladića osuđena su za svoje učešće u 21 ubistvu i brojnim drugim napadima i pljačkama.[44]

Dana 27. aprila 2012. godine, četiri bombe eksplodirale su u blizini četiri tramvajske stanice u Dnjepropetrovsku, ranivši 26 ljudi.

Tokom regionalne državne demonstracije Evromajdan 2014. godine, protesti protiv predsednika Viktora Janukoviča održani su i u Dnjepropetrovsku.[45] Dana 26. januara, 3.000 aktivista protiv Janukoviča pokušalo je da zauzme zgradu lokalne regionalne državne uprave, ali nije uspelo.[46][47][48][49][50] To se ogledalo u slučajevima nereda[51] i prebijanja demonstranata.[52][53] Guverner Dnjepropetrovska Kolesnikov nazvao je demonstrante protiv Janukoviča "ekstremno radikalnim razbojnicima iz drugih regiona".[54] Dva dana kasnije oko 2.000 zaposlenih u javnom sektoru sazvalo je neodređeni skup u znak podrške vladi Janukoviča.[55] U međuvremenu, zgrada vlade bila je ojačana bodljikavom žicom.[55][56][57] Dana 19. februara 2014. dogodio se sukob demonstranata i policije u blizini Regionalne državne uprave.[58] 22. februara 2014, nakon još jednog obračuna sa demonstrantima u blizini Regionalne državne uprave Dnjepropetrovsk, gradonačelnik Ivan Kuličenko napustio je Janukovičevu Partiju regiona "radi mira u gradu".[59] Istovremeno, Gradsko veće Dnjepropetrovska obećalo je da će podržati „očuvanje Ukrajine kao jedinstvene i nedeljive države“, mada su neki članovi pozvali na separatizam i federalizaciju Ukrajine.[59] Gradsko veće je takođe odlučilo da gradski trg Lenjina preimenova u "Trg heroja nezavisnosti".[59] U zgradi Regionalne državne uprave demonstranti su uništili portret Viktora Janukoviča.[59] Janukovič je 22. februara 2014. svrgnut sa vlasti, nakon nasilnih događaja u Kijevu.[60]

Prema medijskim izveštajima, Dnjepropetrovsk je bio relativno miran tokom proruskih nemira 2014. godine u Ukrajini, pri čemu su demonstranti proruske Federacije bili brojniji od onih koji su se suprotstavili spoljnoj intervenciji.[61][62] U martu 2014. gradski trg Lenjina preimenovan je u "Trg heroja nezavisnosti" u čast ljudima ubijenih za vreme Evromajdana.[62][63] Skinuta je statua Lenjina na trgu.[62][64] U junu 2014. godine uklonjen je još jedan Lenjinov spomenik i zamenjen je spomenikom Ukrajinskoj vojsci koja se borila u Ratu na istoku Ukrajine.[65][66]

Kako bi bio u skladu sa zakonom o dekomunizaciji iz 2015. godine, grad je preimenovan u Dnjepar u maju 2016. godine, po reci koja teče kroz grad.[4][14]

Uprava grada uredi

Gradom Dnjeprom upravlja gradsko veće Dnjepra. To je gradska opština koja je u svojoj oblasti označena kao poseban okrug.

Administrativno je grad podeljen na gradske četvrti. Trenutno ih je 8. Avijatorske, naselje gradskog tipa koje se nalazi u blizini Međunarodnog aerodroma Dnjepar, takođe je deo opštine Dnjepar.

Skupština Gradskog veća čini zakonodavnu granu administracije, čime je efektivno čini gradskom „skupštinom“ ili upravom. Opštinsko veće se sastoji od 12 izabranih članova, koji su izabrani za predstavljanje određenog okruga u gradu na period od četiri godine. Trenutni savet izabran je 2015. Savet ima 29 stalnih komisija koje igraju važnu ulogu u nadzoru grada i njegove trgovine.

Dnjepar ima pet jednodomnih parlamentarnih biračkih okruga u gradu, kroz koje se članovi parlamenta (poslanici) biraju da predstavljaju grad u Radi. Na poslednjim opštim izborima (2014) pobedili su PPB i nezavisni kandidati. U svim okruzima grada pobedio je opozicioni blok, unija svih političkih snaga koje nisu podržale Evromajdan.

U poslednjim decenijama grad je generalno podržavao kandidate koji pripadaju Partiji regiona i (1990-ih) Komunističkoj partiji Ukrajine na nacionalnim i lokalnim izborima. Ista situacija je bila i na predsedničkim izborima, uz snažnu podršku Leonidu Kučmi i Viktoru Janukoviču. Nakon Evromajdana 2014. godine, događaja koji su uključivali masovne demonstracije i sukobe u centralnom gradu, regioni su izgubili uticaj, a Dnjepropetrovsk je podržao Petra Porošenka. Na ukrajinskim lokalnim izborima 2015. Boris Filatov iz patriotskog UKROP-a[67] izabran je za gradonačelnika Dnjepra.[68]

Dnjepar je takođe sedište regionalne lokalne uprave pod kontrolom Dnjepropetrovske oblasne Rade. Guverner oblasti je predsedavajući u Dnjepropetrovskoj vladi, a imenuje ga predsednik Ukrajine.

Gradske četvrti uredi

 
Administrativna podela grada
 
Zgrada gradske opštine Dnjepra
 
Zgrada Dnjepropetrovske regionalne uprave
 
Glavna pošta u Dnjepru
 
Pridnjeprovska elektrana
Code Naziv četvrti Godina osnivanja Površina (ha) Br. stanovnika u 2006.
1 Amur-Nižnjodnjeprovski 1918/1926 7,162.6 154,400
2 Ševčenkivski 1973 3,145.2 152,000
3 Sobornji 1935 4,409.3 169,500
4 Industrijalni 1969 3,267.9 132,700
5 Centralni 1932 1,040.3 67,200
6 Čečelivski 1933 3,589.7 120,600
7 Novokodacki 1920 10,928 157,400
8 Samarski 1977 6,683.4 77,900

Pet od osam gradskih četvrti preimenovano je krajem novembra 2015. godine u skladu sa zakonima dekomunizacije.[69]

Stanovništvo uredi

Prema proceni iz 2012. godine u gradu živi oko milion ljudi. U 2011. godini, prosečna starost stanovnika grada bila je 40 godina. Broj muškaraca opao je nešto više od broja žena. Prirodni priraštaj stanovništva u Dnjepru neznatno je veći od rasta u Ukrajini uopšte.

Između 1923. i 1933. godine ukrajinski procenat stanovništva Dnjepropetrovska povećan je sa 16% na 48%. To je bilo deo nacionalnog trenda.[70]

Demografija
1979.1989.2001.2012.
1.066.016[71]1.177.897[71]1.065.008[71]999.577[71]
Godina Etnička grupa Strani
građani 		Ref.
Rusi Ukrajinci Jevreji Poljaci Nemci
1887 47,200 17,787 39,979 3,418 1,438 1,075 [72]
1887 42.6% 16.0% 36.1% 3.1% 1.3% 1.0% [72]
1904(?) 52% 40% 4.5% [73]
Etnička grupa 1926[74] 1939[75] 1959[76] 1989[77] 2001[77] 2017[78]
Ukrajinci 36.0% 54.6% 61.5% 62.5% 72.6% 82%
Rusi 31.6% 23.4% 27.9% 31.0% 23.5% 13%
Jevreji 26.8% 17.9% 7.6%  3.2% 1.0%
Belorusi 1.9% 1.9% 1.7% 1.0%

U istraživanju od juna do jula 2017. godine, 63% stanovnika je izjavilo da kod kuće govori ruski, 9% je govorilo ukrajinski, a 25% podjednako govorilo ukrajinski i ruski.[78]

Ista anketa je objavila sledeće rezultate za religiju odraslih stanovnika.[78]

Arhitektura uredi

Dnjepar je primarno industrijski grad sa oko milion ljudi, kao takav, razvio se u veliko urbano središte tokom proteklih nekoliko vekova, da bi danas postao četvrti najveći ukrajinski grad.

 
Istorijski muzej Javornicki

Odmah nakon osnivanja, Dnjepar ili, kako je tada bio poznat, Jekaterinoslav počeo se razvijati isključivo na desnoj obali Dnjepra. Grad se isprva radijalno razvijao od središnje tačke koju je pružala Preobraženjska katedrala. Preferirane su neoklasične građevine od opeke i kamena i grad je počeo poprimati izgled tipičnog evropskog grada tog doba. Od ovih zgrada mnoge su sačuvane u starijoj gradskoj četvrti Sobornji.[79] Među najznačajnijim građevinama ove epohe su Preobraženjska katedrala i izvestan broj zgrada u okolini oko prospekta Akademika Javornickog, uključujući Hrenikovu kuću. U narednih nekoliko decenija, sve do Oktobarske revolucije 1917. godine, grad se nije mnogo promenio u izgledu i preovlađujući arhitektonski stil ostao je stil neoklasicizma. Značajne građevine sagrađene u doba koje je prethodilo usponu boljševika na vlast i uspostavljanju komunističke Ukrajine, a kasnije i njene apsorpcije u Sovjetski Savez, su: glavna zgrada Dnjeparske politehnike, koja je sagrađena 1899-1901,[80] zgrade nekadašnje gradske Dume u secesionističkom stilu,[81] Nacionalni istorijski muzeja Dnjepropetrovsk i Regionalna bolnica Mečnikov. Ostale građevine tog doba koje nisu odgovarale tipičnom arhitektonskom stilu vremena u Dnjepropetrovsku uključuju:[82] Grand Hotel Ukrajinu, železničku stanicu Ruskog preporoda (tada rekonstruisanu),[83] i zgradu Astoriju na prospektu Akademika Javornickog u secesionističkom stilu.

 
Staljinistička arhitektura se stapa sa post-modernizmom Dnjepropetrovskog trgovačkog i zabavnog centra[84]

Staljinistička arhitektura (monumentalni sovjetski klasicizam) dominira u centru grada.[85] Kada su boljševici preuzeli vlast u Dnjepropetrovsku, grad je postepeno očišćen od carskih spomenika i monumentalna arhitektura lišena je grba i drugog nesocijalističkog simbolizma. U 1917. godini spomenik Katarini Velikoj koji je stajao ispred Rudarskog instituta zamenjen je spomenikom ruskom akademiku Mihailu Lomonosovu.[86] Kasnije, zbog oštećenja iz Drugog svetskog rata, veliki broj zgrada je rekonstruisan. Glavna železnička stanica, na primer, lišena je pseudoruskog izgleda i redizajnirana je u stilu staljinističkog socijalizma,[87] dok je Grand Hotel Ukrajina preživeo rat, ali je kasnije redizajniran, a krov je rekonstruisan u tipičnom francuskom mansardnom stilu, za razliku od ukrajinskog baroka predratne ere. Ostale teško oštećene zgrade najčešće su bile rušene i zamenjene novim građevinama.[88] Ovo je jedan od glavnih razloga zašto je veliki deo centralne avenije Dnjepropetrovska, prospekt Akademika Javornickog, dizajniran u stilu staljinističkog socijalnog realizma.[89] Mnoge predrevolucionarne zgrade takođe su rekonstruisane kako bi odgovarale novim ciljevima. Na primer, Trgovački institut cara Nikolaja II u Dnjepropetrovsku rekonstruisan je da služi kao administrativni centar za Dnjepropetrovsku oblast, funkciju koju obavlja do danas. Ostale zgrade, poput Potemkinove palate, predate su proletarijatu, u ovom slučaju studentskom savezu Dnjeprovskog nacionalnog univerziteta Olesa Gončara.

Nakon Staljinove smrti i imenovanja Hruščova, koji je rane radne godine proveo u Ukrajini, za sekretara partije, industrijalizacija Dnjepropetrovska postala je još veća, pa je u gradu otvorena fabrika raketa Južno. Pored nje otvorene su i mnoge druge fabrike, posebno metalurška i teška postrojenja.[90] U ovom trenutku Dnjepropetrovsk je postao jedan od najvažnijih proizvodnih gradova u Sovjetskom Savezu, proizvodeći mnogo robe od sitnih predmeta poput vijaka i usisivača do komada motora aviona i balističkih raketa. Kao rezultat ove industrijalizacije, unutrašnja predgrađa grada postajala su sve zagađenija i postepeno su ih davala velikim, neuglednim industrijskim preduzećima. U isto vreme počeo je intenzivni razvoj leve obale grada i zapadnih predgrađa kao novih stambenih područja.[90] Kuće za stanare niskog budžeta iz doba Hruščova (Hruščovkovke) zamenjene su visokim montažnim stambenim blokovima (slično nemačkom Platenbausu). U 1976. godini veliki monumentalni kip Grigorija Petrovskog postavljen je na trg ispred gradske stanice.[91] Ovu statuu je uništila besna rulja početkom 2016. godine.[92]

Grad je danas karakterističan po svojoj mešavini arhitektonskih stilova, a veliki deo centra grada čine prerevolucionarne zgrade u raznim stilovima, staljinističke zgrade i konstruktivistička arhitektura, dok su stambeni četvrti često sastavljene od estetski jednostavnog, tehnički zastarelog stambenog fonda iz sovjetske ere. Uprkos tome, grad ima veliki broj „privatnih sektora“, jer se tradicija izgradnje i održavanja individualnih odvojenih kuća nastavila do danas.

Od nezavisnosti Ukrajine 1991. godine i ekonomskog razvoja koji je usledio, na periferiji grada je izgrađen niz velikih komercijalnih i poslovnih centara.

 
Panoramski pogled na stari deo grada

Krajem novembra 2015. godine oko 300 ulica, i 5 od 8 gradskih četvrti i jedna stanica metroa preimenovane su u skladu sa zakonima dekomunizacije.[69]

Ekonomija uredi

 
Dnjiproavia Embraer ERDž 145

Dnjepar je glavni industrijski centar Ukrajine. Poseduje nekoliko objekata namenjenih teškoj industriji koji proizvode širok spektar proizvoda, uključujući liveno gvožđe, raketne nosače, valjani metal, cevi, mašine, različite rudarske kombajne, poljoprivrednu mehanizaciju, traktore, trolejbuse, frižidere, različite hemikalije i mnogo drugih. Najpoznatija i najstarija (osnovana u 19. veku) je Metalurška fabrika nazvana po Petrovskom. Grad takođe ima velike fabrike za preradu hrane i fabrike lake industrije. Mnoge fabrike šivanja i odevanja rade za Francusku, Kanadu, Nemačku i Veliku Britaniju, koristeći najsavremenije tehnologije, materijale i dizajn. Dnjepar je takođe dominirao u vazduhoplovnoj industriji od 1950-ih, konstrukcioni biro Južno i Južmaš bili su poznati po stručnjacima širom sveta. U 2018. godini privatna vazduhoplovna kompanija sa sedištem u Teksasu "Fajrflaj Aerospejs" otvorila je istraživački i razvojni (R&D) centar u Dnjeparu radi razvoja mala i srednja raketne nosače za komercijalna lansiranja u orbitu.[93]

Metali i metalurgija su osnovna industrija grada u pogledu proizvodnje. Zaposlenost u gradu je koncentrisana u velikim preduzećima. Metalurška preduzeća nalaze se u gradu i čine preko 47% njegove industrijske proizvodnje. Ova preduzeća važni su doprinos gradskom budžetu i izvoze 80% svoje proizvodnje, što je značajan doprinos ukrajinskoj deviznoj rezervi. Dnjepar je glavni centar uvoza stranih dobara koji ulaze u regiju i prosečno je obuhvatao 58% uvoza cele regije između 2005. i 2011. godine. Pošto su se ekonomski uslovi još više poboljšali u 2010. i 2011. godini, registrovana nezaposlenost je pala na oko 4.100 do kraja 2011.

Dnjiproavia, aviokompanija, ima svoje sedište na Međunarodnom aerodromu Dnjepropetrovsk.[94] Glavni akcionar aviokompanije je kompanija ukrajinsko-izraelski biznismena Igor Kolomojski, "Privatgrup", globalna poslovna grupacija, sa sedištem u gradu i grupisana oko "Privatbanke". "Privatgrup" kontroliše hiljade kompanija iz gotovo svake industrije u Ukrajini, Evropskoj uniji, Gruziji, Gani, Rusiji, Rumuniji, Sjedinjenim Državama i drugim zemljama. Čelik, nafta i gas, hemikalija i energija su sektori najvažnijeg uticaja i stručnosti grupe. Ni jednim kapitalom grupe ne trguje se javno na berzi. Vlasnici i osnivači Privatgrupe su rodom iz Dnjepra i tu su izgradili celu karijeru. "Privatbank", jezgro grupacije, najveća je komercijalna banka u Ukrajini. Američki časopis za reviziju "Global finans magazin" u martu 2014. godine je proglasio „najboljom bankom u Ukrajini za 2014“, dok je britanski magazin "Banker" u novembru 2013. godine istu banku nazvao "bankom 2013. u Ukrajini".

"Privatgrup" je u poslovnom sukobu sa "Interpajpom", takođe sa sedištem u Dnjepru. Uticajna metalurška kompanija je osnovana i u većinskom je vlasništvu lokalnog poslovnog oligarha Viktora Pinčuka. Još jedna kompanija sa sedištem u Dnjepru je "ATB-Market". Kompanija poseduje najveću nacionalnu mrežu maloprodajnih objekata. U ekonomiji grada Dnjepra dominira sektor trgovine na veliko i malo, koji je u 2010. godini činio 53% proizvodnje nefinansijskih preduzeća.

Godina Fabrike
i plantaže 		Zaposleni Obim proizvodnje[95] Ref.
rublje U 2007. £
u milionima 		U 2007. USD
u milionima
1880 49 572 1.500.000 £10.5 m $21 m [72]
1903 194 10.649 21.500.000 £177.5 m $355 m [72]
Godina Preduzeće Zarada [95][96] Ref.
rublje U 2007. £
u milionima 		U 2007. USD
u milionima
1900 1.800 40.000.000 £328.7 m $658 m [73]
1940 622 1.096.929.000 £2.120.3 m $4.242 m [72]

Transport uredi

Lokalni prevoz uredi

 
Prospekt Akademika Javornickog, centralna avenija Dnjepar, sadrži zeleni pešački bulevar i tramvajsku liniju

Glavni oblici javnog prevoza u Dnjepru su tramvaji, autobusi, električni trolejbusi i maršrutke—privatni minibusevi. Pored ovoga, u gradu posluje veliki broj taksi firmi, a mnogi stanovnici imaju privatna vozila.

Gradske opštinske saobraćajnice takođe trpe iste probleme sa finansiranjem kao i tramvaji, a mnogi od njih su u veoma lošem tehničkom stanju. Nije neuobičajeno da se na mnogim manjim putevima Dnjepra naiđe na vrlo velike rupe. Glavni putevi i autoputevi su boljeg kvaliteta. Poslednjih godina situacija se, međutim, popravlja, kupljeni su noviji polovni tramvaji od nemačkih gradova Drezden i Magdeburg,[97] i veliki broj puteva, uključujući ulice Šmit i Moskovsku, rekonstruisan je savremenim tehnikama izgradnje puteva.[98]

 
Šema sistema metroa Dnjepra

Dnjepar takođe ima metro, otvoren 1995. godine, koji se sastoji od jedne linije i 6 stanica.[99] Zvanični planovi iz 1980. za četiri različite linije nikada nisu sprovedeni u delo.[100] U 2011. godini metro je prebačen u opštinsko vlasništvo u nadi da će mu to pomoći da osigura kredit od Evropska banka za obnovu i razvoj.[101] U 2011. godini planovi su predviđali proširenje tri stanice, Teatralne, Centralne i Muzejne, koje su trebale da bude završene 2015. godine.[102] Ali otvaranje ovih stanica je više puta odlagano i najavljeno je da će se otvoriti 2023. godine.[103][104]

Prigradski prevoz uredi

 
Most koji povezuje desnu i levu obalu grada.

Dnjepar ima nekoliko autoputa koji prolaze kroz grad. Najpopularnije rute su iz Kijeva, Donjecka, Harkova i Zaporožja. Tranzit kroz grad je takođe dostupan. Od 2011. godine grad je započeo izgradnju južne gradske obilaznice, što će omogućiti da se automobilski saobraćaj odvija oko centra grada. Očekuje se da će to poboljšati kvalitet vazduha i smanjiti problem transporta teških teretnih kamiona koji prolaze kroz centar grada.

Najveća autobuska stanica u istočnoj Ukrajini nalazi se u Dnjepru, odakle autobusne linije idu širom zemlje, uključujući neke međunarodne rute do Rusije, Poljske, Nemačke, Moldavije i Turske. Nalazi se u blizini centralne gradske železničke stanice.

U letnjem periodu, postoje neke rute dostupne gliserima na reci Dnjepar, dok se razni turistički brodovi na putu niz reku (Kijev-Herson-Odesa) obično zaustavljaju u gradu. Rečna luka Dnjepar nalazi se u blizini područja oko centralne železničke stanice, na obali reke. To je dobar primer konstruktivističke arhitekture iz kasnog perioda Sovjetskog Saveza.

Železnički saobraćaj uredi

Grad je velika železnička raskrsnica, sa mnogim dnevnim linijama koje saobraćaju iz istočne Evrope i ka njoj, kao i sa mnogim domaćim linijama.

Postoje dve železničke stanice, Holovnji (glavna stanica) i Locmanska (južna stanica).

Dva ekspresna prevoza putnika svakodnevno saobraćaju između Kijeva i Dnjepra pod nazivom 'Kapital Ekspres'. Ostale dnevne usluge uključuju prigradske vozove do gradova i sela u okruženju Dnjepropetrovske oblasti. Većina vozova na dugim relacijama teže se kretati noću kako bi smanjili količinu dnevnih sati provedenih u putovanju svih putnika.

Domaće veze postoje između Dnjepra i Kijeva, Lavovaa, Simferopolja, Odese, Ivano-Frankovska, Truskaveca, Donjecka, Harkova i mnogi drugi manji ukrajinski gradovi, dok međunarodne linije, između ostalog, povezuju Dnjepar sa Minskom u Belorusiji, Moskovskom stanicom Kurski i Vitebskom stanicom u Sankt Peterburgu u Rusiji, Bakuom u Azerbejdžanu, i bugarskim primorskim letovalištem Varnom.

Aviosaobraćaj uredi

Grad opslužuje Međunarodni aerodrom Dnjepropetrovsk IATA DNK, koji je svakodnevno povezan sa evropskim i srednjoistočnim gradovima. Nalazi se na 15 km jugoistočno od centra grada.

Rečni transport uredi

 
Terminal Dnjeprovske rečne luke

Grad ima rečnu luku koja se nalazi na levoj obali Dnjepra. Postoji i železnička teretna stanica.

Obrazovanje uredi

 
Nacionalni univerzitet Olesa Gončara jedan je od vodećih ustanova visokog obrazovanja u Ukrajini. Osnovana je 1918. godine.

Postoje 163 obrazovne ustanove među kojima su škole, gimnazije i internati. Za decu predškolskog uzrasta postoje 174 ustanove, takođe i mnoge vanškolske ustanove, kao što je centar vanškolskog rada. Osamdeset i sedam institucija koje su priznate na svim ukrajinskim i regionalnim nivoima. U istraživanju od juna do jula 2017. godine, odrasli ispitanici su prijavili sledeće obrazovne nivoe:[78]

  • 1% osnovno ili nepotpuno srednje obrazovanje
  • 13% opšte srednje obrazovanje
  • 46% srednjoškolsko stručno obrazovanje
  • 39% univerzitetsko obrazovanje (uključujući nepotpuno univerzitetsko obrazovanje)

Dnjepropetrovsk je 2006. godine bio domaćin Svukrajinske olimpijade iz informacionih tehnologija, u 2008. učestvovali su u polufinalu za matematiku, a 2009. u polufinalu u programiranju. U gradu je osnovana omladinska grupa 'Eksperiment', organizacija koja promoviše povećanu kulturnu svest među Ukrajincima.

Visoko obrazovanje uredi

Dnjepar je glavni obrazovni centar u Ukrajini i dom je dva od deset najboljih ukrajinskih univerziteta: Nacionalnog univerziteta Olesa Gončara i Nacionalni tehnički univerzitet Politehnika. Sistem visokoškolskih ustanova povezuje 38 institucija u Dnjepru, među kojima su 14 od IV i III nivoa akreditacije i 22 od I i II nivoa akreditacije. U 2012. godini Nacionalni rudarski institut bio je na 7. mestu, a Nacionalni univerzitet O. Gončar na 9. mestu među najboljim visokoškolskim ustanovama na listi "TOP-200 Ukrajine".

 
Glavna zgrada NAcionalnog tehničkog univerziteta Politehnika

Na donjoj listi nalazi se spisak svih trenutnih državnih visokoškolskih ustanova (nisu obuhvaćeni nezavisna pododeljenja drugih univerziteta sa sedištem u Dnjeparu).

  • Dnjeprovski nacionalni univerzitet Olesa Gončara osnovan je 1918. godine. Danas je univerzitet od nacionalnog značaja i sastoji se od 20 fakulteta, 80 specijalizacija, 43 laboratorija i naučno-istraživačkih instituta.
  • Pridnjeprovska Državna akademija za fizičku kulturu i sport
  • Dnjeprovska Politehnika
  • Nacionalna metalurška akademija Ukrajine – osnovana 1899. godine.
  • Ukrajinski državni hemijsko-tehnološki univerzitet
  • Dneprovski Državni univerzitet za unutrašnje poslove
  • Univerzitet za carinu i finansije
  • Pridnjeprovska Državna akademija građevinarstva i arhitekture
  • Nacionalni univerzitet za železnički saobraćaj
  • Dnjeparski poljoprivredni univerzitet
  • Univerzitet Alfred Nobel
  • Medicinska akademija Dnjepar jedna je od najstarijih obrazovnih ustanova u Ukrajini koja obuhvata 6 fakulteta i skoro 60 odseka.
  • Institut međuregionalne akademije za ljudske resurse
  • Dnjeparski regionalni institut Predsedničke akademije državne službe Ukrajine
  • Institut za pripremu industrijskih stručnjaka

Trenutno oko 55.000 studenata studira u Dnjeparu, od čega je značajan broj studenata dolazi sa strane.

Kultura uredi

 
Brjanska crkva Dom orgulja i kamerne muzike

Atrakcije uredi

 
Ulaz u park Tarasa Ševčenka

Grad ima mnoštvo pozorišta (kao i operu) i muzeje koja privlače brojne turiste, uključujući Nacionalni istorijski muzej Dmitro Javornicki. Tu je i nekoliko parkova, restorana i plaža.

Glavne ulice grada nosile su imena marksističkih heroja za vreme sovjetske ere. Nakon zakona o dekomunizaciji iz 2015. godine, one su preimenovane.[14][69]

Centralna saobraćajnica poznata je kao prospekt Akademika Javornickog, široki i dugački bulevar koji se proteže od istoka ka zapadu kroz centar grada. Osnovan je u 18. veku, a delovi njegovih zgrada su pravi ukras grada. U srcu grada je Trg Soborna, koji obuhvata veličanstvenu katedralu izgrađenu naredbom Katarine Velike 1787. godine.

Na trgu se nalaze neke neverovatne građevine: Istorijski muzej, diorama "Bitke na Dnjepru (Drugi svetski rat)", kao i park u kome se može odmarati tokom vrućeg leta. Spuštajući se niz grad do Dnjepra, stiže se u veliki park Tarasa Ševčenka (koji se nalazi na desnoj obali reke) i na Manastirsko ostrvo. Ovo ostrvo je jedno od najzanimljivijih mesta u gradu. U 9. veku vizantijski monasi su ovde osnovali manastir.

Nekoliko oblasti su zadržale svoj istorijski karakter: čitava Centralna avenija, neki blokovi ulica na glavnom brdu (deo Nagorne) između Puškinovog prospekta i nasipa, i delovi u blizini Globe (ranije poznat kao park Čkalov do preimenovanja) i parka Ševčenka su nepromenjeni 150 godina.

Reka Dnjepar održava klimu blagom. Vidljiva je sa mnogih tačaka u Dnjepru. Sa bilo kojeg od tri brda u gradu se pruža pogled na reku, ostrva, parkove, periferiju, obale i druga brda.

U sovjetska vremena nije bilo potrebe za gradnjom nebodera u gradu. Glavne industrije radije su locirale svoje kancelarije u blizini svojih fabrika i daleko od centra grada. Većina novih kancelarijskih zgrada izgrađene su u istom arhitektonskom stilu kao i stare zgrade. Međutim, jedan broj pokazuje moderniju estetiku, a neke kombinuju dva stila.

Sport uredi

 
Utakmica bendija u Dnjepru

Nekadašnji fudbalski klub Dnjipro (ugašen u 2019. godini) nastupao je u Premijer ligi i bio finalista UEFA Lige Evrope 2014/15.. Dva puta je osvojio Prvenstvo Sovjetskog Saveza (1983, 1988), jednom kup (1989) i bio je jedini sovjetski tim koji je dva puta osvojio Kup Federacija SSSR-a (1986, 1989). Klub je bio u vlasništvu Privatgrupe. Napomena: bendi, košarkaški, i drugi timovi koriste isto ime.

Drugi lokalni fudbalski klubovi su: Lokomotiva Dnjepropetrovsk i Spartak Dnjepropetrovsk, koji imaju velike baze navijača. Dnjipro-1 je osnovan 2017. godine i trenutno nastupa u Premijer ligi.

Izgrađen je novi fudbalski stadion Dnjepar Arena kapaciteta od 31,003 sedišta a izgrađen je kao zamena za Dnjiprov stari stadion, stadion Meteor. Na Dnjepar Areni je odigrana utakmica kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010. između Ukrajine i Engleske 10. oktobra 2009. godine. Dnjepar Arena prvobitno je izabrana kao jedno od ukrajinskih mesta za zajedničku organizaciju za Evropsko prvenstvo 2012. sa Poljskom. Međutim, sa liste je odbačena u maju 2009. godine, pošto je kapacitet bio manji od minimalnih 33.000 mesta koja zahteva UEFA.[105]

Grad je centar ukrajinskog bendija. Ukrajinska federacija bendija ima svoju kancelariju u gradu.[106] Glavni lokalni bendi klub je Dnjipro, koji je osvojao ukrajinsko prvenstvo 2014, 2016, 2017. i 2019. godine.

Partnerski gradovi uredi

Dnjepar je zvanično potpisao partnerstvo sa:[107][108]

Beleške uredi

  1. ^ Strancima nije bio dozvoljen ulaz, osim u slučaju zvaničnog odobrenja.
  2. ^ Dana 29. decembra 2015. godine, gradsko veće je zvanično promenilo naziv grada gde su napomenuli da je naziv Petrovski bio u čast Svetog Petra,[16] i na taj način uskladili su i bivše ime sa zakonom. Dana 3. februara 2016. godine u ukrajinskom parlamentu je registrovan nacrt zakona radi promene imena grada u "Dnjepar".[17]. Ukrajinski parlament je 19. maja 2016. prihvatio zakon kojim je zvanično preimenovan grad (u Dnjepar). Rezoluciju je odobrilo 247 od 344 poslanika, a 16 se protivilo toj meri.[4] Gradonačelnik grada Boris Filatov opisao je preimenovanje grada "kontroverznim i nepotrebnim".[18] Oleksandr Vilkul (koji je bio protivnik Filatova na poslednjim izborima za gradonačelnika) tvrdio je da se 90% stanovnika protivi promeni imena grada.[18]
  3. ^ Ukrajinski parlament je 1. juna 2016. odbio da podrži rezoluciju o otkazivanju preimenovanja.[19] Dana 16. juna 2016, 48 poslanika je podnelo zahtev protiv preimenovanja u Ustavnom sudu Ukrajine.[20] Ustavni sud je odbio da razmatra ovaj slučaj 12. oktobra 2016.[19]
  4. ^ Postoji neka zbrka u vezi sa datumom ove karte. Prema fajlu slike mapu je napravio Šubert i datira iz oko 1860. godine, ali ukrajinska Vikipedija tvrdi da datira iz 1885. Karta prikazuje stari Amurski železnički most preko reke, koji je završen 1884. godine.

Reference uredi

  1. ^ „Coordinates + Total Distance”. MapCrow. Pristupljeno 16. 8. 2015. 
  2. ^ a b v g d đ e Oleh Repan. The origins of Dnipro, the city and its name Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. mart 2022). The Ukrainian Week. July 2017 (page 46)
  3. ^ Charles Wynn. Workers, Strikes, and Pogroms: The Donbass-Dnepr Bend in Late Imperial Russia, 1870–1905 - "[The Empress] and her favorite, Prince Grigorii Potemkin, the city's first governor-general and the de facto viceroy of southern Russia, had big plans for Ekaterinoslav. Potemkin envisioned Ekaterinoslav as the 'Athens of southern Russia' and as Russia's third capital - 'the centre of the administrative, economic, and cultural life of southern Russia.'"
  4. ^ a b v g „Dnipropetrovsk renamed Dnipro”. UNIAN. Pristupljeno 19. 5. 2016. „The decision comes into force from the date of its adoption.” 
    Verhovna Rada Ukraїni (Verkhovna Rada of Ukraine) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. јун 2016), Поіменне голосування про проект Постанови про перейменування міста Дніпропетровська Дніпропетровської області (№3864) (Roll-call vote on the draft resolution on renaming of Dnipropetrovsk Dnipropetrovsk region №3864), 19.05.2016.
  5. ^ Peel, M. C.; Finlayson B. L.; McMahon, T. A. (2007). „Updated world map of the Köppen−Geiger climate classification” (PDF). Hydrol. Earth Syst. Sci. 11 (5): 1633—1644. ISSN 1027-5606. doi:10.5194/hess-11-1633-2007. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 2. 2012. г. Приступљено 22. 2. 2013. 
  6. ^ Rivas-Martínez, Salvador (2004). „Bioclimatic & Biogeographic Maps of Europe”. University of León. Приступљено 1. 5. 2017. 
  7. ^ See also: klimadiagramme.de – Climate in Dnipropetrovsk URL accessed on 20 March 2007
  8. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Ukraine – Population”. Mfa.gov.ua. Архивирано из оригинала 12. 10. 2012. г. Приступљено 28. 11. 2014. 
  9. ^ а б www.mongabay.com Russia – Geography states: "Since 1990 Russian experts have added to the list the following less spectacular but equally threatening environmental crises: the Dnepropetrovsk-Donets and Kuznets coal-mining and metallurgical centres, which have severely polluted air and water and vast areas of decimated landscape;..."
  10. ^ Проект Закону про внесення змін до статті 133 Конституції України (щодо перейменування Дніпропетровської області) [Draft Law on Amendments to Article 133 of the Constitution of Ukraine (regarding the renaming of the Dnipropetrovsk Oblast)], Verkhovna Rada of Ukraine, 27. 4. 2018, Number 8329 of the 8th session of the VIII convocation, Приступљено 28. 4. 2018  Пояснювальна записка 27.04.2018 [Explanatory Note 27 April 2018] 
  11. ^ „English map of 1820” (JPG). Arhivtime.ru. Приступљено 28. 11. 2014. 
  12. ^ Zhuk, S (2010). Rock and Roll in the Rocket City: The West, Identity, and Ideology in Soviet Dniepropetrovsk, 1960–1985. Woodrow Wilson Center Press with Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0801895500. 
  13. ^ Rada approves historic bills to part with Soviet legacy Архивирано на сајту Wayback Machine (25. mart 2022), The Ukrainian Weekly (17 April 2015)
  14. ^ a b v g Poroshenko signed the laws about decomunization. Ukrayinska Pravda. 15 May 2015
    Poroshenko signs laws on denouncing Communist, Nazi regimes, Interfax-Ukraine. 15 May 20
    Goodbye, Lenin: Ukraine moves to ban communist symbols, BBC News (14 April 2015)
  15. ^ a b v Ukraine tears down controversial statue, by Rostyslav Khotin, BBC News (27.11.2009)
    Same article on UNIAN.
  16. ^ LB.ua, Dnepropetrovsk sobiraюtsя "pereimenovatь" v čestь Svяtogo Petra (Dnepropetrovsk to be "renamed" in honour of St. Peter), 29 December 2015.
  17. ^ In Rada registered a bill to rename Dnipropetrovsk, Ukrayinska Pravda (3 February 2016)
  18. ^ a b Kyiv Post, Verkhovna Rada renames Dnipropetrovsk as Dnipro, 19.05.2016.
  19. ^ a b Constitutional Court refused to consider renaming Dnipropetrovsk, Ukrayinska Pravda (12 October 2016)
  20. ^ MPs appeal against Dnipropetrovsk renaming at Constitutional Court, Interfax-Ukraine (6 June 2016)
  21. ^ „Welcome to Dnipropetrovsk! " City Guide – Dnipropetrovsk”. Gorod.dp.ua. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  22. ^ a b „Go2Kiev Dnepropetrovsk”. Go2kiev.com. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  23. ^ a b v Plokhy, Serhii (2001). The Cossacks and Religion in Early Modern Ukraine. pub Oxford University Press. str. 26, 37, 40, 51, 60—1, 142, 245, 268. ISBN 0-19-924739-0. 
  24. ^ Guillaume le Vasseur de Beauplan wrote a book Description d'Ukrainie, published in 1651 and 1660.
  25. ^ a b www.day.kiev.ua Above Kodak, this year the unique fortress marks its 375th anniversary, by Mykola Chaban, 2010.
  26. ^ a b v g d đ e ž „www.eugene.com.ua Dnepropetrovsk History”. Eugene.com.ua. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  27. ^ Dnepropetrovsk prazdnuet imeninы. Pamяtь velikomučenicы Ekaterinы [Dnepropetrovsk celebrates its nameday. In the memory of Catherine the Great Martyr]. mir-pravoslaviya.org.ua (na jeziku: ruski). 25. 12. 2012. Arhivirano iz originala 18. 08. 2019. g. Pristupljeno 27. 7. 2019. 
  28. ^ Svяtaя velikomučenica Ekaterina Aleksandriйskaя [The Holy Great Martyr Catherine of Alexandria] (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 16. 4. 2015. g. Pristupljeno 11. 4. 2015. 
  29. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č Establishment and development of the Dnipropetrovsk city (Viniknennя і rozvitok mіsta Dnіpropetrovsьk). The History of Cities and Villages of the Ukrainian SSR.
  30. ^ a b S. S. Montefiore: Prince of Princes – The Life of Potemkin
  31. ^ Kavun, Maksim. Zagadki Preobraženskogo sobora [Riddles surrounding the Transfiguration Cathedral] (na jeziku: ruski). Gorod.dp.ua. Pristupljeno 27. 7. 2019. 
  32. ^ „Ukrainetrek Dnepropetrovsk (City)”. Ukrainetrek.com. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  33. ^ Surh, Gerald (27. 10. 2003). „Ekaterinoslav City in 1905: Workers, Jews, and Violence]”. International Labor and Working-Class History. 64: 139—166. S2CID 145677880. doi:10.1017/S0147547903000231. 
  34. ^ „Grand Hotel Ukraine, Hotel's History”. Grand-hotel-ukraine.dp.ua. Arhivirano iz originala 4. 12. 2014. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  35. ^ War Without Fronts: Atamans and Commissars in Ukraine, 1917–1919 by Mikhail Akulov, Harvard University, August 2013 (page 102)
  36. ^ Tatiana (2010). Borderlands into Bordered Lands: Geopolitics of Identity in Post-Soviet Ukraine. Columbia University Press. str. 24. ISBN 978-3838200422. 
  37. ^ Kern, Gary (2007). The Kravchenko Case: One Man's War on Stalin. Enigma Books. str. 191. ISBN 978-1-929631-73-5. 
  38. ^ „1941”. MusicAndHistory. Arhivirano iz originala 28. 8. 2012. g. Pristupljeno 31. 12. 2015. 
  39. ^ „Onwar.com, Red Army crosses Dniepr River”. Onwar.com. Arhivirano iz originala 26. 11. 2010. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  40. ^ Hilberg 1985, str. 372.
  41. ^ New York Times, 20 June 1990 Evolution in Europe; Soviet Troops Kill an Inmate During Riot in Ukrainian Jail This stated that TASS had issued a statement saying that there had been a riot by 2,000 inmates in a prison in Dnipropetrovsk. The riot broke out on Thursday 14 June 1990, and was quelled by Soviet troops on Friday 15 June 1990, killing one prisoner and wounding another.
  42. ^ „Kievskie vedomosti, 14. 8. 2000”. Khpg.org. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  43. ^ „Case 92: Dnepropetrovsk Maniacs – Casefile: True Crime Podcast”. Casefile: True Crime Podcast (na jeziku: engleski). 11. 8. 2018. Pristupljeno 27. 8. 2018. 
  44. ^ „Dnepropetrovsk Maniacs: Court delivers its verdicts” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 12. 2. 2012. g. 
  45. ^ Buckley, Neil (26. 1. 2014). „Ukraine protests spread to Yanukovich heartland”. Financial Times. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  46. ^ „V Dnepropetrovske bolьše treh tыsяč čelovek sobralisь vozle OGA – Dnepropetrovsk”. Dp.vgorode.ua. 26. 1. 2014. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  47. ^ Ukraine protests 'spread' into Russia-influenced east, BBC News (26 January 2014)
  48. ^ „EuroMaidan rallies in Ukraine (Jan. 24–27 live updates)”. Kyiv Post. 26. 2. 2014. 
  49. ^ „Vostok i Юg Ukrainы vыšel piketirovatь OGA: v Zaporožьe strelяюt v mitinguющih, a v Sumah prosяt podmogi (obnovleno 2.34)”. Delo UA. 27. 1. 2014. Arhivirano iz originala 19. 10. 2017. g. Pristupljeno 31. 05. 2020. 
  50. ^ „Maйdan v Dnepropetrovske: stыčki s tituškami i ulьtimatum gubernatoru”. Delo.ua. Arhivirano iz originala 02. 02. 2014. g. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  51. ^ „Besporяdki v Dnepropetrovske, ranenы četыre čeloveka, semь zaderžanы – Dnepropetrovsk”. Dp.vgorode.ua. 26. 1. 2014. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  52. ^ „Video kak "Tituški" izbivaюt lюdeй vozle "Dnepr-Arenы" – Dnepropetrovsk”. Dp.vgorode.ua. 27. 1. 2014. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  53. ^ „Dnepropetrovsk: tituški i miliciя protiv mestnogo Maйdana”. News.liga.net. 26. 1. 2014. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  54. ^ „Kolesnikov ne uvidel "titušek" vozle zdaniя Dnepropetrovskoй OGA – Dnepropetrovsk.comments.ua”. Dnepr.comments.ua. 26. 1. 2014. Arhivirano iz originala 31. 1. 2014. g. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  55. ^ a b „Regionы onlaйn: "Krыmskoe Mežigorьe" pokazali lюdяm – Novosti Ukrainы segodnя, poslednie novostiUkrainы – bigmir)net – Novosti dnя – bigmir)net”. News.bigmir.net. Arhivirano iz originala 1. 12. 2008. g. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  56. ^ „Dnepropetrovskuю OGA obnesli kolюčeй provolokoй i smazali solidolom – Dnepropetrovsk”. Dp.vgorode.ua. 28. 1. 2014. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  57. ^ „Bыvšiй SSSR: Ukraina: Gosudarstvo vremenno nedostupno”. Lenta.ru. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  58. ^ „Disturbances escalate in western Ukraine”. euronews.com. 20. 2. 2014. Arhivirano iz originala 12. 6. 2015. g. 
  59. ^ a b v g Residents Dnipropetrovsk forced mayor to withdraw from the Party of Regions Arhivirano 2014-09-07 na sajtu Archive.today, Espreso TV (February 22, 2014)
    Dnipropetrovsk mayor left the PR 'for peace in the city' Arhivirano 2014-12-05 na sajtu Wayback Machine, NEWSru.ua (February 22, 2014)
    In Dnepropetrovsk Lenin Square was renamed Heroes Square, the Mayor released from PR, Ukrayinska Pravda (February 22, 2014)
  60. ^ Ukraine crisis timeline, BBC News
  61. ^ V Dnepropetrovske sostoяlisь dva mitinga: za i protiv novoй vlasti [Two meetings took place in Dnepropetrovsk: for and against the new government] (na jeziku: ruski). ukrinform.ua. 1. 3. 2014. Arhivirano iz originala 5. 3. 2014. g. 
  62. ^ a b v Olga Rudenko, Special for USA TODAY (14. 3. 2014). „In East Ukraine, fear of Putin, anger at Kiev”. Usatoday.com. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  63. ^ „Ukraine: the Day After”. Weeklystandard.com. Arhivirano iz originala 17. 06. 2015. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  64. ^ „Pam'яtnik Lenіnu u Dnіpropetrovsьku ostatočno peretvorili v kupu kamіnnя "Monument to Lenin in Dnipropetrovsk finally turned into a pile of stones"”. TSN.ua. 19. 8. 2014. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  65. ^ „Lenin Statue Toppled in Ukrainian City of Dnipropetrovsk”. Yahoo News Singapore. 27. 6. 2014. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  66. ^ „Another monument to Lenin was dismantled in Dnipropetrovsk”. Ukrayinska Pravda. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  67. ^ Democracy and Disorientation: Ukraine Votes in Local Elections by Balázs Jarábik, Carnegie Endowment for International Peace (23 October 2015 )
  68. ^ Borys Filatov becomes Dnipropetrovsk mayor – election commission, Ukrinform (18 November 2015)
  69. ^ a b v Street signs were Dnipropetrovsk nedekomunizovanymy, Radio Svoboda (2. 12. 2015)
  70. ^ Volodymyr Kubiyovych; Zenon Kuzelia, Enciklopedія ukraїnoznavstva (Encyclopedia of Ukrainian studies), 3-volumes, Kiev. 1994. ISBN 5-7702-0554-7.
  71. ^ a b v g „UKRAINE: Major Cities”. City Population. Pristupljeno 10. 11. 2012. 
  72. ^ a b v g d Dnepropetrovsk Jewish Community (DJC.com) – About Yekaterinoslav Dnepropetrovsk, accessed 1 February 2014. (English language version of this page has disappeared since 2008, but Russian language version still present.)
  73. ^ a b ""History" a Dnipropetrovsk Travel Page by Cheba". VirtualTourist.com. Retrieved 28 November 2014.
  74. ^ Vsesoюznaя perepisь naseleniя 1926 goda. M.: Izdanie CSU Soюza SSR, 1928–29
  75. ^ Vsesoюznaя perepisь naseleniя 1939 goda. Nacionalьnый sostav naseleniя raйonov, gorodov i krupnыh sel soюznыh respublik SSSR. g. Dnepropetrovsk [All-Union census of 1939. The national composition of the population of the districts, cities and large villages of the Union Republics of the USSR. City of Dnepropetrovsk] (na jeziku: ruski). demoscope.ru. Pristupljeno 27. 7. 2019. 
  76. ^ Kabuzan, Vladimir Maksimovich (2006). Ukraincы v mire: dinamika čislennosti i rasseleniя. 20-e godы XVIII veka - 1989 god. Formirovanie эtničeskih i političeskih granic ukrainskogo эtnosa [Ukrainians in the world. The dynamics of the number and settlement of the 1920s-1989. Formation of ethnic and political borders of the Ukrainian ethnos] (PDF) (na jeziku: ruski). Institute of Russian History, Russian Academy of Sciences. ISBN 978-5-02-033991-0. Pristupljeno 27. 7. 2019. 
  77. ^ a b „Romancov V. O. – "Naselennя Ukraїni і йogo rіdna mova za časіv radяnsьkoї vladi ta nezaležnostі"”. Arhivirano iz originala 6. 3. 2016. g. Pristupljeno 18. 11. 2017. 
  78. ^ a b v g „Public Opinion Survey of Residents of Ukraine June 9 – July 7, 2017” (PDF). iri.org. 22. 8. 2017. str. 80. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 8. 2017. g. 
  79. ^ „Istoriя Dnepropetrovska i Pridneprovья”. Gorod.dp.ua. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  80. ^ Vt, 12 marta 201307:51. „Nacionalьnый Gornый Universitet – Dnepropetrovsk”. Gorod.dp.ua. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  81. ^ „Gorodskaя Duma – Starый Dnepropetrovsk – Retrofoto – Fotoalьbomы – Pamяtniki, arhitektura, istoriя, turizm”. Dneprotur.ucoz.com. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  82. ^ „Istoriя Dnepropetrovska i Pridneprovья”. Gorod.dp.ua. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  83. ^ Železnodorožnый vokzal, Dnepropetrovsk, Ukraina [Railway station, Dnepropetrovsk, Ukraine] (na jeziku: ruski). ef2012.com. Arhivirano iz originala 25. 4. 2012. g. 
  84. ^ „Torgovый kompleks "Passaž"”. Akselrod-estate.com. Arhivirano iz originala 29. 3. 2013. g. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  85. ^ „Ot "stalinskogo ampira" do "brežnevskogo minimalizma" " www.DNEPR.com – Glavnый portal goroda Dnepropetrovska”. DNEPR.com. 7. 10. 2011. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  86. ^ Vt, 12 marta 201307:51 (14. 9. 2011). „Lomonosovu M.V., pamяtnik – Dnepropetrovsk”. Gorod.dp.ua. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  87. ^ [1] Centralьnый železnodorožnый vokzal bыl uničtožen vo vremя voйnы. Potrebovalosь stroitelьstvo novogo zdaniя
  88. ^ „Istoriя Dnepropetrovska i Pridneprovья”. Gorod.dp.ua. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  89. ^ [2] Centralьnый prospekt počti polnostью bыl razrušen. Praktičeski ego nužno bыlo sozdatь zanovo
  90. ^ a b „Istoriя Dnepropetrovska i Pridneprovья”. Gorod.dp.ua. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  91. ^ [3] V 1976 g. arhitekturno-hudožestvennaя kompoziciя privokzalьnoй ploщadi bыla zaveršena postanovkoй pamяtnika G. I. Petrovskomu
  92. ^ Soviet-Era. „Monument Torn Down in Eastern Ukraine”. www.rferl.org (na jeziku: engleski). 
  93. ^ „Firefly looks to bolster aerospace ties with US, investing in Ukraine for the long-haul | KyivPost – Ukraine's Global Voice”. KyivPost. 20. 8. 2018. Pristupljeno 16. 4. 2019. 
  94. ^ "Contacts." Dniproavia. Retrieved on 21 June 2010.
  95. ^ a b Conversion from contemporary Imperial Russian rubles to 2007 currency used the following method:
    (1) Conversion to contemporary Sterling used table 18, which accompanies Marc Flandreau and Frédréric Zumer's book The Making of Global Finance, 1880–1913, OECD 2004.
    (2) Conversion to 2007 Sterling used RPI data from Table 63 of National Income Expenditure and Output of the United Kingdom 1855–1965, by CH Feinstein, pub Cambridge University Press, 1972 and Retail Prices Index: annual index numbers of retail prices 1948–2007 (RPI) (RPIX)
    (3) Conversion to 2007 US Dollars used the calculated 2007 Sterling value and the average exchange rate for 2007 $1 =£0.49987, taken from FXHistory: historical currency exchange rates. It would have been better to have used contemporary ruble/dollar exchange rates and US RPI data, but the latter were not available to author (March 2008).
  96. ^ Conversion from 1940 rubles to 2007 currency used a similar method to that used with Imperial Russian rubles, with the following used to generate ruble to Sterling exchange rate for 1940. Kawlsky, Daniel, Stalin and the Spanish Civil War Chapter 11 quotes a rate for the 1930s of 5.3 rubles per US dollar. measuringworth.com quotes a 1940 exchange rate of $1000000 = £261096.61.
  97. ^ vt, 12 marta 201307:52 (19. 1. 2011). „K nam privezli novыe starыe tramvai – Dnepropetrovsk”. Gorod.dp.ua. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  98. ^ „Remont dorog v Dnepropetrovske na 16 avgusta 2011 goda”. 34.ua. 15. 8. 2011. Arhivirano iz originala 5. 5. 2013. g. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  99. ^ „Metro”. Pristupljeno 25. 3. 2008. 
  100. ^ The metro is being designed in Dnepropetrovsk (Metrostroy magazine No.5 1980) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. mart 2019), Dnipro Metropoliten (unofficial website of Dnipro Metro)
  101. ^ „Dnipropetrovsk Metropoliten in municipal ownership now”. Kyivpost.com. 21. 10. 2011. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  102. ^ „Metro v Dnepropetrovske dostroяt v 2015 godu – Dnepropetrovsk”. MIGnews.com.ua. 25. 10. 2011. Arhivirano iz originala 23. 12. 2011. g. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  103. ^ The metro is not being built in Dnipropetrovsk because Filatov and Korban require "kickbacks", - Pashchenko, Ukrainian News Agency (17 August 2015)
  104. ^ Dniprovsky City Council plans to open 3 new subway stations by summer 2023, Ukrainian News Agency (22 November 2018)
  105. ^ „Kiev and Donetsk likely for Euro 2012, others uncertain”. The Guardian. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  106. ^ „Ukrainian bandy and rink-bandy federation. About Federation”. Ukrbandy.org.ua. Arhivirano iz originala 23. 2. 2014. g. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  107. ^ „Pіdpisannя ugodi pro partnersьkі vіdnosini mіž mіstami Dnіpropetrovsьk і Solnok.”. dniprorada.gov.ua (na jeziku: ukrajinski). Dnipro. 12. 9. 2013. Pristupljeno 31. 3. 2020. 
  108. ^ „Garadы-partnёrы”. gomel.gov.by (na jeziku: beloruski). Gomel. Arhivirano iz originala 23. 04. 2020. g. Pristupljeno 31. 3. 2020. 

Literatura uredi

  • Mihail Aleksandrovič Šatrov (Šteйn). Gorod na trёh holmah. – Dnepropetrovsk: Prominь, 1969. (in Russian)
  • Alekseй Nikolaevič Tolstoй. Hoždenie po mukam. – M.: Hudožestvennaя literatura, 1976. (in Russian)
  • Dmitriй Яvornickiй. Istoriя goroda Ekaterinoslava. – Dnepropetrovsk: Sič, 1996. (in Russian)
  • Spravočnik "Osvoboždenie gorodov: Spravočnik po osvoboždeniю gorodov v period Velikoй Otečestvennoй voйnы 1941—1945" / M. L. Dudarenko, Ю. G. Perečnev, V. T. Eliseev i dr. M.: Voenizdat, 1985. 598 s. (in Russian)
  • Opisanie naselennыh mest Ekaterinoslavskoй gubernii na 1-e яnvarя 1925 g. – Ekaterinoslav: Tipo-Litografiя Ekaterininskoй ž.d., 1925. – 635 s. (in Russian)
  • Sergei I. Zhuk, Rock and Roll in the Rocket City: The West, Identity, and Ideology in Soviet Dniepropetrovsk, 1960–1985 (Baltimore, MD: the Johns Hopkins University Press & Washington, D.C.: Woodrow Wilson Center Press, 2010), 18–28.
  • Hilberg, Raul (1985). The Destruction of the European Jews. New York: Holmes & Meier. ISBN 978-0-8419-0832-1. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дњепар_(град)&oldid=27554738”