Evlija Čelebija
Evlija Čelebija (tur. Evliya Çelebi ili tur. Derviş Mehmed Zilli; Istanbul, 25. marta, 1611 — Kairo, 1682) jedan je od najslavnijih otomanskih putopisaca. Njegovi putopisi su od velikog značaja za istoriografiju.[1]
Evlija Čelebija | |
|---|---|
 Tome Serafimovski: Evlija Čelebija | |
| Datum rođenja | 25. mart 1611. |
| Mesto rođenja | Istanbul, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 1682. |
| Mesto smrti | Kairo, Osmansko carstvo |
Biografija uredi
Rođen je 25. marta 1611. u Istanbulu, a umro 1682. godine u Egiptu. Proputovao je Osmansko carstvo, a svoja zapažanja objavio u svom najznačajnijem delu, Sejahatname, zbirci od 10 tomova, koja obuhvata sva njegova putovanja. U svojim putopisima pokušavao je da opiše istoriju, građevine, običaje i tradiciju, kao i značajne ličnosti iz zemalja koje je posetio. Među zemljama i krajevima koje je posetio su Anadolija, Rumelija, Sirija, Egipat, Krit, Mađarska, Poljska, Austrija, Nemačka, Holandija, Krim, Kavkaz. Između ostalog u njegovim putopisima ima interesantnih opisa balkanskih zemalja iz sedamnaestog veka.[2] Znao je ceo kuran napamet. Školovao se na dvoru sultana Murata IV i odmalena stiče najbolje obrazovanje za to vreme. Rođen je u bogatoj porodici. Otac mu je bio zlatar koji je dekorisao džamiju sultana Ahmeta u Istanbulu, a majka abhazijska rođaka velikog vezira Meleka Ahmeda paše. Prema religiji je imao slobodan odnos, tako da je recitovao Kuran i pravio šale na račun islama. Dobio je posao religijskog stručnjaka i zabavljača plemstva, ali ga odbija jer onda ne bi imao dovoljno vremena za putovanja koja su njegova strast.[3][4]
Putovanja kroz Srbiju uredi
Čuveni turski putopisac je za Beograd napisao da je sličan zemaljskom raju. Bio je slatkorečiv i poznat po kitnjastom stilu. Po njegovim rečima Beograd je tako veličanstven grad da ga nije moguće opisati.[5][6]
Opis manastira Orahovica u selu Mažići kod Priboja u kome je Evlija Čelebija boravio 1662. godine: "Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. To je uređen manastir četvorougaonog oblika sa raznovrsnim kupolama kao kakav grad, a sav je pokriven čistim olovom. U njemu ima 500 kaluđera, okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Kaluđeri poslužuju goste od sveg srca, ne daju im da skinu pokrivače i torbe svojim konjima i sami ih timare. Konjima daju hranu, a ljudima čiste papuče i dan i noć stoje im na usluzi. Svakom donose jelo i piće po tri puta dnevno. Manastir ima mnogo zadužbina. Ovamo dolaze svi koji su se zavetovali za „ljubav Isusove vere“, besplatnno poslužuju goste hranom i čine im druge usluge donoseći im brokatne, svilene i pozlaćene jorgane i zlatne presvalake. Manastir je ukrašen zlatnim i srebrnim kandilima, krstovima i umetnički jako lepo izraćenim skupocenim lusterima, a mirisi mošusa, svete ambre, aloinog drveta i tamjana opijaju čoveku mozak ..."
U opisu Valjeva Evlija Čelebija pominje da se varoš povećala za dva i po puta u odnosu na stanje pre sto godina. Tada je u njemu bilo 870 kuća sa oko 5200 stanovnika. Pored toga Čelebija je zabeležio da se Valjevo nalazi u dolini, da zauzima obe obale reke Kolubare koja ga deli na dva dela. Na jednoj obali je takozvana čaršija, poslovni deo grada, sa radnjama i dućanima, dok se sa druge strane reke nalazi stambeni deo. Po svemu sudeći, Valjevo se tada nalazilo upravo na onom mestu gde je danas njegovo najuže jezgro, zauzimajući kao i danas obe obale reke.[7]
Sokobanjsko javno kupatilo prvi put spominje Evlija Čelebija i to 1663. godine. Kaže da je vrlo impozantno, u dobroj građevini, s kupolama pokrivenim olovom, sa šedrvanom u sobama za kupanje. Ima i posebno kupatilo samo za žene, sa toplom vodom u koju se ne može ući dok se prvo ne pomeša s hladnom vodom. U ovom kupatilu lečili su se i oporavljali bolesnici iz Turske i Male Azije.
Putovanja kroz Banat uredi
Tema ili stil (ili oboje) ovog odeljka nisu enciklopedijski. Molimo vas da pogledate šta Vikipedija nije i pokušate da ovaj članak približite enciklopedijskim kriterijumima. Takođe vas molimo da ostavite objašnjenje svojih izmena na stranici za razgovor ovog članka. |
Delo Evlije Čelebije je jedno od najlepših i najboljih u geografskoj putopisnoj literaturi, naročito u istočnjačkoj. Njega samo treba znati čitati. Rođen i vaspitan na Istoku u zemlji mistike i čuda za njega je opisivanje puta daleko više književan nego naučan posao. Njemu, očevidno, nije stalo do toga da svojoj publici što vernije prikaže zemlje i narode nego da je zadivi. On želi da bude interesantan i tada kada su, i prilike, i dimenzije, i kvaliteti sasvim obični, osrednji. Sve treba da je izuzetno, enormno, za čuđenje ili za divljenje. Stoga se ne treba čuditi kada on napiše za Avalu ili za Vršački breg da se „do neba diže“ ili kada okolicu Iriga opisuje, da je tako bogata ružama kao da je okolica Širasa. Ipak, i pored toga svoga načina pisanja Evlija je katkada dragocen izvor za studiju pojedinih naših krajeva i mesta. On je malo realan, ali biva i to da je on — kao što ćemo videti — sasvim dobro obavešten, i da je ono, što on piše, sasvim tačno.
Na pitanje, kako je u to doba izgledao Banat ne možemo potpunije da odgovorimo. Podataka imamo vrlo malo, ali i iz ono malo podataka, i po onome što iz toga doba znamo o našem narodu i našim drugim krajevima, čini nam se, da sa izvesnom sigurnošću možemo dati približnu sliku tadašnjeg Banata. Jedan je putnik, pri prolazu pored Banata Dunavom, zabeležio kako se duž Dunava pruža ogromna baruština, više duga nego široka. U stvari, u ovom ravnom Banatu, u kojem se, kako kaže Evlija Čelebija „ne može naći ni toliko kamena koliko je zrno boba“, stanovao je naš narod.
Kako je u to doba izgledao Banat Evliji se nije omaklo banatsko blato samo što ga je on na svoj način, preuveličao. On kaže na jednom mestu, pri opisu Temišvara, Evlija piše, razume se, da bi bio interesantan, kako raja u okolici Temišvara „kada vidi mazgu, kamilu i magarca, boji se od kamile i beži magarcu, a i mazgu posmatraju sa strahom“ kada pada kiša, onda je u okolici Temišvara takvo blato da se u njemu „i slon može da utopi“. Isto tako nije bila ni onako velika trava, kao što priča Evlija kao da se u njoj mogao izgubiti konjanik, ali su svakako veliki kompleksi ovoga podvodnoga zemljišta bili pokriveni trskom, rogozom i šašom te činili Banat u znatnoj meri neprohodnim.
O nekim izgrađenim putevima, u to doba, ne može se govoriti. Da li su u Banatu kao i u drugim krajevima osmanske Turske na važnijim mestima bili podignuti karavansaraji, koji su služili putnicima.
Reference uredi
- ^ „Evlija Čelebija - večiti putnik koji je opisao orijentalni Balkan - Život - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). 2021-03-25. Pristupljeno 2023-02-04.
- ^ „Beograd u putopisu Evlije Čelebije”. Istorijska biblioteka. Pristupljeno 23. 1. 2020.
- ^ „Evlija Čelebi”. Historija.ba. Pristupljeno 23. 1. 2020.
- ^ „Evliya Celebi”. Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 23. 1. 2020.
- ^ Dušan Ivančević: Beogradska tvrđava i njene svetinje. - U: Kapela Svete Petke i crkva Ružica. - Beograd: Srpska patrijaršija, 2010, str: 17-20
- ^ „Beograd 1660. godine”. Kultura na dar. Arhivirano iz originala 30. 01. 2020. g. Pristupljeno 23. 1. 2020.
- ^ Çelebi, Evliya (1979). Putopis : odlomci o jugoslovenskim zemljama. Sarajevo: Veselin Masleša.
Literatura uredi
- Fotić, Aleksandar (2019). „Stari izvori nova saznanja: Izazovi autografa Putopisa Evlije-Čelebije” (PDF). Književna istorija. 51 (167): 243—257.
- Fotić, Aleksandar (2021). „Receptions of Evliya Çelebi’s Seyahatname in Serbian Historiography and Challenges of the Original Manuscript”. Evliya Çelebi in the Borderlands: New Insights and Novel Approaches to the Seyahatname. Zagreb: Srednja Europa. str. 149—163.
