Edvard I Plantagenet

Edvard I Dugonogi Plantagenet (engl. Edward Longshanks; Vestminsterska palata, 17. jun 1239 — Braf baj Sends, 7. jul 1307) bio je engleski kralj od 1272. do 1307. godine. Bio je najstariji sin Henrija III.

Edvard I Dugonogi Plantagenet
Edvard I Plantagenet
Lični podaci
Datum rođenja	(1239-06-17)17. jun 1239.
Mesto rođenja	Vestminsterska palata, London, Engleska
Datum smrti	7. jul 1307.(1307-07-07) (68 god.)
Mesto smrti	Braf baj Sends, Engleska
Porodica
Supružnik	Eleonora od Kastilje, Margareta Francuska, kraljica Engleske
Potomstvo	Henri Engleski, Eleanora, grofica Bara, Joan of Acre, Alphonso, Earl of Chester, Margaret of England, Duchess of Brabant, Mary of Woodstock, Elizabeth of Rhuddlan, Edvard II Plantagenet, Thomas of Brotherton, 1st Earl of Norfolk, Edmund of Woodstock, 1st Earl of Kent
Roditelji	Henri III Plantagenet Eleonora od Provanse
Dinastija	Plantagenet
Kralj Engleske
Period	20. novembar 1272 — 7. jul 1307.
Prethodnik	Henri III Plantagenet
Naslednik	Edvard II Plantagenet

Edvard I je učestvovao u neuspešnom Osmom krstaškom ratu od 1271—1272. godine, kada se vratio u Englesku da nasledi oca.

Njegova vladavina ostaće upamćena kao buđenje nacionalne svesti pri čemu je on ojačao krunu u odnosu na plemstvo. Podsticao je razvoj parlamenta.

Osvojio je Vels 1277. godine, i gušio je velike bune Velšana protiv engleske vlasti. Osvojio je i Škotsku 1296, ali je kasnije Škotska povratila samostalnost.

Proterao je Jevreje 1290. koji će se vratiti tek 1655.

Umro je u pohodu na Roberta I koji se proglasio kraljem Škotske. Nasledio ga je Edvard II Plantagenet.

Borba protiv porasta crkvenog zemljoposeda

Ne samo da se kraljevska vlast nije obarala na feudalnu eksploataciju, već ju je, naprotiv, čuvala i štitila prava seniora. Ali je Edvard nastojao da spreči porast ekonomskog i političkog uticaja krupnih feudalaca, u prvom redu duhovnih. Najvažnija njegova mera u tom pravcu bio je statut »o duhovnjacima«, ili o »mrtvoj ruci« (1279 g.). Taj statut imao je da učini kraj porastu crkvenih zemljoposeda. XII i XIII vek bili su doba ogromnog porasta crkvenog zemljoposeda. Povećavaju se posedi starih benediktinskih manastira. Sem toga, u Engleskoj se pojavljuje mnoštvo novih monaških redova, koji su stalno sticali nove zemlje. Ogromne su posede sticali duhovno-riterski redovi Templara i Hospitalaca. Za vlade Henriha III prodiru u Englesku prosjački redovi, dominikanci i franjevci. Crkva se nije libila nikakvih sredstava da poveća svoje zemlje i prihode. Falsifikovanje povelja, parničenje po sudovima, zastrašivanje bogatih ljudi (osobito žena) mukama u paklu, lažna čuda, zelenaštvo — sve su to bili uobičajeni metodi kojima se služilo sveštenstvo i naročito monasi. Zemlja koju bi oni stekli postajala je »mrtva ruka«; ona nije podlegla otuđivanju i zauvek je ostajala u rukama crkvene ustanove koja ju je stekla. Sem toga, te su zemlje bile obično slobodne od ma kakve dažbine. Statut o »mrtvoj ruci« zabranio je svim crkvenim ustanovama dalje sticanje zemljišnih poseda bez naročite kraljeve dozvole. Na taj način Edvard zaustavlja porast crkvenog bogatstva i uticaj i u isto vreme sprečavao smanjivanje kraljevskih prihoda.

Razvitak trgovine i zelenaštva

Da bi se razvila prekomorska trgovina koja kralju donosi velike prihode, Edvard I je izdao »Trgovačku povelju« (1303 g.). Ta je povelja potvrđivala stranim trgovcima pravo da slobodno dolaze u Englesku, da uvoze i izvoze robu i zavela za njih određene izvozne i uvozne carine. Te su carine bile više od onih koje su plaćali engleski trgovci. Posebnim aktom utvrđen je način isplaćivanja dugova. Taj akt pokazuje kako su se u Engleskoj razvijali kreditni poslovi. U Englesku pritiče zelenaški kapital iz Italije i Južne Francuske. Razvija se i lokalno zelenaštvo. Jedna od posledica toga bilo je proterivanje Jevreja iz Engleske, vršeno uz strašna nasilja. Jevreje su pljačkali, ubijali i davili u moru. Od 16 hiljada Jevreja koji su proterani iz Engleske malo ih je dospelo do francuskih obala.

Osvajanja

Edvard je vodio osvajačku politiku, usmerenu pre svega protiv njegovih najbližih suseda — Velsa i Škotske. Velška planinska plemena uspešno su se suprotstavljala anglo-saskom i normandiskom osvajanju. 1282 g. Edvard je s velikom vojskom krenuo da osvoji Vels. Posle teške i opasne borbe ubijen je velški vođ Levelin, a ostali velški kneževi prinuđeni su da se potčine Englezima. Zemlje »buntovnika«, koji su učestvovali u ratu sa Englezima, bile su konfiskovane, a u Vels su se naselili engleski baroni i sagradili zamkove. Od vremena osvajanja Velsa naslednik engleskog prestola, dobio je titulu »princa od Velsa«.

Iskoristivši smrt škotskog kralja Aleksandra III (1285 g.), koji je ostao bez naslednika, i borbom za presto između aristokratskih rodova, Edvard je potčinio sebi Škotsku. Mnogi su škotski feudalci podržavali vlast engleskog kralja, videći u njemu oslonac za konačno pretvaranje škotskih seljaka u kmetove. Ali je seljaštvo ustalo protiv ugnjetavanja engleskih namesnika i škotskih feudalaca. Seljačkom ustanku prišli su gradovi, crkva i jedan deo ritera. Ustanak, koji je nazvan »ratom za nezavisnost«, završen je porazom Engleza i obnovom nezavisnosti Škotske (1314 g.). Sve plodove pobede pobralo je škotsko plemstvo. Eksploatacija seljaka, koji su na svojim leđima izneli sav teret ustanka, samo je povećana. Škote je protiv Engleza podržavao francuski kralj Filip IV.

Sastav parlamenta i jačanje njegovih prava

Za ratove Edvarda I bilo je potrebno dosta novaca, i on je često morao da se obraća parlamentu. Ali novčane pomoći koje je parlament odobravao nisu bile dovoljne. Kralj je tražio sve moguće izvore prihoda iznad suma koje mu je odobravao parlament. On je računao da će ih ponajpre dobiti od trgovaca koji trguju vunom i od bogatog sveštenstva. Edvard je šest puta povećao izvozne carine na vunu; ponekad bi prosto rekvirirao zalihe vune. Sveštenstvo je moralo da kralju plati ogromne poreze. 1297 g. umalo da nije došlo do sukoba s baronima. Kralj je morao da učini ustupke. Pristao je da izda statut »De tallagio non concedendo« (O neodobravanju poreza). U tom je statutu kralj obećao da u kraljevini neće kupiti nikakve poreze bez saglasnosti parlamenta i da neće vršiti prinudne rekvizicije. Na taj način, utvrđeno je krajem XIII veka glavno pravo parlamenta — pravo razrezivanja poreza.

Sredinom XIV veka počeo se parlament deliti na dva doma, gornji dom ili dom lordova i donji, ili skupštinu. U gornjem domu zasedali su vrhovi feudalnog društva — arhiepiskopi, episkopi, opati velikih manastira i najkrupniji baroni. Gornji dom predstavlja direktnog naslednika velikog veća iz XI i XII veka. U donjem domu zasedali su riteri i građani. Riteri su birani na skupštinama po grofovijama (po dva ritera iz svake grofovije) javnim glasanjem. Engleske grofovije slale su u parlament 74 ritera. Edvard I pozivao je u parlament po dva predstavnika iz 165 engleskih gradova. Svakom gradu je bilo prepušteno da po svom nahođenju donosi pravila o izborima. U većini slučajeva u izborima je učestvovao samo mali privilegovani gornji sloj.

Za razliku od francuskih državnih staleža, gde su sva tri staleža zasedala odvojeno, u engleskom parlamentu riteri su zasedali u istom domu s buržoazijom. Na taj način, između ritera i buržoazije u Engleskoj nije bilo neprelazne pregrade kao u Francuskoj. Uzrok tome leži u ranom razvitku robno-novčanih odnosa na engleskom selu. Engleski se feudalac bavio trgovinom i u njoj nije video ništa nečasno. Engleski feudalci, naročito riteri, nisu eksploatisali samo rad zavisnih seljaka već i najamni rad nadničara. Međutim, francuski je feudalac živeo isključivo od feudalne rente. Za njega se čovečanstvo delilo na plemenite — gospodu, koji dobijaju feudalnu rentu, i na prost narod, koji je plaća. Među poslednje on je ubrajao i građane. U Engleskoj nije bilo one ogorčene borbe između feudalaca i građana, koja je oštro podelila staleže na kontinentu. Ako se ne uzme u obzir brojčano mali gornji sloj feudalne klase, u Engleskoj se nije obrazovala zatvorena i nasledna plemićka kasta kao u Francuskoj. Svaki slobodni zemljoposednik, bez obzira na svoje poreklo, mogao je, i čak je bio dužan da postane riter, ako njegov godišnji prihod iznosi 20 funti sterlinga. Stoga je englesko plemstvo popunjavano ljudima iz drugih staleža. U isto vreme, propali plemić, koji bi izgubio svoj zemljoposed, samim tim je ispadao iz redova plemstva. Englesko plemstvo apsorbovalo je najsnažnije elemente iz drugih staleža i izbacivalo iz svoje sredine sve oslabljene elemente. Tim se objašnjava njegova neobična vitalnost i sposobnost prilagođavanja. Odsustvo oštre granice i nepomirljivog neprijateljstva između ritera i građana odvaja engleski parlament od francuskih državnih staleža i objašnjava različitost njihove sudbine, daleko veću političku ulogu i vitalnost parlamenta.

U XIV veku raste uticaj parlamenta i šire se njegove kompetencije. Parlament učvršćuje pravo da potvrđuje i neposredne i posredne poreze. Krajem XIV veka parlament dobija kontrolu nad trošenjem suma dobijenih od poreza. Raste i zakonodavna vlast parlamenta. Statute (zakone) izdaje kralj i gornji dom ponekad na zahtev skupštine. U XV veku saglasnost oba doma na statut postaje obavezna.

Lokalni sudovi

Tokom XIV veka postepeno nestaju feudalne kurije za slobodne ljude. Ostaju samo vlastelinske kurije za vilane. Svaki značaj gube i sudske skupštine satnija i grofovija. Funkcije tih ustanova prelaze delom na kraljevske sudove opšteg prava, delom na lokalne sudije. Ustanova lokalnih sudija učvršćuje se u Engleskoj u XIV veku. Postavljao ih je kralj iz redova uticajnih zemljoposednika u grofoviji. Njihove glavne funkcije su bile da čuvaju mir, ugušuju nemire i hapse krivce, drugim rečima sudsko-policijsko obezbeđenje interesa vladajuće klase u unutrašnjosti.

Porodično stablo

16. Žofrua Plantagenet, grof Anžua

8. Henri II Plantagenet

17. Matilda od Engleske

4. Jovan bez Zemlje

18. Vilijam X Akvitanski

9. Eleonora od Akvitanije

19. Enora od Šatlroa

2. Henri III Plantagenet

20. William VI Taillefer, Count of Angoulême

10. Aymer Taillefer, Count of Angoulême

21. Marguerite de Turenne

5. Izabela Angolemeska

22. Petar I Kurtene

11. Alisa od Kurtenea

23. Elizabeta Kurtene

1. Edvard I Plantagenet

24. Alfonso II od Aragona

12. Alfonso II od Provanse

25. Sanća od Kastilje

6. Ramon Berenger IV od Provanse

26. Rainou, Count of Forcalquier

13. Garsenda of Sabran

27. Gersend of Forcalquier

3. Eleonora od Provanse

28. Humbert III od Savoje

14. Toma I od Savoje

29. Beatrice of Viennois

7. Beatriče Savojska

30. Vilijam I, grof Ženeve

15. Margarita od Ženeve

31. Beatrix of Faucigny

Literatura

• Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka I. Beograd. 
• Encyclopedia Britannica. 
• Barrow, G. W. S. (1965). Robert Bruce and the Community of the Realm of Scotland. London, UK: Eyre and Spottiswoode. OCLC 655056131. 
• Brears, Peter (2010). „Food Supply and Preparation at the Edwardian Castles”. Ur.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. str. 85-98. ISBN 978-1-84217-380-0. 
• Brown, A.L. (1989). The Governance of Late Medieval England 1272–1461. London, UK: Edward Arnold. ISBN 978-0-8047-1730-4. 
• Burt, Caroline (2013). Edward I and the Governance of England, 1272–1307. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9780521889995. 
• Carpenter, David (1985). „The Lord Edward's oath to aid and counsel Simon de Montfort, 15 October 1259”. Bulletin of the Institute of Historical Research. 58: 226—37. doi:10.1111/j.1468-2281.1985.tb01170.x. 
• Carpenter, David (2004). The Struggle for Mastery: Britain, 1066–1284. London, UK: Penguin Books. ISBN 9780140148244. 
• Cathcart King, David James (1988). The Castle in England and Wales: An Interpretative History. London, UK: Croom Helm. ISBN 978-0-918400-08-6. 
• Cazel, Fred A. (1991). „Edward I, by Michael Prestwich”. Speculum. 66 (1): 225—227. doi:10.2307/2864011. 
• Coldstream, Nicola (2010). „James of St George”. Ur.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. str. 37-45. ISBN 978-1-84217-380-0. 
• Davies, R. R. (2000). The Age of Conquest: Wales, 1063–1415. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820878-5. 
• Denton, J. H. (1989). „Edward I by Michael Prestwich”. The English Historical Review. 104 (413): 981—984. 
• Duffy, Mark (2003). Royal Tombs of Medieval England. Stroud, UK: Tempus. ISBN 978-0-7524-2579-5. 
• Friar, Stephen (2003). The Sutton Companion to Castles. Stroud, UK: Sutton Publishing. ISBN 978-0-7509-3994-2. 
• Haines, Roy Martin (2003). King Edward II: His Life, his Reign and its Aftermath, 1284–1330. Montreal, Canada and Kingston, Canada: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-3157-4. 
• Harriss, G.L. (1975). King, Parliament and Public Finance in Medieval England to 1369. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-822435-8. 
• Lilley, Keith D. (2010). „The Landscapes of Edward's New Towns: Their Planning and Design”. Ur.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. str. 99-113. ISBN 978-1-84217-380-0. 
• Lloyd, Simon (1986). „Gilbert de Clare, Richard of Cornwall and the Lord Edward's Crusade”. Nottingham Medieval Studies. 30: 46—66. 
• Loomis, Roger Sherman (1953). „Edward I, Arthurian Enthusiast”. Speculum. 28 (1): 114—127. doi:10.2307/2847184. 
• Maddicott, John (1983). „The Mise of Lewes, 1264”. English Historical Review. 98 (338): 588—603. doi:10.1093/ehr/xcviii.ccclxxxviii.588. 
• Maddicott, John (1989). „The Crusade Taxation of 1268–70 and the Development of Parliament”. Ur.: P. R. Coss; S. D. Lloyd (eds.). Thirteenth Century England. 2. Woodbridge, UK: Boydell Press. str. 93—117. ISBN 978-0-85115-513-5. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak urednika (veza)
• Maddicott, John (1994). Simon de Montfort. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37493-4. 
• McFarlane, K. B. (1981). The Nobility of Later Medieval England. London, UK: Hambledon. ISBN 978-0-9506882-5-1. 
• Morris, Marc (2009). A Great and Terrible King: Edward I and the Forging of Britain. London, UK: Windmill Books. ISBN 978-0-09-948175-1. 
• Phillips, Seymour (2011). Edward II. New Haven, US and London, UK: Yale University Press. ISBN 978-0-300-17802-9. 
• Plucknett, Theodore Frank Thomas (1949). Legislation of Edward I. Oxford, UK: The Clarendon Press. OCLC 983476. 
• Powicke, F. M. (1947). King Henry III and the Lord Edward: The Community of the Realm in the Thirteenth Century. Oxford, UK: Clarendon Press. OCLC 1044503. 
• Powicke, F. M. (1962). The Thirteenth Century, 1216–1307 (2nd izd.). Oxford, UK: Clarendon Press. OCLC 3693188. 
• Prestwich, Michael (1972). War, Politics and Finance under Edward I. London, UK: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-09042-6. 
• Prestwich, Michael (1997). Edward I (Yale izd.). New Haven, US: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07209-9. 
• Prestwich, Michael (2003). The Three Edwards: War and State in England, 1272–1377 (2nd izd.). London, UK: Routledge. ISBN 9780415303095. 
• Prestwich, Michael (2007). Plantagenet England: 1225–1360 (new izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-822844-8. 
• Prestwich, Michael (2008). „Edward I (1239–1307)”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/8517. Pristupljeno 28. 2. 2019.  (subscription or UK public library membership required)
• Prestwich, Michael (2010). „Edward I and Wales”. Ur.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. str. 1-8. ISBN 978-1-84217-380-0. 
• Raban, Sandra (2000). England Under Edward I and Edward II, 1259–1327. Oxford, UK: Blackwell. ISBN 9780631223207. 
• Riley-Smith, Jonathan (2005). The Crusades: A History. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-7269-4. 
• Sadler, John (2008). The Second Barons' War: Simon de Montfort and the Battles of Lewes and Evesham. Barnsley, UK: Pen and Sword Military. ISBN 978-1-84415-831-7. 
• Spencer, Andrew (2014). Nobility and Kingship in Medieval England: The Earls and Edward I, 1272–1307. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9781107026759. 
• Stubbs, William (1880). The Constitutional History of England. 2. Oxford, UK: Clarendon. 
• Sutherland, Donald (1963). Quo Warranto Proceedings in the Reign of Edward I, 1278–1294. Oxford, UK: Clarendon Press. OCLC 408401. 
• Templeman, G. (1950). „Edward I and the Historians”. Cambridge Historical Journal. 10 (1): 16—35. 
• Tout, Thomas Frederick (1920). Chapters in the Administrative History of Mediaeval England: The Wardrobe, the Chamber and the Small Seals. 2. Manchester, UK: Manchester University Press. OCLC 832154714. 
• Watson, G.W. (1895). „The Seize Quartiers of the Kings and Queens of England”. Ur.: H.W. Forsyth Harwood. The Genealogist. New Series. 11. Exeter: William Pollard & Co. 
• Watson, Fiona J. (1998). Under the Hammer: Edward I and the Throne of Scotland, 1286–1307. East Linton: Tuckwell Press. ISBN 978-1-86232-031-4. 
• Wheatley, Abigail (2010). „Caernarfon Castle and its Mythology”. Ur.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. str. 129-139. ISBN 978-1-84217-380-0. 

Spoljašnje veze

• Edward I at the Royal Family website
• King Edward I Monument