Eden Lehner
Eden Lehner (mađ. Ödön Lechner; Pešta, 27. avgust 1845 — Budimpešta, 10. jun 1914) je mađarski arhitekta. Poznat je i kao mađarski Gaudi. Jedan je od najznačajnijih predstavnika ar nuvo pokreta u Mađarskoj arhitekturi. Bio je prvi predsednik Udruženja mađarskih arhitekata 1902. i član Udruženja finih umetnosti 1907.[1]
| Eden Lehner | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 27. avgust 1845. |
| Mesto rođenja | Pešta, Austrijsko carstvo |
| Datum smrti | 10. jun 1914. (68 god.) |
| Mesto smrti | Budimpešta, Austrougarska |
Školovanje uredi
Lehner je studije arhitekture započeo u Budimpešti, gde je godinu dana pohađao školu koja je preteča današnjeg Tehničkog Univerziteta u Budimpešti. Usledilo je trogodišnje školovanje u Berlinu, na Građevinskoj Akademiji (Bauakademie). Nakon završetka studija u Berlinu, odlazi na godinu dana u Italiju, gde uči i putuje. Ovo putovanje imalo je veliki uticaj na njegove prve radove.[2]
Život i karijera uredi
Početak karijere uredi
1869. godine, sa Đulom Partošem (mađ. Gyula Pártos) osniva partnersku firmu. Tokom sedamdesetih godina 19. veka, u vreme graditeljskog buma, njihova firma doživela je procvat. Uglavnom su radili projekte stambenih zgrada, oslanjajući se na neoklasicistički uticaj Berlina i italijanske renesanse. Lehner je partnerstvo prekinuo 1875. godine, nakon smrti supruge. Odlazi u Pariz, u kojem boravi naredne tri godine. Zaposlenje nalazi u kancelariji francuskog arhitekte Klementa Parenta (Clément Parent)[3] i učestvuje u restauraciji starih zamkova i izgradnji novih zgrada u neoklasicističkom stilu. Vrativši se u Mađarsku 1879, obnavlja partnerstvo sa Partošem i nastavlja da živi i radi u Budimpešti.[2]
Prekretnica u karijeri uredi
Tokom 1889. i 1890. boravi u Londonu. Ovo putovanje uticalo je na njegovo odvajanje od neoklasicističkog stila i formiranje novog stila baziranog na mađarskim folk motivima i art nuvou. 1896. konačno prekida saradnju sa Partošem i od tada radi kao samostalni arhitekt. Eden Lehner naziva se mađarski Gaudi, zbog svog inovativnog stila. Da li je sreo Gaudija ili ne, ostalo je nepoznato. Sigurno je da je 1878. godine, baš u vreme njegovog boraka u Parizu, održana Svetska izložba i da su Gaudijeva dela bila prezentovana na njoj. Nakon Muzeja primenjenih umetnosti u Budimpešti, Lehner je projektovao veliki broj zgrada u Budimpešti i drugim gradovima. Ove projekte radio je, kako u saradnji sa drugim arhitektama, tako i sa svojim učenicima. Izgradnja jednog od poslednjih Lehnerovih dela, Gimnazije svetog Ladislava, završena je nakon njegove smrti, 1914. godine.[2]
Korišćenje novih materijala uredi
Eden Lehner (Pešta, 27. avgust 1845 — Budimpešta, 10. jun 1914) jedan je od prvih arhitekata koji je u svom radu koristio nove tehnike i nove materijale u konstrukciji. Koristio je mnogo čelika (primer poslovna zgrada Tonet), a prekretnicu u njegovom radu predstavlja povezivanje sa fabrikom terakote Žolnai.[4] Proizvode ove čuvene pečujske fabrike, Lehner je vrlo rado koristio. U prilog mu je išlo i to što je Žolnai razvio i patentirao novu tehniku, zahvaljujući kojoj su njegovi proizvodi bili otporni na vremenske uslove. Tako je Lehner mogao da ih koristi u dekoraciji fasada i krovova. Ove pločice imale su na sebi mađarske i turske narodne motive, što je postalo jedna od karakteristika i prepoznatljivosti Lehnera kao umetnika.[2]
Dela uredi
Najslavnija dela Odona Lehnera, Mađarska je 2008. godine nominovala za upis u UNESKO Spisak mesta Svetske baštine u Evropi.[5]
- Gradska kuća, Kečkemet (1893)
- Muzej primenjenih umetnosti, Budimpešta (1896)
- Crkva svetog Ladislava, Budimpešta (1891—1897)
- Geološki institut, Budimpešta (1896—1899)
- Poštanska štedna banka, Budimpešta (1899.—1902)
Njegove znamenite građevine su i
- Gradska kuća, Segedin (1882)
- Gradska kuća, Zrenjanin (1885—1886)
- Kraljevska katolička gimnazija, Bratislava (1906—1908)
- Crkva svete Elizabete, Bratislava (1907—1913)
- Gimnazija svetog Ladislava, Budimpešta (1914—1915)
Priznanja uredi
1911. godine, Lehner je na Međunarodnoj izložbi arhitekture u Rimu, osvojio zlatnu medalju za životno delo.[6] Ipak, najveće priznanje je činjenica da se Lehner danas naziva ″ocem mađarskog nacionalnog stila″ u arhitekturi i da su njegove građevine uzor mnogim arhitektama.
-
Spomenik Lehneru u Budimpešti -
Poštanska štedna banka -
Muzej primenjenih umetnosti u Budimpešti -
Geološki muzej u Budimpešti -
Gradska kuća u Segedinu -
Crkva svetog Ladislava -
Crkva svete Elizabete u Bratislavi -
Vila Balaž u Budimpešti
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ BME OMIKK Public library (jezik: engleski) pristupljeno 15.08.2014.
- ^ a b v g Budapest architect Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. avgust 2014) (jezik: engleski) pristupljeno 15.08.2014.
- ^ Archinform.net (jezik: engleski) pristupljeno 15.08.2014.
- ^ Partage Plus (jezik: engleski) pristupljeno 15.08.2014.
- ^ Unesco.org (jezik: engleski) pristupljeno 15.08.2014.
- ^ Eu2011.hu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. avgust 2014) (jezik: engleski) pristupljeno 15.08.2014.
Spoljašnje veze uredi
- Budapest Architects (jezik: engleski) pristupljeno 15.08.2014.
- Ödön Lechner na Art Nouveao Society Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. avgust 2012) (jezik: engleski) pristupljeno 15.08.2014.
- Zgrada skupštine grada Zrenjanin pristupljeno 15.08.2014.
