Википедија

Eli Vizel

Eli Vizel (hebr. אֱלִיעֶזֶר וִיזֶל ʾĔlîʿezer Vîzel;[2][3] Sigetu Marmaciej, 30. septembar 1928 — Menhetn, Njujork, 2. jul 2016) bio je američki književnik rumunskog porekla, politički aktivista, dobitnik Nobelove nagrade za mir[4] 1986. godine i preživela žrtva Holokausta. Vizel je autor 57 knjiga, napisanih uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, uključujući i knjigu Noć — delo zasnovano na njegovim iskustvima kao jevrejskog zatvorenika u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald.[5]

Eli Vizel
Eli Vizel 1998. godine
Lični podaci
Puno imeEli Vizel
Datum rođenja(1928-09-30)30. septembar 1928.
Mesto rođenjaSigetu Marmaciej, Kraljevina Rumunija
Datum smrti2. jul 2016.(2016-07-02) (87 god.)
Mesto smrtiMenhetn, Njujork, SAD
NacionalnostRumun, Amerikanac
ObrazovanjeUniverzitet u Parizu
Zanimanjeknjiževnik, profesor, aktivista
Porodica
SupružnikMerion Erster Rouz (v. 1969 —  do svoje smrti 2016)[1]
Deca1
RoditeljiŠlomo Vizel
Sara Fieg
Književni rad
Jezik stvaranja
Najvažnija delaNoć (franc. La Nuit)
Nagrade

Pored pisanja, Vizel je bio i profesor humanističkih nauka na Univerzitetu u Bostonu, koji je nakon smrti Vizela u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel (engl. Elie Wiesel Center for Jewish Studies). Vizel se zalagao za prava Jevreja i pomogao je u osnivanju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu. U svojim političkim aktivnostima, on je takođe vodio kampanju u korist žrtava ugnjetavanja u mestima poput Južne Afrike, Nikaragve, Kosova i Sudana. Pored toga, javno je osudio genocid nad Jermenima iz 1915. godine i do kraja života ostao snažan branitelj ljudskih prava. Los Anđeles Tajms ga je opisao kao „najznačajnijeg Jevreja u Americi”.[6]

Vizel je 1986. godine bio ovenčan Nobelovom nagradom za mir, a u to vreme ga je norveški Nobelov komitet nazvao „glasnikom čovečanstva”, navodeći da je, kroz svoju borbu da se pomiri sa „svojim ličnim iskustvom potpunog poniženja i krajnjeg prezira za čovečanstvo prikazanim u Hitlerovim logorima smrti”, kao i „praktičnim radom na uspostavljanju mira”, Vizel je ljudima preneo poruku „mira, pomirenja i ljudskog dostojanstva”.[7] Bio je član upravnog odbora Njujorške fondacije za ljudska prava i ostao aktivan u fondaciji do kraja svog života.[8][9]

Biografija uredi

Detinjstvo i rane godine uredi

Eli Vizel je rođen 30. septembra 1928. godine u Sigetuu (danas Sigetu Marmaciej, u okrugu Maramureš, u Karpatskim planinama u Rumuniji.[10] Rođen je kao dete Šloma Vizela i Sare Fieg. Kod kuće, Vizelova porodica je veći deo vremena govorila jidiš, ali isto tako i nemački, mađarski i rumunski.[11][12] Njegova majka, Sara, bila je ćerka Dodija Fiega, poznatog hasidiste iz porodice Viznica i farmera iz okolnog sela. Dodije je bio aktivan i imao je poverenje u zajednici.

Vizelov otac, Šlomo, usadio mu je snažan smisao za humanizam, ohrabrujući ga da uči hebrejski i da čita književnost, dok ga je njegova majka ohrabrivala da proučava Toru. Vizel je rekao da njegov otac predstavljao razlog, dok je njegova majka Sara promovisala veru.[13] Vizelu je rečeno da njegova genealogija vodi nazad do rabina Šloma, sina Jicaka, i da je bio potomak književnika rabina Ješajahua ben Abrahama Horovica ha-Levija.[14]

Viesel je imao tri sestre — starije sestre Beatriče i Hildu, i mlađu sestru Ciporu. Beatriče i Hilda su preživele rat i ponovo su se ujedinile sa Vizelom u francuskom sirotištu. Na kraju su svi zajedno emigrirali u Severnu Ameriku, gde se Beatriče preselila u Montreal, Kvebek, Kanada. Cipora, Šlomo i Sara nisu preživeli Holokaust.

Godine zarobljeništva i Holokaust uredi

U martu 1944. godine, Nemačka je okupirala Mađarsku, koja je proširila Holokaust u tu zemlju. Vizel je tada imao 15 godina, te je sa svojom porodicom, zajedno sa ostatkom jevrejskog stanovništva grada, bio smešten u jedan od dva zatočenička geta postavljenim u Maramarošsigetu (Siget), gradu u kojem je rođen i odrastao. U maju 1944. godine, mađarske vlasti, pod nemačkim pritiskom, počele su da deportuju jevrejsku zajednicu u koncentracioni logor Aušvic, gde je oko 90% ljudi ubijeno po dolasku.[15]

Odmah nakon što su poslani u Aušvic, njegova majka i njegova mlađa sestra su ubijene.[15] Vizel i njegov otac bili su izabrani da obavljaju posao sve dok su bili sposobni za to, nakon čega je trebalo da budu ubijeni u gasnim komorama. Vizel i njegov otac su kasnije deportovani u koncentracioni logor u Buhenvaldu. Do tog transfera, priznao je Opri Vinfri, njegova primarna motivacija za pokušaj preživljavanja Aušvica je bila spoznaja da je njegov otac još uvek živ: „Znao sam da će, ako ja umrem, i on umreti.”[16] Nakon što su odvedeni u Buhenvald, njegov otac je umro pre oslobođenja logora.[15] U Noći,[17] Vizel je podsetio na sramotu koju je osećao kada je čuo da je njegov otac pretučen i on nije mogao da mu pomogne.[15][18]

Vizel je tetoviran sa zatvoreničkim brojem „A-7713”, a tetovaža se nalazila na njegovoj levoj ruci.[19][20] Logor je oslobođen od strane Treće armije Sjedinjenih Država 11. aprila 1945. godine, kada su zatvorenici bili spremni da budu evakuisani iz Buhenvalda.[21]

Francuska uredi

Po završetku Drugog svetskog rata i oslobađanju, Vizel se pridružio transportu 1.000 dece koja su preživela Buhenvald, a koja su transportovana u Ekui, u Francuskoj, gde je Œuvre de secours aux enfants (OSE) uspostavila centar za rehabilitaciju. Vizel se potom pridružio manjoj grupi od 90 do 100 dečaka iz pravoslavnih domova koji su tražili košer objekte i viši nivo verskog obreda; zbrinuli su ih u domu u Ombloju pod upravom Džudit Hemendinger. Ovaj dom je kasnije preseljen u Taverni i funkcionisao do 1947. godine.[22][23]

Nakon toga, Vizel je otputovao u Pariz, gde je naučio francuski jezik i studirao književnost, filozofiju i psihologiju na Sorboni.[15] Slušao je predavanja filozofa Martina Bubera i egzistencijaliste Žana Pola Sartra, a svoje večeri provodio je čitajući dela Fjodora Dostojevskog, Franca Kafke i Tomasa Mana.[24]

Kada je imao 19 godina, počeo je da radi kao novinar, pišući na francuskom, dok je istovremeno predavao hebrejski jezik i radio kao horski službenik.[25] Pisao je za izraelske i francuske novine, uključujući Tsien in Kamf (na jidišu).[24]

Godine 1946, nakon što je saznao da je Irgun bombardovao hotel Kralj David, Vizel je pokušao da se pridruži podzemnom cionističkom pokretu. Godine 1948. preveo je članke sa hebrejskog na jidiš za irgunske časopise, ali nikada nije postao član organizacije.[26] Godine 1949. otputovao je u Izrael kao dopisnik francuskih novina L'arche. Potom je bio angažovan kao dopisnik iz Pariza za izraelske novine Yedioth Ahronoth, nakon čega je postao njihov međunarodni dopisnik.[27]

Deset godina nakon rata, Vizel je odbio da piše o svojim iskustvima tokom Holokausta. Počeo je da preispituje svoju odluku nakon sastanka sa francuskim piscem Fransoom Morijakom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost 1952. godine, koji je na kraju postao Vizelov bliski prijatelj. Morijak je bio pobožan hrišćanin koji se borio u francuskom otporu tokom rata. On je uporedio Vizela sa „Lazarom koji se uzdiže iz mrtvih” i video iz Vizelovih mučenih očiju, „Božju smrt u duši deteta”.[28][29] Morijak ga je ubedio da počne pisati o svojim strašnim iskustvima.[24]

Vizel je prvi put napisao memoar od 900 stranica I svet pamti tišinu (Šablon:Jez-ji) na jidišu, koji je objavljen u skraćenom obliku u Buenos Ajresu.[30] Vizel je 1955. godine preradio skraćenu verziju rukopisa na francuskom jeziku La Nuit. Preveden je na engleski kao Night 1960. godine.[31] Knjiga je prodata u nekoliko primeraka nakon objavljivanja, ali je ipak privukla interesovanje recenzenata, što je dovelo do televizijskih intervjua sa Vizelom i sastanaka sa književnim ličnostima, među kojima i sa Solom Belouom.

Nakon povećane popularnosti, roman je konačno preveden na 30 jezika sa deset miliona prodatih primeraka u Sjedinjenim Državama. U jednom trenutku režiser Orson Vels je želeo da na osnovu romana kreira igrani film, ali je Vizel odbio, osećajući da će njegovi memoari izgubiti svoje značenje ako budu izrečeni bez ćutanja između njegovih reči.[32] Opra Vinfri je ovaj roman dovela u centar pažnje nakon što ga je stavila u selekciju za svoj klub knjiga 2006. godine.[15]

Sjedinjene Američke Države uredi

Godine 1955, Vizel se preselio u Njujork kao strani dopisnik izraelskog dnevnika, Yediot Ahronot.[27] Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je bila iz Austrije, a koja je takođe prevela mnoge njegove knjige.[27] Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu.[27][33]

U Sjedinjenim Državama je napisao preko 40 knjiga, od kojih je većina bila fikcija o Holokaustu i romani. Kao autor je nagrađen nizom književnih nagrada i smatra se jednim od najvažnijih u opisivanju Holokausta iz veoma lične perspektive.[27] Kao rezultat toga, neki istoričari pripisuju Vizelu da je pojmu Holokausta dao njegovo sadašnje značenje, iako nije smatrao da ta reč adekvatno opisuje taj istorijski događaj.[34]

Godine 1975. Eli Vizel je zajedno sa Leonardom Feinom osnovao časopis Moment (Moment).

Za knjigu i predstavu iz 1979. godine Suđenje Bogu (The Trial of God) se kaže da se zasniva na njegovom stvarnom iskustvu svedočenja tri Jevreja u Aušvicu, koji su bili blizu smrti, i sudili Bogu, pod optužbom da je On tlačio Jevreje. Što se tiče njegovih ličnih uverenja, Vizel je sebe nazivao agnostikom.[35]

Vizel je takođe igrao ulogu u početnom uspehu The Painted Bird Jerzija Kosinskog, potvrđujući ga pre otkrića da je knjiga fikcija i podvala, u smislu da je predstavljena kao pravo iskustvo Kosinskog.[36][37]

Vizel je objavio dva toma memoara. Prvi, Sve reke teku do mora, objavljen je 1994. godine i obuhvatio je njegov život do 1969. godine. Drugi, pod nazivom I more nikada nije puno objavljen je 1999. godine, i pokrivao je period od 1969. do 1999. godine.[38]

Politički aktivizam uredi

Vizel i njegova supruga Marion osnovali su Fondaciju Eli Vizel za čovečanstvo 1986. godine. Bio je predsednik Predsedničke komisije za Holokaust (kasnije preimenovane u Memorijalno veće za holokaust Sjedinjenih Država) od 1978. do 1986. godine, predvodio izgradnju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu.[39][40]

Muzej daje nagradu "Eli Vizel" "međunarodno poznatim pojedincima čije su akcije unapredile viziju muzeja u kojem se ljudi suočavaju sa mržnjom, sprečavaju genocid i promovišu ljudsko dostojanstvo".[41] Fondacija je uložila svoja sredstva u investicioni program Ponzi, menadžera Bernarda L. Medofa, što je Fondaciju koštalo 15 miliona dolara, a Vizel i njegova supruga su izdvojili i veći deo svoje lične ušteđevine.[42][43]

Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1986. godine zbog svoje borbe protiv nasilja, represije i rasizma.[44] Norveški Nobelov komitet opisao je Vizela kao "jednog od najvažnijih duhovnih vođa i vodiča u doba kada su nasilje, represija i rasizam nastavili da karakterizuju svet".[45] Vizel je objasnio svoja osećanja tokom prihvatanja govora:

Tišina ohrabruje mučitelja, nikad mučenog. Ponekad se moramo mešati. Kada su ljudski životi ugroženi, kada je ljudsko dostojanstvo ugroženo, nacionalne granice i osetljivost postaju irelevantni.[46][45]

Dobio je i mnoge druge nagrade i priznanja za svoj rad, uključujući zlatnu medalju Kongresa Sjedinjenih Država 1985. godine, predsedničku medalju za slobodu, kao i nagradu Međunarodnog centra u Njujorku za izvrsnost.[47] Takođe je izabran za člana Američke akademije umetnosti i književnosti 1996. godine.[48]

Viesel je 1975. godine sa Leonardom Feinom osnovao magazin Moment (engl. Moment). Oni su osnovali i časopis kako bi proširili glas američkih Jevreja.[49] Takođe je bio član Međunarodnog savetodavnog odbora nevladine organizacije Monitor.[50]

Vizel je postao popularan govornik na temu Holokausta. Kao politički aktivista, on se takođe zalagao za mnoge druge ciljeve, uključujući Izrael, stradanje sovjetskih i etiopskih Jevreja, žrtve apartheida u Južnoj Africi, argentinske desaparesidose (šp. Desaparecidos), bosanske žrtve genocida u bivšoj Jugoslaviji, nikaragvanske Miskito Indijance i Kurde.[51][52]

U aprilu 1999. godine, Vizel je u Vašingtonu održao govor Opasnosti ravnodušnosti, kritikujući ljude i zemlje koje su izabrale da budu ravnodušne dok se Holokaust događao. On je indiferentnost definisao kao neutralnu između dve strane, što u ovom slučaju znači prevideti žrtve Holokausta. Tokom čitavog govora, on je izrazio mišljenje da je malo pažnje, bilo pozitivne ili negativne, bolje nego ništa.[53]

Godine 2003. otkrio je i objavio činjenicu da je najmanje 280.000 rumunskih i ukrajinskih Jevreja, zajedno sa drugim grupama, masakrirano u rumunskim logorima smrti.[54]

Godine 2005. održao je govor na ceremoniji otvaranja novog Muzeja istorije Holokausta Jad Vašem, gde je rekao:[55]

Znam šta ljudi kažu — to je tako lako. Oni koji su bili tamo neće se složiti sa tom izjavom. Izjava glasi: to je bila nehumanost čoveka prema čoveku. NE! Čovekova nehumanost prema Jevrejima! Jevreji nisu ubijeni zato što su bili ljudska bića. U očima ubica oni nisu bili ljudska bića! Bili su Jevreji!

Početkom 2006. godine, Vizel je pratio Opru Vinfri dok je posećivala Aušvic, posetu koja je emitovana u sklopu emisije The Oprah Winfrey Show.[56] Dana 30. novembra 2006. godine, Vizel je u Londonu odlikovan za viteza kao priznanje za njegov rad na podizanju obrazovanja o Holokaustu u Ujedinjenom Kraljevstvu.[57]

U septembru 2006. godine, on se pojavio pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija sa glumcem Džordžom Klunijem da obrati pažnju na humanitarnu krizu u Darfuru. Kada je Vizel umro, Kluni je napisao: "Imali smo šampiona koji je nosio naš bol, našu krivicu i našu odgovornost na njegovim ramenima generacijama."[58]

Godine 2007. Vizel je ovenčan Dejtonskom književnom nagradom za životno delo.[59] Iste godine, Fondacija Eli Vizel za čovečanstvo je izdala pismo u kojem je osudila poricanje jermenskog genocida, pismo koje je potpisalo 53 nobelovca uključujući i Vizela. Vizel je u više navrata pozivao tursku devedesetogodišnju kampanju da umanji svoje postupke tokom genocida nad Jermenima u dvostrukom ubistvu.[60]

Vizel je 2009. godine kritikovao Vatikan zbog ukidanja ekskomunikacije kontroverznog biskupa Ričarda Vilijamsona, člana Društva svetog Pija X.[61]

U junu 2009. godine, Vizel je u pratnji američkog predsednika Baraka Obame i nemačke kancelarke Angele Merkel obišao Buhenvald.[62] Vizel je bio savetnik u Institutu Gejtstoun.[63] Vizel je 2010. godine prihvatio petogodišnje imenovanje za istaknutog predsedničkog saradnika na Univerzitetu Čapman u okrugu Orindž, u Kaliforniji. U toj ulozi, on je jednom sedmično boravio u Čapmanu kako bi se sastao sa studentima i ponudio svoju perspektivu o temama koje se kreću od istorije Holokausta do religije, jezika, književnosti, prava i muzike.[64]

U julu 2009. godine, Vizel je najavio svoju podršku manjinskim Tamilima u Šri Lanki. On je rekao da, "gde god se progone manjine, moramo da podignemo glas u znak protesta ... Tamilski narod je obespravljen i žrtvovan od strane vlasti u Šri Lanki. Ova nepravda mora prestati, a Tamilcima se mora dozvoliti da žive u miru i da cveta u svojoj domovini."[65][66][67]

Vizel se 2009. godine vratio u Mađarsku, koju je posetio prvi put nakon Holokausta. Tokom ove posete, Vizel je učestvovao na konferenciji u Gornjem domu mađarskog parlamenta, sastao se sa premijerom Gordonom Bajnaijem i predsednikom Laslom Šojomom i održao govor pred oko 10.000 učesnika antirasističkog skupa održanog u Dvorani vere.[68][69] Međutim, 2012. godine, on je protestovao protiv "pobijanja" učešća Mađarske u Holokaustu, i odustao je od nagrade koju je dobio od mađarske vlade.[70][71]

Vizel je bio aktivan u pokušaju da spreči Iran da napravi nuklearno oružje, navodeći da "reči i postupci rukovodstva Irana ne ostavljaju nikakve sumnje u pogledu njihovih namera".[72] On je takođe osudio Hamas zbog "upotrebe dece kao ljudskih štitova" tokom konflikta Izraela i Gaze 2014. godine vođenjem medijske kampanje oglasima u nekoliko velikih novina.[73] Tajms je odbio da pusti taj oglas, rekavši: "Izraženo mišljenje je previše snažno i previše nasilno napravljeno, i izazvaće zabrinutost među značajnim brojem Tajmsovih čitatelja."[74][75]

Vizel je često naglašavao jevrejsku vezu sa Jerusalimom i kritikovao Obaminu administraciju zbog pritiska na izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da zaustavi izgradnju izraelskog naselja u Istočnom Jerusalimu.[76][77] On je izjavio da je "Jerusalim iznad politike. Pomenut je više od šest stotina puta u Svetom pismu — i ni u jednom trenutku u Kuranu ... On pripada jevrejskom narodu i mnogo je više od grada ...".[78][79]

Predavanje uredi

Vizel je posebno voleo da predaje i bio je na poziciji profesora humanističkih nauka u Bostonu od 1976. godine,[80] gde je predavao i na odeljenjima religije i filozofije.[6] Postao je bliski prijatelj predsednika i kancelara Džona Silbera.[81] Univerzitet je u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel.[80] Od 1972. do 1976. godine Vizel je bio istaknuti profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku i član Američke federacije nastavnika.[82][83]

Godine 1982. bio je prvi gostujući stipendista humanističkih i društvenih misli Henrija Lusa na Univerzitetu Jejl.[6] Takođe je bio koinstruktor na zimskim kursevima (januar) na Ekerd koledžu u Sent Pitersburgu na Floridi. Od 1997. do 1999. bio je gostujući profesor Ingeborga Renerta na jervrejskim studijama na Barnard koledžu Univerziteta Kolumbija.[84]

Privatan život uredi

Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je prvobitno bila iz Austrije i koja je prevela mnoge njegove knjige.[27] Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu.[27][33] Porodica je živela u Grinviču, Konektikat.[85]

Vizela je u hotelu u San Franciscu napao 22-godišnji Erik Hunt u oktobru 2007. godine, ali nije povređen. Hunt je uhapšen narednog meseca i optužen za više krivičnih dela.[86][87]

U februaru 2012. član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana izveo je posthumno krštenje za roditelje Simona Vizentala bez odgovarajućeg odobrenja.[88] Nakon što je njegovo ime podneto za krštenje, Vizel je govorio protiv neovlašćene prakse posthumnog krštenja Jevreja i zamolio predsedničkog kandidata i sveca poslednjih dana Mita Romnija da ga osudi ovaj događaj. Romnijeva kampanja je odbila da komentariše ovaj događaj, upućujući takva pitanja crkvenim zvaničnicima.[89]

Smrt uredi

Vizel je umro u jutro 2. jula 2016. godine u svojoj kući na Menhetnu, u starosnoj dobi od 87 godina.[42][90][91] Senator u Juti Orin Heč odao je počast Vizelu u govoru u Senatu naredne sedmice, gde je rekao: „Uz Eliejevu smrt, izgubili smo svetionik čovečanstva i nade. Izgubili smo heroja ljudskih prava i svetlost književnosti o holokaustu.”[92]

Godine 2018. nađen je antisemitski grafit na kući u kojoj se Vizel rodio.[93]

Nagrade i priznanja uredi

Počasna zvanja uredi

Vizel je primio preko 90 počasnih zvanja sa svih svetskih koledža i univerziteta.[108]

Reference uredi

  1. ^ „Central Synagogue”. centralsynagogue.org. Arhivirano iz originala 18. 05. 2020. g. Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  2. ^ Recording of Elie Wiesel saying his name at TeachingBooks.net
  3. ^ „NLS Other Writings: Say How, U-X”. National Library Service for the Blind and Physically Handicapped (NLS) - Library of Congress. 
  4. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 47. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ „Winfrey selects Wiesel's 'Night' for book club”. Associated Press. 16. 1. 2006. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  6. ^ a b v g Distinguished Speaker Series, March 3, 2003
  7. ^ „The Nobel Peace Prize for 1986: Elie Wiesel”. Nobelprize.org. 14. 10. 1986. Arhivirano iz originala 6. 7. 2008. g. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  8. ^ „Elie Wiesl”. Human Rights Foundation. Arhivirano iz originala 18. 1. 2017. g. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  9. ^ „Human Rights Foundation Lauds OAS Discussion on Venezuela”. Latin American Herald Tribune. Arhivirano iz originala 25. 06. 2016. g. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  10. ^ Liukkonen, Petri. „Elie Wiesel”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Arhivirano iz originala 7. 1. 2010. g. 
  11. ^ „The Life and Work of Wiesel”. Public Broadcasting Service. 2002. Pristupljeno 15. 8. 2010. 
  12. ^ „Elie Wiesel Biography”. Academy of Achievement. 22. 10. 2010. Arhivirano iz originala 5. 10. 2010. g. Pristupljeno 15. 8. 2010. 
  13. ^ Fine 1982, str. 4 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFine1982 (help)
  14. ^ Wiesel, Elie, and Elie Wiesel Catherine Temerson (Translator). "Rashi (Jewish Encounters)." ISBN 9780805242546. Schocken, 01 Jan. 1970. Web. 27 Oct. 2016.
  15. ^ a b v g d đ "Elie Wiesel, Holocaust Survivor And Nobel Laureate, Dead At 87", Huffington Post, July 2, 2016
  16. ^ "Inside Auschwitz", Oprah Winfrey broadcast visit, January 2006
  17. ^ „Night by Elie Wiesel”. Aazae. Arhivirano iz originala 25. 10. 2017. g. Pristupljeno 28. 5. 2019. 
  18. ^ Donadio, Rachel (20. 1. 2008). „The Story of 'Night'”. The New York Times. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  19. ^ „Eliezer Wiesel, 1986: Not caring is the worst evil” (PDF). Nobel Peace Laureates. 
  20. ^ Kanfer, Stefan (24. 6. 2001). „Author, Teacher, Witness”. TIME. Arhivirano iz originala 10. 07. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  21. ^ See the film Elie Wiesel Goes Home, directed by Judit Elek, narrated by William Hurt. ISBN 978-1-930545-63-2.
  22. ^ Niven 2007, str. 49
  23. ^ Schmidt, Shira, and Mantaka, Bracha. "A Prince in a Castle". Ami, September 21, 2014, pp. 136-143.
  24. ^ a b v Snodgrass, Mary Ellen. Beating the Odds: A Teen Guide to 75 Superstars Who Overcame Adversity, ABC CLIO (2008) pp. 154–156
  25. ^ Sternlicht, Sanford V. (2003). Student Companion to Elie Wiesel. Westport, Conn.: Greenwood Press. str. 7. ISBN 978-0-313-32530-4. 
  26. ^ Elie Wiesel: Conversations. Elie Wiesel, Robert Franciosi. "Elie Wiesel: Conversations". University Press of Mississippi, 2002. p. 81. "Interviewer: Why after the war did you not go on to Palestine from France? Wiesel: I had no certificate. In 1946 when the Irgun blew up the King David Hotel, I decided I would like to join the underground. Very naively I went to the Jewish Agency in Paris. I got no further than the janitor who asked: "What do you want?" I said, "I would like to join the underground." He threw me out. About 1948 I was a journalist and helped one of the Yiddish underground papers with articles, but I was never a member of the underground."
  27. ^ a b v g d đ e „Elie Wiesel”. JewishVirtualLibrary.org. 
  28. ^ Fine, Ellen S. Legacy of Night: The Literary Universe of Elie Wiesel, State University of New York Press (1982) p. 28
  29. ^ Wiesel, Elie. Night, Hill and Wang (2006) p. ix
  30. ^ Seidman, Naomi (jesen 1996). „Elie Wiesel and the Scandal of Jewish Rage”. Jewish Social Studies. 3 (1): 5. 
  31. ^ Grabois, Andrew (25. 2. 2008). „Elie Wiesel and the Holocaust”. Beneath The Cover. Arhivirano iz originala 30. 4. 2008. g. Pristupljeno 29. 8. 2012. 
  32. ^ Ravitz, Jessica (27. 5. 2006). „Utah Local News – Salt Lake City News, Sports, Archive – The Salt Lake Tribune”. Sltrib.com. Arhivirano iz originala 3. 11. 2013. g. Pristupljeno 14. 5. 2013. 
  33. ^ a b Telushkin, Joseph. "Rebbe", pp. 190–191. HarperCollins, 2014.
  34. ^ Wiesel:1999, 18.
  35. ^ Wiesel, Elie (2000). And the Sea Is Never Full: Memoirs, 1969–. Random House Digital, Inc. ISBN 978-0-8052-1029-3. „Some of the questions: God? 'I'm an agnostic.' A strange agnostic, fascinated by mysticism.” 
  36. ^ „The Painted Bird [NOOK Book]”. Barnes and Noble. Pristupljeno 9. 9. 2014. 
  37. ^ Finkelstein, Norman G. The Holocaust Industry. Verso. str. 56. 
  38. ^ And the Sea Is Never Full, New York Times book review, January 2, 2000
  39. ^ video: 2016 Presidential Tribute to Elie Wiesel, 6 minutes
  40. ^ „President Clinton's and Elie Wiesel's Remarks on Bosnia Troops”. United States Holocaust Memorial Museum. 13. 12. 1995. Arhivirano iz originala 09. 06. 2016. g. Pristupljeno 2. 7. 2016. 
  41. ^ "The Elie Wiesel Award", United States Holocaust Memorial Museum
  42. ^ a b Berger, Joseph (2. 7. 2016). „Elie Wiesel, Auschwitz Survivor and Nobel Peace Prize Winner, Dies at 87”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2. 7. 2016. 
  43. ^ Strom, Stephanie (26. 2. 2009). „Out Millions, Elie Wiesel Vents About Madoff”. The New York Times — preko NYTimes.com. 
  44. ^ "Elie Wiesel, Holocaust Survivor And Nobel Laureate, Dies At 87", NPR, July 2, 2016
  45. ^ a b "Elie Wiesel, Holocaust survivor and Nobel Peace Prize winner, dies at 87", PBS, July 2, 2016
  46. ^ „The Nobel Peace Prize 1986”. NobelPrize.org. 
  47. ^ "Elie Weisel {sic}: Nobel Laureate, Author, Professor", Wharton Club of DC
  48. ^ „American Academy of Arts and Letters - Current Members”. Arhivirano iz originala 24. 6. 2016. g. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  49. ^ „About – Moment Magazine”. Moment Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 6. 2016. 
  50. ^ „International Advisory Board Profiles: Elie Wiesel”. NGO Monitor. 2011. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  51. ^ "Elie Wiesel was a witness to evil and a symbol of endurance", US News & World Report, July 3, 2016
  52. ^ "Remembering Elie Wiesel", Jewish Standard, July 7, 2016
  53. ^ Eidenmuller, Michael E. „American Rhetoric: Elie Wiesel - The Perils of Indifference”. americanrhetoric.com. Pristupljeno 27. 11. 2017. 
  54. ^ "Hundreds pay tribute in Elie Wiesel's native Romania" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. decembar 2020), AFP, July 7, 2016
  55. ^ „Echoes & Reflections: Speech by Elie Wiesel - Education & E-Learning - Yad Vashem”. Arhivirano iz originala 18. 04. 2018. g. Pristupljeno 17. 4. 2018. 
  56. ^ „Oprah and Elie Wiesel Travel to Auschwitz”. oprah.com. 1. 1. 2006. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  57. ^ a b Cohen, Justin (30. 11. 2006). „Wiesel Receives Honorary Knighthood”. TotallyJewish.com. Arhivirano iz originala 6. 6. 2011. g. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  58. ^ "Reaction to death of Holocaust survivor, author Elie Wiesel" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. februar 2017), Associated Press, July 2, 2016
  59. ^ McAllister, Kristin (15. 10. 2007). „Dayton awards 2007 peace prizes”. Dayton Daily News. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  60. ^ Holthouse, David (leto 2008). „State of Denial: Turkey Spends Millions to Cover Up Armenian Genocide”. Southern Poverty Law Center. Arhivirano iz originala 20. 1. 2010. g. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  61. ^ Pullella, Philip (28. 1. 2009). „Elie Wiesel attacks pope over Holocaust bishop”. Reuters. Arhivirano iz originala 12. 03. 2009. g. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  62. ^ „Visiting Buchenwald, Obama speaks of the lessons of evil”. CNN. 5. 6. 2009. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  63. ^ „Paid Notice: Deaths WIESEL, ELIE”. query.nytimes.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  64. ^ Sahagun, Louis (2. 4. 2011). „Wiesel offers students first-hand account of Holocaust”. Los Angeles Times. Pristupljeno 28. 1. 2014. 
  65. ^ „The Elie Wiesel Foundation for Humanity”. www.eliewieselfoundation.org. Arhivirano iz originala 4. 7. 2009. g. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  66. ^ „Sri Lanka's victimization of Tamil people must stop - Elie Wiesel”. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  67. ^ „Sri Lanka's victimization of Tamil people must stop - Elie Wiesel”. www.tamilguardian.com. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  68. ^ Quatra.Net Kft. (10. 11. 2009). „Elie Wiesel Magyarországon” (na jeziku: Hungarian). Stop.hu. Arhivirano iz originala 21. 7. 2011. g. Pristupljeno 13. 9. 2010. 
  69. ^ „Magyarországra jön Elie Wiesel” (na jeziku: Hungarian). Hetek.hu. 13. 11. 2009. Pristupljeno 13. 9. 2010. 
  70. ^ Patai, Raphael (1996). The Jews of Hungary:History, Culture, Psychology. 590: Wayne State University Press. str. 730. ISBN 978-0-8143-2561-2. 
  71. ^ Reuters. Wiesel raps Hungary's Nazi past 'whitewash'. The Jerusalem Post. June 19, 2012.
  72. ^ „Elie Wiesel Says "Iran Must Not Be Allowed to Remain Nuclear" in Full-Page Ads in NYT, WSJ”. Algemeiner Journal. 18. 12. 2013. Pristupljeno 30. 6. 2015. 
  73. ^ Almasy, Steve; Levs, Josh (3. 8. 2014). „Nobel laureate Wiesel: Hamas must stop using children as human shields”. CNN. Pristupljeno 13. 8. 2014. 
  74. ^ „London Times refuses to run Elie Wiesel ad denouncing Hamas' human shields”. Haaretz. JTA. 6. 8. 2014. Pristupljeno 13. 8. 2014. 
  75. ^ Greenslade, Roy (8. 8. 2014). „The Times refuses to carry ad accusing Hamas of 'child sacrifice'”. The Guardian. Pristupljeno 13. 8. 2014. 
  76. ^ Cooper, Helene (4. 5. 2010). „Obama Tries to Mend Fences With American Jews”. New York Times. 
  77. ^ „Elie Wiesel: Jerusalem is Above Politics (ad also placed in 3 newspapers on April 16)”. Arutz Sheva. 17. 4. 2010. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  78. ^ „For Jerusalem”. The Elie Wiesel Foundation for Humanity. Arhivirano iz originala 15. 8. 2015. g. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  79. ^ „'Tension, I Think, is Gone', Elie Wiesel Says of U.S. and Israel”, Political Punch, ABC News, 4. 5. 2010, Arhivirano iz originala 16. 12. 2014. g. 
  80. ^ a b "Fond memories of Elie Wiesel in Boston", Boston Globe, July 2, 2016
  81. ^ „Illustrious Friends Remember John R. Silber”. The Alcalde. 30. 11. 2012. Pristupljeno 20. 2. 2013. 
  82. ^ "For Holocaust Survivor Elie Wiesel, New York City Became Home", Wall Street Journal, July 2, 2016
  83. ^ "About the American Federation of Teachers", American Federation of Teachers
  84. ^ „Wiesel to Speak at Barnard; Lectures Help Launch a $2.5M Judaic Studies Chair. Columbia University Record, November 21, 1997”. Columbia.edu. 21. 11. 1997. Pristupljeno 24. 7. 2013. 
  85. ^ „Human rights advocate Elie Wiesel turns 86”. oktobar 2014. Arhivirano iz originala 28. 05. 2019. g. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  86. ^ „Police arrest man accused of attacking Wiesel: Holocaust-surviving Nobel laureate was allegedly accosted in elevator”. MSNBC. Associated Press. 18. 2. 2007. Pristupljeno 17. 5. 2011. 
  87. ^ „Man gets two-year sentence for accosting Elie Wiesel”. USA Today. Associated Press. 18. 8. 2008. Pristupljeno 27. 8. 2008. 
  88. ^ Fletcher Stack, Peggy (13. 2. 2012). „Mormon church apologizes for baptisms of Wiesenthal's parents”. The Salt Lake Tribune. Salt Lake City, Utah. 
  89. ^ „Elie Wiesel calls on Mitt Romney to make Mormon church stop proxy baptisms of Jews”. The Washington Post. 14. 2. 2012. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  90. ^ Yuhas, Alan (2. 7. 2016). „Elie Wiesel, Nobel winner and Holocaust survivor, dies aged 87”. The Guardian. Pristupljeno 2. 7. 2016. 
  91. ^ Shnidman, Ronen (2. 7. 2016). „Elie Wiesel, Nobel Peace Prize laureate and renowned Holocaust survivor, dies at 87”. Haaretz. 
  92. ^ "Orrin Hatch Pays Tribute to Elie Wiesel", The Weekly Standard, July 8, 2016
  93. ^ „Anti-semitic graffiti on Auschwitz survivor Elie Wiesel's house - BBC News”. Bbc.com. 4. 8. 2018. Pristupljeno 5. 8. 2018. 
  94. ^ a b v g d đ Davis, Colin (1994). Elie Wiesel's Secretive Texts. Gainesville, FL: University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-1303-9. 
  95. ^ a b v g d đ e ž „Elie Wiesel Timeline and World Events: From 1952”. Holocaust Encyclopedia. United States Holocaust Memorial Museum. Pristupljeno 4. 2. 2012. 
  96. ^ Congressional Gold Medal Recipients (1776 to Present)
  97. ^ „Rooseveltinstitute.org”. Arhivirano iz originala 25. 3. 2015. g. 
  98. ^ Ferraro, Thomas (4. 7. 1986), „12 Famous Immigrants Presented with Medal of Liberty”, St. Petersburg Times, str. 18A, Pristupljeno 5. 2. 2012 
  99. ^ „The Niebuhr Legacy: Elie Wiesel”. Elmhurst College. Arhivirano iz originala 5. 2. 2012. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  100. ^ "ELIE WIESEL TIMELINE AND WORLD EVENTS: FROM 1952", Holocaust Encyclopedia
  101. ^ „Holocaust survivor honored”. Christian Chronicle. Arhivirano iz originala 3. 10. 2008. g. 
  102. ^ „Winners of the National Humanities Medal and the Charles Frankel Prize”. 21. 7. 2011. Arhivirano iz originala 21. 7. 2011. g. Pristupljeno 20. 2. 2013. 
  103. ^ „To Life: Celebrating 20 Years”. Florida Holocaust Museum. Arhivirano iz originala 7. 2. 2012. g. 
  104. ^ „Kenyon Review for Literary Achievement”. KenyonReview.org. Arhivirano iz originala 09. 01. 2018. g. Pristupljeno 28. 05. 2019. 
  105. ^ „Elie Wiesel receives 2012 Nadav Award. Ynetnews. November 11, 2012”. Ynetnews. Ynetnews.com. 11. 11. 2012. Pristupljeno 20. 2. 2013. 
  106. ^ „National Winners – public service awards – Jefferson Awards.org”. Arhivirano iz originala 24. 11. 2010. g. Pristupljeno 6. 10. 2014. 
  107. ^ „John Jay Justice Award 2014”. cuny.edu. Arhivirano iz originala 01. 02. 2017. g. Pristupljeno 28. 05. 2019. 
  108. ^ "Elie Wiesel: Commencement Speaker", Newswise, May 7, 1999
  109. ^ „Honorary Degrees Going To 6 At Lehigh”. The Morning Call. 15. 5. 1985. Arhivirano iz originala 19. 01. 2012. g. Pristupljeno 3. 2. 2012. 
  110. ^ „Presidents, premiers and peacemakers merit honorary degrees”. DePaul University. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  111. ^ „Honorary Degree Recipients”. Seton Hall University. 17. 4. 2005. Arhivirano iz originala 07. 04. 2014. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  112. ^ „Results - Howard Gotlieb Archival Research Center”. Arhivirano iz originala 15. 08. 2016. g. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  113. ^ „Convocation set tomorrow to honor Elie Wiesel”. Baltimore Sun. Arhivirano iz originala 28. 04. 2012. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  114. ^ Coker, Matt. „Elie Wiesel Joins Chapman University, to Guide Undergrads Spring Semesters Through 2015”. OC Weekly. Arhivirano iz originala 3. 11. 2013. g. Pristupljeno 28. 1. 2014. 
  115. ^ „Elie Wiesel to Speak at Commencement”. Vox of Dartmouth. Dartmouth College. 15. 5. 2006. Arhivirano iz originala 07. 06. 2010. g. Pristupljeno 28. 05. 2019. 
  116. ^ „Message from the President”. Cabrini Magazine. Pennsylvania: Cabrini College. 4 (2): 2. 22. 2. 2007. 
  117. ^ „Elie Wiesel to Speak At UVM April 25, Receive Honorary Degree”. University of Vermont. 24. 4. 2007. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  118. ^ „OU to award Elie Wiesel honorary degree during lecture”. Oakland University. 2. 10. 2007. Arhivirano iz originala 7. 4. 2014. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  119. ^ „ELIE WIESEL TO DELIVER INAUGURAL PRESIDENT'S LECTURE AT THE CITY COLLEGE OF NEW YORK”. City College of New York. 25. 3. 2008. Arhivirano iz originala 3. 10. 2008. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  120. ^ „Elie Wiesel and Martin J. Whitman Among Notable American Recipients of TAU's Highest Honor”. American Friends of Tel Aviv University. 20. 5. 2008. Arhivirano iz originala 28. 01. 2014. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  121. ^ „Honorary Doctorates of the Weizmann Institute of Science”. Arhivirano iz originala 25. 1. 2012. g. Pristupljeno 4. 2. 2012. 
  122. ^ „Honorary Degrees” (PDF). Bucknell University. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 8. 2012. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  123. ^ „2010 honorary degree recipients announced”. Lehigh University. 26. 3. 2010. Pristupljeno 3. 2. 2012. 
  124. ^ „Holocaust survivor, human rights activist Wiesel to deliver Commencement address”. Washington University in St. Louis. 5. 4. 2011. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  125. ^ "Nobel laureate Wiesel holds hope for future", The Post and Courier, Sept. 26, 2011
  126. ^ „Professor Elie Wiesel awarded the University of Warsaw Honorary Doctorate”. University of Warsaw. 2012. Arhivirano iz originala 16. 7. 2012. g. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  127. ^ „Nobel laureate Elie Wiesel receives UBC honorary degree”. University of British Columbia. 2012. Pristupljeno 10. 9. 2012. 

Literatura uredi

  • Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 47. ISBN 86-331-2112-3. 
  • Berenbaum, Michael (1979). The Vision of the Void: Theological Reflections on the Works of Elie Wiesel. Middletown, CT: Wesleyan University Press. ISBN 978-0-8195-6189-3. 
  • Burger, Ariel (2018). Witness: Lessons from Elie Wiesel's Classroom. Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-1328802699. 
  • Chighel, Michael (2015). „Hosanna! Eliezer Wiesel's Correspondence with the Lubavitcher Rebbe” (online book). Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  • Cockburn, Alexander (1. 4. 2006). „Did Oprah Pick Another Fibber?: Truth and Fiction in Elie Wiesel's Night: Is Frey or Wiesel the Bigger Moral Poseur?”. CounterPunch. Pristupljeno 2. 2. 2012. 
  • Davis, Colin (1994). Elie Wiesel's Secretive Texts. Gainesville, FL: University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-1303-9. 
  • Doblmeier, Martin (2008). The Power of Forgiveness (Documentary). Alexandria, VA: Journey Films. Arhivirano iz originala 8. 9. 2008. g. 
  • Downing, Frederick L. (2008). Elie Wiesel: A Religious Biography. Macon, GA: Mercer University Press. ISBN 978-0-88146-099-5. 
  • Fine, Ellen S. (1982). Legacy of Night: The Literary Universe of Elie Wiesel. New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-590-4. 
  • Fonseca, Isabel (1996). Bury Me Standing: The Gypsies and Their Journey. London: Vintage. ISBN 978-0-679-73743-8. 
  • Friedman, John S. (proleće 1984). „Elie Wiesel, The Art of Fiction No. 79”. The Paris Review. Spring 1984 (91). 
  • Hitchens, Christopher (1. 2. 2001). „Wiesel Words”. The Nation. Pristupljeno 3. 2. 2012. 
  • Rota, Olivier. Choisir le français pour exprimer l'indicible. Elie Wiesel, in Mythe et mondialisation. L'exil dans les littératures francophones, Actes du colloque organisé dans le cadre du projet bilatéral franco-roumain « Mythes et stratégies de la francophonie en Europe, en Roumanie et dans les Balkans », programme Brâcuşi des 8–9 septembre 2005, Editura Universităţii Suceava, 2006, pp. 47–55. Re-published in Sens, dec. 2007, pp. 659–668.
  • idiș Un di velt hot geshvign („Și lumea a tăcut”) (Tsentral-Farband fun Poylishe Yidn in Argentine). 1956. ISBN 978-0-374-52140-0..
  • (jezik: francuski)LA Nuit (Noaptea, nuvelă), 1958;
  • Šablon:Fi iconYö, Heikki Kaskimies, 1958;
  • (jezik: engleski) Night (tr. de Marion Wiesel), Hill and Wang. 2006. ISBN 978-0-553-27253-6.. (jezik: engleski)The Night Trilogy: Night, Dawn, The Accident. New York: Hill & Wang, 1987
  • (jezik: francuski)L'Aube („În zori”, nuvelă), 1960;
  • Šablon:Fi iconSarastus, Heikki Kaskimies, 1960;
  • (jezik: engleski)Dawn (tr. de Frances Frenaye), Hill and Wang. 2006. ISBN 978-0-553-22536-5.
  • (jezik: francuski)LE Jour („Ziua”, nuvelă), Heikki Kaskimies, 1961;
  • (jezik: engleski)Day, (titlu anterior, "The Accident", tr. de Anne Borchardt), Hill and Wang. 2006. ISBN 978-0-553-58170-6.
  • (jezik: francuski) La Vielle de la Chance, 1962;
  • (jezik: engleski)The Town Beyond the Wall(tr. de Stephen Becker), Atheneum, 1964.
  • (jezik: francuski)Les Portes de la Forêt (Porțile pădurii, roman), 1964;
  • (jezik: engleski)The Gates of the Forest (tr. de Frances Frenaye), Holt, Rinehart and Winston, 1966.
  • (jezik: francuski)Les Juifs du Silence (Evreii tăcerii), 1966;
  • Šablon:Fi iconHiljaisuuden juutalaiset, Juhani Kaakinen, 1966;
  • (jezik: engleski)The Jews of Silence(tr. de Neal Kozodoy), Holt, Rinehart and Winston. 1966. ISBN 978-0-935613-01-8..
  • (jezik: francuski)Les Chants des Morts (Cântecele Morților), 1966.
  • (jezik: engleski)Legends of our Time, (memorialistică), Holt, Rinehart and Winston 1968.
  • (jezik: francuski)Le Mendiant de Jérusalem(nuvelă), 1968;
  • (jezik: engleski)A Beggar in Jerusalem, Random House, 1970.
  • (jezik: francuski)Entre Deux Soleils, 1970;
  • (jezik: engleski)One Generation After(tr. de Lily Edelman și de autor), Random House, 1970.
  • (jezik: francuski)Célébration Hassidique 1972;
  • (jezik: engleski)Souls on Fire (tr. de Marion Wiesel - prima carte de portrete și legende hasidice). . Random House. 1972. ISBN 978-0-671-44171-5. .
  • (jezik: engleski)Night Trilogy, Hill and Wang, 1972.
  • (jezik: francuski)Le Serment de Kolvillàg, 1973;
  • (jezik: engleski)The Oath (tr. Marion Wiesel). . Random House. 1973. ISBN 978-0-935613-11-7. .
  • Šablon:He iconAni Maamin („Credul”), Random House, 1973. (musică de Darius Milhaud)
  • (jezik: francuski)Zalmen; ou, La Folie de Dieu 1968;
  • (jezik: engleski)Zalmen, or the Madness of God (tr. de Nathan Edelman), Random House, 1974.
  • (jezik: francuski)Célébration Biblique, 1975;
  • (jezik: engleski)Messengers of God (tr. Marion Wiesel - Portrete biblice). . Random House. 1976. ISBN 978-0-671-54134-7. 
  • (jezik: engleski)Dimensions of the Holocaust, 1977.
  • (jezik: francuski)Un Juif Aujourd'hui (eseuri despre identitatea iudaică), 1977;
  • (jezik: engleski)A Jew Today (tr. Marion Wiesel). . Random House. 1978. ISBN 978-0-935613-15-5. .
  • (jezik: francuski)Four Hasidic Masters-and their struggle against melancholy (Portrete ale înțelepților hasidici). . University of Notre Dame Press. 1978. .
  • (jezik: francuski)Le Procès de Shamgorod (piesă), 1979;
  • (jezik: engleski)The Trial of God (tr. Marion Wiesel), Random House, 1979.
  • (jezik: engleski). Images from the Bible. The Overlook Press. 1980. .
  • (jezik: francuski)Paroles d'Étranger, 1980.
  • (jezik: engleski)Iside a Library, 1980.
  • (jezik: engleski)The Stranger in the Bible, 1980.
  • (jezik: francuski)Le Testament d'un Poéte Juif Assassiné(„Testamentul unui poet evreu asasinat”), 1980;
  • (jezik: engleski)The Testament (tr. Marion Wiesel), Summit, 1981.
  • (jezik: engleski)Five Biblical Portraits (Portrete biblice). . University of Notre Dame Press. 1981. .
  • (jezik: francuski)Contre la Mélancolie, 1981;
  • (jezik: engleski)Somewhere a Master, (Portrete hasidice, o continuare a cărții "Souls on Fire", tr. Marion Wiesel, Summit, 1982.
  • The Haggadah (cantată), 1982.
  • (jezik: francuski)Le Cinquiéme Fils, 1983;
  • (jezik: engleski)The Fifth Son (tr. Marion Wiesel);
  • Šablon:Fi iconViides poika, Heikki Kaskimies.
  • (jezik: engleski)The Golem (o carte cu legende evreiești pentru copii, ilustrată de Mark Podwal), Summit. 1983. ISBN 978-0-671-49624-1..
  • (jezik: engleski)The Fifth Son, Summit, 1985.
  • (jezik: francuski)Signes D'Exode, 1985.
  • (jezik: engleski)Against Silence: The Voice and Vision of Elie Wiesel. ed. Irving Abrahamson. 3 vols. New York: Schocken, 1984.
  • (jezik: francuski)Job, ou, Dieu dans la Tempête, 1986.
  • (jezik: engleski)A Song for Hope, (cantată, musica de David Diamond), 1987
  • (jezik: francuski)Le Crépuscule, au Lion (Crepuscul la Lion), 1987;
  • Šablon:Fi iconPalavat ikkunat, Heikki Kaskimies;
  • (jezik: engleski)Twilight (tr. Marion Wiesel), Summit, 1988.
  • (jezik: engleski)The Six Days of Destruction (co-author Albert Friedlander, ilustrată de Mark Podwal). . Paulist Press. 1988. .
  • (jezik: francuski)Silences et Mémoire d'Hommes, 1989.
  • (jezik: engleski)A Journey of Faith (împreună cu John Cardinal O'Connor), Donald I. Fine, 1990.
  • (jezik: engleski)From the Kingdom of Memory, Summit, 1990.
  • (jezik: engleski). Evil and Exile. University of Notre Dame Press. 1990. ISBN 9780268009229. .
  • (jezik: engleski)Sages and Dreamers (Portretistică biblică, talmudică și hasidică), Summit, 1991.
  • (jezik: engleski)In Dialogue and Dilema with Elie Wiesel, 1991.
  • (jezik: engleski)Nine and One-Half Mystics, 1992.
  • (jezik: francuski)L'Oublié (nuvelă), 1989;
  • Šablon:Fi iconTuuleen tatuoitu, Heikki Kaskimies;
  • (jezik: engleski)The Forgotten (tr. Stephen Becker) Summit. 1992. ISBN 978-0-8052-1019-4..
  • Šablon:He icon(jezik: engleski)A Passover Haggadah (Cartea de rugăciuni pascale comentate, în ebraică și in engleză, ilustrată de Mark Podwal). . Simon and Schuster. 1993. ISBN 978-0-671-73541-8. .
  • (језик: енглески)All Rivers Run to the Sea (Memorii, Vol. I, 1928-1969), Knopf. 1995. ISBN 978-0-8052-1028-6..
  • (jezik: francuski)Memoire a Deux Voix, (comversații cu François Mitterrand), Arcade, 1996;
  • (jezik: engleski)Memoir in Two Voices, tr. Richard Seaver și Timothy Bent, 1996.
  • (jezik: engleski)Children of Job (with Alan L. Berger), 1997.
  • (jezik: engleski)Ethics and Memory, 1997.
  • (jezik: engleski)And the Sea is Never Full (Memorii Vol. II, 1969), Knopf. 1999. ISBN 978-0-8052-1029-3..
  • (jezik: engleski)King Solomon and his Magic Ring (ilustrată de Mark Podwal), Greenwillow, 1999;
  • (jezik: francuski)Le Roi Salomon et sa Bague Magique, 2000.
  • Šablon:He iconConversations with Elie Wiesel, Schocken, 2001.
  • (jezik: francuski)D'ou Viens-Tu?, 2001.
  • (jezik: engleski)The Judges, Knopf, 2002.
  • (jezik: engleski)After the Darkness: Reflections on the Holocaust, 2002.
  • Šablon:He iconWise Men and Their Tales, Schocken. 2003. ISBN 978-0-8052-4173-0..
  • (jezik: francuski)Et Ou Va-Tu?, 2004 (Portretistică biblică, talmudică și hasidică).
  • (jezik: engleski)The Time of the Uprooted, Knopf, 2005.
  • (jezik: francuski)Un desir Fou de Danser, 2006;
  • (jezik: engleski)A Mad Desire to Dance, tr. Catherine Temerson, 2009.
  • (jezik: francuski)Le cas Sondenrberg, 2008.

Govori i intervjui uredi

Galerija uredi


Literatura uredi

  • Patai, Raphael (1996). The Jews of Hungary:History, Culture, Psychology. 590: Wayne State University Press. str. 730. ISBN 978-0-8143-2561-2. 
  • Finkelstein, Norman G. The Holocaust Industry. Verso. str. 56. 
  • Wiesel, Elie (2000). And the Sea Is Never Full: Memoirs, 1969–. Random House Digital, Inc. ISBN 978-0-8052-1029-3. 
  • Sternlicht, Sanford V. (2003). Student Companion to Elie Wiesel. Westport, Conn.: Greenwood Press. str. 7. ISBN 978-0-313-32530-4. 
  • Niven, William John (2007). The Buchenwald Child: Truth, Fiction, and Propaganda. Harvard University Press. str. 49. ISBN 9781571133397. 
  • (jezik: engleski)Fine, Ellen S., Legacy of Night: The Literary University of Elie Wiesel. Albany, NY State University of New York Press (1982).
  • (jezik: engleski)Brown, Robert McAfee, Elie Wiesel: Messenger to all Humanity. South Bend, Ind.: University of Notre Dame Press (1984).
  • (jezik: engleski)Encyclopedia of World Literatuire in the 20th Century, ed. by Steven R. Serafin, vol. 4 (1999).
  • (jezik: engleski)Stern, EN: Elie Wiesel: A Voice for Humanity (1996).
  • (jezik: engleski)Silberman, SP: Silence in the Novels of Elie Wiesel (1995).
  • (jezik: engleski)De Saint Cheron, PM: Elie Wiesel (1994).
  • (jezik: engleski)Davis, C: Elie Wiesel's Secretive Texts (1994).
  • (jezik: engleski)Lazo C: Elie Wiesel (1994).
  • (jezik: engleski)Patterson, David: In Dialogue and Dilemma with Elie Wiesel (1991).
  • (jezik: engleski)Ritter, C: Elie Wiesel: Between Memory and Hope, ed. (1990).
  • (jezik: francuski)Cohen, B-F: Elie Wiesel - Qui êtes-vous? (1987).
  • (jezik: engleski)Brown, RM: Elie Wiesel: Messanger to All Humanity (1983).
  • (jezik: engleski)Stern, EN: Elie Wiesel: Witness for Life (1982).
  • (jezik: engleski)Estess, TL: Elie Wiesel (1980).
  • (jezik: engleski)Rosenfeld, AH and Greenberg, I: Confronting the Holocaust, ed. (1978).
  • (jezik: engleski)Langer, L: The Holocaust and the Literary Imagination (1975).
  • (jezik: engleski) Berenbaum, Michael (1979). The Vision of the Void: Theological Reflections on the Works of Elie Wiesel. Middletown, Connecticut: Wesleyan University Press. ISBN 978-0-8195-6189-3. 
  • (jezik: engleski)Fonseca, Isabel: Bury Me Standing: The Gypsies and Their Journey, London, Vintage (1996).
  • (jezik: engleski)Fine, Ellen S. (1982). Legacy of Night: The Literary Universe of Elie Wiesel. State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-590-4.  (paperback)
  • (jezik: engleski)Wiesel, Elie. All Rivers Run to the Sea: Memoirs. New York: Knopf (1995).
  • (jezik: engleski)Wiesel, Elie. And the Sea is Never Full: Memoirs 1969-. New York: Schocken (1999).
  • (jezik: engleski)Vishniac, Roman: A Vanished World, Publ. by Farrar, Straus and Giroux. 1986. ISBN 9780374520236. (Album memorial de fotografii ale vieții evreilor est-europeni din anii 1930, prefațat de Elie Wiesel).
  • (jezik: engleski)Sternlicht, Stanford: . Student Companion to Elie Wiesel (Student Companions to Classic Writers). Greenwood Press. 2003. ISBN 978-0-313-32530-4.  (O analiză critică a operei lui Wiesel).
  • (jezik: engleski)The Boys of Buchenwald – A documentary about the orphanage in which he stayed after the Holocaust
  • (jezik: engleski)God on Trial – film, BBC, WGBH Boston (2008), (dramatizaea cărții The Trial of God, despre un grup de deportați la Auschwitz care Îl judecă pe Dumnezeu pentru că și-a întors fața de la poporul evreu).
  • (jezik: engleski)"Elie Wiesel Goes Home" film biografic regizat de Judit Elek și comentat de William Hurt. ISBN 978-1-930545-63-2..

Spoljašnje veze uredi

 
Eli Vizel na Vikimedijinoj ostavi.
  1. ^ „Elie Wiesel — Photograph”. United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 19. 7. 2013. g. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ели_Визел&oldid=27675517”