Estonija
Estonija (est. Eesti), ili zvanično Republika Estonija (est. Eesti Vabariik), suverena je država smeštena u baltičkom regionu severne Evrope.[2][a] Država je stešnjena između akvatorije Baltičkog mora na severu i zapadu, Čudsko-pskovskog jezera i Rusije na istoku i teritorije Republike Letonije na jugu. Sa površinom od 45.339 km² teritorijalno je najmanja među zemljama koje izlaze na obale Baltičkog mora. Pored kontinentalnog dela Estoniji pripada i preko 2.200 ostrva u akvatoriji Baltičkog mora, a najveća među njima su Sarema (2.671 km²), Hijuma (989 km²) i Muhu (198 km²).[3][4]
| Republika Estonija Eesti Vabariik (estonski) | |
|---|---|
 | |
| Glavni grad |  Talin |
| Službeni jezik | estonski |
| Vladavina | |
| Oblik države | unitarna parlamentarna republika |
| — Predsednik | Alar Karis |
| — Premijer | Kaja Kalas |
| Istorija | |
| Nezavisnost | od Rusije i Nemačke |
| — Proglašena | 24. februar 1918. |
| — Priznata | 2. februar 1920. |
| — Nemačko-Sovjetska okupacija | 16. jun 1940. |
| — Ponovo priznata | 20. avgust 1991. |
| — Završena | 6. septembar 1991. |
| Pristup u EU | 1. maj 2004. |
| Geografija | |
| Površina | |
| — ukupno | 45.339 km2 (129) |
| — voda (%) | 4,45% |
| Stanovništvo | |
| — 2021.[1] | 1.331.824 (148) |
| — gustina | 29,37 st./km2 |
| Ekonomija | |
| BDP / PKM | ≈ 2023 |
| — ukupno |  60.997 mlrd.$ (113) |
| — po stanovniku | 45,235$ (41) |
| BDP / nominalni | ≈ 2023 |
| — ukupno | 41.799 mlrd.$ (102) |
| — po stanovniku | 30,998$ (36) |
| IHR (2021) | 0,890 (31) — veoma visok |
| Valuta | evro € |
| — stoti deo valute | цент |
| — kod valute | EUR |
| Ostale informacije | |
| Vremenska zona | UTC EET (UTC+2) EEST (UTC+3) |
| Internet domen | .ee |
| Pozivni broj | +372 |
Država se nalazi u zoni umerenokontinentalne klime podložne jakim maritimnim uticajima sa Baltika. Teritorija je dosta niska, sa prosečnom nadmorskom visinom od oko 50 m, a nadmorska visina postepeno raste idući ka jugu, do maksimalnih 318 m. Ukupna dužina obalne linije je 3.794 km, dok je dužina kopnenih granica 657 km. Od oko 1.400 jezera veličinom se izdvaja jezero Pejpus (Čudsko jezero) koje Estonija deli sa Rusijom. Reke su brojne, ali su uglavnom manjih dužina, brojne su močvare i tresave. Oko polovine državne teritorije prekriveno je šumama u kojima dominiraju bor, smrča i breza.
Prve ljudske naseobine na tlu današnje Estonije osnovane su pre oko 11.000 godina, a ugro-finski preci savremenih Estonaca naselili su se na ovo područje pre 1800. p. n. e. Nakon vekova tevtonske, danske, švedske i ruske vlasti Estonija se po prvi put izborila za svoju nezavisnost nakon Prvog svetskog rata. Potom početkom Drugog svetskog rata 1940. ponovo potpada pod vlast Nacističke Nemačke, a potom i Sovjetskog Saveza iz čijeg sastava izlazi tek 1991. godine. U Sovjetskom Savezu Estonija je egzistirala kao zasebna politička jedinica − Estonska Sovjetska Socijalistička Republika. Savremena Estonija je demokratska parlamentarna republika, i članica je Ujedinjenih nacija, Evropske unije, Saveta Evrope i NATO pakta. Takođe je i deo Šengenske zone, Evrozone, članica je Svetske banke i drugih međunarodnih institucija.
Država je podeljena na 15 okruga. Glavni i najveći grad je Talin sa nešto manje od pola miliona stanovnika, a veći gradovi su još i Tartu, Narva, Kohtla-Jarve i Pjarnu. Sa ukupno oko 1,3 miliona stanovnika Estonija se nalazi među zemljama sa najmanjom populacijom u Evropi. Osnovu populacije čine Estonci koji pripadaju ugro-finskoj grupi naroda, i koji čine oko 70% stanovništva države. Najbrojniji manjinski narod su Rusi koji čine oko četvrtine ukupne populacije. Jedini zvaničan jezik na teritoriji cele zemlje je estonski, i dosta je sličan finskom i laponskom jeziku.
Estonija je u vreme postojanja Sovjetskog Saveza bila jedna od privredno najrazvijenijih država, a visok stepen razvoja zadržala je i nakon sticanja nezavisnosti. Danas je Estonija među zemljama sa najvećom stopom rasta među članicama Evropske unije, sa veoma visokim indeksom humanog razvoja, ekonomskim i građanskim slobodama i slobodom štampe. Obrazovni sistem u zemlji je jako razvijen, a na PISA testiranju 2015. estonski srednjoškolci su zauzeli visoko treće mesto u svetskim okvirima, odmah posle Japana i Singapura. Nakon sticanja nezavisnosti u zemlji se naročito intenzivno razvijao informaciono-tehnološki sektor. Estonija je prva zemlja na svetu koja je svojim građanima omogućila glasanje putem interneta, a prvi takvi izbori održani su 2005. godine.
Etimologija uredi
Prema pojedinim hipotezama ime Estonija izvedeno je od latinskog termina Esti (lat. Aesti) koji je u pisanim dokumentima prvi put upotrebio rimski istoričar Tacit (56−117) u svom sveobuhvatnom delu Germanija (lat. De origine et situ Germanorum; napisano oko 98. godine).[5][6] Prema Tacitu Germani su tim imenom nazivali sve narode koji su živeli severoistočno od reke Visle, a njihova zemlja koja je nazivana Aestui nalazila se na području istočno od današnje Švedske, te zapadno od Sitonije, na obalama Baltičkog mora. Međutim, ovi opisi se verovatno odnose na baltičke narode koji su živeli (i žive i danas) na područjima nešto južnije od savremene Estonije. Iako nije isključena mogućnost da je ime estonske države izvedeno od starogermanskog termina, izvesno je da se pomenuti opis nije odnosio na ugro-finske Estonce.
U staronordijskim sagama često se pominje „zemlja na istoku” pod imenom Eistland, a pod istim imenom se i danas naziva Estonija u savremenom islandskom jeziku.[7] U starijim spisima na latinskom jeziku sreću se i nazivi Estia i Hestia.[8]
U estonskom jeziku najstariji endonim koji se odnosi na Estonce kao narod je maarahvas, sa značenjem „ljudi koji žive od zemlje”,[9] dok se u savremenom estonskom jeziku ime zemlje piše kao Eesti. U savremeni srpski jezik ime Estonija verovatno je ušlo preko ruskog jezika i istovetno je ruskom nazivu za ovu zemlju − Эстония.
Nakon što je Estonija obnovila svoju nezavisnost 1991. godine, u nacionalnom parlamentu te zemlje je došlo do opširne javne debate o zvaničnom imenu zemlje na engleskom jeziku. Značajan deo političke elite je smatrao da sufiks –onia u imenu Estonia (ranije takođe Esthonia) iako latinskog porekla suviše podseća na slovenske toponime na latinskom, te da kao takav ne odgovara ugro-finskom karakteru zemlju. Pokušala je da se nametne germanizovana alternativa (Estland), što je i naziv za ovu zemlju u većini germanskih jezika (na primer u nemačkom, danskom, norveškom, i švedskom).
Geografija uredi
Republika Estonija je smeštena u istočnom delu baltičkog basena, na prelazu iz istočne u severnu Evropu. Obuhvata teritoriju površine 45.228 km² i po tom parametru nalazi se na 32. mestu među evropskim državama, odnosno na 132. mestu u svetskim okvirima. Estoniji pripadaju i teritorijalne vode Baltičkog mora na udaljenosti od 12 nautičkih milja od obale (22,2 km).[10]
Najsevernija tačka Estonija leži na severnoj obali ostrva Vajndlo na koordinatama 59° 49′ 17″ N 26° 21′ 31″ E / 59.82139° S; 26.35861° I, dok je najsevernija tačka kontinentalnog dela poluostrvo Purekari na 59° 40′ 31″ N 25° 41′ 49″ E / 59.67528° S; 25.69694° I. Najjužnija tačka je kod sela Naha na letonskoj granici, na koordinatama 57° 30′ 33″ N 26° 37′ 00″ E / 57.50917° S; 26.61667° I. Zapadni ekstrem nalazi se na ostrvu Notama na 58° 19′ 20″ N 21° 45′ 51″ E / 58.32222° S; 21.76417° I (u kontinentalnom delu to je rt Ramzi na 59° 01′ 31″ N 23° 24′ 15″ E / 59.02528° S; 23.40417° I), dok je najistočnija tačka istočno od grada Narve na 59° 22′ 13″ N 28° 12′ 36″ E / 59.37028° S; 28.21000° I. Najveća udaljenost između dva lokaliteta krećući se drumom iznosi oko 400 km. Većina ostrva se nalazi u blizini kontinentalnog dela zemlje, a najudaljenije je ostrvo Ruhnu u Riškom zalivu koje je od kopna udaljeno 65 km.[11]
Na severu i istoku Estonija izlazi na obale Baltičkog mora, odnosno na njegove zalive, Finski na severu i Riški na jugozapadu. Finski zaliv razdvaja Estoniju od Finske Udaljenost između Helsinkija i Talina iznosi svega 87 km), dok je centralni deo Baltičkog mora razdvaja od Švedske. Ukupna dužina estonske obale, uključujući i obale baltičkih ostrva, je 2.551 km.[10] Estonija ima kopnene granice na jugu i istoku, u ukupnoj dužini od 657 km. Na jugu se graniči sa Letonijom u dužini od 333 km, dok je na istoku granica sa Ruskom Federacijom, odnosno njenim oblastima Pskovskom i Lenjingradskom, u dužini od 324 km. Najveći deo državne granice sa Rusijom ima prirodni karakter i proteže se akvatorijem Čudsko-pskovskog jezera i rekom Narvom, dok je jedina kopnena granica na području Pečorskog rejona Pskovske oblasti. Vlasti Estonije smatraju Pečorski rejon (teritorija površine 1.251 km²) delom svoje teritorije pod privremenom okupacijom Rusije.[12][13]
Geologija uredi
Najveći deo estonske teritorije grade paleozojske sedimente stene prekrivene nešto tanjim kvartarnim naslagama. Paleozojske stene izbijaju na površinu jedino u priobalnim područjima i jezersko-rečnim depresijama, na mestima gde je erozija ogolila površinski kvartarni sloj. Severna obala u svojoj osnovi izgrađena je od krečnjačkih stena i podložna je intenzivnoj abraziji. Depresije u centralnom delu zemlje nastale su na kontaktu tvrđih silurskih krečnjaka sa mekšim devonskim peščarima. Pre oko 350 miliona godina, krajem devona, došlo je do konačnog povlačenja mora sa sadašnjeg estonskog kopna. More je za sobom ostavilo peskoviti plato koji se proteže od Finske na severu do Leonije na jugu, te od Rusije do Švedske. Intenzivna erozija površinskih centralnih delova Estonije i obala Finskog zaliva započela je pre oko 65 miliona godina (početkom kenozoika) i trajala je sve do poslednje pleistocene glacije (pre oko 2 miliona godina). U to vreme Severnoestonski klint je imao visinu i do 150 m i razdvajao je severne delove krečnjačkog platoa od depresija kojima su tekle reke na području današnjeg Finskog zaliva.[14]
Savremeni reljef Estonije posledica je delovanja pleistocenih lednika. Pre oko 12.000 godina gotovo većina savremene estonske teritorije bila je prekrivena moćnim ledenim naslagama zaleđenog Baltičkog jezera. Severna i zapadna obala Estonije je pre oko 7.000 godina bila pod vodama tadašnjeg Litorinovog mora (prethodnika savremenog Baltičkog mora). Led koji se na kraju pleistocene glacijacije postepeno povlačio ka severu sa sobom je nosio znatne količine finih glina i pesaka sa viših područja i taložio ih u nizijskim područjima uz obalu. Pleistocena glacijacija je tako u potpunosti izmenila reljef tog područja. U odnosu na preglacijalni period nivo mora je porastao za više od 100 m i voda je prekrila je značajna područja koja su ranije bila na suvom. Nakon topljenja moćnih ledenih naslaga tlo se oslobodilo pritiska, što je dovelo do postepenog izdizanja nivoa kopna, a proces izdizanja i danas je uočljiv u severozapadnom delu zemlje gde se na godišnjem nivou tlo diže za 2−3 milimetra.[14] Izdizanje za posledicu ima povećanje kopnene mase, a uz obalu se formiraju brojna nova ostrvca i hridi.
Površinske kvartarne naslage formirale su se tokom i posle poslednjeg glacijalnog procesa. Prosečna debljina glacijalnih sedimenata na platoima severne i centralne Estonije je od 2 do 3 metra, dok je u južnim delovima 5−10 m. Krečnjački platoi na kojima je primetno odsustvo kvartarnih sedimenata − ili su ti sedimenti pak jako tanki (svega nekoliko centimetara) − nazivaju se alvari.[15] Maksimalna debljina kvartarnih sedimenata, koja dostiže i do 100 m, primetna je u drevnim dolinama i akumulacionim morenskim pobrđima na krajnjem jugu i jugoistoku.[15]
Značajan uticaj na razvoj savremenog reljefa u nizijskim područjima odigrale su brojne tresave. Prva tresetišta u Estoniji nastala su pre oko 8.000 godina, a najintenzivniji proces nastanka treseta u močvarama odigrao se tokom poslednje dve hiljade godina. Niske tresave danas prekrivaju oko petine estonske teritorije.[14]
Severni deo Estonije je seizmički aktivno područje, a trusovi, iako retki, nisu neuobičajena pojava. Najjači zemljotres koji je pogodio ovu zemlju desio se 25. oktobra 1976. sa epicentrom u moru nedaleko od severne obale ostrva Osmusar. Hipocentar trusa se nalazio na dubini od 10−13 km, a magnituda u hipocentru iznosila je 4,7 stepeni rihterove skale.[16] Zemljotres je izazvao manja oštećenja na starijim objektima, a na nekim mestima je došlo i do manjeg urušavanja stena uz obalu. Bio je to zvanično najjači zemljotres ikada u Estoniji.[17]
Reljef uredi
Estonija obuhvata severozapadni deo prostrane Istočnoevropske ravnice i njenim reljefom dominira nisko i ravno zemljište i manja uzvišenja morenskog porekla mestimično ispresecana rečnim dolinama i ujezerenim depresijama.[18] Prosečna nadmorska visina je oko 50 m i postepeno raste idući od baltičkih obala ka unutrašnjosti. Najviša tačka je brdo Sur Munamagi (est. Suur Munamägi) na krajnjem jugoistoku zemlje, na pobrđu Hanja , koje sa nadmorskom visinom od 318 m ujedno predstavlja i najvišu tačku istočne baltičke regije.[14]
Pobrđa zauzimaju uglavnom centralne, južne i jugoistočne delove zemlje, a njihove osnove su uglavnom na nadmorskim visinama od 75 do 100 m. Pobrđa su obično međusobno razdvojena dubokim depresijama kojima prolaze rečni tokovi. U zavisnosti od delovanja spoljašnjih sila na reljef viših delova, estonska pobrđa, u osnovi morenskog porekla, dele se na akumulativna i erozivna. Erozivna pobrđa su uglavnom dosta zaravnjena, a njihova stenovita osnova je prekrivena relativno tankim slojem kvartarnih stena. Dva najtipičnija erozivna pobrđa u Estoniji su Pandivere u centralnom delu (najviši vrh je Emumagi na 166 m) i Sakala (sa najvišim vrhom Rutu na 146 m) u južnom delu zemlje.[14] Akumulativna pobrđa znatno su viša, raščlanjenija i takođe su prekriveni nešto moćnijim kvartarnim sedimentima. Tri najznačajnija pobrđa akumulativnog tipa su Hanja na jugoistoku (gde se nalazi i najviša tačka u zemlji, brdo Sur Munamagi sa 318 m visine), na jugu je pobrđe Otepa (engl. Otepää, najviša tačka je brdo Kuce sa 217 m), te Karula na jugu (sa najvišom tačkom Rebesejarve Tornimagi na 137 m).[14] Viša područja su još i drumlini[b] Sadjarve (est. Saadjärve) sa visinom od 144 metra, Zapadnosaremsko pobrđe (54 metra) i pobrđe Jihvi (Jõhvi; 81 m).[14]
U viša područja ubrajaju se i lednički platoi koji se nalaze u severnom delu zemlje, a najupečatljiviji su platoi Harju i Viru. Oba platoa su od obale Finskog zaliva odvojena strmom eskarpom baltičkog klifa (ili glinta) i leže na nadmorskim visinama između 30 i 70 m. Ravna i jednolična površina platoa je mestimično presečena rečnim dolinama i kraškim udubljenjima. Plato Harju je usled intenzivne erozije raščlanjen na nekoliko manjih platoa (Tompea i Vijmsi kod Talina i arhipelag Pakri). S druge strane prirodni reljef platoa Viru je modifikovan veštačkim putem usled eksploatacije uljnih škriljaca, odlaganja jalovine i pepela. U južnom delu nalazi se plato Ugandi (visine 40−100 m) izgrađen od peščara i raščlanjen drevnim dolinama. Nešto viša područja su i Srednjoestonska ravnica (60−80 m) i Korvema (Kõrvemaa; 50−90 m visine)
Nizijska područja rasprostranjena su uz obale Baltičkog mora, Čudsko-pskovskog jezera i jezera Vircjarv (Võrtsjärv). Nadmorska visina je tu ispod 50 m, a teren je često plavljen. Nizije zauzimaju oko polovine estonske teritorije, a najprostranije se nalaze u severozapadnim i zapadnim delovima zemlje. Najveće nizijsko područje je Zapadnoestonska nizija koja predstavlja nisko i zamočvareno područje sa kog se mestimično izdižu krečnjačka uzvišenja visine do 20 m (Kirbla, Mihkli Salumagi, Salevere Salumagi i drugi).[14] Južnije uz obale Riškog zaliva je Parnska nizija, takođe močvarno područje u čijoj osnovi se nalaze devonski peščari. Od mora je odvojena visokim peščanim dinama koje se pružaju uz obale Riškog zaliva.[14]
Zapadnoestonska nizija se dalje na zapadu nastavlja na ostrva zapadnoestonskog arhipelaga čijim reljefom dominiraju niska i ravna područja maksimalne visine do 20 m. Nadmorska visina na ostrvima postepeno raste idući ka zapadu, a posebno dolazi do izražaja na zapadu Sareme i na poluostrvu Sirve na Hijumi. Duž severne obale Sareme i ostrva Muhu proteđe se do 21 metra visoki Panga klif.
Većim delom severne obale prostire se uska Severnoestonska priobalna ravnica, stešnjena između voda Finskog zaliva na severu i Baltičkog klinta na jugu. Širina ovog područja varira od nekoliko metara do dvadesetak kilometara, i na tom delu obale nalaze se brojna manja poluostrva, zalivi i ostrva. Uz severne i zapadne obale Čudsko-pskovskog jezera (na estonskom se to jezero naziva Pejpsi) takođe se nalaze niske i močvarne ravnice, a isti karakter ima i depresija uz jezero Vircjarv (Vircjarvska nizija, u južnom delu zemlje). Uz severnu obalu Čudskog jezera je nizija Alutaguse, dok je zapadno Pejpska priobalna nizija.[14]
Depresije i doline takođe predstavljaju značajne oblike reljefa u južnom delu zemlje i stešnjene su između nešto viših pobrđa koja međusobno razdvajaju. Dolina reke Valge (visina 40−80 m) razdvaja pobrđe Sakala sa jedne od Karule i Otepa sa druge strane. Dolina Valge na severoistoku se nastavlja na dolinu reke Mali Emajigi koja se dalje pruža sve do Pskovskog jezera. Između Hanje i Karule se nalaze doline Viru i Hargla (visine 70−100 m).
![Pod tresavama je 2.549 km² (ili 5,6% ) estonskog kopna[19]](/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Roosa_hommikuudu_Tolkuse_rabas.jpg)
![Najduža drvena staza kroz tresavu ima dužinu od 627 km.[20]](/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Hommik_Viru_rabas.jpg)
Baltički klint koji se prostire uz severnu obalu Estonije predstavlja jednu od najdužih erozivnih eskarpi u celoj severnoj Evropi (prostire se od Olandskih ostrva do jezera Ladoga). U severozapadnim i severoistočnim delovima Baltički klint ima karakter erozivnog klifa i izlazi na obale Finskog zaliva. Najviši deo Estonskog klifa nalazi se kod Ontike i visok je 56 m.
Baltička obala i ostrva uredi
Na severu i zapadu Estonija izlazi na obale Baltičkog mora, odnosno na obale njegovih zaliva, Finskog na severu i Riškog na jugozapadu. Ukupna dužina morskih obala kontinentalnog dela Estonije je 1.242 km, a računajući i ostrva estonska baltička obala dugačka je 2.551 km.[10] Najdužu obalu među ostrvima ima ostrvo Sarema sa 854 km.[10]
Estonska obala je dosta razuđena i prepuna je malih i plitkih zaliva i poluostrva. Uz obalu se nalaze brojna stenovita ostrvca i grebeni, a more je duž cele estonske obale relativno plitko. Najplići deo je područje Hijuskog plićaka koji se nalazi na oko 15 km severozapadno od Hijume, a gde dubina mora na pojedinim mestima dostiže svega 1 m.[10] Najveće dubine unutar estonskih teritorijalnih voda su u Finskom zalivu, gde dubine dostižu do 100 m, dok je maksimalna dubina Riškog zaliva 50−60 m. Riški zaliv je na severu preko plitkog prolaza Vajnameri (Väinameri), površine 2.200 km², povezan sa Finskim zalivom. Baltičko more se odlikuje jako malim plimnim talasima čija je prosečna visina oko 10 cm. Prosečna visina valova je 1−2 metra, dok najviši valovi nastaju za vreme jakih oluja i njihova visina se kreće do 10 m na otvorenom moru, oko 6 m u Finskom i 3−4 metra u Riškom zalivu.[10] Najveći zalivi su Narvski i Talinski u Finskom, te Parnski u Riškom zalivu.
Estoniji pripada ukupno 2.355 ostrva, računajući i baltička i jezerska ostrva. Najveća grupa ostrva, nalazi se zapadno od zapadne obale zemlje i severno od Riškog zaliva, a reč je Zapadnoestonskom arhipelagu.
Zapadnoestonska ostrva od kopna razdvaja uski i plitki Vajnamerski prolaz. Ukupna površina arhipelaga je oko 4.000 km², a čini ga oko 500 ostrva.[21] Uglavnom je reč o manjim ostrvima često zanemarljive površine, a svega 5 ostrva u ovom arhipelagu ima površinu veću od 10 km². Površinom najveće estonsko ostrvo je ostrvo Sarema, koje je sa površinom od 2.672 km² četvrto po veličini ostrvo u Baltičkom moru (posle Selanda, Gotlanda i Fina). Sarema je relativno nisko i ravno ostrvo, a jedino je nešto izdignutiji njegov krajnji zapadni deo gde se nalazi morensko Zapadnosaremsko pobrđe maksimalne visine do 54 metra.[22] Drugo po veličini ostrvo u arhipelagu je Hijuma sa površinom od 989 km². Hijuma je nešto viša u poređenju sa Saremom, a na najvišoj tački na ostrvu, brdu Kipu na 67 m visine, nalazi se najstariji estonski svetionik. Znatnije površine imaju još i ostrva Muhu (198 km²), Vormsi (93 km²) i Kasari (19,3 km²).[23]
Najveća ostrva u Riškom zalivu su Kihnu (16,4 km²) u istočnom delu, Ruhnu (11,4 km²) u centralnom i Abruka (8,78 km²) u severnom delu zaliva (južno od južne obale Sareme).[23]
U Finskom zalivu se nalazi oko stotinjak ostrva koja teritorijalno pripadaju Estoniji, a većina njih se nalazi gotovo uz samu obalu. Najsevernije među njima je ostrvo Vajndlo sa površinom od svega oko 6 hektara, a od obale su nešto dalja još i ostrva Keri (površine 3 ha) i Uhtju (10 ha). najveća ostrva u ovom delu estonske akvatorije su Najsar (18,6 km²) severno od Talina, te arhipelag Pakri koji čine dva ostrva ukupne površine 24,7 km² (Sur Pakri sa 11,6 km² i Vajke Pakri sa 12,9 km²). Veća ostrva u zalivu su još Prangli (6,44 km²), Osmusar (4,69 km²) i Aegna (2,9 km²). Ostrvo Osmusar predstavlja najzapadniju tačku Finskog zaliva.[24]
Najveće jezersko ostrvo je ostrvo Pijrisar (površine 7,85 km²) koje se nalazi u južnom delu jezera Pejpus.
Hidrografija uredi
Jedna od osnovnih odlika Estonije je veoma raznovrsna hidrografska mreža na čiji nastanak su delovali klimatski faktori i reljef. Ukupna godišnja količina padavina je znatno viša od procenta gubljenja vode usled isparavanja, a ostatak vode (200−300 mm godišnje) sa kopna ka okeanu otiče putem brojnih manjih vodotoka. Cela teritorija Estonija odvodnjava se ka baltičkom basenu preko 4 slivna područja:[25]
- slivno područje jezera Pejpsi i reke Narve (38%);
- slivno područje Finskog zaliva (uz izuzetak reke Narve; 21%);
- slivno područje Riškog zaliva (32%) i
- basen Zapadnoestonskih ostrva (9% teritorije).
Najvažnija razvođa u zemlji su pobrđa Pandivere i Sakala sa kojih reke teku u sva tri pravca. Teritorijom Estonije teku brojne reke, a zajednička odlika svih njih je dosta kratak tok i nizak nivo vode (izuzev u proleće kada se topi sneg i tokom vlažnijih leta kada su poplave redovna pojava). Svega 10 reka ima dužinu toka iznad 100 km, a većina njih teče u smeru jezera Pejpsi. Reka sa najdužim tokom u Estoniji je Vihandu (pritoka jezera Lamijarv) sa tokom od 162 km.[25] Reka sa najvećim protokom u Estoniji je Narva (dužina toka je 77 km) čiji prosečan protok u zoni ušća iznosi 370 m³/s. Narva je jedina otoka jezera Pejpsi. Reka Emajigi povezuje dva najveća estonska jezera, Pejpsi i Vircjarv, a ujedno je jedina estonska reka koja je plovna celom dužinom svog toka (od 101 km). Najduža reka u centralnom i zapadnom delu zemlje, i druga po dužini toka je Parnu sa tokom od 144 km. Reke Ahja i Vihandu, koje teku južnim delom zemlje, poznate su po svojim dubokim i pitoresknim kanjonima omeđenim devonskim peščarima. Voda iz reka se neretko koristi za snabdevanje velikih gradova pijaćom vodom, a tipičan primer takvog oblika vodoprivrede je reka Pirita (105 km) čije vode su preusmerene u jezero Ilemiste (površine 9,436 km²) iz kog se prestonica Talin snabdeva vodom. Po dužini toka još se izdvajaju reke Pilcama (135 km), Pedja (122 km), Kejla (116 km), Kasari (112 km), Pjuza (109 km) i Navesti (100 km).[25]
Na teritoriji Estonije nalazi se oko 1.200 prirodnih jezera čija površina je veća od 1 hektara. Unutrašnje vode zauzimaju oko 2.840 km².[25] Jezera pokrivaju oko 4,7% državne teritorije Estonije, i neravnomerno su raspoređena po njenoj teritoriji. Najveći deo jezerskih basena formiran je kao posledica topljenja kontinentalnog leda u poslednjem postglacijalnom periodu. Većina jezera nalazi se u pobrđima na jugu i jugoistoku zemlje, u niziji Alutaguse, te u rezervatu prirode Pihja Kirvema (Põhja-Kõrvemaa) na severu zemlje. Na zapadnim ostrvima nalaze se brojna manja priobalna jezera koja su nastala usled izdizanja kopna, a najveće među njima je jezero Mulutu Surlaht u južnom delu Sareme (površina mu varira od 14,4 km² do 30 km²). Zanimljivo je da je voda kod većine ostrvskih jezera slana. Mnogobrojna manja jezera nalaze se u tresavama na zapadu zemlje, a takvih vodenih bazena ima preko 20.000 ali su toliko malih površina da se i ne smatraju jezerima. Svega 42 jezera imaju površinu veću od 1 km², dok samo 20 jezera ima dubinu veću od 20 m. Najdublje je jezero Rjuge Surjarv (Rõuge Suurjärv ) sa dubinom od 38 m.[25]
Najveća jezerska površina u Estoniji nalazi se na zapadu zemlje, a reč je o Čudsko-pskovskom jezerskom sistemu sa ukupnom površinom od 3.555 km², od čega Estoniji pripada 1.570 km² ili 44% akvatorije. Ovaj jezerski sistem čine tri međusobno povezana jezera — Pejpsi (Čudsko jezero) je na severu (2.610 km²), Lamijarv (Toplo jezero) u sredini (235 km²) i Pihkva (Pskovsko jezero) na jugu (710 km²). Najveći vodostaj u jezeru je u proleće, u vreme topljenja snega, i u tom periodu nivo vode u jezeru se poveća za više od 1 metra i plavi okolno nisko zemljište, a površina jezera se poveća za dodatnih do 780 km². Najniži vodostaj je tokom oktobra meseca. Jezero je obično pod ledom od kraja novembra pa do kraja marta, a prosečna debljina leda je od 50 do 60 cm.[26] Najveće jezero na pobrđu Otepa je jezero Pihajarv (Pühajärv) sa površinom od oko 3 km² i maksimalnom dubinom do 8,5 m (iz jezera otiče reka Vajke Emajogi).[27] U centralnom delu zemlje nalazi se jezero Vircjarv koje sa površinom od 270 km² predstavlja drugo po veličini estonsko jezero.[25] Veća jezera su još i Sadjarv (7,08 km²), Vagula (5,187 km²), Vejsjarv (4,8 km²) i druga.
Na teritoriji Estonije danas postoji oko 150 veštačkih jezera koja su nastala pregrađivanjem rečnih korita ili nalivanjem prirodnih depresija u zemlji. Najveće veštačko jezero je Narvsko jezero na reci Narvi koje Estonija deli sa Rusijom. Od ukupno 200 km² njegove površine na tlu Estonije se nalazi 40 km².[25][26]
Estonija je poznata po brojnim izvorima, a prema zvaničnim podacima registrovano je njih oko 5 hiljada (iako su većina njih jako mali i privremeno aktivni). Neki od najlepših i vodom najizdašnijih izvora su Rosna Aliku, Esna, Prandi, Varangu i Simuna.
Klima uredi
U klimatskom pogledu Estonija je smeštena u prelaznoj zoni između blage morske i oštrije kontinentalne klime, a značajan uticaj na klimu imaju vlažne vazdušne mase sa Atlantika koje u ovo područje prodiru preko Baltičkog mora. Prodori hladnih i vlažnih vazdušnih masa sa Arktika su redovna pojava tokom zime i prolećnih meseci.
Zbog svega toga Estonija ima nešto više temperature u poređenju sa kontinentalnijim područjima na istoj geografskoj širini. Zbog velike geografske širine velike su razlike u dužini dana u zimskom i letnjem periodu. Najduži dan je za vreme letnjeg solsticija i tada je dužina obdanice 18 sati i 40 minuta, dok je najkraća obdanica za vreme zimskog solsticija i traje svega 6 sati i 2 minuta.[28] Prosečan broj sunčanih sati na godišnjem nivou varira od 1.600 do 1.900, a insolacija je nešto viša u priobalnom delu i na ostrvima.
Zahvaljujući uticajima sa Baltika područja uz obalu i ostrva u toku zime imaju znatno blažu klimu, a idući ka unutrašnjosti klima postaje sve oštrija. Tako su prosečne januarske temperature vazduha u zapadnom delu zemlje od –2º do –4 °C, dok su u istom periodu u unutrašnjosti temperature kreću od –6º do –7 °C. Najhladniji mesec je februar.[28] U proleće kopno se pak mnogo brže zagrejava, te je situacija obrnuta i priobalna područja su znatno svežija, te je kopno za oko 3,5 °C toplije. Temperature tokom leta su približne u celoj zemlji i kreću se u proseku između 16,0 °C i 17,4 °C.[28] Prosečne temperature vazduha na godišnjem nivou kreću se od 4,3 °C do 6,5 °C. Apsolutna maksimalna temperatura vazduha izmerena je 11. avgusta 1992. u Viruu i iznosila je 35,6 °C, dok je apsolutno najniža temperatura od –43,5 °C izmerena 17. januara 1940. u Jigevi.[28]
Prosečna brzina vetrova u unutrašnjim delovima zemlje je oko 4 m/s, a na otvorenom moru i u priobalnom delu oko 6 m/s. Olujni vetrovi jačina iznad 15 m/s su retki u unutrašnjosti, dok u priobalnim delovima zemlje ovakvi vetrovi duvaju od 30 do 15 dana godišnje. Dominiraju zapadni vetrovi. Estonija se nalazi u zoni dosta vlažne klime, te je vlažnost vazduha dosta visoka tokom cele godine i kreće se u vrednostima od 80 do 83%.[28] Vlažnost vazduha je najviša tokom zimskih meseci, a najniža u maju kada iznosi oko 70%. Prosečna godišnja suma padavina varira od 550 do 800 milimetara, a najviše padavina se izluči u unutrašnjim delovima zemlje, posebno na pobrđima. Apsolutni maksimum količine padavina na godišnjem nivou je 1.157 mm, na mesečnom nivou 351 mm, a na dnevnom 148 milimetara.[28] Snežni pokrivač je redovna pojava tokom zimskih meseci, i zadržava se od 75 do 135 dana.[28]
Tokom zimskih meseci ledeni pokrivač se formira duž obala, obično krajem oktobra i početkom novembra, a otopi se do kraja aprila. Maksimalne temperature morske vode u letnjim mesecima kreću se od 16° do 17 °C na ulazu u Finski zaliv, pa do 18° i 19 °C u ivičnim delovima mora.[10]
Vegetacioni period traje od 180 do 195 dana, dok je period bez mraza između 110 i 190 dana.
Živi svet i ekologija uredi
Teritorija Estonije nalazi se na samoj granici između istočnoevropske i srednjoevropske fitogeografske oblasti, što za posledicu ima dosta veliko florističko bogatstvo. Na ovom području egzistira 538 vrsta i podvrsta vaskularnih biljaka (ili oko 35% od ukupnog broja evropskih taksona).[29] Od tog broja u zemlji su registrovana 83 endemska taksona.[29] Autohtona flora je znatno obogaćena veštačkim putem, prevashodno zahvaljujući ljudskoj aktivnosti. Na tlu Estonije je takođe registrovano postojanje oko 2.500 vrsta algi i oko 680 vrsta lišajeva i mahovina.[29]
Estonija se nalazi u severnom delu zone mešovitih šuma umerenih područja, a pod šumama je gotovo polovina ukupne državne teritorije. Najdominantnije vrste drveća su hrast lužnjak, smrča, jasen, brest, breza, jasika, bor, a u močvarnim područjima crna jova.[30] Brojne livade koje se prostiru širom zemlje uglavnom su posledica ljudske aktivnosti i razvile su se na krčevinama gde su nekada rasle guste šume.
Tresave zauzimaju skoro četvrtinu državne teritorije i uglavnom su raširene u zapadnom i severozapadnom delu, te na ostrvima. Najraširenije su visoke tresave u kojima se tokom hiljada godina nataložio dosta debeo sloj treseta. U ovim močvarama dominantne su mahovine iz roda Sphagnales koje zahvaljujući svojim apsorpcionim sposobnostima održavaju stabilan nivo vode u močvarnim predelima. Pored mahovina u ovim močvarama rastu i jestive moroške, te Rhododendron tomentosum i druge patuljaste vrste. U nižim vrstama dominantnije su trave i šaš. Močvarna područja postepeno prelaze u borove šume.[31]
Najbrojnija biljna zajednica na tlu Estonije su gljive kojih ukupno ima registrovano oko 4.500 različitih vrsta, od čega se oko 60 vrsta smatra jestivim.[32]
Životinjsko carstvo čine 64 vrste sisara, 329 vrsta ptica, 65 vrsta riba, 11 vrsta vodozemaca, 5 vrsta gmizavaca i oko 15.000 vrsta insekata.[33] Među kopnenim sisarima svojom brojnošću se izdvajaju mrki medvedi, vukovi i risovi, a nekada jako raširena i brojna evropska vidra verovatno je izumrla na ovom prostoru.[33] Ondatra, rakun, američka vidrica su veštačkim putem naseljeni na ovo područje.
Od ukupno 329 vrsta ptica njih 206 je stalno nastanjeno na tom području, dok 38 vrsta čine arktičke ptice selice. U poslednje vreme primetan je veliki rast populacije galebova i kormorana, dok se populacija divljih pataka i drugih ptica močvarica značajno smanjuje. U šumama najviše ima zeba i carića.
Ihtiofaunu čini 65 vrsta, a zbog dosta niske stope saliniteta priobalnih područja Baltičkog mora, ne postoji neka drastična razlika između morskih i slatkovodnih vrsta. Najtipičniji predstavnici marinske ihtiofaune su baltičke haringe. Postoje dve pod vrste riba u jezeru Pejpsi koje se smatraju endemskim vrstama, a reč je o zrakoperkama vrste Coregonus lavaretus i Osmerus eperlanus. Od slatkovodnih riba, nekada najraširenije vrste poput somova i bucova danas su na rubu izumiranja, a takođe je i populacija lososa dostigla kritični nivo.[33] Na tlu Estonije obitavaju i dve vrste zmija, i to poskoci i vodene zmije.
Kao najveći zagađivači vazduha u Estoniji smatraju se dve termoelektrane u Narvi koje kao pogonsko gorivo koriste naftu iz uljnih škriljaca čijim sagorevanjem se stvara i do 4,5 miliona tona jako alkalnog pepela (na godišnjem nivou).[34] Ove elektrane učestvuju u ukupnom zagađenju vazduha u zemlji sa čak 75%. Eksploatacija i prerada uljnih škriljaca ima veoma negativan uticaj na životnu sredinu, posebno u područjima na severoistoku zemlje. Dosadašnja eksploatacija dovela je do stvaranja oko 370 miliona tona čvrstog rudarskog otpada, od čega oko 200 miliona tona čini pepeo, dok ostatak čine nusprodukti rudarstva.[35] Evropska unija klasikuje otpad nastao preradom uljnih škriljaca kao visoko toksičan i opasan.[36] Veliku ekološku opasnost predstavlja i oko 1.200 tona osiromašenog uranijuma i oko 750 tona torijuma nagomilanog u rezervoaru na mestu nekadašnjeg kombinata za obogaćivanje uranijuma, nedaleko od grada Silamae. Veliki problem je i istrošeno nuklearno gorivo iz nekadašnjih sovjetskih nuklearnih reaktora kod varošice Paldiski.
Zaštićena prirodna područja uredi
Status zaštićenih prirodnih područja u Estoniji pravno je regulisan „Zakonom o zaštiti prirode” (est. Looduskaitseseadus) koji je zvanično usvojen u nacionalnom parlamentu 21. aprila 2004, a stupio na snagu 10. maja iste godine.[37] U zavisnosti od značaja određenog područja, zaštićene teritorije se dele u tri kategorije:
- nacionalni parkovi (est. rahvuspark; ima ih ukupno 5);
- rezervati prirode (est. looduskaitseala; ima ih ukupno 144) i
- parkovi prirode (est. maastikukaitseala; ukupno 151 lokalitet).
Ukupno je pod zaštitom države čak 18,1% od ukupne državne teritorije.
Nacionalni parkovi Estonije se nalaze pod strogom zaštitom države i u njima je zabranjena svaka aktivnost koja može dovesti do promene prirodne ravnoteže. Spisak nacionalnih parkova nalazi se u tabeli ispod.
.png)
| Park | Osnovan | Površina km² |
Slika |
|---|---|---|---|
| Nacionalni park Karula | 1993. | 123 | 
|
| Nacionalni park Lahema | 1971. | 720 | 
|
| Nacionalni park Soma | 1993. | 359 | 
|
| Nacionalni park Vilsandi | 1993. | 238 | 
|
| Nacionalni park Matsalu | 2004. | 486,1 | 
|
Istorija uredi
Praistorija i stari vek uredi
Prve ljudske naseobine na tlu savremene Estonije pojavile su se u periodu od pre 13.000 do 11.000 godina, odmah nakon povlačenja leda koji je tokom poslednjeg ledenog doba prekrio celo to područje. Kao najstarije poznato naselje na tlu Estonije smatra se lokalitet Puli smešten na obalama reke Parnu, nedaleko od današnjeg grada Sindi na jugozapadu zemlje. Metodom radioaktivnog ugljenika procenjena je starost naselja na oko 11.000 godina.[38] Zanimljivo je da se u vreme svog nastanka naselje Puli nalazilo na obali Riškog zaliva, a danas je od obale udaljeno oko 14 km. Arheolozi su na tom lokaliteta pronašli ostatke psećih zuba, što predstavlja najstariji dokaz o pripitomljavanju te životinje na tom području.
Najstarija naselja iz perioda mezolita vezana su za Kundsku kulturu sa severa zemlje (kod savremenog grada Kunde). U tom periodu zemlja je bila gotovo u celosti prekrivena šumama, a ljudi su obitavali u polunomadskim zajednicama u blizinama vodenih površina. Osnovne aktivnosti stanovništva su bili lov, ribolov i skupljanje šumskih plodova.[39] Oko 4900. p. n. e. pojavila se neolitska kultura keramike poznata kao Narvska kultura.[40] Oko 3200. p. n. e. počinje da se širi Kultura linearne keramike i po prvi put počinje da se razvija primitivna obrada zemlje i stočarstvo.[41]
Tokom bronzanog doba, koje je počelo oko 1800. p. n. e., počinju da se podižu prve utvrđene građevine u vidu gradina.[42] Postepen prelazak iz polunomadskog u sedeći način života na ovom području započinje oko 1000. p. n. e. i traje narednih 500 godina, do početka gvozdenog doba.[38][43] Na arheološkim lokalitetima iz tog perioda pronađeni su mnogobrojni bronzani artefakti što upućuje na veoma živu trgovačku aktivnost sa okolnim skandinavskim i germanskim plemenima.[44][45]
Gvozdeno doba obeležili su brojni i učestali sukobi sa okolnim plemenima, a sukobi sa skandinavskim plemenima pominju se u drevnim skandinavskim sagama. Jedna od saga pominje pogibiju švedskog kralja Ingvara koji je stradao u sukobu sa stanovnicima Estlanda.[46]</ref> Sa istoka na tlo Estonije prodirala su ruski vladari. Tako je novgorodski knjaz Jaroslav Mudri nakon pobede nad Estoncima 1030. godine osnovao utvrđenje na mestu današnjeg grada Tartua. Tvrđava nije bila dugog veka pošto je već 1061. spaljena od strane estonskog plemena Sosoli tokom njihovog pohoda na grad Pskov.[47][48][49][50] Pomorsku prevlast skandinavskih Vikinga u istočnom delu Baltičkog mora tokom 11. veka preuzeli su Baltički Vikinzi koje su činili baltički Kurši i estonski Osilijanci sa ostrva Sareme (poznati i kao Sarlasedi i Esti). Godine 1187, Baltički Vikinzi koje su činili Osilijanci, Kurši i Kareli opustošili su grad Sigtunu koji je u to vreme bio glavni grad Švedske.[51][52]
Tokom starog veka pojavljuju se i prve politički organizovane jedinice na tlu savremene Estonije, a najstarije su bile parohije (ili župe, est. kihelkond) i okruzi (est. maakond). Svakom župom upravljao je starešina, a činila ju je uža teritorija neposredno oko centralnog utvrđenja (u ređim slučajevima pojedinačna župa je imala više utvrđenja). Makonde su bili teritorijalno krupnije jedinice i činilo ih je po nekoliko župa. Do 13. veka na tlu Estonije postojalo je 8 krupnih makondi (Harjuma, Jarvama, Lanema, Revala, Sarema, Sakala, Ugandi i Viruma) i 6 manjih zasebnih župa (Alempois, Jogentagana, Mihu, Nurmekund, Sopolitse i Vajga). Makonde su egzistirale kao zasebne državice, a međusobno su se ujedinjavale samo u borbama protiv zajedničkih neprijatelja.[53][54]
Srednji vek uredi
Godine 1199, papa Inoćentije III pokreće Livonski krstaški rat čiji cilj je bila odbrana hrišćanstva i hrišćanskog stanovništva na području srednjovekovne Livonije.[55] Do prvih sukoba na estonskoj zemlji dolazi 1206. nakon što je danski kralj Valdemar II bezuspešno pokušao da izvrši invaziju na Saremu. Dve godine kasnije (1208. godine), započinju intenzivni napadi vitezova Livonijskog bratstva mača na estonske zemlje. U sukobima koji su trajali narednih nekoliko godina Estonce je zajednički predvodio starešina Sakale Lembitu. Estonci su uspešno odolevali napadima spolja sve do 1217. godine kada su pretrpeli težak poraz u bici kod Viljandija u kojoj je poginuo i sam Lembitu. Već 1219. danske trupe predvođene Valdemarom II iskrcale su se kod današnjeg Talina nanevši novi težak poraz Estoncima (Bitka kod Lindanisa). Za kratko vreme je cela severna Estonija došla pod dansku vlast.[56][57] Naredne godine Šveđani su bez uspeha pokušali da zauzmu zapadnu Estoniju. Godine 1223, dolazi do masovnog ustanka Estonaca koji je doveo do privremenog proterivanja nemačkih i danskih osvajača sa područja cele zemlje (izuzev iz Revela). Međutim krstaški napadi su se nastavili i do 1227. pokorena je i Sarema, poslednja slobodna estonska država.[58][59]
Nakon što su krstaši zauzeli celo područje nekadašnje Livonije, cela oblast je dobila novo ime − Tera Marijana (lat. Terra Mariana).[60] Severna Estonija koja je bila pod upravom Danske pretvorena je u Estonsko vojvodstvo (dan. Hertugdømmet Estland; lat. Ducatus Estoniae), dok je ostatak zemlje podeljen između Livonskog bratstva i knjaževa-biskupa Dorpata i Esel Vika. Godine 1236, Livonsko bratstvo mača i Tevtonski red ujedinili su se u Livonski red.[61] Tokom narednih decenija dolazilo je do učestalih pobuna protiv osvajača, posebno na Saremi, a najveća pobuna koja je zahvatila celu zemlju desila se 1343. godine i poznata je kao Đurđevdanski noćni ustanak (est. Jüriöö ülestõus). Meta ustanika bili su uglavnom hrišćani i germanski gospodari, a samo u prvoj noći ustanka na u Harjuu ustanici su pobili oko 1.800 ljudi koji su govorili nemački jezik. Tevtonski vitezovi su dve godine kasnije ustanak ugušili u krvi, a 1346. Danska je svoje posede na severu zemlje prodala Tevtonskom redu.[62][63] Neuspeh ustanika doveo je do jačanja političke moći manjinskin Baltičkih Nemaca koji su tokom narednih vekova činili vladajuću elitu na području cele zemlje.[64][65]
Danci su tokom vladavine severnom Estonijom osnovali grad Reval (današnji Talin), na mestu nekadašnjeg Lindanisa. Godine 1248, Reval je dobio status grada u skladu sa Libečkim pravom.[66] Hanzeatska liga koja je u to vreme kontrolisala trgovačke puteve na Baltiku u svom članstvu držala je i 4 najveća estonska grada: Reval, Dorpat (danas Tartu), Pernau i Felin. Reval je služio kao važna trgovačka stanica prema Novgorodu, dok je istu funkciju na jugu imao Dorpat, ali u trgovini sa Pskovom. U to vreme osnovani su i brojni esnafi, međutim u njima je pristup autohtonom estonskom stanovništvu bio dosta ograničen.[67] Reval i Dorpat su zahvaljujući trgovini znatno ojačali, bili su opasanim moćnim kamenim zidinama i uživali su veliku zaštitu Hanze. Oba grada su, kako im je rasla ekonomska moć, sve više i više izlazili iz pravnih okvira Livonije i delovala nezavisno od njih.[68] Nakon što je Tevtonski red doživeo težak poraz u Bici kod Grinvalda 1410, odnosno nakon poraza Livonskog reda 1435. u bici kod Vilkomijerža, došlo je do reorganizovanja države i nekadašnja Tera Marijana zvanično je 4. decembra 1435. postala Livonska konfederacija.[69]
Protestantska reformacija koja je u Evropi započela 1517. ubrzo je zahvatila i Livoniju, a glavni protivnik reformacije na tom području bio je Livonski red.[70] Protestantizam se već tokom 1520-ih učvrstio po gradovima, a tokom naredne dve decenije većina plemstva je i zvanično prešla na luteranstvo.[71][72] Liturgije u crkvama su počele da se održavaju na nemačkom jeziku koji je bio zvaničan jezik plemstva, a po prvi put su počele da se održavaju i crkvene službe na estonskom jeziku (uglavnom u seoskim crkvama).[71][73]
Livonska konfederacija je bila jako decentralizovana i politički slaba država čije jačanje su sprečavali brojni unutardržavni sukobi između vladajućih lokalnih elita, gradova i crkvenih vlasti, i kao takva je predstavljala lak plen za susedne države koje su tokom 16. veka znatno ojačale (Moskovska kneževina, Švedska i Poljsko-litvanska unija).[71][74]
Švedska Estonija uredi
Sa ciljem da Rusko carstvo izbije na obale Baltičkog mora na zapadu, ruski car Ivan Grozni godine 1558. napada Livoniju i započinje Livonski rat. Već 1560. livonska vojska je pretrpela odlučujući poraz u sukobu sa daleko moćnijim i brojnijim neprijateljem, zbog čega je livonsko plemstvo zatražilo zvaničnu pomoć spolja u sukobu sa Rusijom. Najveći deo Livonije dobrovoljno je prihvatio vlast Poljsko-litvanske unije, plemstvo sa severa zemlje zaklelo se na vernost švedskoj kruni, dok je Ezelvički biskup svoju zemlju prodao Dancima. Ruska vojska je tokom prvih deset godina rata postepeno zauzela gotovo celu teritoriju Livonije, ali je nakon zajedničke kontraofanzive koju su krajem 1570-ih započeli Poljsko-litvanska unija i Švedska bila primorana da odstupi sa osvojenih teritorija. Livonski rat je zvanično završen 1583. godine porazom i povlačenjem ruske vojske.[74][75] Po okončanju rata cela severna Estonija ostaje pod upravom Švedske i politički je organizovana kao Švedska Estonija, južni delovi su ušli u sastav Poljsko-litvanske države (Livonsko vojvodstvo), dok je ostrvo Sarema ostalo pod upravom Danske.[76]
Period mira nije dugo trajao i već 1600. dolazi do rata između Švedske i Poljske koji je za cilj imao ostvarivanje prevlasti na istočnom Baltiku. Sukob koji je trajao punih 29 godina potpuno je uništio i onako devastirano područje Livonije, a tokom ratnih dejstava broj stanovnika Estonije drastično je opao, sa nekih 250.000−270.000 koliko ih je bilo sredinom 16. veka, na svega 115.000–120.000 ljudi na kraju rata.[77]
Iako je novouspostavljena švedska vlast zadržala dotadašnji feudalni sistem kmetstva, izvršene su i značajne reforme koje su seljacima omogućavale nasledna prava na zemljište koje su obrađivali. Bio je to prvi put u istoriji da je estonskim seljacima pravno omogućeno nasleđivanje zemlje. Zbog svega toga u estonskom predanju period švedske vladavine se naziva Starim dobrim švedskim dobom (est. vana hea Rootsi aeg).[78] Po nalogu švedskog kralja Gustafa II Adolfa u Revalu i Dorpatu su otvorene prve gimnazije, a 1632. osnovan je i Univerzitet u Tartuu. U oba grada istovremeno su počele sa radom i štamparije. Tokom 1680-ih otvaraju se i brojne osnovne škole širom zemlje, ponajviše zahvaljujući zalaganju Bengta Forselijusa koji je izvršio i ortografsku reformu estonskog jezika.[79] U periodu od 60 do 70 godina od uspostavljanja švedske vlasti broj stanovnika Estonije je naglo rastao, a populacioni bum naglo je zaustavila Velika glad koja je za svega dve godine (1695–1697) odnela oko 70.000–75.000 života (ili oko 20% od ukupne tadašnje populacije).[79]
Estonija pod ruskom vlašću i period „nacionalnog buđenja” uredi
Godine 1700, započinje Veliki severni rat između Švedske i Rusije, a već 1710. Rusija je zauzela celo područje Livonije i Estonije. Prevlast Rusije na ovom području izvojevana na bojnom polju i zvanično je priznata Ništadskim mirom iz 1721. godine.[80] Tokom trajanja rata estonsko stanovništvo je ponovo pretrpelo velike gubitke, a prema podacima iz 1712. na tom području je živelo između 150.000 i 170.000 ljudi.[81] Novouspostavljena ruska vlast povratila je sva politička i ekonomska prava manjinskim Baltičkim Nemcima, a kmetstvo je ponovo postalo dominantno među seoskom populacijom tokom celog 18. veka.[82] Estonski seljaci u tom periodu gotovo da nisu imali nikakva prava, a sva politička, ekonomska i crkvena vlast bila je u rukama nemačke plemićke elite.[83] Iako je kmetstvo zvanično ukinuto u periodu 1816−1819, u stvarnosti se feudalni politički sistem zadržao znatno duže, sve do reformi sprovedenih sredinom 19. veka koje su seljacima dale znatno veća prava.[84]
Ukidanjem kmetstva estonskim seljacima je ponovo omogućeno da upravljaju svojim imanjima, dozvoljeno im je i neograničeno naseljavanje po gradovima i pristup obrazovnim ustanovama. Sve to je za posledicu imalo jačanje estonskog nacionalnog identiteta. Taj period u kome je vrlo živa literarna, pozorišna i muzička delatnost naziva se periodom „Estonskog nacionalnog buđenja” (est. Ärkamisaeg). Iako je estonski kulturni preporod doživeo svoj vrhunac u drugoj polovini 19. veka, estonska nacionalna svest postepeno je počela da se razvija ceo vek ranije[85] kada se sve veći broj pripadnika različitih estonskih plemena počinje nazivati zajedničkim imenom estlani i marahvasi. Biblija je prevedena na estonski jezik 1739, a broj štampanih knjiga na estonskom jeziku porastao je sa svega 18, koliko ih je bilo tokom 1750-ih, na 54 do kraja 1790-ih. Do kraja veka više od polovine odrasle seoske populacije bilo je sposobno da čita i piše. Prvi univerzitetski obrazovani intelektualci koji su se zvanično deklarisali kao Estonci javljaju se tokom 1820-ih godina, a najistaknutiji među njima bili su Fridrih Robert Fehlman (1798–1850), Kristjan Jak Peterson (1801–1822) i Fridrih Rejnhold Krojcvald (1803–1882). Ipak vladajuću elitu u kulturnom i privrednom pogledu i dalje su činili Nemci. Prvi koji je Estonce smatrao jedinstvenim narodom, jednakim svim ostalim narodima u zemlji, bio je baltičkonemački estofil Garlib Merkel (1769–1850) koji je tako postao simbolom estonskog nacionalnog kulturnog pokreta. Estonski kulturni pokret postepeno se širio i postajao sve ambiciozniji, a estonski kulturno-politički lideri sredine 19. veka Karl Robert Jakobson (1841–1882), Jakob Hurt (1839–1907) i Johan Voldemar Jansen (1819–1890)) sve otvorenije su zastupali i teze o političkoj autonomiji po ugledu na Finsku. Godine 1862, na estonskom i nemačkom jeziku štampan je nacionalni ep Kalevipoeg (Kalevov sin).
Ruske vlasti su krajem 1890-ih, sa ciljem da suzbiju jačanje estonskog nacionalizma, sprovele intenzivan proces rusifikacije na tlu Estonije. U tom periodu mnoge nemačkojezičke ustanove su zatvorene, ili su svoju delatnost počele da obavljaju na ruskom jeziku (poput Univerziteta u Tartuu). Proces rusifikacije naišao je na znatan otpor među estonskom populacijom, a sve češće su se počeli pojavljivati zahtevi za većom političkom autonomijom, pa i potpunom nezavisnošću od Ruske Imperije. Velika revolucija koja je izbila širom Imperije tokom 1905. godine zahvatila je i Estoniju čije stanovništvo je zahtevalo veće nacionalne i političke slobode.
Prvi svetski rat i nezavisnost Estonije uredi
Nakon Februarske revolucije u Rusiji 1917. Estonija je po prvi put politički ujedinjena kao zasebna politička jedinica Estonska autonomna gubernija, čije granice su se gotovo poklapale sa modernim granicama. Autonomni status garantovala joj je novoizabrana ruska Privremena vlada odlukom od 12. aprila 1917. godine. Izbori za privremeni estonski parlament (est. Maapäev) održani su uz učešće menjševičkih i boljševičkih frakcija Ruske socijal-demokratske radničke partije, a sve sa ciljem da pomenutoj partiji obezbede što je moguće više mesta u novom nacionalnom parlamentu. Boljševici koji su izgubili te izbore nikada zvanično nisu priznali rezultate istih, te je dva dana pre početka Oktobarske revolucije u Sankt Peterburgu (5. novembra) lider estonskih boljševika Jan Anvelt sa svojim Vojnim revolucionarnim komitetom izvršio puč i preuzeo vlast nad zemljom. Kako legalno izabrani parlament nikada nije priznao boljševičku vlast, boljševici su pokušali da ga raspuste. Iako se na svojoj poslednjoj sednici održanoj 15. novembra Parlament proglasio za vrhovni i jedini legalni organ vlasti u zemlji,[86] parlament je zvanično raspušten od strane boljševika 26. novembra. Na novim izborima koji su održani početkom 1918. većinu glasova dobile su partije koje su se zalagale za nezavisnost, a nacionalno veće proglasilo je nezavisnost Estonije 19. februara. Deklaracija o nezavisnosti Estonije zvanično je donesena 24. februara 1918, odmah nakon što su boljševički revolucionari napustili Talin. Već narednog dana nemačke trupe umarširale su u Talin, a nakon okupacije celokupne teritorije Estonije i Letonije osnovana je satelitska država Ujedinjeno Baltičko Vojvodstvo (nem. Vereinigtes Baltisches Herzogtum).[87] Shodno odredbama Brestlitovskog mirovnog sporazuma između Rusije i Centralnih sila potpisanog 3. marta 1918. godine, Rusija je zvanično okončala svoje učešće u Prvom svetskom ratu, a odrekla se i svih teritorijalnih pretenzija na Estoniju (između ostalih). Nemačka okupacija Estonije trajala je do novembra 1918. godine, kada je vlast u zemlji zvanično ponovo preuzela Privremena estonska vlada.
Nekoliko dana nakon povlačenja nemačkih trupa sovjetska Crvena armija ponovo je izvršila invaziju na Estoniju, što je dovelo do novog rata. Estonska vojska uspela je da protera sve sovjetske trupe sa svoje teritorije do kraja februara 1919, a od 5−7. aprila iste godine održani su i izbori za Estonsku ustavotvornu skupštinu. Estonski rat za nezavisnost trajao je punih 14 meseci, od 28. novembra 1918. do 2. februara 1920. kada je potpisivanjem mirovnog ugovora u Tartuu Rusija i zvanično priznala Estoniju kao nezavisnu zemlju.[88] Republiku Estoniju su među prvima zvanično priznali Finska (7. jul 1920), Poljska (31. decembar 1920), Argentina (12. januar 1921) i „Zapadni saveznici” (26. januara 1921. godine).
Prvi Ustav Estonije zvanično je usvojen 15. juna 1920, (na snagu je stupio 21. decembra iste godine),[89] a po Ustavu Estonija je uređena kao parlamentarna republika. Nacionalni parlament (-Riigikogu}-) sastojao se od 100 poslanika koji su birani na trogodišnji mandat. Ustav je garantovao i kulturnu autonomiju svim manjinskim zajednicama u zemlji.
Velika ekonomska kriza koja je zahvatila zemlju tokom 1930-ih godina dovela je do jačanja nacionalističkih pokreta u zemlji, a jedan od najuticajnijih je bio pokret „Vapsi”, savez ratnih vojnih veterana rata za nezavisnost koji se zalagao za ustavne reforme i prelazak sa parlamentarnog na predsednički sistem.[90] Referendum o ustavnim promenama održan je u oktobru 1933, a većina građana (72,7%) se izjasnila za ustavne reforme. Kandidat pokreta Vaps Artur Sirk bio je glavni favorit na predsedničkim izborima koji je trebalo da se održe u aprilu 1934. godine. Međutim aktuelni premijer Konstantin Pats raspustio je skupštinu 12. marta, uspostavio autoritarnu vlast i vladao zemljom na osnovu dekreta sve do 1938. godine. U tom periodu koji se u estonskoj istoriografiji označava kao „Vreme šutnje” (est. vaikiv ajastu) Pats je vladao diktatorski, zabranio je delovanje Pokreta Vaps i mnoge njegove uticajne pristalice osudio na zatvorske kazne.
Republika Estonija je u domenu spoljne politike zastupala politiku neutralnosti, a njena neutralnost poštovana je sve do 23. avgusta 1939. godine kada je potpisan Sporazum Ribentrop—Molotov o podeli područja na istoku Evrope između Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke. Shodno tom sporazumu Estonija je potpala pod sovjetsku sferu uticaja.
Drugi svetski rat u Estoniji uredi
Sovjetski Savez napao je Poljsku 17. septembra 1939. godine. Poljska podmornica klase ORP Orzeł koja je bila usidrena u luci u Talinu nesmetano je napustila luku i otplovila u Ujedinjeno Kraljevstvo uprkos zahtevima sovjetskih vlasti da bude razoružana, a njena posada internirana na tlo Sovjetskog Saveza. Sovjetske vlasti su kasnije iskoristile taj slučaj (poznat i kao Orzeljski incident) i već 24. septembra 1939. uz pretnje ratom zahtevale od estonskih vlasti dozvole za postavljanje vojnih baza na njihovoj teritoriji (sa do maksimalno 25.000 vojnika u njima).[91] Vlasti Estonije su četiri dana kasnije, 28. septembra, pristale na ultimatum i dopustile sovjetskim trupama pristup estonskoj teritoriji.
Sovjetska baltička flota je 12. juna 1940. izvršila potpunu pomorsku blokadu Estonije,[92][93][94][95] a svega četiri dana kasnije Sovjetski Savez je izvršio i zvaničnu invaziju na Estoniju.[96] U zemlji je ubrzo uspostavljena komunistička vlast pod diktatom Moskve i Estonija je 21. jula 1940. i zvanično proglašena „socijalističkom republikom”. Estonija je i formalno postala članica Sovjetskog Saveza 6. avgusta kada je i preimenovana u Estonsku Sovjetsku Socijalističku Republiku.[97][97] Već u prvoj godini sovjetske uprave pohapšeno je više od 8.000 istaknutih estonskih političkih i vojnih lidera, oko 2.200 uhapšenih je streljano, dok je ostatak proteran u gulage širom Sibira. Masovne deportacije estonskog stanovništva nastavile su se i u narednim godinama, a zaključno sa 14. junom 1941. deportovano je oko 10.000 estonskih civila koje su sovjetske vlasti smatrale protivnicima režima.[98]
Nacistička Nemačka je napala Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine, a trupe Vermahta su već u julu iste godine, uz svesrdnu pomoć gerilskih antisovjetskih grupa Šumska braća, prodrle na tlo Estonije. Iako je lokalno stanovništvo dočekalo nemačke vojnike kao oslobodioce, ubrzo je postalo jasno da ne postoje nikakve naznake o eventualnoj obnovi estonske državnosti. Teritorija Estonije uključena je u provinciju Rajhskomesarijat Ostland i osnovane su posebne bezbednosne snage (Ziherhajtspolicaj) na čijem čelu je bio Ain Ervin Mere. Nemačke okupacione vlasti sprovodile su i masovne regrutacije, a zanimljivo je da se znatan broj estonskih mladića dobrovoljno priključivao Finskoj vojsci u borbama protiv Sovjeta. U finskoj vojsci je tako postojao poseban puk koji su činili isključivo estonski dobrovoljci (Finski pešadijski puk 200; est. soomepoisid). U Estoniji je delovala zasebna Vafen-SS divizija (20. divizija) koju je činilo oko 20.000 estonskih vojnika.
Nemačke vlasti su i na području Estonije, baš kao i na svim okupiranim područjima, vršile masovne egzekucije Jevreja, Roma i drugih antifašista. Od oko 4.500 Jevreja koliko je živelo u Estoniji pre početka rata, njih oko 75% izbeglo je smrt pobegavši na slobodnu teritoriju Sovjetskog Saveza, dok je preostalih oko 1.000 Jevreja uglavnom pobijeno u koncentracionim logorima već u prvoj godini nacističke okupacije. U estonske koncentracione logorima dopremani su jevrejski zatvorenici iz drugih okupiranih delova istočne Evrope, a prema procenama u logorima je stradalo oko 10.000 Jevreja, 6.000 etničkih Estonaca, oko 1.000 etničkih Rusa, te preko 20.000 sovjetskih ratnih vojnih zarobljenika (ukupan broj žrtava je oko 35.000−40.000 osoba).
Sovjetske trupe su u januaru 1944. krenule u kontraofanzivu potisnuvši nacističke jedinice na zapad sve do estonskih granica. Kada je postalo jasno da se trupe Crvene armije neće zaustaviti na estonskim granicama počele su da se organizuju masovne mobilizacije za odbranu od sovjetske vojske. Poslednji legalno izabrani premijer Estonije Jiri Uluots[v] putem radija pozvao je sve vojno sposobne muškarce da se dobrovoljno prijave u vojsku za odbranu zemlje od nove „sovjetske agresije”. Već narednog dana u vojsku se dobrovoljno prijavilo preko 38.000 estonskih mladića,[99] a ubrzo se u zemlju vratio i veliki broj dobrovoljaca iz Finske koji su se priključili novoosnovanoj Teritorijalnoj odbrani. Estonske vlasti u egzilu računale su i na pomoć zapadnih zemalja u očuvanju vlastite nezavisnosti.[100]
Povlačenje nemačkih trupa iz Estonije započelo je 18. septembra 1944, a poslednji nemački vojnici napustili su zemlju pred naletom sovjetske armije 22. septembra iste godine. Zajedno sa nemačkim okupatorima zemlju je napustila i estonska vlada koja je sve do 1992. i obnove državnosti zemlje, delovala kao Vlada u egzilu iz Stokholma.
Tokom Drugog svetskog rata poginulo je oko 80.000 Estonaca, dok je njih oko 70.000 iz raznih razloga emigriralo iz zemlje.[101]
Sovjetska Estonija uredi
.svg)
Iako je Crvena armija krajem 1944. proterala jedinice Vermahta sa estonske teritorije i ponovo uspostavila svoju vlast na celom području, sukobi sa preostalim gerilskim grupama koje su se protivile sovjetskoj vlasti nastavili su se sve do 1953. godine. Estonski ogranak gerilske organizacije Šumska braća činilo je između 14.000 i 15.000 ljudi. Od novembra 1944. do novembra 1947. pripadnici ove grupe izvršili su 773 oružana napada u kojima je ubijeno oko 1.000 sovjetskih vojnika i pristalica sovjetske vlasti, a kontrolisali su i značajan broj sela širom zemlje.[102][103]
U represijama koje su usledile u prvim posleratnim godinama veliki broj osoba je procesuiran zbog optužbi za kolaboracionizam, a u druge delove zemlje preseljavane su prisilno cele porodice. Tako je samo tokom martovskih deportacija iz Estonije u Sibir deportovano 20.713 osoba (od čega su 15.916 bili žene i deca).[104][105] Prema savremenim procenama Estonija je tokom rata i u postratnim represijama izgubila između 180 i 200.000 ljudi, ili oko 20% od ukupne preratne populacije.[106][107][108] Deportovano stanovništvo „zamenili” su doseljenici iz drugih delova Sovjetskog Saveza, što je za kratko vreme dovelo do potpune promene demografske slike Estonije.
Estonija je tokom rata doživela velika razaranja, izgubila je značajan deo populacije (što u borbenim dejstvima, što usled kasnijih emigracija), a uništeno je i više od polovine ukupne infrastrukture u zemlji. Odmah po okončanju rata sovjetske vlasti su u zemlji uspostavile sovjetski samoupravni model i već 1945. onemogućeno je privatno vlasništvo u industrijskom sektoru (a dve godine kasnije i u trgovačkoj delatnosti). Izvršena je kolektivizacija poljoprivrednog zemljišta, a u prvih nekoliko posleratnih godina oduzeto je preko 900.000 hektara zemljišta i šuma koji su pretvoreni u državna dobra (do kraja 1950. bilo je 2.213 kolhoza) ili su dodeljeni brojnim doseljenicima iz ostalih delova Sovjetskog Saveza. Odmah nakon rata sovjetske vlasti oduzele su Estonskoj SSR oko 2.230 km² teritorije na istoku sa većinskim ruskim stanovništvom, priključivši tu teritoriju Ruskoj SFSR (teritorija istočno od Narve i Pečorski rejon).
Na čelu sovjetske Estonije (est. Eesti Nõukogude Sotsialistlik Vabariik ENSV) nalazili su se etnički Estonci rođeni na teritoriji Rusije i školovani u sovjetskim-ruskim školama, a za većinu njih estonski je bio tek drugi jezik zbog čega su ih u Estoniji podrugljivo nazivali Jestoncima (est. jeestlased, jeestlane). Svu vlast u zemlji držala je Komunistička partija Estonije (est. Eestimaa Kommunistlik Partei) koja je predstavljala teritorijalni ogranak Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS), odnosno Savet ministara.[109][110] Većina zapadnih zemalja nikada nije de iure priznala sovjetsku vlast u Estoniji, iako su Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo kao učesnice Jaltske deklaracije de facto priznali sovjetsku državu i njene granice. Mnoge zemlje za zvaničnu estonsku vlast priznavale su vladu koja je delovala u egzilu (i takvo stanje je ostalo na snazi sve do obnove državnosti 1991. godine).
Nakon dolaska na čelo KPSS-a Nikite Hruščova došlo je do političkog otopljavanja odnosa između zvanične Moskve i ostalih sovjetskih država, pa su tako već 1956. bili omogućeni i prvi povraci deportovanih osoba iz izgnanstva. Estonska komunistička partija dobila je određen stepen autonomije u svom delovanju u odnosu na KPSS. Intenzivna industrijalizacija koju su sprovodile sovjetske vlasti preobrazila je Estoniju u jednu od industrijski najrazvijenijih i najurbanijih sovjetskih republika sa udelom gradske populacije od 65% u 1970. godini. Životni standard estonskog stanovništva bio je znatno viši od prosečnog na nivou Sovjetskog Saveza.[111]
U drugoj polovini 1970-ih dolazi do jačanja disidentskih pokreta širom zemlje, a posebno u pribaltičkim sovjetskim članicama. Od kraja septembra pa do početka oktobra 1980. širom Estonije održani su brojni antisovjetski studentski procesi koji su nasilno ugušeni. Nešto kasnije, 28. oktobra javno je objavljeno Pismo četrdesetorice kao svojevrstan manifest protiv dalje sovjetizacije koji je potpisalo 40 najpoznatijih estonskih intelektualaca tog vremena.[112] Evropski parlament je 13. januara 1983. doneo rezoluciju kojom je osudio čin aneksije pribaltičkih zemalja od strane SSSR, označivši sam čin kao kršenje međunarodnih sporazuma koje je SSSR imao sa pomenutim republikama, ujedno pozvavši na nepriznavanje aneksije.[113][114]
Obnova nezavisnosti i savremena Republika uredi
U drugoj polovini 1980-ih godina širom Sovjetskog Saveza dolazi do jačanja nacionalnih pokreta, ekonomija je doživela veliki pad, nezadovoljstva građana socijalnim i političkim statusom bivala su sve veća, a tadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov pokušao je sprovede čitav niz ekonomskih i političkih reformi (perestrojka). Protesti protiv vlasti postajali su sve učestaliji i sve žešći. Pokušaji vlasti da na severu Estonije otvore nova postrojenja za eksploataciju fosforita doveli su do masovnih protesta estonskog stanovništva. Protesti koji su izbili 3. aprila 1987. označeni su kao Fosforitni rat (est. Fosforiidisõda), a iako su u osnovi imali ekološki karakter zbog pretnji zagađenjem životne sredine, imali su i snažan politički predznak pošto su estonski lideri smatrali da bi otvaranje novih industrijskih pogona dovelo do novih masovnih migracija radne snage iz Rusije.[115] U zvaničnom glasniku Tartuskog gradskog komiteta 26. septembra 1987. objavljen je predlog buduće Estonske ekonomske nezavisnosti (est. Isemajandav Eesti unutar granica zajedničke države. Državne vlasti su ovaj predlog označile aktom separatizma.[116]
Tokom 1988. intenzivira se razvoj nacionalnih političkih partija, te je u aprilu osnovan Estonski narodni front (est. Rahvarinne) pod vodstvom Edgara Savisara koji se zalagao za perestrojku i političke i ekonomske reforme. Za kratko vreme narodni front je postao najmasovnijim pokretom na tlu sovjetske Estonije. Kao odgovor na sovjetske represije na desetine hiljada ljudi je na festivalu folklora u Talinu (održan 10−14. juna 1988) pevalo patriotske pesme i nosilo tradicionalna državna obeležja iz predsovjetskog perioda. Mirni protesti nastavili su se i u narednom periodu, a ceo dogaćaj ostao je upamćen kao Raspevana revolucija. Ubrzo su se formirali i radikalniji nacionalni pokreti koji su zahtevali obnovu nezavisnosti zemlje. Vrhovni sovjet Estonske SSR na sednici održanoj 16. novembra 1988. doneo je odluku o proglašenju suvereniteta Estonske SSR. Istovremeno na drugoj strani su počele da se okupljaju i ruske političke i građanske elite koje su insistirale na opstanku zajedničke države.[117]
Dana 23. avgusta 1989. organizovana je akcija poznata kao Baltički put (est. Balti kett) gde je oko 2 miliona ljudi formiralo kontinuiran ljudski lanac dužine preko 600 km koji je povezao Talin, Rigu i Vilnjus.[118] Estonski vrhovni sovjet je 12. novembra 1989. godine stavio van snage deklaraciju o pristupanju Estonije Sovjetskom Savezu od 22. jula 1940. godine, a ubrzo potom većinom glasova usvojio deklaraciju o nacionalnom suverenitetu. Krajem februara 1990. formiran je Estonski nacionalni kongres od 464 člana koji je delovao kao prelazni nacionalni parlament.[119] Komunistička partija Estonije zvanično je istupila iz članstva u KPSS 25. marta 1990. godine.
Estonski vrhovni sovjet je 8. maja 1990. proglasio Ustav iz 1938. kao važeći pravni akt Estonije. Predsedavajući Vrhovnog Sovjeta Ruske SFSR Boris Jeljcin posetio je Talin 12. januara 1991. godine i sa predsednikom Estonskog vrhovnog Sovjeta Arnoldom Ritelom potpisao dokument o obnovi međudržavnih odnosa između Rusije i Estonije i međusobnom priznanju dve zemlje.[120]
Referendum o nezavisnosti Estonije održan je 3. marta 1991. godine i na njemu se 77,8% glasača izjasnilo za nezavisnost od Sovjetskog Saveza.[121] Nekoliko dana kasnije održan je svesovjetski referendum o opstanku zajedničke sovjetske države koji su estonske vlasti bojkotovale, a glasanje je održano jedino na severoistoku u većinski ruskim područjima.[122] Dan posle neuspešnog državnog udara u Moskvi, 20. avgusta 1991. estonski parlament i zvanično je proglasio obnovu nezavisnosti Estonije. Već 17. septembra iste godine Republika Estonija postala je punopravnom članicom Organizacije ujedinjenih nacija. Prva zemlja koja je priznala obnovljenu estonsku nezavisnost bio je Island.
Novi, četvrti po redu Ustav zemlje zvanično je stupio na snagu nakon što je usvojen na referendumu održanom 28. juna 1992. godine.[123] Odmah nakon proglašenja nezavisnosti estonske vlasti vodile su pregovore sa Rusijom o povlačenju preostalih ruskih trupa stacioniranih u bazama na estonskoj teritoriji. Nakon trogodišnjih pregovora poslednje ruske trupe napustile su Estoniju 31. avgusta 1994. godine.[124][125][126] Tokom 1996. Estonija je izvršila demarkaciju svoje južne granice sa Letonijom, dok je pogranični ugovor sa Rusijom potpisan 18. maja 2005. godine (čime su dve zemlje neznatno redefinisale granicu koju su delile od 1991. godine).
Nakon sticanja nezavisnosti jedan od strateških ciljeva zemlje bila je integracija u pravno-politički i ekonomski sistem Evropske unije. S tim u vezi Estonija je zvanično otpočela pregovore o članstvu u EU tokom 1998. godine. Nakon uspešno okončanih pregovora o članstvu, stanovnici Estonije su se na referendumu održanom 14. septembra 2003. odlučili za punopravno članstvo u EU (na referendumu je učestvovalo 64% upisanih birača, a za članstvo se izjasnilo njih 66,83% dok je protiv bilo njih 33,17%). Estonija je postala punopravnom članicom EU-a 1. maja 2004. godine (zajedno sa još 9 država iz istočne i centralne Evrope). Mesec dana ranije Estonija je postala i punopravnom članicom NATO pakta.
Estonija je 1. januara 2011. postala i delom evrozone i kao zvaničnu valutu umesto dotadašnje estonske krune uvela evro (stare novčanice su zamenjene novim po zvaničnom kursu od 15,6466 kruna za 1€).[127]
Stanovništvo uredi
| Kretanje broja stanovnika Estonije i procentualne promene | ||
|---|---|---|
| God. | Pop. | ± % |
| 1881. | 881.455 | — |
| 1897. | 958.351 | +8,7% |
| 1922. | 1.107.059 | +15,5% |
| 1934. | 1.126.413 | +1,7% |
| 1941. | 1.017.475 | −9,7% |
| 1959. | 1.196.791 | +17,6% |
| 1970. | 1.356.079 | +13,3% |
| 1979. | 1.464.476 | +8,0% |
| 1989. | 1.565.662 | +6,9% |
| 2000. | 1.370.052 | −12,5% |
| 2011. | 1.294.445 | −5,5% |
| 2017. | 1.317.797[129] | +1,8% |
| Izvor:[128] | ||
Na osnovu arheoloških nalaza izvesno je da je područje savremene Estonije stalno naseljeno poslednjih 13.000 godina, a prve ljudske zajednice pojavile su se odmah nakon povlačenja moćnih lednika koji su se prostirali na tom području tokom poslednjeg ledenog doba. Tokom poslednjih 800 godina estonska populacija se kretala između 800.000 i 1,6 miliona ljudi. Početkom druge decenije 21. veka u Estoniji je živelo oko 1.340.000 ljudi.[129]
Kritični periodi u demografskom smislu bili su 13. i 14. vek kada su ratovi sa hrišćanskim osvajačima, epidemije i glad potpuno desetkovale populaciju, a broj stanovnika se smanjivao i do 50%. Sledeći demografski negativan period trajao je od sredine 16. pa do početka 18. veka kada je zbog ratova, gladi i epidemija stradalo više od polovine populacije, iako je u mirnijim dekadama u istom periodu usled imigracija broj stanovnika rastao i do dva procenta godišnje.[129] Najnižu populacionu tačku estonsko stanovništvo je doseglo 1712. godine kada je na tom području živelo svega oko 200.000 ljudi.[129] Prema podacima sa svesovjetskog popisa iz 1897. broj stanovnika na tlu Estonije dostigao je 986.000, od čega su 89,2% bili etnički Estonci (odnosno estonska plemena). Prirodni rast estonske populacije tokom 20. veka bio je dosta nizak i održavao se prevashodno zahvaljujući migracijama. Tokom Drugog svetskog rata Estonija je izgubila gotovo četvrtinu svoje preratne populacije. Intenzivna industrijalizacija koju su provodile sovjetske vlasti u posleratnom periodu dovela je do masovnih imigracija iz drugih delova Sovjetskog Saveza, te se tako u periodu 1956−1991. zbog posla u Estoniju doselilo ukupno oko 1,4 miliona ljudi iz drugih delova zemlje. Njih oko 200.000 trajno se nastanilo na tom području.[129]
Intenzivnije imigracije zahvatale su Estoniju uglavnom nakon perioda sa visokim mortalitetom. Nemački i švedski naseljenici, koji su počeli intenzivnije da dolaze na ovo područje počev od 13. veka, uglavnom su se zadržavali u gradovima. Iako su etnički Estonci činili većinu gradske populacije, estonski gradovi su tokom srednjeg veka bili potpuno germanizovani.[130] Za razliku od gradova, proces naseljavanja ruralnih područja tekao je znatno sporije, bio je dugotrajniji i samim tim novopridošlo seosko stanovništvo se mnogo brže asimilovalo.[130] Od kraja 19. veka naglo je porastao broj imigranata iz Rusije koji su učestvovali u industrijalizaciji tih područja.
Pre Drugog svetskog rata etnički Estonci činili su 88,1% ukupne populacije, dok su ostatak činili pripadnici 5 manjinskih naroda (tradicionalne manjine Estonije).[131] Estonski ustav iz 1925. godine garantovao je kulturnu autonomiju tradicionalnim manjinskim narodima (sa brojnošću iznad 3.000 osoba) i bio je jedinstven u tom pogledu u Evropi tog vremena.[132] Kulturna autonomija tako je zakonom garantovana estonskim Nemcima i Jevrejima koji su imali i svoja vlastita kulturna veća. Prema podacima iz 1934. najbrojniji manjinski narodi bili su Rusi (92.000 ili 8,2%), Nemci (16.300 ili 1,5%) i Šveđani (7.600 ili 0,7%), dok su Letonci i Jevreji činili manje od 0,5% od ukupnog stanovništva. Velike promene desile su se tokom Drugog svetskog rata, broj stanovnika se značajno smanjio, a sa estonske teritorije gotovo su u potpunosti nestale 4 tradicionalne manjinske zajednice (opstali su jedino Rusi).[130] Zakon o kulturnoj autonomiju ponovo je stupio na snagu 1993. godine.[130]
Tokom perioda sovjetske vlasti drastično se promenila demografska slika Estonije. Udeo etničkih Estonaca u populaciji pao je na oko 61%, dok se broj etničkih Rusa, Ukrajinaca i Belorusa u istom periodu gotovo upetostručio, a manjinski narodi činili su više od trećine ukupne populacije.
Prema podacima sa popisa iz 2010. osnovu estonske populacije činili su Estonci sa 68% i Rusi sa 25%. Značajniju populaciju imali su još i Ukrajinci (2%), Belorusi i Finci (sa po 1%). Ostale veće etničke grupe činili su još i Jevreji, Tatari, Nemci, Letonci, Poljaci i Litvanci.[130] Savremena Estonija je etnički heterogena zemlja u kojoj manjinski narodi čine oko trećinu populacije. Estonci čine više od 80% stanovništva u 13 od 15 okruga, a najhomogeniji okrug je Hijuma sa 98,4% Estonaca. Ruska manjina je najbrojnija na severoistoku i istoku zemlje, te u Talinu, a u okrugu Ida Viru čini oko 70% populacije.
Na osnovu popisa iz 2021. Estonci su činili 69,1% stanovništva, Rusi su drugi po brojnosti sa 23,7%, Ukrajinaca ima 2,1%, Belorusa 0,9%, dok ostalih nacionalnih manjina ima 4,2%.
Od početka 19. veka pa na dalje stopa živorođene dece po ženi je postepeno opadala, ali se i stepen smrtnosti smanjivao, što je dovelo do neznatnog rasta populacije. Tako je tokom pedesetih godina 20. veka Estonija imala jednu od najnižih stopa rađanja u Evropi i svetu. da bi prirodni priraštaj ponovo postepeno počeo da raste počev od sedamdesetih godina 20. veka. Tokom devedesetih godina 20. veka ponovo dolazi do pada u broju stanovnika, useljavanje je gotovo zaustavljeno, a broj iseljenika se naglo povećao, dok je broj umrlih bio veći od broja rođenih. Demografska slika je počela da se stabilizuje nakon 1997. godine. Glavni demografski problem Estonije je starenje stanovništva pošto broj dece po porodici konstantno opada, a broj starih se povećava. Udeo stanovnika starijih od 64 godine je oko 18% (prema podacima iz 2008. godine).[129] Procenat zaposlenih radno sposobnih stanovnika je nešto viši u poređenju sa prosekom Evropske unije, a posebno je visok procenat zaposlenosti među ženama.
Prema podacima iz 2009. stopa fertiliteta je 1,6 dece po ženi, što odgovara evropskom proseku. U Estoniji značajan broj dece rođen je u neregistrovanim bračnim zajednicama, a tokom 2009. čak 60% od ukupnog broja rođenih rođeno je u neregistrovanim bračnim zajednicama. Prema podacima sa popisa iz 2000. oko 21% živeo je u neregistrovanim bračnim zajednicama.[134] Broj razvedenih brakova je među najvišim u Evropi.
U poređenju sa evropskim zemljama estonsko stanovništvo živi najkraće, a posebno je velika razlika u životnom veku između muškaraca i žena (žene žive u proseku 12 godina duže). Tako je 2008. prosečan životni vek kod žena iznosio 79,2 godine, dok su muškarci u proseku živeli 68,6 godina.[135]
-
Rasprostranjenost etničkih Estonaca po okruzima (2011) -
Populaciona piramida prema podacima iz 2009. god. -
Raširenost rusofone populacije
.png)
Ljudska prava u Estoniji uredi
Godine 1997, Estonija je potpisala Ženevsku konvenciju o izbeglicama. U periodu 1997−2008. izbeglički azil u Estoniji tražilo je ukupno 148 osoba, od čega je svega njih 10 dobilo zvaničan status izbeglica, a za 12 osoba je određena specijalna zaštita. Najviše tražilaca azila bilo je iz Rusije (23), Iraka (22) i Turske (17 osoba). Broj tražilaca azila se znatno povećao nakon 2009. nakon što je Estonija postala delom Šengenske zone.[136]
Prema podacima od 2. jula 2010. o broju rezidenata, 84,1% rezidenata bili su državljani Estonije, 8,6% su bili strani državljani, dok su 7,3% građana činile osobe sa nejasnim i neodređenim državljanstvom. Od 1992. godine oko 140.000 osoba dobilo je estonsko državljanstvo.[137] Pripadnicima ruske etničke manjine, koji su se u Estoniju doselili tokom sovjetskog perioda, estonski zakon o državljanstvu znatno otežava proces dodele statusa državljana, a Veće za ljudska prava OUN-a je 2008. godine pomenuti zakon označilo kao diskriminatorski.[138]
Estonija je u oktobru 2014. donela zakon kojim su legalizovane civilne kohabitacije istopolnih parova, postavši tako prva zemlja na postsovjetskom prostoru koja je pravno regulisala prava istopolnih zajednica. Zakon o civilnom partnerstvu istopolnih zajednica stupio je na snagu 1. januara 2016. godine.[139]
Jezici u Estoniji uredi
Moderna Estonija je višenacionalna država u kojoj se prema zvaničnim podacima sa popisa iz 2000. govori čak 109 jezika. Zvaničan jezik zemlje je estonski koji je maternji jezik za oko 922.000 ili 67,3% estonske populacije.[140] Kao zvanični manjinski jezici priznati su još ruski, švedski i nemački jezik.
Estonski jezik (est. eesti keel) pripada grupi balto-finskih jezika iz porodice uralskih jezika i jedan je od tek nekoliko evropskih jezika koji ne pripada porodici indoevropskih jezika. Dosta je sličan finskom i karelskom jeziku. Po jezičkoj strukturi pripada grupi aglutinativnih jezika. Zbog vekovnog uticaja nemačkog jezika i kulture, oko trećinu reči u modernom estonskom jeziku čine tuđice upravo iz nemačkog jezika. Standardni estonski jezik baziran je na severnoestonskom dijalektu. Južnoestonski jezik (ili dijalekt) čine četiri zasebna dijalekta (tartski, mulgi, viru i seto) koji se ponekad smatraju čak i zasebnim južnoestonskim jezicima.[141] Dijalekat viru se najviše razlikuje od standardnog estonskog jezika, i jedini je koji ima zaseban jezički ISO 639-3 kod „vro”. Iako su južnoestonski dijalekti geneološki različiti od severnoestonskih zvanično se smatraju regionalnim formama savremenog estonskog jezika.[142][143] Ortografija estonskog jezika bazira se na principu „jedno slovo, jedan glas”.
Ruski jezik je i dalje najrašireniji manjinski jezik u zemlji i njime kao maternjim jezikom govori oko trećina ukupne populacije (29,7%).[144] U periodu sovjetske vlasti ruski jezik je imao zvaničan status službenog jezika. Prema podacima iz 1998. velika većina rusofone doseljeničke struje iz prve i druge generacije nije govorila estonski jezik.[145] Danas je situacija znatno drugačija, te prema podacima sa popisa iz 2010. oko 64% ne-estonskog stanovništva tečno govori estonski jezik.[146] Najveći broj govornika ruskog jezika živi u glavnom gradu Talinu, te u industrijskim područjima u okrugu Ida Viru.
Iako Baltički Nemci nikada nisu činili više od 10% od ukupne estonske populacije, nemački jezik je potpuno dominirao kulturnim, političkim i privrednim životom Estonije. Iako je broj etničkih Nemaca u estonskoj populaciji danas gotovo zanemarljiv, nemački jezik je treći najrašireniji strani jezik među estonskim stanovništvom. Švedskim jezikom, koji je bio dominantan u severozapadnom i zapadnom delu zemlje, posebno u periodu između 13. i 20. veka, danas govori jako mali broj ljudi.[147]
Najrašireniji strani jezici koji se uče u školama u Estoniji danas su engleski, ruski, nemački i francuski, iako su dosta popularni i finski, švedski i španski jezik.[148]
Zvaničan znakovni jezik u zemlji je estonski znakovni jezik (kod ESL, est. ееsti viipekeel) koji koristi oko 4,5 hiljada osoba, dok je u zvaničnoj upotrebi u rusofonim područjima i ruski znakovni jezik.
Religija uredi
Religija u Estoniji (2011)[149][150]
Ustav Republike Estonije garantuje slobodu veroispovesti svim verskim zajednicama, a verske organizacije su strogo odvojene od države.
Pre hristijanizacije zemlje koja se desila tokom 13. veka, estonsko stanovništvo je bilo mnogobožačko. Prema opisima iz Livonijske hronike (lat. Heinrici Cronicon Lyvoniae; pisane u periodu 1180−1227. godine) vrhovno estonsko božanstvo bila je Tarapita, estonski ekvivalent nordijskom božanstvu Toru.[151]
Hrišćanstvo, koje je danas dominantna religija u Estoniji, proširili su Tevtonski vitezovi tokom 13. veka. Tokom reformacije na tlu Estonije se učvrstio protestantizam, a godine 1686. zvanično je osnovana Estonska evangelistička luteranska crkva.[152] Protestanti su u Estoniji pre Drugog svetskog rata činili oko 80% populacije, većinom su bili luterani, a jedan manji broj vernika pripadao je kalvinističkoj protestantskoj denominaciji. Iako je po Ustavu iz 1925. crkva zvanično odvojena od države, verska učenja su i dalje bila prisutna u javnom životu, a na Tartuskom državnom univerzitetu postojao je odsek za teološke studije. Tokom sovjetskih antiverskih represija estonska crkva je izgubila više od dve trećine svog sveštenstva, crkvena imovina je nacionalizovana, a verske škole pozatvarane.[153]
Kako je religija i njeni lideri bila u uskoj vezi sa nemačkim feudalnim elitama tokom celog 19. veka, većina etničke estonske populacije nije praktikovala verske rituale. Ireligioznost se održala do današnjih dana, pa je prema podacima Evrobarometra za 2010. više od polovine estonske populacije ireligiozno, po čemu je Estonija na prvom mestu u Evropi.[154][155] Prema istom istraživanju 18% građana se izjasnilo da veruje u boga, njih 50% smatra da postoji neka vrsta „više životne sile”, dok čak 29% građana ne veruje u postojanje nikakvih natprirodnih sila. Prema Galupovim istraživanjima za period 2006−2008. svega 14% Estonaca religiju je označilo kao važan deo svojih života, što je bio najniži procenat među 143 države koje su obuhvaćene istraživanjem.[156]
Prema Evrobarometrovim istraživanjima iz 2012. hrišćanstvo je najvažnija i najdominantnija religija u Estoniji sa oko 29% vernika.[157] Najveća hrišćanska crkva u zemlji je Estonska pravoslavna crkva kojoj pripada oko 17% estonskih građana (pomesna crkva Ruske pravoslavne crkve), protestanti čine 6%, a sve ostale hrišćanske denominacije zajedno oko 22% građana.[157] Među nereligioznim osobama njih 22% se izjasnilo kao agnostici, 15% kao ateisti, dok je oko 15% bilo neizjašnjeno. Estonska luteranska crkva je prema podacima iz 2014. imala zvanično registrovanih oko 180.000 članova.[158] Estonska apostolska pravoslavna crkva koja se nalazi pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije okuplja oko 20.000 članova.
U zemlji deluju i manje muslimanske, judaističke i budističke grupe, a takođe i organizacija „Mavala Koda” koja okuplja vernike koji poštuju paganske tradicije.[159][160]
-
Udeo religioznih osoba po okruzima Estonije -
Luteranska crkva Svetog Jovana -
Pravoslavni hram sv. Aleksandra Nevskog iz 1900. god.
Urbanizacija uredi
Estonija je visoko urbanizovana zemlja i oko 70% stanovništva živi u gradskim centrima. U državi zvanično postoji 47 gradskih naselja, te 10 naselja u rangu varošica. Sva gradska naselja nazivaju se zvanično linn. Glavni i najveći grad u zemlji je Talin koji je ujedno i jedini grad sa više od 100.000 stanovnika. Ostali važniji regionalni centri su još i Tartu, Narva, Parnu i Kohtla-Jarve.[161]
Gradska naselja u Estoniju počinju da se razvijaju u 13. veku, i nastajala su uglavnom oko nemačkih utvrđenja u priobalnim područjima i na obalama reka. Prvi gradovi koji se pominju u istorijskim izvorima bili su Tartu (1030), Talin (1248; odnosno 1154. pod imenom Kolivan), Narva (1256), Parnu (1265), Hapsalu (1279), Viljandi (1283) i Paide (1291. godine).[162]
| Spisak najvećih gradove Estonije sa nacionalnim udelom Estonaca i Rusa (na dan 31. decembra 2011)[163] | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Grad | Okrug | Stanovnika | % Estonaca | % Rusa |  Talin  Tartu  Narva | |||
| 1. | Talin (Tallinn) | Harjuma | 393.222 | 55,3% | 36,8% | |||
| 2. | Tartu (Tartu) | Tartuma | 97.600 | 81,7% | 14,7% | |||
| 3. | Narva (Narva) | Ida-Viruma | 58.663 | 5,2% | 87,7% | |||
| 4. | Parnu (Pärnu) | Parnuma | 39.728 | 83,1% | 12,8% | |||
| 5. | Kohtla-Jarve (Kohtla-Järve) | Ida-Viruma | 37.201 | 16,1% | 73,9% | |||
| 6. | Mardu (Maardu) | Harjuma | 17.524 | 24,8% | 61,9% | |||
| 7. | Viljandi (Viljandi) | Viljandima | 17.473 | 94,1% | 3,7% | |||
| 8. | Rakvere (Rakvere) | Lane-Viruma | 15.264 | 88,1% | 9,0% | |||
| 9. | Silamae (Sillamäe) | Ida-Viruma | 14.252 | 4,8% | 87,5% | |||
| 10. | Kuresare (Kuressaare) | Sarema | 13.166 | 97,7% | 1,2% | |||
| 11. | Viru (Võru) | Viruma | 12.667 | 92,0% | 6,3% | |||
| 12. | Valga (Valga) | Valgama | 12.261 | 64,3% | 26,3% | |||
| 13. | Jihvi (Jõhvi) | Ida-Viruma | 10.775 | 34,5% | 55,7% | |||
| 14. | Hapsalu (Haapsalu) | Lanema | 10.251 | 82,0% | 13,9% | |||
| 15. | Keila (Keila) | Harjuma | 9.763 | 84,9% | 11,0% | |||
| 16. | Paide (Paide) | Jarvama | 8.228 | 92,4% | 4,3% | |||
Prema podacima iz 2002. na području Estonije postojalo je 4.430 sela.
Administrativna podela uredi
Republika Estonija administrativno je podeljena na 15 okruga, odnosno makonada (est. maakond, maakonnad). U pisanim izvorima makonade se po prvi put pominju u Hronikama Henrija Livonskog kao estonske državice koje su postojale tokom 13. veka i severnih krstaških ratova.
Svaki okrug ima svoju vladu (est. Maavalitsus) na čijem čelu se nalazi načelnik (est. Maavanem) koji predstavlja nacionalnu vlast na lokalu. Načelnike okruga bira Vlada Estonije na period od 5 godina. Granice između okruga promenjene su nakon što je Estonija proglasila nezavisnost 1991. godine, najznačajnija promena je uspostavljanje okruga Valgama od delova okruga Viruma, Tartuma i Viljandima.
Nekadašnji okrug Petsama nakon Drugog svetskog rata priključen je Rusiji i danas je administrativno uređen kao Pečorski rejon Pskovske oblasti. Okruzi kao administrativne jedinice najvišeg nivoa ponovo su uspostavljeni 1. januara 1990. godine i poklapali su se sa granicama nekadašnjih sovjetskih rejona unutar Estonske SSR.
Svaki okrug je dalje podeljen na opštine (omavalitsus) koje predstavljaju drugostepeni administrativni nivo. Opština ima ukupno 226 (po podacima iz 2013), a dele se na gradske (linn; 33 opštine) i ruralne (vald; njih 193).[164] Svaka opština uživa određen stepen autonomije u odnosu na centralnu vlast i ima svoje organe vlasti. U granicama opština može da se nalazi jedno ili više gradskih ili seoskih naselja. Dve trećine opština imaju manje od 3.000 stanovnika. najveća opština je Talin sa oko 400.000 stanovnika, dok najmanja opština Ruhnu ima svega 97 stanovnika.
Grad Talin administrativno je podeljen na 8 gradskih okruga (linnaosa), a svaki od okruga ima svoju izvršnu vlast.
| Okrug | Glavni grad | Površina u km² |
Stanovnika | Gustina naseljenosti |
|---|---|---|---|---|
 Harjuma (Harjumaa) |
Talin | 4.333 | 552.643 | 127,5 |
 Hijuma (Hiiumaa) |
Kardla | 989 | 8.470 | 8,6 |
 Ida-Viruma (Ida-Virumaa) |
Jihvi | 3.364 | 149.244 | 44,4 |
 Jigevama (Jõgevamaa) |
Jigeva | 2.604 | 31.398 | 12,1 |
 Jarvama (Järvamaa) |
Paide | 2.623 | 30.553 | 11,6 |
 Lanema (Läänemaa) |
Hapsalu | 2.383 | 24.184 | 10,1 |
 Lane-Viruma (Lääne-Virumaa) |
Rakvere | 3.627 | 59.861 | 16,5 |
 Pilvama (Põlvamaa) |
Pilva | 2.165 | 27.452 | 12,7 |
 Parnuma (Pärnumaa) |
Parnu | 4.807 | 82.584 | 17,2 |
 Raplama (Raplamaa) |
Rapla | 2.980 | 34.905 | 11,7 |
 Sarema (Saaremaa) |
Kuresare | 2.673 | 31.344 | 11,7 |
 Tartuma (Tartumaa) |
Tartu | 2.993 | 150.287 | 50,2 |
 Valgama (Valgamaa) |
Valga | 2.044 | 30.158 | 14,8 |
 Viljandima (Viljandimaa) |
Viljandi | 3.422 | 47.594 | 13,9 |
 Viruma (Võrumaa) |
Viru | 2.305 | 33.439 | 14,5 |
Politika uredi
Prema Ustavu Republika Estonije je višestranačka parlamentarna predstavnička demokratija kojom upravlja narod preko svojih izabranih predstavnika.[166] Politički život u zemlji zasnovan je na principu podele vlasti. Na čelu države nalazi se predsednik, nacionalni parlament je glavni zakonodavni, a nacionalna vlada izvršni organ vlasti u zemlji.
Shodno Deklaraciji o nezavisnosti objavljenoj 1918. godine Estonija je proglašena parlamentarnom republikom koju je politički i pravno gledano formirala Estonska konstitutivna skupština. Prvi Ustav (est. Põhiseadus) kao najviši pravni akt zemlje usvojen je 15. juna 1920. godine, a na snagu je stupio 21. decembra iste godine. Poslednji i aktuelni, četvrti po redu Ustav usvojen je na referendumu održanom 28. juna 1992. godine.[167][168]
Republika Estonija ima visoko razvijenu elektronsku državnu upravu (engl. e-government) koja znatno olakšava komunikaciju građana sa organima izvršne vlasti. Građanima je omogućeno da na izborima glasaju putem interneta, a ovakav vid glasanja prvi put je omogućen na lokalnim izborima održanim 2005, a potom dve godine kasnije i na parlamentarnim izborima kada je na ovaj način glasalo 30.275 birača.[169]
Ustavom svim građanima Estonije garantuje osnovna ljudska prava, slobode medija i ekonomske slobode. Prema istraživanjima nevladine organizacije sa sedištem u Parizu, Reporteri bez granica, godine 2009. Estonija je po stepenu slobode štampe i govora svrstana na visoko 8. mesto u konkurenciji 175 država sveta.[170]
Najviši sudski organ u zemlji je Vrhovni sud (Riigikohus) koga čini 17 sudija, a predsednika vrhovnog suda bira parlament na predlog predsednika, na mandat od 9 godina.
Narodna skupština Estonije uredi
Estonski parlament naziva se Rigikogu (est. Riigikogu) i najvažnije je zakonodavno telo u zemlji. Parlament je jednodomni, sastoji se od 101 člana i njegov sastav bira se direktno na izborima po proporcionalnom izbornom sistemu, na četvorogodišnji mandat. Pravo glasa na izborima imaju svi punoletni građani koji su državljani Estonije, a cenzus za ulazak u parlament za političke stranke je 5% od ukupnih glasova. Parlament nije zasedao u periodu 1934–1938. poznatom i kao Doba tišine (est. vaikiv ajastu) nakon što je tadašnji šef države Konstantin Pats zabranio delovanje političkih partija i vladao autoritarno. Nakon što je 1938. usvojen novi ustav, nacionalni parlament je ponovo sazvan, ovaj put kao dvodomno zakonodavno telo sa donjim (Riigivolikogu) i gornjim domom (Riiginõukogu). Nakon sovjetske okupacije i osnivanja Estonske SSR funkciju nacionalnog parlamenta obavljao je Vrhovni sovjet Estonske SSR (od 25. avgusta 1940. pa do 8. maja 1990. godine), a potom nakon raspada Sovjetskog Saveza i Vrhovno veće Republike Estonije (1990–5. oktobar 1992) kao prelazni zakonodavni organ. Rad Rigikogua ponovo je obnovljen 1992. godine.[171] Sve sednice parlamenta održavaju se u dvorcu Tompea u Talinu.
U parlamentu se usvajaju svi zakonski akti, usvaja se budžet, ratifikuju se i otkazuju međunarodni ugovori, odlučuje se o državnim kreditima. U parlamentu se bira i predsednik države, predsednik ustavnog suda, guverner narodne banke, državni revizor i komandant oružanih snaga.
Vlada Estonije uredi
Vlada Estonije (est. Vabariigi Valitsus) predstavlja najvažniji izvršni organ vlasti u zemlji. Mandatara za sastav nove vlade predlaže predsednik države, mandatar sastavlja svoj kabinet, a izbor vlade potvrđuje se u nacionalnom parlamentu. Kabinet čini 12 ministarstava, a Vlada se bira na period od 4 godine. Svaki kabinet može da ima maksimalno i 3 ministarstva bez portfelja koja imenuje lično predsednik vlade, a maksimalan broj ministarstava u kabinetu je 15. U periodu 1918—2017. Estonija je imala ukupno 49 vlada (računajući i vlade u egzilu u periodu sovjetske okupacije). Sedište Vlade nalazi se u zamku Stenbok na Tompei u Talinu. Vlada je zadužena za sprovođenje zakona koji se usvajaju u parlamentu, usmerava i usklađuje rad državnih institucija i sprovodi unutrašnju i spoljašnju državnu politiku.
Svaki od 15 estonskih okruga ima svoju lokalnu vladu.
Predsednik Republike Estonije uredi
.jpg)
Predsednik Estonije (est. Eesti Vabariigi President) zvanično je šef države, iako je sama funkcija uglavnom ceremonijalna. Bira se glasanjem u nacionalnom parlamentu, a kandidat zvanično postaje predsednik kada dobije više od dve trećine glasova u parlamentu. Ukoliko i nakon tri kruga glasanja kandidat ne dobije odgovarajući broj glasova u parlamentu, formira se posebna izborna komisija koju pored članova parlamenta čine i predstavnici svih lokalnih organa vlasti (minimum po jedan predstavnik svake opštine). Mandat predsednika traje 5 godina, a ponovo na istu funkciju može da bude biran neograničen broj puta, s tim da može da poveže maksimum dva mandata u kontinuitetu. Predsednik u vreme svog mandata ne sme biti član ni jedne političke partije, a takođe mora da zamrzne sve ostale političke i privredne aktivnosti.
Funkcija predsednika države zvanično je uvedena 1938. godine, a prvi predsednik Estonije bio je Konstantin Pats. Pre toga u periodu 1920−1934. na čelu države nalazio se šef države (est. Riigivanem) koji je kombinovao funkcije koje imaju današnji predsednik i premijer. U tom periodu na čelu Estonije bilo je ukupno 16 šefova države, a Pats je biran na tu funkciju čak 5 puta. Ustav iz 1934. razdvojio je funkciju šefa države od funkcije predsednika vlade, ali nije stupio na snagu pošto je Pats iste godine izvršio državni udar i raspustio parlament. Sovjetske vlasti su u julu 1940. deportovale Patsa u grad Ufu u Sibiru. Nakon toga, u skladu sa važećim Ustavom funkciju predsednika preuzeo je pro-sovjetski premijer Johanes Vares koji je potom potpisao zvaničan dokument o aneksiji Estonije od strane Sovjetskog Saveza. U periodu pod sovjetskom vlašću (1944−1991) sedište predsednika Estonije nalazilo se u egzilu u Stokholmu.
Za prvog predsednika Druge Republike izabran je Lenart Meri koji je na vlasti bio od oktobra 1992. do oktobra 2001. godine. Nakon njega funkciju predsednika države obavljali su još i Arnold Ritel (2001−2006), Tomas Hendrik Ilves (2006−2016), te od 2016. Kersti Kaljulaid kao prva žena na mestu predsednika države.[172]
Međunarodni odnosi uredi
Estonija je bila punopravna članica Lige naroda od 22. septembra 1921. godine,[173] a potom i Ujedinjenih nacija od 17. septembra 1991. godine. Između ostalih Estonija je i jedna od članica Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Veća baltičkih država (CBSS) i Nordijske razvojne banke. Takođe je i potpisnica Kjoto protokola o klimatskim promenama.
Od obnove nezavisnosti 1991. godine estonska spoljna politika fokusirana je na evropske i evroatlantske integracione procese. Potpuna integracija u zapadni političko-bezbednosni sistem nastupila je nakon prijema u punopravno članstvo NATO pakta (članica od 29. marta 2004) i Evropske unije (1. maj 2004. godine). Intenzivno političko i vojno približavanje zemljama geopolitičkog zapada za posledicu je imalo pogoršavanje odnosa sa Ruskom Federacijom, jedine susedne zemlje sa kojom Estonija nije u potpunosti izvršila demarkaciju granične linije.
Od početka 1990-ih Estonija razvija bliske političko-ekonomske odnose sa preostale dve baltičke države učestvujući u radu Baltičke skupštine i Baltičkog veća ministara.[174] Estonija koristi nordijski uzor kao primer svog političko-društvenog delovanja. Tešnjem razvoju međusobnih odnosa baltičkih i nordijskih zemalja doprinosi i Nordijsko-baltička grupa 8 (NB8).[175] Parlamentarna saradnja između Baltičke skupštine i Nordijskog saveta započela je 1989. godine i od tada dva tela održavaju redovne godišnje sastanke na raznim nivoima.[175] Nordijski savet ministara ima svoju kancelariju u Talinu i predstavništvo u Tartuu, kao i informativne centre u Narvi, Valgi i Parnuu.[176][177]
Estonija neguje tradicionalno dobre odnose sa Švedskom i Finskom, a većina Estonaca sebe smatra pripadnicima nordijskog civilizacijskog kruga. Tako je 2009. prilikom posete Stokholmu tadašnji ministar spoljnih poslova Estonije Tomas Hendrik Ilves održao predavanje na Švedskom institutu za međunarodne odnose pod nazivom Estonija kao nordijska zemlja. Estonija teži uključivanju u Nordijski savet.
Godine 1992. Rusija je bila najvažniji trgovački partner Estonije sa udelom u ukupnoj trgovini od 92%, da bi u 21. veku ulogu Rusije preuzele nordijske zemlje.[178] Agencija Evropske unije za visoko-tehnološke informacione sisteme od 2012. ima sedište u Talinu. U prvoj polovini 2018. Estonija će predsedavati Savetom Evropske unije.
Vojska Estonije uredi
.jpg)
Vojsku Estonije ili zvanično Estonske odbrambene snage (est. Eesti kaitsevägi) čine kopnena vojska (Maavägi), ratna mornarica (Merevägi) i ratno vazduhoplovstvo (Õhuvägi), te paravojna jedinica Estonska odbrambena liga (Kaitseliit). Po Ustavu vojska je dužna da brani nezavisnost i suverenitet zemlje, integritet njene teritorije na kopnu, vodi i u vazduhu.[179] Trenutni strateški ciljevi estonske vojske, pored odbrane nacionalnih interesa, su i dalji razvoj oružanih snaga i dalji rad na interoperabilnosti sa ostalim članicama Natoa i Evropske unije, te učešće u misijama Natoa širom sveta.
Za razliku od preostale dve baltičke zemlje (Letonije i Litvanije) u kojima je vojska profesionalizovana, u Estoniji je vojna obuka obavezna. Služenje vojnog roka je obaveza za sve muškarce starosti između 18 i 28 godina, a dužina obuke traje od 8 do 11 meseci u zavisnosti od roda vojske. Ženama je omogućeno da se dobrovoljno prijavljuju za služenje vojnog roka.[180] Prema podacima vojni budžet Estonije za 2017. iznosio je 477 miliona evra, ili oko 2,2% nacionalnog bruto dohotka (što je za 7,6% više u odnosu na prethodnu godinu).[181][182] Oružane snage Estonije, Letonije i Litvanije zajednički učestvuju u vojnim vežbama u okviru Natoa.
Estonija vojska kao deo Natoa učestvuje u brojnim mirovnim i ratnim misijama širom sveta, a između ostalih učestvovali su u mirovnim misijama u Hrvatskoj 1995. (kao deo Unprofora), u Bosni i Hercegovini (1996−2011) kao deo IFOR-a i SFOR-a, te u BJR Makedoniji (2003. kao deo misije EUFOR Concordia). Estonske oružane snage učestvovale su i u mirovnim misijama UN-a u Libanu (na Golanskoj visoravni 1996−1997), ISAF-a u Avganistanu (2003−2014) i u Iraku (2003−2009). Estonski kontingent sa 50 vojnika od 2003. godine deo je mirovnih snaga na Kosovu (sedište kontingenta je na severu srpske pokrajine u Kosovskoj Mitrovici).[183]
Jedan od prioriteta oružanih snaga Estonije u 21. veku je odbrana od organizovanih sajber napada usmerenih protiv informatičkih i telekomunikacionih sistema u zemlji. Jedinica za odbranu od organizovanih hakerskih napada formirana je 2006. pod akronimom CERT (elektronska vojska), a njen osnovni cilj je zaštita informatičkog područja sa internet domenom .ee. od mogućih hakerskih napada. Značaj jedinice za borbu protiv organizovanog sajber kriminala naglo je porastao nakon serije hakerskih napada na estonske internet mreže tokom 2007. godine.[184]
Nacionalni simboli uredi
Pored tri zvanična državna simbola (zastava, grb i himna) Estonija ima još 4 zvanična nacionalna simbola. To su nacionalni cvet, ptica, kamen i riba.
- Nacionalna zastava
Zastava Republike Estonije je pravougaona trobojka (plavo-crno-bela) dimenzija 105×165 cm i zvanično je usvojena 21. novembra 1918. godine.[185] Prvi put je zvanično upotrebljena 4. juna 1884. u Otepi kao zastava estonske studentske organizacije. Zakon o nacionalnoj zastavi usvojen je u nacionalnom parlamentu 27. juna 1922. godine. Na estonskom jeziku zastava se kolokvijalno naziva sinimustvalge, odnosno plavo-crno-bela trobojka. Simbolike boja na zastavi su sledeće:
- plava – estonsko nebo, more i jezera, boja vere i odanosti domovini;
- crna – sećanje na tragičnu istoriju estonskog naroda;
- bela – težnji ka boljoj i svetlijoj budućnosti.
Tokom perioda sovjetske vlasti estonska tradicionalna trobojka je zamenjena zastavom Estonske SSR, a ponovo je počela da se koristi sa obnovom državne nezavisnosti zemlje. Postojalo je nekoliko predloga da se tradicionalna trobojka zameni varijantom sa nordijskim krstom kao simbolom nordijskoj pripadnosti zemlje, ali nijedan od pomenutih predloga nije usvojen.
- Grb Estonije
Grb Estonije je zvanični heraldički simbol Estonske Republike. Grb u svom sadašnjem obliku je zlatni štit sa tri vitka, plava lava u prolazu (heraldičkim rečnikom passant guardant) na sredini, sa hrastovim grančicama sa strane štita. Motiv sa tri lava prekopiran je sa grba Danske.
Grb Estonije postojao je mnogo ranije pre zvaničnog priznavanja posle estonskog rata za nezavisnost 1918-1920, kada je Republika Estonija međunarodno priznata. Državna skupština Estonije zvanično je usvojila grb 19. juna 1925. godine. Međutim, grb je zvanično zabranjen posle pripajanja Estonije Sovjetskom Savezu 1940. godine i upotreba ranijih simbola Estonije smatrana je krivičnim delom. Grb je vraćen zakonom od 6. aprila 1993. godine, posle obnove samostalnosti zemlje. Heraldički plavi lavovi predstavljaju jedan od najstarijih estonskih državnih simbola, i još od 13. veka koristili su se kao osnova za grb grada Talina.
- Himna Estonije
Zvanična himna Estonije je kompozicija Mu isamaa, mu õnn ja rõõm (Moja otadžbina je moja sreća i radost). Muziku je 1848. komponovao finski kompozitor nemačkog porekla Fredrik Pacijus, dok je muziku nešto kasnije napisao estonski pesnik Johan Voldemar Jansen. Himna Estonije sa tekstom prvi put je zvanično izvedena na prvom festivalu estonske horske muzike 1869. godine. Kao himna Estonije zvanično je usvojena 1920. godine nakon rata za nezavisnost. Zanimljivo je da je identična kompozicija, ali sa drugačijim tekstom, ujedno i zvanična himna Finske.
- Ostali nacionalni simboli
Kampanju za izbor nacionalnog cveta započelo je tokom 1967. godine estonsko društvo za zaštitu prirode, a kao zvaničan nacionalni cvet izabran je plavi različak (Centaurea cyanus), cvet koji je vekovima bio značajan deo nacionalne kulture i nacionalnog folklora. Stilizovani cvet plavog različka danas se nalazi na logou Konzervativne narodne partije Estonije. Nacionalna ptica je, u Estoniji široko rasprostranjena, seoska lasta (Hirundo rustica) specifična po svojoj plavo-belo-crnoj boji. Kao nacionalni kamen izabran je sivi krečnjak, sedimentna stena od koje su napravljene brojne kamene građevine širom zemlje. Nacionalna riba je atlantska (baltička) haringa (Clupea harengus) koja je kroz istoriju predstavljala važan izvor prihoda i hrane za estonsko stanovništvo.
U predhrišćanskom periodu hrast je smatran svetim drvetom.
Privreda uredi
U međuratnom periodu između dva svetska rata estonska privreda je postepeno počela da prelazi sa poljoprivrednog na industrijski sektor i razvijala se po uzoru na privrednu susedne Finske. U tom periodu estonski poljoprivredni proizvodi (posebno puter, mleko i sirevi) prodavali su se na tržištima Nemačke i drugih zapadnoevropskih zemalja. Životni standard estonskog stanovništva u istom periodu bio je gotovo jednak standardu stanovništva Finske. Tokom Drugog svetskog rata privredni sistem u zemlji je doživeo potpuni kolaps, a nakon sovjetske okupacije i potpuni preokret sa tržišne na socijalističku privredu. Estonija je nakon 1944. u potpunosti integrisana u sovjetski privredni sistem baziran na društvenoj svojini. Iako je u tom periodu došlo do intenzivne industrijalizacije zemlje, životni standard je značajno opao, pa je tako prema podacima iz 1987. BDP Estonske SSR gotovo ostao na predratnom nivou od oko 2.000 američkih dolara, dok je u istom periodu BDP Finske porastao na 14.370 američkih dolara.
Nakon obnove nezavisnosti zemlje 1991. godine izvršena je ponovna tranzicija na tržišnu privredu i u zemlji su sprovedene brojne privredne reforme. Jedna od najznačajnijih svakako je bilo uvođenje poreza na dodatnu vrednost po jedinstvenoj stopi od 26% (nevezano za visinu primanja), a poreska stopa je u periodu 2005–2008. postepeno redukovana na konačnih 21%. Celokupna vrednost poreza na zemljište koristi se za finansiranje lokalnih samouprava. Oporezivanju podležu čak i javne institucije. Stepen naplate poreza je jako visok i iznosi preko 90%.[traži se izvor]
Zahvaljujući sveobuhvatnim reformama privreda se za kratko vreme oporavila, a period tranzicije sa socijalističkog na kapitalistički privredni sistem nije bio turbulentan kao u nekim drugim državama sa sličnom problematikom. Tako je nacionalni BDP u poređenju sa EU porastao sa 34,8% koliko je iznosio 1996. na 65% 2007. godine. Za manje od 20 godina privredne tranzicije estonska privreda se transformisala i integrisala sa privrednim sistemima susednih nordijskih zemlja, posebno Švedske i Finske,[186] i prema podacima Svetske banke dostigla status visokorazvijene ekonomije. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika beleži konstantan rast, pa je tako sa 23.631 dolara u 2012. porastao na 29.543 dolara u 2016. godini.[187] Brojne reforme znatno su olakšale razvoj malih biznisa u zemlji, pa je tako prema indeksu ekonomskih sloboda za 2015. Estonija rangirana na visoko 8. mesto u svetu, odnosno na 4. mesto među evropskim državama.[188] Zbog uspešne i brze privredne tranzicije i naglog razvoja Estonija se često naziva i baltičkim tigrom (zajedno sa privredama Letonije i Litvanije).
U novembru 1999. Estonija je postala članicom Svetske trgovinske organizacije, a od 2010. i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).[189]
Pre zvaničnog pridruživanja evrozoni nacionalna valuta bila je estonska kruna koja je bila vezana za nemačku marku u odnosu 1 DEM za 8 EEK. Kruna kao zvanična estonska valuta bila je u opticaju u dva navrata, 1928–1940. i 1992–2011. godine. Prethodila joj je estonska marka koja je u opticaju bila od 1918. do 1927. godine, a nasledio ju je evro nakon što je Estonija zvanično usvojila jedinstvenu evropsku valutu kao vlastito platežno sredstvo 1. januara 2011. godine. Sa uvođenjem evra Estonija je tako postala 17. članicom Evrozone. Zamena estonske krune za evro vršena je po kursu 1€ za 15,64664 EEK.[190] Tokom perioda sovjetske vlasti zvanična valuta bila je sovjetska rublja.
Prema podacima Evrostata, Estonija ima najmanji javni dug među svim zemljama Evropske unije koji je krajem 2010. iznosio 6,7% nacionalnog BDP-a.[191] Iz evropskih fondova za razvoj Estonija je u periodu 2007–2013. dobila oko 3,4 milijarde evra.[192]
Estonska privreda je direktno osetila posledice velike ekonomske krize (2007–2010), te je tako BDP u prvoj polovini 2008. pao za 1,4%, a do kraja iste godine za čak 9%. Privreda se stabilizovala tek početkom 2010. i ponovo počela da beleži rast. Tako je u trećem kvartalu 2010. industrijska proizvodnja porasla za čak 23% u poređenju sa istim periodom prethodne godine. Od tada privreda svake godine beleži kontinuirani rast.[193] Prema statističkim podacima iz marta 2016. prosečna mesečna plata iznosila je 1.105 evra.[194] Međutim postoje znatne razlike u vrednostima BDP među pojedinim okruzima u zemlji. Trenutno područje oko glavnog grada Talina učestvuje sa više od 50% ukupnog nacionalnog BDP-a.[195] Tako je 2008. BDP u Talinu iznosio 172% od prosečnog BDP-a na nacionalnom nivou, ili čak 115% prosečnog BDP-a na nivou EU-a.[196] Stopa nezaposlenosti u martu 2016. iznosila je 6,4%, što je ispod proseka EU-a, odnosno za pet puta manje od proseka Evrozone.[197] Jedini period u kom je beležen konstantan rast nezaposlenosti bio je period od maja 2008. do maja 2009. kada je nezaposlenost porasla sa 3,9% na čak 15,6%.[198] Godine 2012. Estonija je bila jedina članica Evrozone sa budžetskim suficitom i sa javnim dugom od svega 6%.[199]
Prema procenama centra za ekonomske studije (Centre d'Etudes Prospectives et d'Informations Internationales) ukoliko se nastavi aktuelni trend privrednog rasta estonska ekonomija će do 2025. dostići nivo razvijenosti nordijskih zemalja, a do 2050. postati i jednom od najproduktivnijih privreda unutar Evropske unije.[200]
Najveći udeo (preko 71%) u ukupnom nacionalnom dohotku dolazi od uslužnog sektora, na industrijski sektor otpada oko 25%, dok poljoprivreda i druge primarne delatnosti daju tek oko 4% nacionalnog BDP-a. Najvažniji privredni sektori su prerađivačka industrija koja čini oko 14,5% ukupne proizvodnje, zatim saobraćaj, građevinarstvo i komunikacije sa ukupno 10%, trgovina čini 13,5%, a svi ostali sektori oko 21%.[201]
Estonija ima visoko razvijen sektor informacionih tehnologija i smatra se jednom od najrazvijenijih informacionih zemalja u Evropi. Estonski programeri Ahti Heinla, Prit Kasesalu i Jan Talin učestvovali su u stvaranju internet mreže za telekomunikacije Skajp.[202]
Poljoprivreda i šumarstvo uredi
Godine 1991, oko 12% radno sposobnog stanovništva Estonije bilo je zaposleno u poljoprivrednom sektoru i proizvodilo je 15,4% ukupnog nacionalnog dohotka.[203] U to vreme Estonija je imala oko 1,3 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, a oko milion hektara činile su oranice. Tokom sovjetskog perioda obradive površine smanjene su za oko 405.000 hektara i to zemljište je uglavnom pošumljeno. Kolektivizacija koja je sprovođena tokom 1940-ih i 1950-ih negativno se odrazila na estonsku poljoprivredu, posebno na mala seoska imanja koja su u predratnom periodu činili osnovu estonske privrede. Do početka 1990. na tlu Estonije je egzistirala 221 zadruga i 117 državnih farmi sa prosečno oko 350 do 400 zaposlenih na svakoj od farmi. Na farmama su se najviše uzgajala goveda i svinje, a Estonija je bila jedan od glavnih snabdevača drugih sovjetskih republika mesom i mlekom. Sa druge strana hrana za stoku se dobavljala uglavnom iz Rusije.
Nakon obnove nezavisnosti zemlje ukinuta je kolektivna svojina i zemlja je ponovo denacionalizovana. Zakonom je omogućeno da svaki pojedinac može da iznajmi do 50 hektara obradivog zemljišta za uzgoj žitarica i drugih kultura. Zemljište je nasledno, ali ne može da se proda ili kupi.[204] Cilj reforme poljoprivrednog sektora bilo je oživljavanje sela i malih seoskih gazdinstava koja su bila gotovo nestala usled kolektivizacije. Svega 6 meseci nakon usvajanja seta reformi u poljoprivrednom sektoru zvanično je registrovano oko 2.000 malih seoskih gazdinstava, i njihov broj se povećavao u narednom periodu. Godine 1993. u Estoniji je delovalo ukupno 8.781 seosko gazdinstvo na kojima se obrađivalo oko četvrtine svih obradivih površina. Prema zakonu o porezu na imovinu, koji je tokom 1993. usvojio nacionalni parlament, svako domaćinstvo plaćalo je godišnji porez na imovinu od 0,8% do 1,2% od ukupne procenjene vrednosti poseda (0,5% od poreza išlo je direktno u državni budžet, a ostatak u budžete lokalnih zajednica).
Međutim udeo poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku pao je sa 15% na 3,3% u periodu 1991–2000, a broj zaposlenih u poljoprivredi opao je u istom periodu sa 15% na 5,2%.
Najvažnije stočarske delatnosti su mlečno govedarstvo, svinjogojstvo i živinarstvo, dok su glavne ratarske kulture žitarice, krompir i povrće. Meso i mesne prerađevine se uglavnom izvoze, dok se ratarski proizvodi plasiraju na domaćem tržištu. Mnoge farme počivaju na principima organske poljoprivrede.[205]
Pod šumama je oko 2 miliona hektara sa procenjenih oko 274 miliona kubnih metara drveta, od čega je pod komercijalnom eksploatacijom oko 70% šumskog bogatstva. Oko 40% svih šuma nalazi se u direktnom vlasništvu države. U šumarstvu je zaposleno oko 1% od ukupnog radno aktivnog stanovništva.
Industrija, rudarstvo i energetika uredi
Estonija je relativno siromašna prirodnim resursima. Najvažniji privredni resursi su uljni škriljci, krečnjak koji se koristi kao građevinski materijal i drvo (šume pokrivaju oko polovine državne teritorije). Postoje i manje zalihe fosforita, uraninita i granita koje se još uvek ne eksploatišu u značajnijim količinama.[206] Značajnija su i nalazišta retkih zemljinih oksida koji su se tokom poslednjih 50 godina nataložili na odlagalištima uranove rude, škriljaca i loparita na području Silamae.[207] Trenutno se godišnje izvozi oko 3.000 tona ovih oksida, što čini oko 2% ukupne svetske produkcije.
Najvažnije industrijske grane u zemlji su mašinska (na koju otpada oko 25% ukupne industrijske proizvodnje) i drvoprerađivačka industrija (oko 20%), a za njima slede prehrambena i hemijska industrija sa udelom od po 10%, metaloprerađivačka (oko 13%) i laka industrija (sa manje od 5% udela u ukupnoj industrijskoj proizvodnji). U poslednje vreme znatnije se razvija elektroindustrija. Najvažnija industrijska postrojenja nalaze se na istoku zemlje, u okrugu Ida-Viruma, te u okolini Talina.[208] Prehrambena industrija koncentriše se uglavnom na domaće tržište na kojem podmiruje oko 80% ukupnih potreba za hranom. Rudarstvo kao delatnost je dosta slabo razvijeno, upravo zbog siromaštva u rudama, i uglavnom se svodi na eksploatacije uljnih škriljaca, treseta i građevinskog materijala (šljunak, pesak, krečnjački kamen i glina).
Industrija uljnih škriljaca je visoko razvijena a škriljci zadovoljavaju oko tri četvrtine ukupnih potreba za električnom energijom (i učestvuje sa 4% u ukupnom nacionalnom dohotku).[209] Uljni škriljci (est. põlevkivi) predstavljaju jedan od strateški najvažnijih energenata u Estoniji. U ovoj grani industrije u 2012. bilo je zaposleno oko 6.500 radnika, ili oko 1% ukupne radne snage u zemlji. Oko 70% škriljaca koristi se kao pogonsko gorivo u termoelektranama, dok se jedan manji procenat koristi za dobijanje sintetičke nafte putem procesa pirolize. Estonija je, posle Kine, druga zemlja na svetu po proizvodnji nafte iz uljnih škriljaca. Škriljci se koriste i u građevinskoj industriji kao sirovina za proizvodnju cementa. Ukupne zalihe uljnih škriljaca u Estoniji procenjene su na oko 4,8 milijardi tona, a ekonomski isplativ period eksploatacije procenjen je na narednih 30 godina.
Estonija je energetski zavisna zemlja koja proizvodi oko 75% od ukupno potrebne električne energije, dok se ostatak električne energije uvozi. Oko 85% od ukupne proizvodnje električne energije proizvodi se u termoelektranama koje kao pogonsko gorivo koriste uljni škriljac.[208][210] Najveći elektroenergetski objekat u zemlji je kompleks Narvske termoelektrane (est. Narva Elektrijaamad) koji se nalazi u okolini grada Narve, na krajnjem severoistoku zemlje. Kompleks čine dve zasebne termoelektrane (Esti i Balti) koje kao pogonsko gorivo koriste uljne škriljce, ujedno dva najveća elektroenergetska objekta tog tipa na svetu. Prema podacima iz 2007. u Narvskim termoelektranama proizvodilo se gotovo 95% ukupne estonske produkcije električne energije.
Među obnovljivim izvorima energije najviše se koristi energija vetra, a prema podacima iz 2014. ukupna snaga svih vetroelektrana iznosila je 303 MW, što je činilo oko 3,2% ukupne produkcije električne energije.[211] Najveća koncentracija vetroelektrana je u području oko jezera Pejpus i na ostrvu Hijumi.[212]
Estonska elektroprivreda (est. Eesti Energia) deo je jedinstvenog tržišta električne energije Nord Pool Spot''.[213]
-
Narvska estonska termoelektrana -
Viru Keemia Grupp, najveći estonski energetski konglomerat -
Površinski kop uljnih škriljaca kod Kohtla Jarve -
Vetropark u okrugu Ida-Viruma
Saobraćaj, trgovina i turizam uredi
Ukupna dužina svih drumskih pravaca u zemlji je 57.565 km, od čega je asfaltirano tek 12.926 km (podaci za 2013. godinu). Glavni razlog za lošiju drumsku infrastrukturu, pored nedostatka novca je i mala gustina naseljenosti i gotovo odsustvo populacije u mnogim delovima zemlje. Oko 10% ili 1.602 km čine drumske saobraćajnice od nacionalnog značaja. Najvažniji auto-putevi su E20 Talin–Narva–Sankt Peterburg (dužine 211 km), E263 Talin–Tartu–Viru–dalje ka Pskovu i Rigi (291 km), E264 Jihvi–Tartu–Valga (216 km), E67 Talin–Parnu–dalje ka Rigi (193 km) i drugi. Postoji ukupno 12 drumskih pravaca prvog stepena. Drumski saobraćaj dominira prevozom putnika sa udelom od oko 90% u ukupnom putničkom saobraćaju.
Železnica dominira kargo sektorom i ovim vidom prevoza transportuje se gotovo 70% ukupnog transporta robe. Ukupna dužina svih železničkih pruga u zemlji je oko 1.200 km, dok je u upotrebi oko 900 km. Železnički saobraćaj je u vlasništvu države, a širina kolovoza je 1.520 mm. najfrekventniji železnički pravci su Talin–Tapa–Narva, Talin–Paldiski, Talin–Rapla i Tapa–Tartu.[214]
Estonija je među vodećim zemljama u Evropi po broju električnih vozila, sa prosekom od oko 1 električnog automobila na 1.000 stanovnika.[215] Vlada potiče korištenje vozila na električni pogon, a na čak 165 pumpi u zemlji nalaze se i odgovarajući adapteri za punjenje baterija električnih automobila.[215]
| Estonska trgovina 2016.[216]) |
Izvoz | Uvoz |
|---|---|---|
 Švedska |
20% | 9% |
 Finska |
16% | 13% |
 Letonija |
9% | 9% |
 Litvanija |
6% | 8% |
 Nemačka |
5% | -% |
 Rusija |
5% | 5% |
 Norveška |
4% | -% |
 Danska |
4% | -% |
 SAD |
3% | -% |
 UK |
3% | 4% |
 Poljska |
-% | 8% |
 Holandija |
-% | 6% |
 Kina |
-% | 4% |
 Mađarska |
-% | 3% |
Prema zvaničnom državnom registru lučkih pristaništa, u Estoniji postoji 45 luka i gotovo sve se nalaze na baltičkim obalama. najveće i ekonomski najvažnije luke su Muga (u blizini Talina), Talin (sa nekoliko pristaništa), Paldiski, Kunda, Parnu i Silamae. Najveći značaj u putničkom saobraćaju na Baltiku ima kompanija Tallink koja održava redovne brodske veze između Talina sa jedne i Helsinkija, Sankt Peterburga i švedskih gradova sa druge strane. Tokom letnjih meseci iz Talina ka Helsinkiju polaze trajekti na svaki sat, a rutu između dva grada dužine oko 80 km godišnje pređe oko 8 miliona putnika.[214] Između kontinentalnog dela i ostrva postoje redovne trajektne linije.
U zemlji se nalazi 12 aerodroma i 1 heliodrom. Talinski aerodrom „Lenart Meri” najveći je u zemlji i kroz njega je tokom 2016. godine prošlo 2.221.615 putnika.[217] Međunarodni letovi obavljaju se i sa aerodroma u Parnuu i Tartuu. Sva četiri veća ostrva takođe imaju vlastite aerodrome sa kojih polaze letovi uglavnom u domaćem saobraćaju.
U saobraćaju je zaposleno oko 7,5% radno sposobnog stanovništva.[214] Tranzitni saobraćaj između Rusije i ostatka Evrope donosi znatne prihode u estonski budžer.[218][219]
Nakon članstva u Evropskoj uniji broj inostranih turista koji posećuju Estoniju porastao je za više od 25%, pa tako prema aktuelnim podacima zemlju godišnje poseti oko 4 miliona stranih turista.[220] Najviše stranih turista dolazi iz susedne Finske, i uglavnom je reč o jednodnevnim turistima koji zbog šopinga posećuju Talin. Talin je redovna stanica svih baltičkih krstarenja.
Od uspostave nezavisnosti zemlje estonska privreda bazira se na modelu tržišne ekonomije i jedna je od zemalja Istočne Evrope sa najvišim BDP-om.[221] Najvažniji finansijski centar u zemlji je Talin, a Talinska berza članica je Nasdaq Nordic grupe.
Najvažniji izvozni proizvodi su mašine i oprema, drvo i papir, odeća, hrana, nameštaj, te proizvodi hemijske i metalne industrije.[222] Značajan udeo u izvozu čini i električna energija, u proseku oko 1,562 milijarde kilovat časova godišnje. Sa druge strane godišnje se uveze u proseku oko 200 miliona kilovat časova električne energije. najviše se uvozi nafta (iz Litvanije i Norveške) i zemni gas (iz Rusije). tri najvažnija izvozna tržišta Estonije su Švedska, Finska i Letonija na koje otpada oko polovina ukupnog izvoza.
Obrazovanje i nauka uredi
Prve škole na tlu današnje Estonije otvarane su tokom 13. i 14. veka i uglavnom su to bile škole koje su otvarane pod patronatom crkvenih (katedralne škole) i monaških zajednica.[223] Prvi bukvar na estonskom jeziku odštampan je 1575. godine. Najstarija univerzitetska ustanova u zemlji je Univerzitet u Tartuu, a osnovao ga je još 1632. švedski kralj Gustaf II Adolf. Prva predavanja na estonskom jeziku na univerzitetima održana su tek 1919. godine, čime je prekinuta praksa dotadašnjeg visokoškolskog obrazovanja na latinskom, ruskom ili nemačkom jeziku.
Obrazovni sistem u Estoniji danas je podeljen na 4 stepena: predškolsko obrazovanje (vrtić, do sedme godine), osnovno obrazovanje (osnovna škola, 9 razreda, od 8. do 16. godine), srednje obrazovanje (srednja škola, 3 godine) i visoko obrazovanje (više škole i fakulteti).[224] Školske institucije mogu biti državne, opštinske (lokalne), javne i privatne ustanove, a prema podacima iz 2009. na teritoriji Estonije delovalo je ukupno 589 škola.[225] Kvalitet estonskog obrazovanja najbolje potvrđuje podatak da su prema procenama evropske agencije za vrednovanje kvaliteta obrazovanja (PISA) godine 2010. estonski gimnazijalci rangirani na 13. mesto u svetu.[226] U Estoniji je zvanično nepismenost iskorenjena, a pismeno je sto odsto odraslog stanovništva. Jednako tako čak 89% stanovništva starosti između 25 i 64 godine ima visoku stručnu spremu, što je jedna od najviših stopa u savremenom svetu.[227]
Akademski stepen obrazovanja podeljen je na tri nivo: osnovni studiji, master studiji i doktorski studiji. U nekim studijskim programima (osnovni medicinski studiji, veterina, farmacija, zubarstvo, arhitektura i pedagoški studiji) izjednačeni su osnovni i master studiji i imaju isti stepen.[228] Estonski javni univerziteti imaju visok stepen autonomije u svom radu i pored organizovanja akademskog života unutar samog univerziteta, univerziteti imaju slobodu da kreiraju vlastite nastavne programe, uspostavljaju uslove za prijem novih studenata, usvajaju budžet i planove budućeg razvoja, vrše izbor rektora i donose odluke o upravljanju vlastitom imovinom. Najveći javni univerziteti su Univerzitet u Tartuu, Talinski univerzitet i Estonska akademija umetnosti, do je najveća privatna visokoškolska ustanova Estonska poslovna škola. Tartuski univerzitet je najstarija i najprestižnija visokoškolska ustanova u zemlji i pohađa ga oko 13.000 studenata (od čega oko 1.300 stranih akademaca). Prema publikaciji QS World University Rankings Univerzitet u Tartuu je 2016. rangiran na 347. mesto u svetu i najprestižniji je univerzitet na Baltiku.[229] Jedini je univerzitet iz baltičkih zemalja koji se nalazi na listi 200 najboljih evropskih univerziteta.[230]
Najvažnija naučna ustanova u zemlji je Estonska akademija nauka (est. Eesti Teaduste Akadeemia) sa sedištem u Talinu, osnovana 1938. godine. U decembru 2012. Akademija je imala 75 stalnih i 15 inostranih članova. Jedna od najvažnijih naučno-istraživačkih institucija u zemlji je nacionalni institut za istraživanje na poljima hemije, fizike i biofizike (est. Keemilise ja Bioloogilise Füüsika Instituut, KBFI). Prvi informatički naučni centri u zemlji osnovani su tokom 1950-ih godina u Talinu i Tartuu, a estonski informatički stručnjaci umnogome su učestvovali u razvoju softvera koje su koristila razna ministarstva Sovjetskog Saveza tokom 1980-ih.[231][232] Estonska vlada ulaže značajna sredstva u istraživanja i razvoj i od 2011. procenat ulaganja u nauku iznosi oko 2,38% nacionalnog BDP-a, što je nešto više u odnosu na prosek EU koji iznosi oko 2%.[233]
Godine 1810, u Dorpatu (današnji Tartu) završeni su radovi na gradnji opservatorije, a 1814. postavljeni su prvi instrumenti. Ovu opservatoriju je von Struve koristio kao početnu tačku prilikom određivanja geodetskog luka (istraživanja su obavljana već tokom 1816. godine). Godine 1824, u opservatoriju je instaliran u to vreme najmoćniji 9" refraktor. Opservatorija danas raspolaže sa 2 teleskopa prečnika 1,5 m i 0,6 m.
Neki od najpoznatijih estonskih naučnika su astronomi Fridrih von Struve, Ernst Epik i Jan Ejnasto (jedan od tvoraca teorije o tamnoj materiji), biolozi Karl Ernst von Baer i Jakob von Ikskil, hemičari Vilhelm Osvald i Karl Šmit, matematičar Edgar Kran, fizičar Tomas Johan Zebek i drugi.
Kultura uredi
Zahvaljujući svom geografskom položaju Estonija se nalazi na mestu gde su se vekovima sudarali uticaji Severne, Zapadne i Istočne Evrope, mesto gde su se sudarale tradicije katolicizma, pravoslavlja i protestantizma. Zbog svega toga estonska kulturna scena je jako raznovrsna i jako specifična. Kulturološki uticaj skandinavskih naroda naročito je veliki u priobalnim područjima zemlje koja su tradicionalno bila vezana za skandinavske zemlje, dok su južni i istočni delovi bili podložni uticajima baltičkih Livonaca (Letonaca) i slovenskih Rusa i Poljaka. Nemačka plemićka elita koja je praktično vekovima vladala zemljom ostavila je veliki trag na kulturu i tradiciju estonskih gradova.[234]
Tokom srednjeg veka estonska kultura svodila se na usmena predanja i narodne običaje, a pisana reč na estonskom jeziku gotovo da nije postojala. Danski istoričar Sakson Gramatik u svom delu Gesta Danorum iz 1179. po prvi put detaljnije opisuje estonsku tradicionalnu muzike pominjući estonske ratnike koji pevaju noću pre nego što krenu u bitku.[235] Livonski monah Henrik Letonski na početku 13. veka detaljnije je opisivao estonski duhovni život, njihove žrtvene običaje, božanstva i duhove. Nemački hroničar i sveštenik Baltazar Rusov 1578. u svom delu Livonske hronike između ostalih opisuje i tradicionalne estonske proslave tokom letnjeg solsticija (jaanipäev) i praznika svetog Jovana Krstitelja, i to su bili prvi detaljniji opisi narodnih običaja nakon hristijanizacije zemlje.[236] Estonska narodna verovanja, tradicije i nekoliko narodnih pesama opisani su u delu Topographische Nachrichten von Liv- und Estland Augusta Hupela (period 1774−1782. godine). Godine 1778, von Herder je preveo nekoliko estonskih narodnih pesama na nemački jezik i objavio ih u svom delu Volkslieder.[237]
Intereseovanje za estonsko narodno stvaralaštvo naglo je poraslo tokom „perioda nacionalnog buđenja” (1750−1840). Godine 1839, osnovano je Estonsko učeno društvo (est. Õpetatud Eesti Selts) sa osnovnim zadatkom u prikupljanju i proučavanju estonskog folklora i tradicija. Jedan od najistaknutijih članova društva bio je književnik Fridrih Robert Felman koji je u prevodu na nemački jezik objavio brojne estonske mitove i legende. Aleksandar Neus prikupio je oko 1.300 estonskih narodnih pesama i objavio ih u trotomnoj antologiji Ehstnische Volkslieder[238] na estonskom i nemačkom jeziku. (1850−1852. godina) .
Najvažnija kulturna ustanova u zemlji danas je Akademija umetnosti (est. Eesti Kunstiakadeemia, EKA) u Talinu osnovana 1914. godine.
Estonska književnost uredi
Književna delatnost na estonskom jeziku gotovo da nije postojala u periodu od kraja Severnih krstaških ratova do kraja Prvog svetskog rata, i svodila se na svega nekoliko književnih radova.[239] Jedno od najstarijih dela u kojima se nalaze delovi pisani na estonskom narodnom jeziku je Kulemski molitvenik pisan u periodu između i 1528. godine.[240] Prva poznata štampana knjiga izdata u bilingvalnoj verziji, na nemačkom i estonskom jeziku, je Luteranski katehezis iz godine. Zanimljivo je da je prvo izdanje estonske gramatike štampano na nemačkom jeziku 1637. godine.[241] Novi Zavet prvi put je štampan 1686. na južnoestonskom dijalektu, a izdanje na standardnom estonskom jeziku štampano je tri decenije kasnije, 1715. godine. Književna delatnost na estonskom jeziku aktivnije počinje da se razvija u periodu estofilskog buđenja od sredine 18. do sredine 19. veka. „Ocem” estonske književnosti i osnivačem moderne estonske poezije smatra se pesnik Kristjan Jak Peterson (1801–1822). U Talinu je 1842. osnovano „Društvo estonskih književnika”.
Prvobitna estonska književnost bazirana je na bogatom epskom i lirskom usmenom stvaralaštvu koje je pretočeno u pisanu reč. Jedan od najvećih predstavnika tog žanra bio je Fridrih Rejnhold Krojcvald koji je napisao prvi estonski nacionalni ep Kalevipoeg („Kalevov sin”, štampan tokom 1850-ih).[g] U njegova značajnija dela ubrajaju se i Stare estonske bajke (1866) i poema Lembitu (1885. godine). Krojcvald se smatra autorom prvog originalnog dela na estonskom jeziku.
Jedan od najuticajnijih estonskih prozaista iz početnog perioda estonske književnosti bio je i Oskar Luts (1887−1953), a njegova novela Proleće (est. Kevade) smatra se jednim od najboljih književnih dela na estonskom jeziku.[242] Lidija Kojdula (1843–1886) smatra se rodonačelnicom ženske poezije.
U najznačajnije literarno delo estonske književnosti ubraja se socrealistična pentalogija Istina i pravda (est. Tõde ja õigus pisana u periodu 1926–1933) Antona Tamsarea, koja prati evoluciju estonskog društva od seoskih zajednica do nezavisne nacije.[243][244]
Među najznačajnije estonske savremene autore ubrajaju se Jan Kros, Jan Kaplinski, Tinu Inepalu i Andrus Kivirahk.
_by_Guenter_Prust.jpg)
Muzika uredi
Estonska muzika razvila se iz tradicionalnih narodnih pesama, a najstariji tragovi te muzike vuku korene još iz 12. veka i perioda runskih zapisa. Runsko pevanje dominiralo je estonskom tradicionalnom muzikom sve do 18. veka kada su ga zamenile znatno ritmičnije forme. Najstariji pisani pomen estonske tradicionalne muzike i igre datira iz 1179. godine kada je danski istoričar Sakson Gramatik u svom delu Gesta Danorum među prvima detaljno opisao muzičku tradiciju estonskog naroda. Sakson posebno pominje tradicionalne ratničke pesme koje su se pevale uoči vojničkih pohoda. Narodne pesme javljaju se u više formi, mogu biti epske, lirske ili radničke pesme koje su se pevale na mobama. Prvi koji je organizovano počeo da prikuplja estonske tradicionalne pesme bio je Jakob Hurt (1839–1907). Hurt je ukupno prikupio i objavio preko 12.400 stranica tradicionalnih pesama iz svih delova Estonije. Tokom 20. veka tradicionalno runsko pevanje održalo se još jedino na krajnjem zapadu zemlje, na ostrvu Kihnuu, te na krajnjem jugoistoku u regiji Setuma.
Među najstarije tradicionalne muzičke instrumente ubrajaju se razne vrste duvačkih instrumenata, poput frule i roga, koje su koristili estonski pastiri napasajući svoja stada. U sredinama sa nemačkom većinom popularni su bili instrumenti poput citre, končertine, violine i harmonike. Tradicionalni instrument koji se i danas koristi prilikom izvođenja tradicionalnih pesama je kanel, žičani instrument koji je danas jedan od nacionalnih simbola.[245] U Viljandiju je 2008. osnovan centar za očuvanje tradicionalne muzike.[246]
Profesionalno muziciranje počinje da se razvija tek nakon perioda „nacionalnog buđenja” i to je period kada se pojavljuju prvi profesionalni kompozitori klasične muzike. Najznačajniji među njima bili su Rudolf Tobijas (1873–1918) i Artur Kap (1878–1952). Značajan deo muzičke scene Estonije predstavlja horsko pevanje. Prvi festival horova (Laulupidu) održan je 1869. godine i danas predstavlja jedan od najstarijih i najvećih festivala amaterskih horova u svetu i održava se svakih 5 godina u Talinu (Talin je domaćin festivala od 1928. godine).
Tokom 1960-ih godina dolazi do prave renesanse tradicionalne folk muzike. Širom zemlje osnivaju se brojna kulturno-umetnička društva koja neguju tradicionalne muzičke vrednosti. Godine 1967, snimljena je prva gramofonska ploča sa tradicionalnim pesmama i melodijama ( Eesti rahvalaule ja pillilugusid). Iz tog perioda su i kompozitor Arvo Pert, jedan od najpoznatijih i najtraženijih savremenih estonskih kompozitora, i operski pevač (bariton) Georg Ots.[247]
U savremenoj pop i rok muzici najveći uspeh ostvarila je pevačica Kerli Kijv koja je ostvarila značajan uspeh širom Evrope i Severne Amerike. Kerli se pojavljivala i kao izvođač jedne numere u američkom filmu Alisa u zemlji čuda iz 2010. i TV seriji Smolvil. Među popularnije estonske izvođače ubrajaju se još i Kojt Tome, Ivo Lina, Gerli Padar, Laura Poldvere, Birgit Ijgemel, Juri Potsman i drugi.
Godine 1994. Estonija je debitovala na muzičkom festivalu Pesma Evrovizije. Svoju prvu i jedinu pobedu na ovom takmičenju Estonija je ostvarila u Kopenhagenu 2001. kada je pesma Еverybody u izvođenju Tanela Padara i Dejva Bentona zauzela prvo mesto sa 198. osvojenih bodova. Zahvaljujući toj pobedi već naredne godine grad Talin je bio domaćin Pesme Evrovizije.
Pesma Rändajad u izvođenju grupe Urban Symphony jedina je pesma na estonskom jeziku koja se našla na top listama u Ujedinjenom Kraljevstvu, Belgiji i Švajcarskoj.
.jpg)
Likovna umetnost i arhitektura uredi
Najstariji primerak likovne aktivnosti na tlu Estonije pronađen je na lokalitetu Tamula u Virumi na jugu zemlje, a reč je o uklesanom ljudskom liku na komadu kosti čija vreme nastanka se procenjuje na period drugog milenijuma pre nove ere.[248] Kako je deo istorije Estonije od 13. do 20. veka period vladavine susednih naroda nad Estoncima, likovna umetnost Estonaca u tom periodu svodi se na narodnu radinost.
Krajem 19. i početkom 20. veka mnogobrojni estonski umetnici odlaze na studije na prestižne univerzitete širom Evrope i po prvi put u istoriji u Estoniji se stvara klasa školovanih likovnih umetnika. Tako se Johan Koler (1826–1899) koji se školovao na Likovnoj akademiji u Sankt Peterburgu smatra prvim školovanim estonskim slikarom.[248] Estonska likovna umetnost deli se na „nemački period” (ekspresionizam tokom Prvog svetskog rat), „francuski period” (postimpresionizam tokom 1930-ih) i „ruski period” (socijalistički realizam tokom 1940-ih i 1950-ih godina). Kraj 1960-ih označen je kao „američki period” u kom se umetnost razvijala u stilu pop-arta, da bi krajem 20. i početkom 21. veka dominantan pravac u umetnosti Estonije postao figurativizam.[249]
Među najznačajnije likovne umetnike Estonije ubrajaju se još i slikari Ants Lajkma (1866–1942), Paul Raud (1865–1930), Evald Okas (1915–2011), Kristjan Raud (1865–1943) i Konrad Magi (1878–1925).[250]
Najznačajnija muzejska ustanova posvećena likovnoj umetnosti u zemlji je Muzej likovnih umetnosti Estonije (est. Eesti Kunstimuuseum) osnovan 17. novembra 1919. godine u Talinu. Muzej čije eje prvobitno sedište bio dvorac Kadriorg ubrzo se proširio na više lokaliteta i danas, pored postavki lokalnih autora izlaže i međunarodne radove.
-
Palata Kadriorg -
Mikelov muzej -
Muzej Niguliste -
Muzej Adamson-Erik
Arhitektonska istorija Estonije uglavnom je pratila arhitektonska dešavanja u severnoj Evropi, a svakako najtipičniji i najvredniji arhitektonski spomenik je srednjovekovni centar grada Talina koji se nalazi na listi Svetske baštine Uneska..[251] Vredni spomenici arhitekture su i brojne gradine iz predhrišćanskog perioda (kao što su ostaci utvrđenja Varbola) oko kojih su se s vremenom razvila neka od najvažnijih današnjih naselja.[252] Arhitektonska istorija Estonije započinje sa jednostavnim seoskim šatorima i kućicama i kamenim grobnicama, nastavlja sa utvrđenim srednjovekovnim naseljima i kulminira sa originalnim seoskim kućama koje su kroz vekove uspele da opstaju u svom originalnom i prvobitnom obliku. Tipične estonske seoske kuće služile su ujedno i kao skladišta za žito, karakterišu ih niski drveni zidovi izgrađeni od okruglih greda i sa visokim slamnatim krovovima.[253]
Širenje hrišćanstva tokom 13. veka u potpunosti je izmenilo estonsko društvo, pa samim tim i arhitekturu. Sa dolaskom nove religije širom zemlje počinju da se grade brojne crkve, a zbog njihove drvene konstrukcije ni jedna od crkava iz tog perioda nije preživela.[254] Do današnjih dana održale su se jedino one sakralne građevine koje su bile sagrađene od čvrstog materijala i utvrđene sa svih strana, a jedan od najtipičnijih primera te arhitekture je crkva u Valjali na Saremi iz 1227. godine koja se smatra najstarijom crkvenom građevinom na tlu cele Estonije. Valjalska crkva sagrađena je u kombinaciji romanike i gotike. Zidari i vajari sa Gotlanda imali su najvažniju ulogu u ranoj crkvenoj arhitekturi na tlu Estonije. S vremenom, kako je hrišćanstvo postajalo sve dominantnije, i crkvene građevine postajale su sve impozantnije, što je posebno vidljivo u crkvenoj arhitekturi severne Estonije iz 15. veka. Tako je crkva Svetog Olafa u Talinu sa visinom zvonika od 124 metra tokom 16. veka bila jedna od najviših građevina u celoj Evropi.[255] Poed crkvene arhitekture iz srednjovekovnog perioda potiču i utvrđenja poput Hermanovog dvorca u Narvi, Tompea u Talinu i tvrđava Kuresare na Saremi.
Tokom perioda ruske vladavine dominantan arhitektonski pravac postaje barok i rokoko, a širom zemlje lokalna aristokratija podiže velelepne i luksuzne vile. Tipičan predstavnik arhitekture iz tog perioda je zamak Kadriorg podignut po nalogu imperatora Petra Velikog. Neoklasicizam u estonskoj arhitekturi najbolje dočarava zgrada gradske većnice u Tartuu i okolne građevine iz 18. veka. Tokom 19. veka pojavljuju se brojni eksperimentalni arhitektonski pravci, a jedan od dominantnijih u Estoniji postaju arhitektonski eklekticizam i neogotika. Početak 20. veka obeležio je stil secesije koji se u Estoniji razvio pod uticajem riške i finske secesije, a najtipičniji predstavnik secesionističke estonske arhitekture bio je Žak Rozenbaum (1878–1944).[256] Uticaj ruske arhitekture s kraja 19. veka najvidljiviji je u zdanju crkve Svetog Aleksandra Nevskog u Talinu sagrađenoj u pseudoruskom stilu koji predstavlja kombinaciju tradicionalne ruske i vizantijske arhitekture.
Tokom perioda sovjetske vlasti arhitektonska rešenja pronalažena su u socijalističkom realizmu i brutalizmu, a klasičan primer takve arhitekture je središte grada Silamae (Staljinistička arhitektura).[257]
-
Dvorac Tompea u Talinu -
Kuresarska tvrđava -
Dvorac Kadriorg -
Dvorac Alatskivi
Pozorište, film i televizija uredi
Osnivanje amaterskog pozorišta u Talinu 1784. godine od strane dramaturga Avgusta fon Kocebua smatra se datumom osnivanja pozorišne scene u Estoniji. U tom periodu većinu komada činile su komedije koje su se izvodile isključivo za malobrojnu nemačku plemićku elitu koja je vladala gradovima. Prva profesionalna pozorišna grupa osnovana je 1809. godine, a njen repertoar su uglavnom činili komadi na nemačkom jeziku, iako su se u pojedinim prilikama izvodile i predstave na estonskom i ruskom jeziku.[258] Prvo isključivo estonsko pozorište Vanemuine osnovano je tek 1865. godine u gradu Tartuu, a 5 godina kasnije pozorišna grupa iz ovog grada izvela je prvi izvorno estonski pozorišni komad, komediju Tetka sa Sareme Lidije Kojdule. Tartusko pozorište je 1906. dobilo vlastitu zgradu, a početkom 20. veka u njemu počinju da se igraju komadi nastali po delima stranih autora, poput Henrika Ibsena, Gerharta Hauptmana, Maksima Gorkog, ali i domaćih autora, Avgusta Kicberga, Oskara Lutsa i Edvarda Vildea.
Najveća pozorišna ustanova u zemlji je Estonsko narodno pozorište (est. Estonia teatrihoone) u Talinu, osnovano 1913. godine. U to vreme bila je to najveća građevina u Talinu.
Filmska industrija u Estoniji zvanično je počela sa radom 1896. godine kada su u Talinu snimljeni prvi „pokretni snimci”,[259] a nekoliko godina kasnije – 1908 – u istom gradu otvoren je i prvi bioskop (godinu dana kasnije otvoren je i bioskop u Parnuu).[260] Iste godine snimljen je i prvi dokumentarac u formi filmske novosti, a odnosio se na posetu švedskog kralja Gustafa V Talinu.
Prvi filmski studio osnovao je 1912. u Tartuu Johanes Pasuke (Estonia Film Tartus), i u pomenutom studiju snimljen je i prvi estonski dokumentarni film. Dve godine kasnije Pasuke je snimio i svoj drugi film pod naslovom Karujaht Pärnumaal (u prevodu Lov na medvede u Parnumi). Pasuke, koji se smatra ocem estonske kinematografije, snimao je dokumentarne i kratkometražne filmove estonske prirode, a u Estonskom filmskom arhivu do danas je sačuvano ukupno 8 njegovih radova.
Prvi dugometražni film Senke prošlosti snimljen je 1924. godine u režiji Konstantina Marska. Nemi film Mladi orlovi (est. Noored kotkad) Teodora Lutsa iz 1927. smatra se prekretnicom i prvim ozbiljnim filmom u istoriji estonske kinematografije (film ima ratnu tematiku i bavi se estonskim ratom za nezavisnost). Prvi tonski film (Tlatni pauk) snimljen je 1930. godine.
Među najveće ostvarenje estonske kinematografije 20. veka ubraja se film Poslednja relikvija (est. Viimne reliikvia) Grigorija Kromanova iz 1969. godine. Film predstavlja ekranizaciju romana Vürst Gabriel ehk Pirita kloostri viimsed päevad (Princ Gabrijel i poslednji dani Piritskog manastira) estonskog književnika Edvarda Bornhohea (scenario je napisao Arvo Valton).
Godine 1997, na inicijativu Ministarstva kulture Estonije osnovana je Estonska filmska fondacija (est. Eesti Filmi Sihtasutus).
Estonska nacionalna televizija (Eesti Televisioon, ETV) zvanično je počela da emituje program 19. jula 1955. godine i najstarija je televizijska kuća u Estoniji. ETV je postala punopravnom članicom Evropske radiodifuzne agencije 1. januara 1993. godine. Zaključno sa 1. julom 2010. Estonija je prešla na digitalno emitovanje signala na teritoriji cele zemlje.
Estonska gastronomija uredi
Tradicionalna estonska kuhinja bazira se na mesu i krompiru, te na ribi u priobalnim područjima i uz obale jezera. Najtipičnije estonske namirnice su raženi hleb, svinjetina, krompir i mlečni proizvodi, a način ishrane usko je povezan sa godišnjim dobima. U seoskim područjima i danas je rašireno spremanje zimnice. Savremena gastronomija razvila se pod uticajem susednih naroda, naročito sa područja Skandinavije, Nemačke, Letonije, Litvanije i Rusije.
U tradicionalnoj estonskoj kuhinji hladna predjela baziraju se na kobasicama koje se služe uglavnom uz krompir salatu (est. rosolje) koja se sprema sa dodatkom cvekle i sušenih haringi koje su ujedno i najpopularnija riba. Služe se i peciva zvana pirukad koja predstavljaju estonsku verziju piroški, odnosno pecivo punjeno mesom, kiselim kupusom, šargarepom i pirinčem. Od riba kao hladno predjelo služe se još i dimljene ili marinirane jegulje i jela od domaćih rakova. Jedno od nacionalnih jela je räim ili patuljasta haringa. Specifično estonsko jelo je i slatka supa (est. leivasupp) koja se pravi od crnog hleba i jabuka sa dodatkom slatke pavlake, šećera i cimeta. Hleb je najvažnija namirnica i služi se uz svako jelo.
Tradicionalni deserti uključuju kisel (kissell), gusti slatki sirup koji se pravi od ribizli, zatim kohuke slatkiš koji se pravi od zagrejanog i zaslađenog kiselog mleka koje se kuva sve dok se ne stvrdne. Jedan od najtipičnijih estonskih slatkiša je kama i predstavlja mešavinu fino mlevenog brašna od prženog ječma, raži, ovsa i graška koja se pomeša sa mlekom i šećerom.
Tradicionalna estonska pića su kali koji je sličan ruskom kvasu i medovina (mõdu). Najpopularnija alkoholna pića su pivo i votka. Dve najstarije estonske destilerije alkoholnih pića osnovane su 1807. i 1820. godine.
Državni praznici uredi
Najvažniji državni praznik u Estoniji je Dan nezavisnosti koji se proslavlja 24. februara, na dan kada je usvojena Deklaracija o nezavisnosti Estonije. Prema zakonu od 2013. godine u Estoniji se proslavlja 12 državnih praznika, i to su ujedno i neradni dani.[261]
| Datum | Praznik | Originalni naziv | Napomena |
|---|---|---|---|
| 1. januar | Nova godina | uusaasta | |
| 24. februar | Dan nezavisnosti | iseseisvuspäev | Na taj dan 1918. usvojena je Deklaracija o nezavisnosti. |
| pokretni praznik | Veliki petak | suur reede | |
| pokretni praznik | Uskrs | ülestõusmispühade 1. püha | |
| 1. maj | Prvi maj | kevadpüha | |
| pokretni praznik | Duhovi | nelipühade 1. püha | |
| 23. jun | Dan pobede | võidupüha i jaanilaupäev | U znak sećanja na pobedu u bici kod Vinua 1919. tokom rata za nezavisnost. |
| 24. jun | Dan svetog Jovana | Јааnipäev | Najstariji praznik koji se kontinuirano obeležava u Estoniji. |
| 20. avgust | Dan obnove državne nezavisnosti | Тааsiseseisvumispäev | U znak sećanja na dan kada je obnovljena nacionalna nezavisnost 1991. godine. |
| 24. decembar | Badnje veče | Jõululaupäev | |
| 25. decembar | Božić | Esimene jõulupüha | |
| 26. decembar | Dan poklona | Теine jõulupüha | Tradicionalno se slavi prvog dana nakon Božića. |
Sport uredi
Sport je važan deo estonske kulture i estonskog života. Debitantski nastup na Letnjim olimpijskim igrama sportisti iz Estonije ostvarili su u Antverpenu 1920, iako je Olimpijski komitet Estonije osnovan tek 1923. godine. Estoniju je na Igrama u Antverpenu predstavljalo 13 sportista koji su se takmičili u tri sporta (u dizanju tegova, atletici i rvanju), a prvu zlatnu olimpijsku medalju za Estoniju u istoriji osvojio je dizač tegova Alfred Neuland. Najuspešniji estonski sportista koji se takmičio na Letnjim olimpijskim igrama bio je rvač Kristjan Palusalu koji je na LOI 1936. u Berlinu osvojio dve zlatne medalje u najtežoj rvačkoj kategoriji, u obe discipline. Palusalu je tako postao prvi i jedini rvač koji je na jednim olimpijskim igrama osvojio zlatne medalje i u rvanju grčko-rimskim i u rvanju slobodnim stilom.[262] Na Zimskim olimpijskim igrama estonski sportisti su debitovali u Sankt Moricu 1928. godine.[d] Najuspešniji estonski sportista na Zimskim olimpijskim igrama je reprezentativka u nordijskom skijanju Kristina Šmigun-Vahi sa dve zlatne i jednom srebrnom medaljom. Nakon sovjetske aneksije zemlje, estonski sportisti su se takmičili kao deo sovjetske reprezentacije (1952–1988), a kao nezavisna zemlja na međunarodnu scenu se ponovo vraćaju 1991. godine. Najuspešniji olimpijski sportovi u Estoniji su atletika, dizanje tegova, rvanje i nordijsko skijanje. Grad Talin je bio domaćin olimpijske regate u jedrenju tokom Letnjih olimpijskih igara 1980. u Moskvi.
Najpopularniji ekipni sportovi u zemlji su fudbal, košarka, odbojka i hokej na ledu. Fudbalska reprezentacija je najveći uspeh na međunarodnoj sceni ostvarila u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2012. kada je uspela da se plasira u doigravanje (ali je izgubila od selekcije Irske i nije se plasirala na završni turnir). Najuspešniji fudbalski klubovi u zemlji sa 10, odnosno 19 nacionalnih titula su Flora i Levadija. Muška košarkaška reprezentacija učestvovala je na LOI 1936. (zauzela 9. mesto) i na ukupno 5 evropskih prvenstava.
Hokej na ledu u Estoniji počeo je da se razvija početkom tridesetih godina 20. veka, a prvi amaterski klubovi osnovani su u Talinu i Tartuu. Ubrzo je osnovan i nacionalni hokejaški savez koji postaje punopravnim članom Međunarodne hokejaške federacije 17. februara 1935. godine. Savez je ostao član Međunarodne hokejaške federacije sve do 27. aprila 1946. kada je Estonija ušla u sastav Sovjetskog Saveza, a sve ingerencije u vezi sa hokejom na ledu sa republičkih prenete su na federalni nivo. Rad SHLE je obnovljen 4. maja 1992. godine.
Paul Keres je u periodu od 1930-id do 1960-ih bio jedan od najboljih estonskih i sovjetskih šahista. Među najuspešnije estonske sportiste ubrajaju se i atletičari Erki Nol, Gerd Kanter i Aleksandar Tamert. Najuspešnija estonska teniserka je Kaja Kanepi koja je 2012. bila 15. na listi.
Napomene uredi
- ^ Prema geografskoj regionalizaciji Ujedinjenih nacija Estonija se nalazi u geografskoj regiji Severna Evropa. Neke geografske škole, uključujući i srpsku, ovu državu svrstavaju u geografsku regiju Istočna Evropa.
- ^ Drumlini su lepo zaobljeni bregovi, izduženi u jednom pravcu, s vrlo blagim nagibom u pravcu kretanja leda. Izgrađeni su od finozrnih podinskih morena. U jezgru drumlina može se naći i matična stena. Karakteristika su prostora nekadašnjeg razvoja inlandajsa. Smatra se da nastaju preradom podinskih morena.
- ^ Jiri Uluots je prema zvaničnom Ustavu Estonije bio poslednji legalno izabrani premijer te zemlje pre sovjetske aneksije. Zvanični Talin ne priznaje lidere Estonske SSR kao legitimne predstavnike estonskog naroda.
- ^ Pisanje epa Kalevipoeg zasnovano na usmenom narodnom predanju započeo je lingvista i filolog Fridrih Robert Felman
- ^ Iako se estonska zastava zvanično zavijorila na ceremoniji otvaranja ZOI 1924. u Šamoniju Estonija nije učestvovala na ovim igrama pošto je njihov jedini predstavnik, brzoklizač Kristfrid Burmajster odustao od takmičenja pre njegovog početka.
Reference uredi
- ^ „Nacionalna agencija za statistiku”. Arhivirano iz originala 23. 11. 2012. g. Pristupljeno 29. 05. 2014.
- ^ „United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 10. 04. 2014.
- ^ „Estonia”.
- ^ „Hiiumaa”.
- ^ Marcantonio 2002, str. 21–23.
- ^ Collinder, V. (1975). „An Introduction to the Uralic Languages” (University of California Press): 12—167.
- ^ Ziemele 2002, str. 26.
- ^ Cole 2011, str. 124.
- ^ Ariste, Paul (1956). Maakeel ja eesti keel. Eesti NSV Teaduste Akadeemia Toimetised 5: 117–24; Beyer, Jürgen (2007). Ist maarahvas (‚Landvolk‘), die alte Selbstbezeichnung der Esten, eine Lehnübersetzung? Eine Studie zur Begriffsgeschichte des Ostseeraums. Zeitschrift für Ostmitteleuropa-Forschung 56: 566–593.
- ^ a b v g d đ e „General overview of Estonian nature — The Baltic Sea”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 18. 12. 2016. g. Pristupljeno 29. 1. 2017.
- ^ „General overview of Estonian nature — Location”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 18. 12. 2016. g. Pristupljeno 27. 1. 2017.
- ^ „Russia spurns Estonia border deal”. BBC News. 27. 6. 2005. Pristupljeno 24. 8. 2012.
- ^ Socor, Vladimir. „Russia cancels border treaty, assails Estonia”. Jamestown. The Jameston Foundation. Pristupljeno 24. 8. 2012.
- ^ a b v g d đ e ž z i „General overview of Estonian nature — Topography”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 13. 04. 2016. g. Pristupljeno 27. 1. 2017.
- ^ a b „General overview of Estonian nature — The Quaternary cover and soil cover”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 18. 12. 2016. g. Pristupljeno 28. 1. 2017.
- ^ Estonian Academy of Science (2005). Proceedings of the Estonian Academy of Sciences, Geology. Estonian Academy Publishers.
- ^ Koeberl & Martínez 2003, str. 345
- ^ „Detaljnija topografska mapa Estonije”. Arhivirano iz originala 31. 05. 2017. g. Pristupljeno 29. 01. 2017.
- ^ Estonian Mires Inventory Compiled by Jaanus Paal and Eerik Leibak. Estonian Fund for Nature. Tartu, 2011. Arhivirano 10. 7. 2014. na -Wayback Machine}-.
- ^ „Hiking Route: Aegviidu-Ähijärve 672 km – Loodusega koos RMK”. Loodusega Koos. Pristupljeno 27. 3. 2015.
- ^ „West Estonian Archipelago”. UNESCO. Pristupljeno 16. 6. 2016.
- ^ „Estonian nature by regions — Saaremaa”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 07. 05. 2021. g. Pristupljeno 30. 1. 2017.
- ^ a b „Estonian nature by regions — The islands in the Väinameri Sea and the Gulf of Riga”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 15. 08. 2016. g. Pristupljeno 30. 1. 2017.
- ^ „Estonian nature by regions — The islands of the Gulf of Finland”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 18. 12. 2016. g. Pristupljeno 30. 1. 2017.
- ^ a b v g d đ e „General overview of Estonian nature — The hydrographic network”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 18. 12. 2016. g. Pristupljeno 28. 1. 2017.
- ^ a b „Lake Peipsi and Narva River”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 18. 12. 2016. g. Pristupljeno 31. 1. 2017.
- ^ „Uplands and depressions of South Estonia − The Otepää Upland”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 18. 12. 2016. g. Pristupljeno 31. 1. 2017.
- ^ a b v g d đ e „General overview of Estonian nature — Climate”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 27. 12. 2014. g. Pristupljeno 31. 1. 2017.
- ^ a b v „General overview of Estonian nature — Flora”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 23. 12. 2016. g. Pristupljeno 4. 2. 2017.
- ^ „General overview of Estonian nature — Forests”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 21. 12. 2016. g. Pristupljeno 4. 2. 2017.
- ^ „General overview of Estonian nature — Flora and fauna/Peatlands”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 18. 12. 2016. g. Pristupljeno 4. 2. 2017.
- ^ „General overview of Estonian nature — Flora and fauna/Fungi”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 17. 12. 2016. g. Pristupljeno 4. 2. 2017.
- ^ a b v „General overview of Estonian nature — Flora and fauna/Fauna”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 23. 12. 2016. g. Pristupljeno 4. 2. 2017.
- ^ „EBRD project summary document — Estonia: Narva Power. Environmental Issues Associated with Narva Power Plants. Executive Summary” (PDF). European Bank for Reconstruction and Development. 15. 5. 2002. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 9. 2007. g. Pristupljeno 23. 10. 2007.
- ^ Põllumaa, L.; Kahru, A. (2006). „Environmental Hazard of the Waste Streams of Estonian Oil Shale Industry: An Ecotoxicological Review” (PDF). Oil Shale. 23 (1): 53—93. ISSN 0208-189X. S2CID 33228042. doi:10.3176/oil.2006.1.06.. Pristupljeno 2. 9. 2007.}-
- ^ Raukas, Anto; Punning, Jaan-Mati (2009). „Environmental problems in the Estonian oil shale industry”. Energy & Environmental Science. 2 (7): 723. ISSN 1754-5692. doi:10.1039/B819315K.
- ^ „Looduskaitseseadus”. Elektrooniline Riigi Teataja. Pristupljeno 2. 10. 2007.
- ^ a b Laurisaar, Riho (31. 7. 2004). „Arheoloogid lammutavad ajalooõpikute arusaamu” (na jeziku: estonski). Eesti Päevaleht. Pristupljeno 1. 11. 2016.
- ^ Subrenat 2004, str. 23.
- ^ Subrenat 2004, str. 24.
- ^ Subrenat 2004, str. 26.
- ^ Kasekamp 2010, str. 4.
- ^ Kasekamp 2010, str. 5.
- ^ Subrenat 2004, str. 28.
- ^ Selirand, Jüri; Tõnisson, Evald (1984). Through past millennia: archaeological discoveries in Estonia. Perioodika.
- ^ Faure & Mensing 2012
- ^ Tvauri 2012, str. 33, 34, 59, 60
- ^ Mäesalu, Ain (2012). „Could Kedipiv in East-Slavonic Chronicles be Keava hill fort?” (PDF). Estonian Journal of Archaeology. 1 (16supplser): 199. doi:10.3176/arch.2012.supv1.11. Pristupljeno 27. 12. 2016.
- ^ Kasekamp 2010, str. 9.
- ^ Raun 2002, str. 12.
- ^ Kasekamp 2010, str. 9–11.
- ^ Enn Tarvel (2007). Sigtuna hukkumine. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. oktobar 2017) Haridus, 2007 (7–8). pp. 38–41
- ^ Raun 2002, str. 4.
- ^ Raukas 2002, str. 227.
- ^ Tyerman 2006, str. 690.
- ^ Kasekamp 2010, str. 14.
- ^ Raukas 2002, str. 278.
- ^ Kasekamp 2010, str. 15.
- ^ Raukas 2002, str. 279.
- ^ Plakans 2011, str. 54.
- ^ O'Connor, Kevin (2006). Culture and Customs of the Baltic States. Greenwood Publishing Group. str. 9–10. ISBN 9780313331251.
- ^ Raun 2002, str. 20.
- ^ O'Connor, Kevin (2006). Culture and Customs of the Baltic States. Greenwood Publishing Group. str. 10. ISBN 9780313331251.
- ^ Pekomäe 1986, str. 319
- ^ Jokipii 1992, str. 22–23
- ^ Miljan 2015, str. 441.
- ^ Frucht 2005, str. 100. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFFrucht2005 (help)
- ^ Frost 2014, str. 305.
- ^ Raudkivi 2007, str. 118–119
- ^ Mol, Militzer & Nicholson 2006, str. 5–6.
- ^ a b v Frucht 2005, str. 121 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFrucht2005 (help)
- ^ O'Connor, Kevin (2003). The History of the Baltic States. Greenwood Publishing Group. str. 25. ISBN 9780313323553.
- ^ Raun 2002, str. 24.
- ^ a b Raun 2002, str. 25
- ^ Stone 2006, str. 14–18.
- ^ Raun 2002, str. 28–29.
- ^ Frost & Herrmann 2003, str. 190.
- ^ Raukas 2002, str. 283.
- ^ a b Raun 2002, str. 31.
- ^ Raun 2002, str. 33.
- ^ Raun 2002, str. 34.
- ^ Raun 2002, str. 38.
- ^ Raun 2002, str. 41.
- ^ Raun 2002, str. 47–49.
- ^ Raun, Toivo U. (2003). "Nineteenth- and early twentieth-century Estonian nationalism revisited" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. januar 2019). Nations and Nationalism 9.1, 129–147.
- ^ Maesalu, Lukas, Lauer, Pajur and Tannberg (2002). History of Estonia. AS BIT. ISBN 978-9985-2-0606-5.
- ^ Rauch 1974, str. 48
- ^ Buttar, Prit (21. 5. 2013). Between Giants. ISBN 978-1-78096-163-7.
- ^ Nutt, Mart (9. 10. 2009). „The First Constitution of the Republic of Estonia (1920–1933)”. Estonica. Estonian Institute. Arhivirano iz originala 21. 01. 2020. g. Pristupljeno 31. 10. 2010.
- ^ „Vaps”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. 2009. Pristupljeno 20. 9. 2009.
- ^ „RUSSIA: Moscow's Week”. Time. 9. 10. 1939. Arhivirano iz originala 29. 01. 2018. g. Pristupljeno 20. 9. 2009.
- ^ The World Book Encyclopedia. Chicago, IL: World Book. 2003. ISBN 978-0-7166-0103-6.
- ^ „Molotovi–Ribbentropi pakt ja selle tagajärjed” (na jeziku: estonski). Estonian Ministry of Foreign Affairs. 2006. Arhivirano iz originala 7. 7. 2007. g. Pristupljeno 15. 3. 2017.
- ^ „Kaleva-koneen tuhosta uutta tietoa”. www.mil.fi (na jeziku: finski). Finnish Defence Forces. 14. 6. 2005. Arhivirano iz originala 21. 08. 2009. g. Pristupljeno 20. 9. 2009.
- ^ „documents published” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 5. 2. 2008. g. iz arhiva Ruske mornarice
- ^ „Five Years of Dates”. Time. 24. 6. 1940. Arhivirano iz originala 22. 08. 2013. g. Pristupljeno 20. 9. 2009.
- ^ a b Ilmjärv 2004
- ^ „Linda Soomre Memorial Plaque”. British Embassy in Tallinn. 2005. Arhivirano iz originala 18. 1. 2008. g. Pristupljeno 29. 8. 2018.
- ^ Lande 2000, str. 200.
- ^ Smith 1996, str. 91.
- ^ „ЭSTONIЯ: Sovetskaя Эstoniя i Vosstanovlenie nezavisimosti”. Universalьnaя naučno-populяrnaя эnciklopediя «Krugosvet». Pristupljeno 7. 2. 2017.
- ^ Buttar 2013 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFButtar2013 (help)
- ^ Republic of Estonia 90 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. oktobar 2017) Estonian Institute 2008
- ^ Rahi-Tamm, Aigi; Kahar, Andres (2009). "The Deportation Operation "Priboi" in 1949" (PDF). Tallinn: Estonian International Commission for the Investigation of Crimes Against Humanity. ISBN 978-9949183005. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 03. 2019. g. Pristupljeno 07. 02. 2017.
- ^ Deportacii iz Эstonii v 1941 g. i 1949 g. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. septembar 2007) Posolьstvo Эstonii v Moskve
- ^ „Prezident Эstonii Arnolьd Rюйtelь. Razve mы voshvalяem nacizm?”. Argumentы i faktы № 12 (1273) ot 23.03.2005. Arhivirano iz originala 14. 10. 2013. g. Pristupljeno 28. 6. 2014.
- ^ Hiйo T. (2009). „Zavoevanie Эstonii Krasnoй armieй v 1944 g.”. Эstonika. Arhivirano iz originala 22. 02. 2015. g. Pristupljeno 14. 5. 2014.
- ^ „23. avgusta 1939 goda: obщeevropeйskiй denь pamяti žertv vseh totalitarnыh i avtoritarnыh režimov”. Posolьstvo Эstonii v Moskve. Arhivirano iz originala 17. 05. 2014. g. Pristupljeno 1. 7. 2014.
- ^ Estonian International Commission for Investigation of Crimes Against Humanity. „Эtap III — Okkupaciя Эstonii Sovetskim Soюzom s 1944 goda” (PDF). The Estonian Institute of Historical Memory. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 04. 2013. g. Pristupljeno 8. 4. 2014.
- ^ Leйmus I. (13. 11. 2009). „Эstonskaя SSR kak sovetskaя soюznaя respublika”. Эstonika. Arhivirano iz originala 14. 06. 2013. g. Pristupljeno 16. 2. 2014.
- ^ Tannberg, Tыnu (19. 02. 2010). „Komandnaя эkonomika i eё posledstviя”. Эstonika. Arhivirano iz originala 14. 06. 2013. g. Pristupljeno 21. 5. 2014.
- ^ „"Pisьmo soroka"”. Эstonika. Arhivirano iz originala 07. 06. 2015. g. Pristupljeno 16. 2. 2014.
- ^ „Resolution on the situation in Estonia, Latvia, Lithuania”. Official Journal of the European Communities. C. European Parliament. 42/78. 13. 1. 1983.
- ^ Tekst rezolucije Evropskog parlamenta iz 1983. o osudi aneksije baltičkih država.
- ^ Liйvik O. (7. 11. 2009). „Fosforitnaя voйna”. Эstonika. Arhivirano iz originala 13. 03. 2015. g. Pristupljeno 5. 4. 2014.
- ^ Hiйo T. (8. 10. 2009). „Hozrasčetnaя Эstoniя”. Эstonika. Arhivirano iz originala 15. 04. 2015. g. Pristupljeno 5. 4. 2014.
- ^ Vяrэ Э. (11. 2. 2010). „Perelomnыe godы”. Эstonika. Arhivirano iz originala 25. 02. 2014. g. Pristupljeno 6. 4. 2014.
- ^ Wolchik 2007, str. 238
- ^ Miljan 2004, str. 213 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFMiljan2004 (help)
- ^ „Dogovorы ob osnovah mežgosudarstvennыh otnošeniй RSFSR-Эstoniя-Latviя”. RIA Novosti. Pristupljeno 1. 7. 2014.
- ^ Vяrэ Э. (11. 2. 2010). „Putь k nezavisimosti”. Эstonika. Arhivirano iz originala 25. 02. 2014. g. Pristupljeno 3. 1. 2014.
- ^ Markedonov, M. S.. (1. 4. 2011). „Referendum raspada”. Polit.ru. Arhivirano iz originala 15. 05. 2014. g. Pristupljeno 15. 3. 2014.
- ^ Nutt M. (6. 10. 2010). „Vosstanovlenie nezavisimosti i četvertaя konstituciя (1992-…)”. Эstonika. Arhivirano iz originala 06. 04. 2015. g. Pristupljeno 3. 1. 2014.
- ^ „V Эstonii hotяt otmečatь denь okončaniя okkupacii 31. avgusta”. Postimees. 31. 8. 2012. Pristupljeno 3. 1. 2014.
- ^ „31. avgusta vsem nado prazdnovatь Denь svobodnoй Эstonii — эstonskiй ministr skazal”. Portal russkoй obщinы Эstonii. 31. 8. 2013. Arhivirano iz originala 03. 01. 2014. g. Pristupljeno 3. 1. 2014.
- ^ „Эstoniя namerena otmečatь 31. avgusta denь okončaniя rossiйskoй okkupacii”. Rosbalt.ru. 1. 9. 2012. Pristupljeno 3. 1. 2014.
- ^ PressEurope Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. januar 2011), 26. 1. 2011.
- ^ „Population census Estonia”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2019. g. Pristupljeno 09. 02. 2017.
- ^ a b v g d đ „First settlers in Estonia, and today”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 21. 07. 2017. g. Pristupljeno 9. 2. 2017.
- ^ a b v g d „Composition of the population”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 02. 05. 2014. g. Pristupljeno 9. 2. 2017.
- ^ „Ethnic minorities in Estonia: past and present”. Einst.ee. 26. 12. 1998. Arhivirano iz originala 7. 8. 2011. g. Pristupljeno 2. 6. 2010.
- ^ Smith 2005, str. 211.
- ^ „Population by ethnic nationality, 1 January, year”. stat.ee. Statistics Estonia. Arhivirano iz originala 07. 01. 2019. g. Pristupljeno 1. 1. 2016.
- ^ „Family and birth of children”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 25. 05. 2017. g. Pristupljeno 9. 2. 2017.
- ^ „Life expectancy and health”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 27. 06. 2017. g. Pristupljeno 9. 2. 2017.
- ^ „Population/Emigration and immigration”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Arhivirano iz originala 06. 05. 2017. g. Pristupljeno 9. 2. 2017.
- ^ Eesti andis mullu kodakondsuse 2124 inimesele, Postimees. 9. 1. 2009.}-
- ^ -{Naturalisation in Estonia Statement by the Legal Information Centre for Human Rights (Tallinn, Estonia) ([...]the Special Rapporteur considers extremely credible the views of the representatives of the Russian-speaking minorities who expressed that the citizenship policy is discriminatory[...])
- ^ Kangsepp, Liis (9. 10. 2014). „Estonia Passes Law Recognizing Gay Partnerships”. Wall Street Journal. Приступљено 4. 1. 2014.
- ^ „Population by the place of residence and mother tongue, statistical database: Population Census 2000”. Statistics Estonia (government agency at the area of administration of the Ministry of Finance). јул 2010. Приступљено 19. 6. 2009.
- ^ „Culture Tourism in South Estonia and Võru county” (PDF). Siksali. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 02. 2012. г. Приступљено 2. 7. 2013.
- ^ „Estonian Dialects, The Institute of the Estonian Language”. Portaal.eki.ee. Приступљено 23. 8. 2014.
- ^ Laakso, Johanna; Sarhimaa, Anneli; Spiliopoulou Åkermark, Sia; Toivanen, Reeta (4. 2. 2016). Towards Openly Multilingual Policies and Practices: Assessing Minority Language Maintenance Across Europe (1 изд.). Bristol; Buffalo: Multilingual Matters. ISBN 9781783094950. Приступљено 23. 12. 2016.
- ^ „Other languages in Estonia”. Estonica Encyclopedia about Estonia. Estonica. Приступљено 10. 2. 2017.[мртва веза]
- ^ „Kirch, Aksel. "Russians in contemporary Estonia – different strategies of the integration in to the nation-state."”. Ies.ee. 10. 2. 1998. Приступљено 2. 6. 2010.
- ^ Table ML133, Eesti Statistika.
- ^ „Names of populated places changed with the reform of 1997”. Institute of the Estonian Language. 29. 9. 1998. Приступљено 12. 8. 2012.
- ^ „Estonian Foreign Languages Strategy 2009 – 2015”. Ministry of Education and Research. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 22. 8. 2014.
- ^ „PC0454: AT LEAST 15-YEAR-OLD PERSONS BY RELIGION, SEX, AGE GROUP, ETHNIC NATIONALITY AND COUNTY, 31 DECEMBER 2011”. Statistics Estonia. 31. 12. 2011. Приступљено 9. 1. 2014.
- ^ „PHC 2011: over a quarter of the population are affiliated with a particular religion”. Statistics Estonia. 29. 4. 2013. Архивирано из оригинала 24. 11. 2017. г. Приступљено 9. 1. 2014.
- ^ Taarapita – the Great God of the Oeselians. Article by Urmas Sutrop
- ^ Francoeur, Robert T.; Noonan, Raymond J. (2004). The Continuum Complete International Encyclopedia of Sexuality. A&C Black. стр. 361. ISBN 9780826414885. „The dominant religion in Estonia is Evangelical Lutheranism. Estonians were Christianized by the Teutonic Knights in the 13th century. During the Reformation, Lutheranism spread, and the church was officially established in Estonia in 1686.”
- ^ Francoeur, Robert T.; Noonan, Raymond J. (2004). The Continuum Complete International Encyclopedia of Sexuality. A&C Black. стр. 361. ISBN 9780826414885.
- ^ „Estonia – Religion”. Country Studies. Приступљено 2. 6. 2010.
- ^ Biotechnology report 2010 pp. 383
- ^ Crabtree, Steve; Pelham, Brett (9. 2. 2009). „What Alabamians and Iranians Have in Common”. Gallup. Приступљено 21. 2. 2010.
- ^ а б „Discrimination in the EU in 2012” (PDF), Special Eurobarometer, 383, European Union: European Commission], стр. 233, 2012, Приступљено 14. 8. 2013
- ^ „Churches in Estonia”. lutheranworld.org. Lutheran World Federation. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 16. 2. 2016.
- ^ Ahto Kaasik. „Old estonian religions”. Maavalla Koda. Приступљено 3. 1. 2013.
- ^ Barry, Ellen (9. 11. 2008). „Some Estonians return to pre-Christian animist traditions”. The New York Times.
- ^ „Estonija/Hrvatska enciklopedija”.
- ^ „Towns and urbanisation”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Архивирано из оригинала 24. 07. 2017. г. Приступљено 11. 2. 2017.
- ^ Rahvastiku paiknemine ja soo-vanusjaotus Statistikaamet
- ^ „Kohalik omavalitsus haldussüsteemis” (на језику: естонски). Estonian Ministry of Internal Affairs. Архивирано из оригинала 13. 3. 2012. г. Приступљено 9. 3. 2013.
- ^ „Population by sex, ethnic nationality and county, 1 January”. stat.ee. Statistics Estonia. 31. 12. 2011. Приступљено 18. 10. 2009.
- ^ Riigikogu introduction, Riigikogu
- ^ Nutt, Mart (27. 5. 2010). „The Third Constitution of the Republic of Estonia (De Facto 1938–1940, De Jure 1938–1992)”. Estonica. Estonian Institute. Архивирано из оригинала 06. 06. 2011. г. Приступљено 31. 10. 2010.
- ^ Nutt, Mart (9. 10. 2009). „Restoration of Independence and the Fourth Constitution (1992 -… )”. Estonica. Estonian Institute. Архивирано из оригинала 22. 01. 2020. г. Приступљено 31. 10. 2010.
- ^ „Estonia pulls off nationwide Net voting”. CNET. CBS Interactive. Архивирано из оригинала 13. 7. 2012. г. Приступљено 27. 3. 2015.
- ^ Reporters Without Borders. Worldwide press freedom index 2009 Архивирано на сајту Wayback Machine (14. септембар 2016). Архивирано 28. 1. 2012. на Wayback Machine.
- ^ Holt-Jensen, Arild (2010). „Transition from state socialism to market economy: The case of Estonia”. Norwegian Journal of Geography. 64 (3): 127—128. ISSN 0029-1951. S2CID 128567164. doi:10.1080/00291951.2010.502441. Приступљено 10. 2. 2014.
- ^ „Estonia parliament votes for first female president”, The Guardian, 3. 10. 2016, Приступљено 6. 10. 2016
- ^ Briggs, Herbert Whittaker (1952). The law of nations: cases, documents, and notes. Appleton-Century-Crofts. стр. 106.
- ^ „Estonian Chairmanship of the Baltic Council of Ministers in 2011”. Estonian Ministry of Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 13. 11. 2013. г. Приступљено 11. 8. 2012.
- ^ а б „Nordic-Baltic Co-operation”. Estonian Ministry of Foreign Affairs. 10. 7. 2012. Архивирано из оригинала 11. 5. 2012. г. Приступљено 11. 8. 2012.
- ^ „Nordic Council of Ministers' Information Offices in the Baltic States and Russia”. Nordic Council of Ministers. Архивирано из оригинала 18. 10. 2012. г. Приступљено 11. 8. 2012.
- ^ „Norden in Estonia”. Nordic Council of Ministers' Office in Estonia. Приступљено 11. 8. 2012.
- ^ Laar, Mart (7. 8. 2007). „The Estonian Economic Miracle”. Heritage.org. Приступљено 2. 6. 2010.
- ^ „Estonian National Defence Policy”. Mil.ee. Архивирано из оригинала 28. 5. 2010. г. Приступљено 2. 6. 2010.
- ^ „Terras: Conscription Will Stay”. Eesti Rahvusringhääling. 10. 12. 2012. Приступљено 16. 3. 2013.
- ^ „Loading”. Архивирано из оригинала 28. 08. 2021. г. Приступљено 21. 05. 2019.
- ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (26. фебруар 2022) Estonian military budget on 2016
- ^ „Iisrael, Liibanon ja Süüria” (на језику: естонски). Operatsioonid.kmin.ee. 26. 4. 2010. Архивирано из оригинала 4. 5. 2011. г. Приступљено 2. 6. 2010.
- ^ „Estonia fines man for 'cyber war'”. BBC. 25. 1. 2008. Приступљено 23. 2. 2008.
- ^ „Eesti lipp (Estonian Flag)”. Riigikantselei (Government Office) (на језику: естонски). Архивирано из оригинала 06. 04. 2016. г. Приступљено 17. 2. 2016.
- ^ „Еstonian economy overview”. Архивирано из оригинала 25. 07. 2017. г. Приступљено 19. 02. 2017.
- ^ „GDP per capita, PPP (current international $)”. World Bank. Приступљено 3. 3. 2015.
- ^ „Estonia”. Архивирано из оригинала 24. 11. 2009. г. Приступљено 27. 3. 2015.
- ^ „Estonia's accession to the OECD”. OECD. 9. 12. 2010. Приступљено 22. 7. 2016.
- ^ Mardiste, David (1. 1. 2011). „Estonia joins crisis-hit euro club”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 11. 2011. г. Приступљено 2. 1. 2011.
- ^ Eurostat news release. Архивирано 27. 10. 2011. на Wayback Machine.
- ^ „European Union Structural Funds in Estonia”. Struktuurifondid.ee. Приступљено 2. 6. 2010.
- ^ „Eesti Statistika – Enim nõutud statistika”. Stat.ee. 23. 3. 2010. Архивирано из оригинала 14. 11. 2017. г. Приступљено 5. 6. 2011.
- ^ Aron, Allan; Puura, Evelin. „Avaleht – Eesti Statistika”. Stat.ee. Приступљено 31. 3. 2016.
- ^ Koovit, Kaja (1. 6. 2011). „bbn.ee – Half of Estonian GDP is created in Tallinn”. Balticbusinessnews.com. Приступљено 5. 6. 2011.
- ^ „Half of the gross domestic product of Estonia is created in Tallinn”. Приступљено 23. 12. 2011.. Statistics Estonia. Stat.ee. 29. 9. 2008
- ^ „Real GDP per capita, growth rate and totals – Statistics Estonia”. Stat.ee. Архивирано из оригинала 14. 11. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2012.
- ^ Zumbrun, Joshua. „In Pictures: The World's Hardest-Hit Economies”. Forbes.
- ^ „Estonia Uses the Euro, and the Economy is Booming”. CNBC. 5. 6. 2012. Приступљено 13. 6. 2012.
- ^ „The Great Shift: Macroeconomic projections for the world economy at the 2050 horizon” (PDF). France: CEPII. фебруар 2012. Приступљено 21. 8. 2012.
- ^ „Structure of the Estonian economy”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Архивирано из оригинала 03. 02. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2017.
- ^ Thomann, Andreas (6. 9. 2006). „Skype – A Baltic Success Story”. credit-suisse.com. Архивирано из оригинала 23. 4. 2012. г. Приступљено 24. 2. 2008.
- ^ „The biggest share of the gross domestic product of Estonia is continuously created in Harju county” (Саопштење). Statistics Estonia. 26. 9. 2007. Архивирано из оригинала 08. 08. 2014. г. Приступљено 11. 8. 2011.
- ^ Laansalu, Ants (9. 10. 2009). „Crisis in agriculture in the 1990s”. The rural economy in Estonia until 2001. Estonica. Архивирано из оригинала 16. 03. 2017. г. Приступљено 15. 3. 2017.
- ^ „Structure of the Estonian economy // Agriculture and forestry”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Архивирано из оригинала 21. 03. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2017.
- ^ „Uranium production at Sillamäe”. Ut.ee. Архивирано из оригинала 04. 01. 2015. г. Приступљено 2. 6. 2010.
- ^ Rofer, Cheryl K.; Kaasik, Tõnis (2000). Turning a Problem into a Resource: Remediation and Waste Management at the Sillamäe Site, Estonia. Volume 28 of NATO science series: Disarmament technologies. Springer. стр. 229. ISBN 978-0-7923-6187-9.
- ^ а б „Structure of the Estonian economy // Processing industry”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Архивирано из оригинала 10. 04. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2017.
- ^ „Actions of the state in directing the use of oil shale. Does the state guarantee that oil shale reserves are used sustainably? Report of the National Audit Office to the Riigikogu”. National Audit Office of Estonia. 19. 11. 2014. стр. 7—14; 29. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 12. 2018. г. Приступљено 7. 1. 2015.
- ^ „"Põlevkivi kasutamise riikliku arengukava 2008–2015" 2011. a täitmise aruanne” (PDF). Valitsus.ee. 6. 9. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 5. 2013. г. Приступљено 16. 3. 2013.
- ^ Wind in power 2010 European statistics. EWEA. фебруар (2011). pp. 4. и 11.
- ^ „Estonian Wind Power Association”. Tuuleenergia.ee. Приступљено 2. 6. 2010.
- ^ nordpoolspot.com
- ^ а б в „General overview of Estonian economy // Transit and transport”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Архивирано из оригинала 10. 04. 2017. г. Приступљено 22. 2. 2017.
- ^ а б ESTONIA BECOMES THE FIRST IN THE WORLD TO OPEN A NATIONWIDE EV FAST-CHARGING NETWORK
- ^ „Veebruaris kaubavahetus elavnes – Eesti Statistika”. stat.ee. Архивирано из оригинала 14. 11. 2016. г. Приступљено 22. 02. 2017.
- ^ „Statistics — Tallinn Airport”. www.tallinn-airport.ee. Приступљено 11. 1. 2017.
- ^ Purju, Alari (29. 2. 2008). „Transit trade through Estonia: problems and developments” (PDF). University of Turku, Pan-European Institute. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 2. 2012. г. Приступљено 21. 8. 2012.
- ^ Tubalkain-Trell, Marge (19. 6. 2008). „Estonian businessman: Estonian transit will struggle another 10 years”. Baltic Business News. Архивирано из оригинала 11. 08. 2014. г. Приступљено 21. 8. 2012.
- ^ „General overview of Estonian economy // Tourism”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Архивирано из оригинала 10. 04. 2017. г. Приступљено 22. 2. 2017.
- ^ „GNI per capita in PPP dollars for Baltic states”. Google WorldBank. Приступљено 27. 2. 2015.
- ^ „CIA World Factbook: Estonia”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 7. 4. 2009. г. Приступљено 23. 12. 2010.
- ^ „Ajaloost: Koolihariduse algusest” (на језику: естонски). University of Tartu. 24. 3. 2010. Приступљено 14. 10. 2013.[мртва веза]
- ^ „Haridus- ja Teadusministeerium”. Hm.ee. Приступљено 23. 12. 2010.
- ^ „Koolide, huvikoolide, koolieelsete lasteasutuste kontaktandmed”. Архивирано из оригинала 17. 6. 2009. г. Приступљено 17. 9. 2009.. Estonian Education Infosystem (на језику: естонски).
- ^ „Eelnõu algtekst (30.05.2001)”. Архивирано из оригинала 21. 6. 2007. г. Приступљено 27. 3. 2015.
- ^ „OECD Better Life Index”. Приступљено 27. 3. 2015.
- ^ „National summary sheets on education systems in Europe and ongoing reforms: Estonia”. Eurydice. фебруар 2009. Архивирано из оригинала 16. 03. 2017. г. Приступљено 19. 9. 2009.
- ^ „QS University Rankings: EECA 2015”. Top Universities. Приступљено 11. 4. 2016.
- ^ Best universities in Europe 2016 Times Higher Education, 10. 3. 2016
- ^ Kalja, A.; Pruuden, J.; Tamm, B.; Tyugu, E. (1989). „Two Families of Knowledge Based CAD Environments”. Ур.: Kochan, Detlef. Software for manufacturing: proceedings of the 7th International IFIP/IFAC Conference on Software for Computer Integrated Manufacturing, Dresden, German Democratic Republic, 14–17 June 1988. North-Holland. стр. 125—134. ISBN 978-0-444-87342-2.
- ^ Jaakkola, H.; Kalja, A. (1997). „Estonian Information Technology Policy in Government, Industry and Research”. Technology Management: Strategies and Applications. 3 (3): 299—307.
- ^ „Research and development expenditure (% of GDP)”. World Bank. 2011. Приступљено 27. 2. 2014.
- ^ „Traditional folk culture”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Архивирано из оригинала 14. 02. 2017. г. Приступљено 27. 2. 2017.
- ^ Sadie, Stanley (1980). The New Grove Dictionary of Music and Musicians. Macmillan Publishers. стр. 358. ISBN 978-0-333-23111-1.
- ^ Muir, Edward (2005). Ritual in Early Modern Europe. Cambridge University Press. стр. 102. ISBN 978-0-521-84153-5.
- ^ Herder, Johann Gottfried von; Müller, J. von (1807). Stimmen der Völker in Liedern.
- ^ Volkslieder, Estnische (1850). Ehstnische Volkslieder, Urschrift und Uebers. von H. Neus.
- ^ „Estonian literature”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 27. 3. 2015.
- ^ Aspects of Altaic Civilization by Denis Sinor. 1524. ISBN 978-0-7007-0380-7.
- ^ Dictionary of Languages By Andrew Dalby. pp. 182. 1535. ISBN 978-0-231-11569-8.
- ^ Seeking the contours of a 'truly' Estonian literature Estonica.org
- ^ Literature and an independent Estonia Архивирано на сајту Wayback Machine (21. новембар 2018) Estonica.org
- ^ Liukkonen, Petri. „Anton Tammsaare”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала 5. 10. 2007. г. Приступљено 7. 3. 2017.
- ^ Postimees: Pärimusmuusika ait lööb uksed valla Архивирано на сајту Wayback Machine (24. октобар 2017). Архивирано 3. 4. 2008. на Wayback Machine.
- ^ -{Margus Haav Pärimusmuusika ait lööb uksed valla Arhivirano 2012-09-12 na sajtu Archive.today
- ^ Bachtrack, 8 January 2015 (8. 1. 2015). „2014 Classical music statistics: Lis(z)tmania | by Bachtrack for classical music, opera, ballet and dance event reviews”. Bachtrack.com. Pristupljeno 31. 3. 2016.
- ^ a b „When did Estonian art begin?”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Arhivirano iz originala 15. 02. 2017. g. Pristupljeno 8. 3. 2017.
- ^ „At the crossroads of cultures”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Arhivirano iz originala 25. 01. 2022. g. Pristupljeno 8. 3. 2017.
- ^ „Painting Collection”. Art Museum of Estonia. Pristupljeno 26. 2. 2013.
- ^ „Historic Centre (Old Town) of Tallinn”. UNESCO. Pristupljeno 10. 2. 2013.
- ^ Miljan, Toivo (2004). Historical Dictionary of Estonia. Scarecrow Press. str. 104. ISBN 978-0-8108-4904-4.
- ^ „What we consider our own”. Estonica. Encyclopedia Estonica. Arhivirano iz originala 16. 02. 2017. g. Pristupljeno 8. 3. 2017.
- ^ Viirand, Tiiu (2004). Estonia. Cultural Tourism. Kunst Publishers. str. 9. ISBN 978-9949-407-18-7.
- ^ Miljan, Toivo (2004). Historical Dictionary of Estonia. Scarecrow Press. str. 104–105. ISBN 978-0-8108-4904-4.
- ^ Hallas-Murula, Karin (2010). Tallinna Juugedarhitektuur: Jacques Rosenbaum (1878—1944). Eesti Arhitektuurimuuseum. ISBN 978-9985-9828-7-7.
- ^ „What we consider our own”. Estonica.org. Arhivirano iz originala 16. 02. 2017. g. Pristupljeno 10. 2. 2013.
- ^ O'Connor, Kevin (2006). Culture and Customs of the Baltic States. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-33125-1.
- ^ Masters, Tom (2007). Eastern Europe. Lonely Planet. str. 328. ISBN 978-1-74104-476-8.
- ^ Arjakas, Küllö; Jõeste, Marje (1991). The Baltic states: a reference book. Estonian Encyclopaedia Publishers. ISBN 978-5-89900-017-1.
- ^ „Pühade ja tähtpäevade seadus” (na jeziku: estonski). Riigi Teataja. Pristupljeno 19. 12. 2010. „In effect since 26 February 2010”
- ^ Frucht, Richard (2005). Eastern Europe: an introduction to the people, lands, and culture, Volume 1. ABC-CLIO. str. 97. ISBN 978-1-57607-800-6.
Literatura uredi
- Laakso, Johanna; Sarhimaa, Anneli; Spiliopoulou Åkermark, Sia; Toivanen, Reeta (4. 2. 2016). Towards Openly Multilingual Policies and Practices: Assessing Minority Language Maintenance Across Europe (1 izd.). Bristol; Buffalo: Multilingual Matters. ISBN 9781783094950. Pristupljeno 23. 12. 2016.
- Maesalu, Lukas, Lauer, Pajur and Tannberg (2002). History of Estonia. AS BIT. ISBN 978-9985-2-0606-5.
- Miljan, Toivo (2004). Historical Dictionary of Estonia. Scarecrow Press. str. 213. ISBN 978-0-8108-6571-6.
- Wolchik, Sharon L.; Curry, Jane Leftwich (2007). Central and East European Politics: From Communism to Democracy. Rowman & Littlefield. str. 238. ISBN 978-0-7425-4068-2.
- Rahi-Tamm, Aigi; Kahar, Andres (2009). "The Deportation Operation "Priboi" in 1949" (PDF). Tallinn: Estonian International Commission for the Investigation of Crimes Against Humanity. ISBN 978-9949183005. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 03. 2019. g. Pristupljeno 07. 02. 2017.
- Buttar, Prit (21. 5. 2013). Between Giants, the Battle for the Baltics in World War II. Osprey Publishing. ISBN 9781780961637.
- Buttar, Prit (21. 5. 2013). Between Giants. ISBN 978-1-78096-163-7.
- Rauch, Georg von (1974). The Baltic States: The Years of Independence. str. 48. ISBN 978-0-903983-00-6.
- Jokipii, Mauno (1992). Jokipii, Mauno, ur. Baltisk kultur och historia (na jeziku: švedski). str. 22—23. ISBN 9789134512078.
- Koeberl, Christian; Martínez, Francisca C.-Ruiz (2003). Impact Markers in the Stratigraphic Record. Springer Science & Business Media. str. 345. ISBN 978-3-540-00630-5.
- Pekomäe, Vello (1986). Estland genom tiderna (na jeziku: švedski). Stockholm: VÄLIS-EESTI & EMP. str. 319. ISBN 978-91-86116-47-7.
- Selirand, Jüri; Tõnisson, Evald (1984). Through past millennia: archaeological discoveries in Estonia. Perioodika.
- Tvauri, Andres (2012). The Migration Period, Pre-Viking Age, and Viking Age in Estonia. str. 33,34,59,60. Pristupljeno 27. 12. 2016.
- Estonian Academy of Science (2005). Proceedings of the Estonian Academy of Sciences, Geology. Estonian Academy Publishers.
- Cole, Jeffrey (2011). Ethnic Groups of Europe: An Encyclopedia. ABC-CLIO. str. 124. ISBN 9781598843026.
- Frucht, Richard C. (2005). Eastern Europe: An Introduction to the People, Lands, and Culture. Volume 1. ABC-CLIO. ISBN 9781576078006.
- Kasekamp, Andres (2000). The Radical Right in Interwar Estonia. Springer. ISBN 978-1-4039-1955-7..
- Marcantonio, Angela (2002). The Uralic language family: facts, myths and statistics. Oxford, UK: Blackwell. str. 21—23. ISBN 978-0-631-23170-7.
- Miljan, Toivo (2015). Historical Dictionary of Estonia. Rowman & Littlefield. str. 441. ISBN 978-0-8108-7513-5..
- Raukas, Anto (2002). Eesti entsüklopeedia 11: Eesti üld. Eesti Entsüklopeediakirjastus. str. 283. ISBN 978-9985-70-115-7.
- Raun, Toivo U. (2002). Estonia and the Estonians: Second Edition, Updated. Hoover Press. ISBN 9780817928537.
- Ziemele, Ineta (2002). Baltic yearbook of international law. Martinus Nijhoff Publishers. str. 26. ISBN 978-90-411-1736-6.
Spoljašnje veze uredi
- Zvanični portal Estonije
- Vlada Republike Estonije
- Enciklopedija Estonika Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. april 2010)
- Turistička prezentacija
- Estonski institut
- Ministarstvo spoljnih poslova
.svg){kind=small}
