Ejmi Džonson
Ejmi Džonson (engl. Amy Johnson; Kingston na Halu, 1. jul 1903 — Temza, 5. januar 1941) je jedna od najvećih pionira avijacije. Bila je jedna od prvih žena pilota na svetu. Avijatičarskim veštinama ovladala je u svojoj 26. godini života, naučila je da pilotira juna 1929. godine, i tako postala jedna od prvih žena pilota. Iste godine dobija dozvolu da sama pilotira avionom i dobija inženjersku dozvolu. Njen instruktor letenja rekao joj je da će biti shvaćena kao ozbiljan pilot samo ako uradi nešto značajno. Naredne godine (1930. godine) leti sama od Engleske do Austpalije. Za ovaj poduhvat bila je nagrađena Ordenom Britanske imperije (engl. Order of British Empire).
Ejmi Džonson | |
|---|---|
_(cropped).jpg) Ejmi Džonson | |
| Datum rođenja | 1. jul 1903. |
| Mesto rođenja | Kingston na Halu, Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Datum smrti | 5. januar 1941. (37 god.) |
| Mesto smrti | Temza, London, Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Supružnik | Džim Molison |
| Roditelji | Džon Vilijam Džonson Ejmi Hodž |
Mladost
urediEjmi Džonson je rođena u engleskom gradu Hal.[1] Njeni roditelji, Džon Vilijam Džonson i majka koja se zvala takođe Ejmi, radili su u ribarskoj industriji. Učila je u Kingstonškoj srednjoj školi u rodnom mestu. Kasnije je studirala na Šefildskom Univerzitetu. Kada je završila studije otišla je na kurs za sekretarice. Želela je da leti i da iskusi poslove kakvi nisu nuđeni ženama početkom 20.veka. 6. jula ide u Londonski avijatičarski klub i tamo započinje nov život.
Put u Australiju i Moskvu
uredi_(IT).svg)
Kada je htela da nauči da leti, suočila se sa predrasudama i mnogim problemima. Ipak savladala je silne prepreke i postala jedna od prvih žena koje su letele juna 1929. godine. Registracije aviona bile su G-AAAH.[2] Njen otac je jedva uspeo da nabavi novac za sve to, ali mu je pomogao Lord Bejkfild, poznati major iz tog doba. Kada je 5. aprila 1930. godine krenula na put iz Londona u Darvin i time prešla 16 000 km malo ljudi je čulo za nju. Poletela je sa londonskog aerodroma Krojdon. Ubrzo o njoj se pročulo preko radio-prijemnika i novina. Ejmi je za 19 dana prešla zacrtani put, sletevši u Darvin 24.aprila 1930. godine. Kada je Ejmi letela htela je da izbegne letenje nad morem jer ako bi se srušila umrla bi. Tako da je putovala iznad Evrope, Istanbula, zatim jugom Azije i na kraju iznad Malajskog arhipelaga. Kada više nije mogla da leti iznad kopna bila je u opasnosti jer je morala da pređe Timorsko more. Na putu se suočavala sa sletanjima u džungli, peščanim olujama i oštećenjima aviona. Avion koji je koristila za taj let bio je polovni Džipsi mot. Džipsi mot je bio jedan od najpopularnijih malih letelica tog doba. Opremila ga je ogromnim rezervoarima za prelet većih rastojanja. Platnena krila su se usput oštetila, ali ih je popravila gipsom. Posle tog leta dobila je Orden britanske imperije kao i nagradu od 10 000 funti. Nakon tog velikog leta pisane su mnoge pesme u čast Džonsonove. Ipak ovaj publicitet smetao je Ejmi i ubrzo je dobila nervni slom.
Godine 1931. u julu leti u Moskvu. Time je prešla 2 803 km i to je sve prešla za 21 sat. Tada je oborila po drugi put rekord i postala popularnija.
Brak
urediDžonsonova se udala za kolegu pilota, Džejmsa Molisona i izgledali su kao idealan par. Imali su i nekoliko zajedničkih letova na veća rastojanja. Ipak, nisu bili jedno za drugo. Njihov brak se ubrzo raspada i Džonsonova se vraća svojoj karijeri solo-pilota.
Nestanak
urediEjmi Džonson je 1940. godine počela da vozi avione iz fabrike u Škotskoj do vazduhoplovnih baza na jugu Engleske. 5. januara 1941. godine, avion kojim je upravljala od Prestvika, blizu Glazgova, srušio se nedaleko od ušća Temze. Njeno telo nikada nije pronađeno.[3]
Svet
uredi
Nakon Ejmine smrti, napisan je film 'Oni lete sami' u kojem je glumica Ana Nigl glumila Ejmi, a Džima je glumio Robert Njutn. Takođe je počeo da se piše list 'Žena inženjer', osnovan od strane Udruženja Ženskog Inženjeringa, čija je predsednica bila Ejmi Džonson. U Ejminu čast je u Darvinu otvorena ulica pod nazivom engl. Amy Johnson Avenue. Dok je u Engleskoj podignut kip u njenu čast.[4]
Reference
uredi- ^ Sajt Hula Ejmina domovina
- ^ G-AAAH Ejmin avion
- ^ 5. januar 1941. Misterija o nestanku Ejmi
- ^ Kip u Hulu Ejmin kip
Literatura
uredi- Aitken, Kenneth. "Amy Johnson (The Speed Seekers)." Aeroplane Monthly, Vol. 19, no. 7, Issue no. 219, July 1991.
- Dunmore, Spencer. "Undaunted: Long-Distance Flyers in the Golden Age of Aviation" Toronto: McClelland & Stewart. 2004. ISBN 978-0-7710-2937-0.
- Gillies, Midge. "Amy Johnson, Queen of the Air", London, Phoenix Paperback. 2004. ISBN 9780753817704..
- McKee, Alexander. Great Mysteries of Aviation. New York: Stein & Day. 1982. ISBN 978-0-8128-2840-5..
- Moolman, Valerie. Women Aloft (The Epic of Flight). Alexandria, Virginia: Time-Life Books. 1981. ISBN 978-0-8094-3287-5..
- Nesbitt, Roy. "What did Happen to Amy Johnson?" Aeroplane Monthly (Part 1), Vol. 16, no. 1, January 1988, (Part 2) Vol. 16, no. 2, February 1988.
- Smith, Constance Babington. Amy Johnson. Stroud, Gloucestershire, UK: The History Press Ltd.. 2004. ISBN 978-0-75093-703-0..
- Sugden, Philip. Amy's Last Flight: The Fate of Amy Johnson in 1941. Beverley, East Yorkshire: Highgate Press. 2015. ISBN 978-1-902645-62-9.
- Turner, Mary. The Women's Century: A Celebration of Changing Roles 1900–2000. Kew, Richmond, Surrey, UK: The National Archives. 2003. ISBN 978-1-903365-51-9..
