Ženska zanatska škola Niške ženske podružnice
Ženska zanatska škola Niške ženske podružnice, osnovana 1883. godine, bila je prva ženska zanatska škola u oslobođenom Nišu od Osmanlija, koja je prvo počela sa radom pod nazivom „Ženska radenička škola”.[1] U toku Velikog rata škola je privremeno a potom i potpuno obustavila rad.
| Ženska zanatska škola Niške ženske podružnice | |
|---|---|
 Zgrada škole u ulici 7. juli u Nišu | |
| Tip | Državna |
| Lokacija | Niš |
| Država | Kraljevina Jugoslavija |
Zahvaljujući velikom zalaganju njene upraviteljice Jelene Petrović, „Ženska radenička škola” je 1919. godine obnovila rad, sada pod nazivom „Ženska zanatska škola Niške ženske podružnice”.
Od svog osnivanja do danas, škola je pretrpela jedanaest različitih transformacija, spajanja, reformisanja, menjanja radnog prostora i objekte u kojima je radila. Jedino se u kontinuitetu zadržala edukacija učenika za tekstilne radnike i tehničare u zgradi škole (koja je pod zaštitom države) u ulici 7. jula u Nišu. Ovu zgradu školi je donirala Ženska podružnica u Nišu koja je zgradu kupila 1904. od dobrovoljnih priloga. Zgrada je renovirana 2003. godine povodom proslave 120 godina postojanja i rada škole.
Nazivi škole
urediŽenska radenička škola (1883—1922) • Ženska zanatska škola Niške ženske podružnice (1922—1941) • Ženska zanatska škola (1946—) • Škola sa praktičnom obukom za krojenje i šivenja „Aneta Andrejević” (—) • Centar za obuku radnika u industriji, zanatstvu i komunalnoj privredi (1970—1991) • Stručna škola „Filip Kljajić” (1991—2007) • Škola mode i lepote (2007—).
Školovanje žena u Srbiji pre oslobođenja Niša (1878)
urediŠkolovanje ženske dece pominje se u prvom Školskom zakonu Kneževine Srbije iz 1844. godine. Od tada u svim narednim zakonima., predviđaju se i posebne škole za žensku decu, ako ih u nekim sredinama u Kneževini nije bilo. Devojčice, po ovim zakonima, posle navršene desete godine nisu mogle da se školuju zajedno sa dečacima.[2][3]
Posebna Uredba o ženskim školama doneta je 1846. godine i njome je u Kneževini Srbiji predviđeno školovanje devojčica u trajanju od šest godina. Prva javna ženska osnovna škola osnovana je u Paraćinu 1845. godine a druga 1846. u Beogradu. Obrazovanje ženske dece je prvi put organizovan u zajedničkim školama za djvojčice i dečake. Međutim, tamo gde je bilo uslova za osnivanje dve škole, zakon je predložio i dupliranje. Pored opšteobrazovnih predmeta, učile su i veštine vezane samo za ženski pol: ručni rad, pevanje, lepo ponašanje.[4][5]
Kako je u tom periodu Niš bio još pod Osmanlijskom vlašću u njemu ovi zakoni nisu mogli u potpunosti biti primenjena na Srpsku decu.[6]
Školovanje žena u Nišu nakon oslobođenja od Osmanlija
urediNakon oslobođenja Niša i Juga Srbije od Osmanlija, 1878. godine, Kneževina Srbija je 1883. godine donela radikalni zaokret u zakonodavnom smislu. Uvedeno je obavezno šestogodišnje školovanje sve muške i ženske dece.[7]
Međutim Zakon je i dalje ostao restriktivniji prema ženskoj deci. Zadržao je odvojene zgrade za žensku i mušku decu, a mogućnost zajedničkog obrazovanja dece oba pola postojala je samo do detetove desete godine. Uprkos manjkavostima u ovim odredbama, propisano školovanje devojčica u Srbiji s kraja 19. veka predstavljalo je je značajan napredak.[8]
Odmah po oslobođenju od Osmanlija, niške žene zapostavljene, zloupotrebljavane i raznim pritiscima izložene, bile su u jakoj kulturnoj zaostalosti, a istovremeno plašljive i nepoverljive prema svim novinama koje je u školski sistem uvela Kneževina. U tom periodu Srpskoj tradicionalnoj eliti najbliži je bio model žene po evropskom uzoru, koji je spajao njenu tradicionalnu ulogu supruge i majke sa ulogom delimično obrazovane žene.
Jedan od primera tog modela bila je kraljica Natalija Obrenović. Upravo je ona veoma doprinela ovakvoj vrsti emancipacije žene jer je pomogla osnivanje Ženskog društva u Beogradu i bila njegova pokroviteljka. Ona je u Srbiju uvela običaj ženskih humanitarnih akcija kao što su pomoć bolesnima i siromašnima, dobrotvorne igranke i druge ženske delatnosti, čime je podstakla i druge žene na društveno korisne aktivnosti van njihovih kuća. Sa druge strane, želela je da postane prava srpska kraljica odana tradicijama i patrijarhalna i dobra majka i supruga, sve po vekovnom obrascu koji je bio primenjivan i nametan. Svojim činjenjem, ona je promovisala model kojem je i sama pripadala – model postepene emancipacije, jer je uspela da jedan broj žena izvede iz zatvorenih porodičnih krugova i uvede ih u društveni život.
Dobar deo ovog modela ponašanja prihvatilo je i žensko školstvo u ondašnjoj Srbiji, koje je devojkama nudilo određena znanja, ali i insistiralo na određenom broju veština koje su tradicionalno spadale u ženska umeća.
Zahvaljujući inicijativi Ženske podružnice Srbije, sa sedištem u Beogradu, pokrenuto je na aktivnost nekoliko žena iz Niša i uz njihovu pomoć osnovan je ogranak prve Ženske podružnice u Nišu. Ogranak je imao humanitarne ciljeve i brinuo o zaštiti ženskih prava, kulturnom i obrazovnom uzdizanju, prosvećivanju i zapošljavanju žena. U radu Ženskog društva Nišlijke su imale podršku svojih muževa: trgovaca, oficira, lekara, apotekara, marvenih lekara, sudija, učitelja, inženjera, sajdžija, kafedžija, sarača, kazandžija i drugih zanimanja.
Osnivanje Ženske radeničke škole
urediNovoosnovana Ženska podružnica u Nišu (1879) na čelu sa Ljubicom I. Marković, Ankom Pavlović, Jelenom Kole Rašić, Ludmilom Zajiček, prihvatila se pionirskog rada, da u Nišu formira „Žensku radeničku školu za vez, belo rublje i haljine”, i time pokerene školovanje ženske dece u gradu i okolini u skladu sa savremenim zahtevima i očekivanjima u brojnim predrasudama opterećenoj sredini.[9]
Škola je osnovana 1893. godine, sredstavima Ženske podružnice, prikupljenim na mnogobrojnim akcijama udruženja. Za prvu upraviteljicu škole postavljena je Anka Pavlović, presednica Niške podružnice. Škola je imala rang produžene škole (četvrti i peti razred više osnovne škole). U nju su primane pretežno siromašne devojčice od 13 do 17 godine, bez ikakve nadoknade, koje nisu mogle da pohađaju „gospodske škole”, a prethodno su završile četvrti razred osnovne škole. Za razliku od njih bogatije devojčice su plaćale školarinu (12 dinara mesečno).[1]
Nastava je izvođena u lošoj privatnoj zgradi, na nekoliko mašina za šivenje, pletenje i šporeta za kuvanje. Najviše su bili zastupljeni stručni predmeti i praktičan rad. Opšteobrazovni predmeti su bili manje zastupljeni (srpski jezik, račun) sa jedan do dva časa dnevno.
Kako je škola vrlo brzo stekla ugled u Nišu, roditelji su u nju rado upisivali svoju decu. Ženski radovi učenica izlagani su sa velikim uspehom na brojnim izložbama u gradovima Srbiji ali i Parizu (1889).
Trogodišnjim, a kasnije četvorogodišnjim i petogodišnjim školovanjem u školi je bilo obuhvaćeno oko 150 učenica, svake godine. Žensku radeničku školu za samo nekoliko godina, završilo je 850 učenica, koje su bile osposobljene za ženske radove u domaćinstvu. Tako je Niš, do kraj 19. i početkom 20. veka dobio veći broj vrsnih krojačica ženskih haljina, koje su prateći modu, otvarale svoje krojačke (modne) salone.
Nakon što se 1900. godine Ženska podružnica u Nišu odvojila od Podružnice u Beogradu, počela je da posluje kao samostalna ženska organizacija i slobodno raspolaže sopstvenim naovčanim sredstvima. Godine 1904, za smeštaj Ženske radeničke škole, podružnica je, za 12.000 ondašnjih dinara, kupila prizemnu zgradu u Dvorskoj ulici (dana ulica 7. jula), koja je bila od tvrdog materijala. Zgrada je u svom sastavu imala; četiri veće prostorije, jedno manje odeljenjnje i kancelariju za predsednika Podružnice. U ovoj zgradi škola je dočekala Veliki ratz 1914.[1]
U toku Velikog rata Bugarski okupatori su školsku zgradu demolirali i iz nje odneli nove a polomili stare šivaće mašine.
Osnivanje Ženska zanatska škole Niške ženske podružnice
urediZahvaljujući velikom zalaganju njene predratne upraviteljice Jelene Petrović, „Ženska radenička škola” je posle Velikog rata, 1919. godine obnovila rad. Škola je nastavila rad u istoj zgradi u Dvorskoj ulici u Nišu, sa 53 učenice, od kojih je u prvom razredu (odeljenju rublja) bilo 32, a u odeljenju za haljine (četvrti razred) 21 učenica.
Na osnovu Zakona o ženskim zanatskim školama od 30. marta 1922. škola je dobila naziv „Ženska zanatska škola Niške ženske podružnice”. Nastava je postala petogodišnja, s tim što su prva tri razreda bila niža, a poslednja dva činila produžnu zanatsku školu. Od 1920 do 1924 školu je završilo 127 učenica.
Nastavu u školi, školeski 1926/27 izvodilo je pet redovnih i jedan honorarni nastavnik. Program škole sa ukupno 28-40 časova nedeljno, predviđao je stručni i praktični rad, sa 16-26 časova, i sledeće stručne predmete: crtanje, krojenje, srpskohrvatski jezik, račun, zanatska računica i kalkulacije, poznavanje robe i domaćinstvo, dekorativno crtanje, poznavanje materijala, domaće gazdinstvo, veronauka, higijena, gimnastika i pevanje.
Kako se škola nalazila na svega 200 metara od reke Nišave, tokom jedne velike poplave školaska zgrada je ozbiljno oštećena. Obnovljena je 1927. i ovoga puta sredstvima Niške ženske podružnice. Na istoj lokaciju izgrađena je dvospratna zgrada sa pet učionica, i stanovima za upravitelja, predsednika podružnice i pomoćnog radnika (vidi sliku gore). U školi je po njenom otvaranju te godine radilo 11 odeljenja.
Uskoro je škola zapala u poteškoće jer je morala da deo prostorija ustupi Trgovačkoj akademiji u Nišu, tako da je njenim učenicima od pet preostalo dve učionice. Ostali razredi prebačeni su u drugu zgradu.
Izvori
uredi- ^ a b v Grupa autora, Školstvo Niša i okoline, Niže stručne zanatske škole, U:Istorija Niša tom drugi, Prosveta i Gradina, Niš. 1984. pp. 129-130.
- ^ Bok Gizela, Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas, Beograd 2005.
- ^ Nikolova Maja, Školovanje ženske mladeži u Srbiji do 1914, u: Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, knj. 2. Položaj žene kao merilo modernizacije, Beograd, 1998, str. 73–82.
- ^ Vladeta Tešić, Počeci školstva u Srbiji, u: Prosveta, obrazovanje i vaspitanjc i SrЬiji, Beograd 1971
- ^ Srećko Čunković, Prosveta, obrazovanje i vaspitanjc i SrЬiji, Beograd 1971. pp. 15-23.
- ^ Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u 19. i 20. veku, (Beograd: Feministička 94, 1996), 73–74
- ^ Žikić Milena, Žena na raskršuću epoha – položaj i uloga u 19. i početkom 20. veka, u: Dva veka od smrti srpskog vožda Đorđa Petrovića Karađorđa / priredio Živojin Andrejić. – Rača : Centar za mitološke studije Srbije, 2017, str. 347–367. Žene solunci govore [sakupio i priredio] Antonije Đurić /treće izdanje/ Beograd 2014.
- ^ Pavićević Aleksandra, Žene i njihova moć u društvu: proučavanje društvene simetrije u kontekstu polnih uloga, u: Glasnik Etnografskog instituta SANU, knj. XLVIII, Beograd 1999, str. 73–94
- ^ Isić Momčilo, Gudac Dodić Vera, Žena je temelj kuće: žena i porodica u Srbiji tokom dvadesetog veka, Beograd 2011.