Zaporoška Siča
Zaporoška Siča (ukr. Zaporіzьka Sіč) utvrđeni centar (tvrđava) neregistrovanih kozaka druge polovine 15. i kraja 18. veka, koji se nalazio iza brzaka Dnjepra. Sačuvani su podaci o osam Zaporožskih Sičeja
| Zaporoška Siča Zaporіzьka Sіč | |||
|---|---|---|---|
| Himna Voйska Zaporožskogo voїn znamenitiй | |||
 Teritorije koje su kontrolisali ukrajinski kozaci u 18. veku (Hetmanstvo je označeno plavom bojom, Zaporoška vojska žutom) | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Evropa | ||
| Regija | istočna Evropa | ||
| Zemlja | Ukrajina | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | Ukrajinski | ||
| Religija | Pravoslavlje | ||
| Politika | |||
| Oblik države | Republika | ||
| — Hetman Zaporoške vojske, otaman | prvi: Ostafiй Daškevič (1455—1535) | ||
| poslednji: Petr Kalniševskiй (1691—1803) | |||
| Zakonodavna vlast | Kozačka Rada | ||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | novi vek | ||
| — Osnivanje | 1492 | ||
| — Ukidanje | 1775 (likvidaciju od strane ruskih vlasti) | ||
| — Status | vojno-politička organizacija | ||
| Geografske i druge karakteristike | |||
| Valuta | sve valute sveta | ||
Zaporoška Siča
urediPočev od 15. veka formirali su se kozaci, pravoslavni seljaci koji su odbijali da budu ropski i asimilirani sa Poljacima katolicima. Prvi potvrđeni pomen ukrajinskih kozaka datira iz 1492. godine, kada su napali turski brod da bi oslobodili zarobljenike [1]. Zaporoški kozaci su formirali nezavisnu strukturu za vreme Dmitra Višnjeveckog, sredinom 16. veka, kada je podigao prvu Seč na ostrvu Horticija (u centru savremenog grada Zaporožja) da bi zaštitio ukrajinske zemlje od stalnih napadi Tatara i Turaka [2] [3]. Tokom postojanja ukrajinskih kozaka, njeni centri su u različito vreme bili 8 tvrđava (Siče): 1. Hortitska (1556—1557), 2. Tomakivska (70—80-te godine 16. veka), 3. Bazavlutska (1593—1593) .). 1638) 4. Mikitinska (1639—1652), 5. Čortomlitska (1652—1709), 6. Kamjanska (1709—1711 i 1730-1734), 7. Olečkovska (1711—1728), 8. Nova 1734-1775) [4].
Nakon što je 1647. godine poljski plemić Danilo Čaplinski napao farmu Bogdana Hmeljnickog u gradu Subotivu, pri čemu je mučio maloletnog sina Bohdanovog i zarobio njegovu ženu, Hmjelnicki je otišao u Sič (to je tada već bila četvrta Seč, teritorija savremenog grada Nikopolja) ukrajinski kozaci su ga izabrali za hetmana.
Početkom februara 1648. probili su opsadu poljske vojske kod Siča i podigli najveći kozački ustanak u istoriji. Posle antifeudalne seljačke revolucije (1648—1654), istočni deo Ukrajine se oslobodio vlasti Poljske i uspostavio se kao autonomna kozačka država kojom upravljaju kozačke vođe, a na čelu sa izabranim hetmanom. U to vreme se pojavila posebna ukrajinska nacija [5].
Period posle smrti Bogdana Hmeljnickog, koji je trajao od 1657. do 1687. godine, nazvan je „Ruševine“ zbog velikog broja građanskih sukoba [6]. Godine 1700. likvidirana je ukrajinska kozačka vojska na desnoj obali Dnjepra, koja je bila pod vlašću Poljaka, usled čega su kozaci nastavili da postoje samo na levoj obali Dnjepra pod protektoratom Rusije [7]. Ruske vlasti su redovno slale Ukrajince (kozake i seljake) na teške poslove u dubinu carstva i pokušavale da unište kozake, što je izazvalo ogorčenje Ukrajinaca. 1708. godine, tokom Severnog rata, švedski kralj je sa svojom vojskom krenuo kroz Ukrajinu, usled čega je hetman Ivan Mazepa odlučio da sklopi novi savez, već sa Švedskom [8]. Hetmana su podržavali kozaci. Stoga je ruski car Petar I naredio da se uništi tadašnja prestonica Ukrajine – grad Baturin, a Jan. U Poltavskoj bici 1709. godine švedsko-ukrajinska vojska je poražena zbog nejednakosti snaga. Ivan Mazepa i Karlo XII povukli su se u zemlje Osmanskog carstva duž reke Dnjestar, u grad Benderi, i umrli u izgnanstvu [9]. Posle Mazepine smrti 1711. godine, ukrajinski kozaci predvođeni Kostom Hordijenkom izabrali su za novog hetmana Pilipa Orlika, koji je uveo prvi ukrajinski ustav, koji neki istoričari smatraju prvim ustavom u Evropi, prema kojem je vlast u Ukrajini podeljena na tri grane: izvršna (Glavno veće na čelu sa hetmanom), zakonodavna (Glavno veće) i sudska [10].
Posle smrti generala hetmana Skoropadskog 1722. godine, po nalogu Rusije, za hetmana je izabran Pavel Polubotko, koji je ubrzo poslat u Sankt Peterburg, a na njegovo mesto stvoren je Maloruski kolegijum – izvršni organ koji se sastoji od 6 Rusa. Ali čim je 1727. godine nastala nova pretnja od Otomanskog carstva, kolegijum je likvidiran, a Danilo Apostol je izabran za hetmana da bi pridobio naklonost Ukrajinaca [11] [12]. Polubotko se sa ruskim vlastima dogovorio o odlučujućim tačkama, prema kojima je u severoistočnom delu Ukrajine (Hetmanska oblast) obnovljena relativna autonomija. Kirilo Razumovski je postao poslednji hetman Ukrajine [13] [14].
Katarina Velika, carica Rusije, sredinom 18. veka ukinula je Hetmanstvo i razorila Sič u poslednjoj četvrtini 18. veka, a potom je ukrajinsko stanovništvo pretvorila u kmetove [15]. Sprovođena je politika rusifikacije: zvanično je zabranjeno koristiti ukrajinski jezik i podučavati ga [16].
Reference
uredi- ^ 1489 – perša zgadka pro kozakіv
- ^ M. Gruševsьkiй. Іstorія Ukraїni-Rusi. Tom VII. Rozdіl II. Stor. 4.
- ^ V. M. Gorobecь Rusь «pіslя Rusі». Mіž koronoю і bulavoю. Ukraїnsьkі zemlі vіd korolіvstva Rusі do Vійsьka Zaporozьkogo // Voєnno-polіtičnі mіsії Ostafія Daškoviča «KSD», Serія «Іstorія bez cenzuri» H; 2016 (298 s.)
- ^ Hto і яk zniщuvav Zaporіzьku Sіč
- ^ Velike povstannя // Subtelьniй, Orest. Ukraїna: Іstorія. — Kiїv: Libіdь, 1993.
- ^ Ruїna — sumna doba deržavnogo samogubstva
- ^ LІVOBEREŽNA UKRAЇNA, LІVOBEREŽŽЯ
- ^ Zvenigorodsьka publіčna bіblіoteka іm. Ю. S. Krimsьkogo
- ^ FAKTI PRO PILIPA ORLIKA TA ЙOGO KONSTITUCІЮ
- ^ CІKAVІ FAKTI PRO PILIPA ORLIKA TA ЙOGO KONSTITUCІЮ
- ^ 1724, pomer Pavlo Polubotok
- ^ Danilo Apostol bіografія korotko
- ^ Kirilo Rozumovsьkiй: cіkavі fakti pro getьmana
- ^ Kirilo Rozumovsьkiй — ukraїnsьkiй vійsьkoviй ta mecenat
- ^ Lіkvіdacія Zaporozьkoї Sіčі rosійsьkim caratom za nakazom Katerini ІІ
- ^ Zakrіpačennя selяn Lіvoberežžя ta Slobožanщini
Literatura
uredi- V. O. Щerbak. Kozactvo ukraїnsьke Arhivirano 2016-08-18 na sajtu Wayback Machine // Šablon:EІU
- Boplan G. L. de. Opis Ukraїni Arhivirano 2015-09-19 na sajtu Wayback Machine. — K., 1990.
- Boplan. Opisanie Ukrainы. — St. Peterburg, 1852.
- Oleksandr Rіgelьman. Lіtopisna opovіdь pro Malu Rosію ta її narod і kozakіv uzagalі Arhivirano 2008-12-25 na sajtu Wayback Machine. — Kiїv: Libіdь, 1994.
- Hammerdörfer, Carl, Geschichte der Ukrainischen und Saporogischen Kosaken, nebst einigen Nachrichten von der Verfaßung und den Sitten derselben, 1789 Arhivirano 2016-08-18 na sajtu Wayback Machine
- Johann-Christian von Engel. Geschichte der Ukraine und der ukrainischen Kosaken, 1796 (Йogann Hristiяn Enґelь. Іstorія Ukraїni і ukraїnsьkih kozakіv)
- Plotho, Carl von, Die Kosaken oder Geschichte derselben von ihrem Ursprunge bis auf die Gegenwart, mit einer Schilderung ihrer Verfassung und ihrer Wohnplätze — Berlin: Braun [?], 1811 Arhivirano 2021-11-15 na sajtu Wayback Machine
- Usnoe povestvovanіe bivšago zaporožca (Mikiti Korža), Odesa, 1842 r.
- Sementovskiй N. Starina malorossiйskaя, zaporožskaя i donskaя. — S.-Peterburg, 1846.
- Semen Mыšeckiй. Istorія o kozakahъ Zaporožskihъ Arhivirano 2022-01-23 na sajtu Wayback Machine. — Moskva: Universitetskoй Tipografіi, 1847.
- Michał Gliszczyński, Apollon Aleksandrovich Skalkovskiĭ, Znaczenie i wewnętrzne życie Zaporoza podług Skalkowskiego ; oraz, Hetmani…, Warszawa, 1852.
- Skalьkovsьkiй Apollon. Istoriя Novoй Seči ili poslednego Koša Zaporožskogo (Istorія Novoй Sѣči ili poslѣdnяgo Koša Zaporožskago). — T. І–III (1840; druge vidannя — 1846, tretє — 1885—1886; sučasne perevidannя — 1994)
- Reestra vsego voйska zaporožskago posle zborovskago dogovora (16 oktяbrя 1649), izdano O. M. Bodяnskim
- Ukraina i Zaporoże czyli Historya Kozaków od pojawienia się ich w dziejach, do czasu ostatecznego przyłączenia do Rossyi. T. 1-2 | Czarnowski, Jan Nepomucen (1822—1894)
- D. Яvornickiй. Volьnosti zaporožskih kozakov. — St.-Peterburgь, 1898.
- «Pakti і Konstitucії» Ukraїnsьkoї kozacьkoї deržavi (do 300-rіččя ukladennя) / vіdp. red. V. A. Smolій ; uporяd. : M. S. Trofimuk, T. V. Čuhlіb. — Lьvіv: Svіt, 2011. — 440 s. : faksimіle.