Zafir Premčević
Zafir Premčević (1872—1937)[1], srpski četnički vojvoda u Staroj Srbiji za vreme borbi za Makedoniju početkom 20. veka.
Zafir Premčević | |
|---|---|
 | |
| Puno ime | Zafir Premčević |
| Datum rođenja | 1872 |
| Mesto rođenja | Ljupšte, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 1937 |
| Mesto smrti | nepoznato, Jugoslavija |
Biografija uredi
Rodio se u selu Ljupšte u Poreču.
Marta 1904. organizovao je prvu srpsku četu u Poreču koju je ubrzo predao pod komandu Micka Krstića. Za vreme Mickovih borbi bio je njegov zamenik. Nakon Mickovog odlaska u Srbiju Zafir postaje vojvoda čete zadužene za gonjenje albanskih kačaka. Četuje sve do 1908. kao vojvoda, kada četovanje u Turskoj prestaje.
Učestvovao je u Kumanovskoj bici u odredu Vojvode Vuka.
Četujući i ratujući za celo vreme svojih najboljih godina, vojvoda Zafir je bio sprečen da privredi nešto za stare dane, tako da ga je svršetak poslednjeg rata zatekao kao pukog siromaha. Da bi ishranio sebe i porodicu, on je bez roptanja, vojvodsku pušku zamenio pastirskom palicom i primio se da čuva seosku stoku za skromnu nagradu. I dobro mu je išlo nekoliko godina. Navikao na sirotinjski život, bio je zadovoljan. Ali na njegovu veliku nesreću, zabole ga oči i to tako opasno, da posle kratkog vremena gotovo oslepi. Kao takav, naravno nije mogao da vrši pastirske dužnosti, a time je izgubio onu suvu koru hleba, koju je dotle jeo. Za njega nastupiše crni dani. Živeo je od milosti dobrih ljudi, smatrajući, čak i u takvom stanju, za nepošteno da ma šta traži od države za svoj dugogodišnji rad. Kad se za ovu njegovu sudbinu saznalo gde treba, on je odmah doveden u Beograd i podvrgnut operaciji očiju u klinici jednog odličnog specijaliste našeg. Operacija je uspela. Vojvoda Zafir je ponovo mogao da gleda, istina slabo, ali ipak dovoljno da može da raspoznaje krupnije predmete. Tom prilikom, odmah po izlasku od lekara, vojvoda Zafir je, u pratnji jednog svog prijatelja Beograđanina, pošao da razgleda novi Beograd. Idući tako od palate do palate i mučeći se da sagleda njihove dimenzije, on se zaustavi na raskrsnici ulica: Nemanjine i Miloša Velikog i poče posmatrati nove zgrade: Glavnog Generalštaba, Ministarstva finansija i Ministarstva poljoprivrede. Posle nekoliko minuta, naglo se okrete svom prijatelju i uprevši u njega mutno-krvave oči, sa kojih je malopre skinuta bela skrama, uz podrhtavanje u glasu, uzbuđeno progovori: "Bre, bre, ubav Beograd. Imalo zašto da se tepamo. Prosto neka je." Divno beše videti ga u tom trenutku. Ove reči kao da ga preporodiše. Njegov pogureni stas ispravi se. Stisnute suve usne zadrhtaše, da bi se odmah potom razvukle u zadovoljan osmeh. Lice mu se ozari srećom, a davno ugašene oči još jednom zablistaše starim ognjem, da bi iz njih kanulo nekoliko krvavih suza. Njegov prijatelj, zbunjen ovim novim, najvećim heroizmom staroga vojvode, dostojnim samo junaka stare Sparte i Rima, ne znade progovoriti ni jednu reč, već mu pritrča i, pre nego što slepi vojvoda uspe da trgne svoju smežuranu beskrvnu ruku, spusti na nju jedan dug poljubac. Zaista, biti u tako bednom stanju, a diviti se lepoti i napretku prestonice u kojoj mnogi ratni zabušant provodi najluksuzniji život, može samo biblijski čestit i u istini veliki čovek. A vojvoda Zafir je ovim dokazao da je imao sve osobine takvog čoveka.
Umro je 1937. godine.[2]