Википедија

Zdravstvena zaštita u Subotici sredinom 19. veka

Zdravstvena zaštita u Subotici sredinom 19. veka zlatni je period u razvoju zdravstvene službe u viševekovni postaojanju grada. U tom istorijskom period, zahvaljujući dr Antunu Kovaču (1804—1880) glavnom gradskom fiziku i njegovom radu, poboljšana je javna higijena grada, popravljen socijalni status siromašnih građana, značajno unapređena zdravstvena služba i otvorena bolnička ustanova (u kojoj je bolnička služba podignuta na nivo tadašnje srednjoevropske bolnice).

Plan Subotice iz 19. veka

Zdravstveni uslovi koji su vladali u Subotici s kraja 18. i s početka 19. veka uredi

Nakon izdate prve Povelje carice Marije Terezije (1717—1780), Subotica je 1743. godine proglašena privilegovani kraljevskom kameralnom varošicom (trgovištem) Sent Marija (Privilegiatum Oppidum Regio Cameralis Szent Mária) i dobila svoju upravnu vlast - Magistrat (unutrašnji senat) i izabranu ( zakletu) opštinu - spoljni senat (iurata communitas). Vlast u Subotici imala je u svojoj nadležnosti i određena prava i slobode u administrativnim poslovima, kao i pravo izricanja smrtne kazne "pravo mača" (ius gladii).[1]

U periodu od 1746. do 1752. godine u Suboici se javljaju i prvi „medicinski radnici”: ranari-berberi (ili „hirurzi” kako su ih zvali) među kojima su bili poznatiji Me Toma Sauer i Stefan Lenard,[2] i prve „zaklete” babice.[3] Ranar su po potrebi vršili i dužnost mrtvozornika a zajedno sa babicama i dužnost sudskog veštaka.

 
Plan Subotice iz 1799.

Subotica se i pored ekspanzivnog razvoja u 18. veku i s početka 19. veka suočavala sa problemima javne higijene i zdravstva. Kuće su građene kao nabijanice sa trščanim krovom bez nekog urbanističkog plana, ulice su bile pune smeća (mnoge sa otvorenim kanalima u kojima je tekla odnosno više stajala voda), trotoari su bili nepopločani a trgovi sa manjim ili većim barama. Ovakva javna higijena ugrožavala je zdravlje stanovništva pa su mnogi često oboljevali i bili nesposobni za rad, pa su kao i bolesni siromasi bili i problem za smeštaj i ishranu zajedno sa povećim brojem gluvih, slepih i umobolnih koji su zahtevali društvenu brigu i negu. Sve je ovo zahtevalo je preduzimanje mera uređenja grada i osnivanje zdavstvenih i socijalni ustanova. Finansijske mogućnosti grada nisu bile dovoljne pa se sve rešavalo jako sporo.

Subotica koja se relativno brzo razvijala s kraja 18. veka i s početka 19. veka postala je značajno mesto privrednog, društvenog i kulturnog života u ovom delu Panonske nizije.[4] U nju su se doseljavali stanovnici raznih profesija, razne nacionalnosti i veroispovesti, koji su razvijali trgovinu i zanatstvo. Počela je i urbanizacija grada, isušivanjem bara i močvara u gradu i okolini, i osnivanje kulturno-prosvetnih društva.[5]

Međutim razvoj grada nije pratio i odgovarajući razvoj zdravstvene zaštite. Iako je još 1754. izdata od viših vlasti Okružnica prema kojoj su lekari, hirurzi i apotekari morali polagati ispite na Medicinskom fakultetu a babice kod magistra obstetricije ili gradskog fizikusa, gradske vlasti, čak i posle donošenja Opšteg normativa o organizaciji zdravstvene službe, nisu pridavali dovoljan značaj toj oblasti.[6] Tako je u gradu, pored diplomiranih lekara (gradskih fizika), hirurga, apotekara i „ispitanih” babica (Examinates Obstetrices),[7][8][9][10] paralelno radio i veći broj ranara-berbera, neškolovanih babica i drugih nemedicinskih lica pružalaca zdravstvene pomoći stanovništvu.

U gradu je vladala je još tradicionalna medicina, pa se narod u nevolji obraćao narodnim lekarima, travarima, vidarima, vračarama i drugim neškolovanim osobama, a žene su se pri porođaju obraćale starim, iskusnim „veštim” ženama ili su se bez ičije pomoći porađale.

Prisutna je bila i religiozna medicina, medicina sveštenika i kaluđera koji su pored duhovnog ohrabrenja i molitvama, nekom vrstom magijskog uveravanja i obreda, pružali bolesnima i određenu „medicinsku” pomoć (lekovito bilje u obliku čaja) jer su kao obrazovani bili upoznati i sa medicinskim saznanjima tog vremena.[11]

Zabeleženo je, takođe, da su mnoga mala deca u Subotiici zbog bolesti umirala jer nije bilo školovanih babica koje bi savetovale majke kako da se ponašaju oko novorođenog deteta s jedne strane, a sa druge mnoge majke su bile zauzete drugim poslovima i imale su malo vremena da se posvete detetu.

Prve školovane babice u Subotici počele su sa radom s karaja 18. veka i one su bile na Gradskom budžetu. Babice su pružale samo pomoć porodiljama a u komplikovanim slučajevima pozivale su gradskog fizkusa, uz čiju saglasnost su mogle propisivati trudnicama i ženama posle porođaja. Da bi zaštitile plod bile su obavezne da prijavljuju sve trudnice kao i one žene za koje su smatrale da su u drugom stanju. Siromašnim porodiljama pružale su besplatnu pomoć i posle porođaja a imućnijim porodiljama naplaćivale su usluge prema propisanom cenovniku. Takođe su davale trudnicam mišljenje o potrebi bolovanja, a učestvovale su pri sudskom veštačenju i donošenju odluka u slučajevima silovanja, pobačaja ili čedomorstva.[12]

Grad sve do 1841. nije imao namensku bolničku zgradu,[13] a Uboški dom, nabijanica sa trščanim krovom, zemljani pod i dvorištem, dve sobe i kuhinjom bez bunara i nužnika, lociran na kraju grada bio je nepodobna i nehigijenska kuća za smeštaj siromaha.

Pokušaji da se bolnička zgrada izgradi dugo nisu donosili rezultate,[14] sve do dolaska dr Anton Strobla (1765-1830) sa diplomom doktora medicine, hirurgije, akušerstva, veterine, tržišne i policijske medicine,[15] koji je pokušavao za vreme dok je bio glavni gradski fizik (1792-1828),[16] da leči obolele siromahe. Na njegovu inicijativu, Uboški dom, nazivan i Domus Hospitalis, Nosocomium odnosno Hospitalium često je popravljan.

Epidemija kolere iz 1831.

Kada je 28. jula 1831. godine u Subotici izbila epidemije kolere koja se iz Azije (Indije) preko Rusije, Poljske i severne Mađarske širila u južne delove zemlje, zbog brojnih propusta u zdravstvenoj zaštiti ona se masovno širila po gradu. U periodu od 28. jula do 19. septembra 1831. godine pretpostavlja se da je umrlo 2.599 od oko 5.000 obolelih,[17] Kako nema podataka o umrlim na salašima i pustarama oko Subotice, a mnoge umrle je rodbina noću sahranjivala - spominje se i broj od 3.584 umrlih.[18]

Na sugestiju gradskog fizika, pored opštih mera zaštite Magistrat je podigao poveću drvenu baraku u blizini groblja, jer je broj obolelih i umrlih od kolere svakim danom bio sve veći – i dostizao do 80 obolelih umiralo dnevno. Zatvorenici su određeni da skupljaju umrle po gradu umrle i posebnim zaprežnim kolima odvoze ih na groblje i sahranjuju u zajedničku grobnicu, prethodno polivajući ih rastvorom kreča.

Ova epidemija iako je uticala da članovi Magistrata Subotice ozbiljnije razmišljaju o izgradnji bolničke zgrade, oni i pored toga to nisu realizovali. Već su 1836. godine, dobrovoljnim prilozima i novcem od dobrovoljnih priredbi, uspeli samo da izgrade jedna skromni Uboški dom na kraju Halaškog puta.[a][19]

Epidemija skorbuta 1835.

Godine 1835. Suboticom je zavladala nova epidemija, ovaga puta skorbuta, nezarazne bolesti, od koje je oboleo veliki broj stanovnika naselja Čantavir zbog nedovoljne i neadekvatne ishrane kao posledica predhodnih sušnih i nerodnih godina.[20]

U ovoj epidemiji zbog nedostatka hrane, pića, čistoće i nepogodnih stanova od skorbuta je obolelo više od dvesta osoba različitog uzrasta u selu Čantavir.

Prva bolnica u Subotici uredi

Postoji podatak da je u Subotici (u drugoj polovini 18. veka) bila kuća koju su nazivali „Gradska bolnica” i koja je iz nepoznatih razloga nestala u požaru početkom 1770. godine, što upućuje na činjenicu da je pod tim imenom i ranije postojala. Lokacija ove kuće se ne zna, a pretpostavlja se da je imala izgled kao i Uboški dom.[21]

Kako je prema izveštaju iz 1837. godine stari Uboški dom i dalje služio kao „bolnica” a novopodigniti iz 1836. godine nije bio pogodan za lečenje obolelih siromaha. Ponovo je izveštaju predloženo da se razmotri mogućnost izgradnje jedne bolničke zgrade, tim više što je zdravstveno zbrinjavanje u gradu sve teže bilo sprovoditi „i zbog loših higijenski uslova u starom Domu: u kome su u jednoj sobi ležali bolesni koje leče fizik i hirurg a u drugoj oni koje kontroliše Magistrat jer su nemoćni za bilo kakav rad.”[22]

Stalne molbe i upozorenja ranijih ali i sadašnjih gradskih fizika konačno su pokrenute sa mrtve tačke. Magistrat je 1839/40. godine doneo Odluku o kupovini kuće naslednika Antuna Trančik,[b] jer je prema proceni Komisije, formirane u tu svrhu, zgrada uz manje popravke pogodna za potrebe bolnice i jeftinija je investicija od gradnje nove zgrade.[23][24]

Po odobrenju viših vlasti u Pešti kuća je kupljena, pristupilo se adaptaciji i sačinjen je Pravilnik o radu bolnice tzv. Sistem veštine bolnicom koja se podiže u slobodnom kraljevskom gradu Subotica.[25][26]

Dr Antun Kovač postavljen je za prvog upravnika nov oosnovane bolnice, koja je zvanično počela sa radom 1. oktobra 1841. kada je i bila spremna da primi prve bolesnike.[27] Upravnik bolnice je ujedno pregledavao i lečio one sa bolestima unutrašnjih organa dok je dr Ferenc Romančik (?-1855), gradski hirurg honorarno radio i zbrinjavao bolesnike sa hirurškim oboljenjima. U bolnici su te godine radili: lekar-upravnik, hirurg, ekonom (Albert Lazar), blagajnik (Lazar Stojković), neškolovani bolničari jelovničarka (koja je pripremala hranu prema odredbama lekara).[28][26]

O 1. oktobra do 31. decembra 1841. godine, kada je bolnica ovorena u njoj je lečeno 11 pacijenata; od kojih je otpušteno 6 kao izlečeni, 3 kao oporavljeni a 2 bolesnika su umrla.[29]

Obdukcije za potrebe grada i bolnice vršene su u prostorijama mrtvačnice dozidane uz Uboški dom koji je bio premešten sa starog mesta u jednu preuređenu kuću u blizini bolnice,[v] jer nije bio prihvaćen predlog dr A. Kovača da se u dvorištu bolnice izgradi Uboški dom i posebne prostorije za umobolne.[30]

Na dužnosti upravnika bolnice dr Anon Kovač bio je do 1861. godine, kada je na njegovo mesto postavljen dr Lipot Milko, doktor medicine, hirurgije i opstetricije, za novog bolničkog rukovodioca.[31] Te godine na rad u bolnici primljena je i Jelena Sarić, kao negovateljica.[32]

Kao upravnik bolnice dr Lipot Milko podigao je nivo rada otvaranjem Odeljenja za očne bolesti (sa 7 kreveta) i odeljenja za umobolne bolesnike (sa 5 kreveta) i perionice.[33]

Apotekarska služba uredi

Sredinom 19. veka u Subotici su radile tri apoteke – koje su vodili diplomirani apotekari (majstori apotekarstva). Sve apoteke bile su uredne, čiste, i raspolagale su oficijelnim lekovima u zadovoljavajućim količinama. Lekovi su izrađivani po propisima apotekarskog priručnika (Disperarium Austriacum,) i pravilno su slagani i raspoređivani na određenim mestima kako u samoj apoteci tako i u magacinu odnosno mestima za lagerovanje (tavan, podrum). Otrovi su bili odvojeni i čuvali su se pod ključem.

Laboratorije apoteka raspolagale su odgovarajućom aparaturom i vagama (za specifičnu težinu, Majsnerova vaga (Maissner-fél patikamérleg) i hidrostatičkom vagom Murovom vaga (hidrosztatikus Moore-mérleg).[34]

Osnivanje udruženja lekara i apotekara Subotice uredi

Godine 1866. godine na sastanku subotičkih apotekara i lekara, donesena je Oluka da se u Subotici formira Udruženje lekara i apotekara. Međutim zbog političke situacije koja je vladala 1866/67. godine (Austro-Ugarska nagodba) dokumenat koji je u Beču potpisan da je osnivanje Udruženja odobreno, nije stigao u Suboticu. Tako da je Udruženje lekara i apotekara osnovano tek 1880. godine.[35]

Napomene uredi

  1. ^ Danas Karađorđevog puta koji i sada prepravljen služi svojoj nameni.
  2. ^ Danas zgrade subotičkog Doma vatrogasaca
  3. ^ Ugao današnje Harambašićeve ulice i ulice M. Oreškovića

Izvori uredi

  1. ^ E. Vojnić, Organizacija mesne vlasti 1743–1918. godine u Subotici, u: Koreni – svedočenje vekova, Subotica 1991, str. 113–125
  2. ^ G. Ulmer, Zanatstvo u Subotici 1686–1779. Subotica 1995, str. 140–147
  3. ^ Prva Matična knjiga rođenih, vinčanih i krizmanih, Subotica, 1686–1755. Župni ured crkve sv. Terezija Avilske u Subotici.
  4. ^ Emil Vojnić, Organizacija mesne vlasti 1743–1918. u Subotici. Koreni – svedočenje vekova (1391–1828), Subotica 1991, str. 113-125.
  5. ^ Bela Duranci, Šest vekova Subotice, u: Med. pregled, god. 44, br. 3-4, 1991, str. 175-179
  6. ^ K. Popov, Higijenske prilike i zdravstveno zakonodavstvo XVIII veka u Bačkoj i Bodroškoj županiji, u: Zbornik radova XIX sastanka Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Novi Sad 1968:, str. 33–40.
  7. ^ IASu, F. 272, pred. br. 11-B-87/pol. 1781. (Gogolák Franciscus Emericus, lekar)
  8. ^ IASu, F. 261, pred. br. 4/1771. (Siebenburger Johanneus, hirurg)
  9. ^ IASu, F. 272, pred. br. 15-A-26/pol. 1783. (Czorda Ferencz, apotekar)
  10. ^ IASu, F. 272, pred. br. 7-B-53/pol. 1792. (Pinczerin Theresia, Reisien Cecilia, „ispitane babice“).
  11. ^ Knežević, Neki oblici održavanja etnomedicinske tradicije sa područja Subotice, u: Zbornik radova I sastanka Sekcije SAP Vojvodine Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Subotica 1969, str. 45–60.
  12. ^ R. Jeremić, Zdravstvena kultura Vojvodine u XVIII veku, u: Glasnik Istorijskog arhiva u Novom Sadu, sv. 3–4, god. 13, 1940, str. 268–286.
  13. ^ Ištvan Ivanji, Szabadka szabad királyi város törtenete, II. rész. Subotica 1892, rr. 564-566
  14. ^ Emil Libman, Pokušaji osnivanja bolničke službe u Subotici, u: Ex Pannonia, br. 8, 2004, str. 55-61.
  15. ^ IASu, F. 272, pred. br. 11-A-3/pol. 1797
  16. ^ IASu, F. 272, pred. br. 11-B-60/pol. 1798
  17. ^ Antun Liht, Kolera u Subotici 1831. godine, u: Zbornik radova XIX sastanka Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1968, str. 27-31; Ivan Pančić, Kolera u Subotici 1873. godine, Subotica 1991, str. 22-27.
  18. ^ IASu, F. 272, pred. br. 12-E-364/pol. 1832.
  19. ^ Ištvan Ivanji, Szabadka szabad királyi város törtenete, II. rész. Subotica 1892, str. 566
  20. ^ IASu, F. 272, pred. br. 12-D-134/pol. 1835
  21. ^ Iványi I. Szabadka szabad királyi város története, II rész. Szabadka, 1892. (Szabadka: Bittermann József). Str. 564-566
  22. ^ IASu, F. 272, pred. br. 12-A-37/pol. 1837
  23. ^ IASu, F. 272, pred.br. 13-A-11/aec. 1840.
  24. ^ IASu, F. 272, Zapisnik Ekonomskog odeljenja iz 1837. godine, odluka br. 296 od 17. marta 1837. godine.
  25. ^ IASu, F. 272, pred. br. 19-A-35/aec. 1841;
  26. ^ a b Emil Libman, Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara, Subotica 1997, str 45-49. (prevod celog pravilnika).
  27. ^ IASu, F. 272, pred. br. 6-A-2/pol. 1842.
  28. ^ IAS, F:272, pred. br. 19–A–35/aec. 1841.
  29. ^ IASu, F. 272, pred. br. 7-A-17/pol. 1842.
  30. ^ IASu, F. 272, pred. br. 16-A-76/aec. 1844
  31. ^ IASu, F. 002, pred. br. 192/polg. 1861; IASu, F. 002, Zapisnik skupštine iz 1869, odluka br. 160.
  32. ^ IASu, F. 002, Zapisnik izbora gradskih službenika iz 1861. godine (1861 évi tisztválosztási j.k. 29 sr/1861).
  33. ^ IAS, F:2, pred. br. 10476/polg. 1878.
  34. ^ Aurel Štadler, Pregled subotičkih apoteka 1865. godine, u: Zbornik radova I sastanka Sekcije za SAP Vojvodinu Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1969, str. 77-90
  35. ^ Emil Libman, Lekarska društva u Subotici 1880–2005, Subotica 2005.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Здравствена_заштита_у_Суботици_средином_19._века&oldid=26885710”