Zdravstvena psihologija
Zdravstvena psihologija je oblast psihologije koja se bavi proučavanjem uticaja psihičkih stanja i psihičkih procesa, na nastanak i tok organskih bolesti, kao i uticajem telesnih stanja i organskih bolesti na psihički život i psihičko stanje pojedinca. U stvari bavi se proučavanjem međusobnih odnosa psihičko-telesno i telesno-psihičko i delovanjem ovih odnosa na zdravlje pojedinca[1].
Istorijat uredi
Istorijski gledano, medicina i psihologija kao oblasti saznanja nisu se mnogo susretale i imale previše zajedničkog. Zdravlje je za medicinu dugo bilo samo telesno a za psihologiju samo mentalno. Saznanja da u zdravlju i bolesti učestvuju obe komponente približiće ove dve oblasti i tako se stvaraju uslovi za razvoj zdravstvene psihologije kao nove psihološke discipline. Osnovni cilj je da se razjasni udeo psiholoških faktora u održavanju zdravlja, nastanku bolesti i reakcijama na bolest.[2]
Zdravstvena psihologija kao zasebna grana psihologije počinje da se razvija 80 ih godina 20. veka. Prvi put je u Americi 1978. godine odlukom Američkog psihološkog udruženja osnovan Odsek za zdravstvenu psihologiju. U Beogradu je u okviru Društva psihologa Srbije, sekcija za zdravstvenu psihologiju osnovana 1993. godine. Na nastanak zdravstvene psihologije uticalo je više faktora pre svega ponovna spoznaja važnosti međusobnog delovanja bioloških, psiholoških i socijalnih činioca i njihovog zajedničkog uticaja na zdravlje čoveka.
Krajem 70 ih godina 20. veka, dolazi do ekspanzije nezaraznih bolesti kao što su bolesti srca, kancer, dijabetes, pa je interesovanje za ulogu psiholoških faktora, pre svega psihičkog stresa, na nastanak ovih bolesti, bilo sve veće.
Najčešće citirana definicija zdravstvene psihologije je definicija D. Mataraza, osnivača Sekcije za zdravstvenu psihologiju Američkog psihološkog društva, prema kojoj je zdravstvena psihologija: „skup specifičnih, obrazovnih, naučnih i stručnih doprinosa psihologije kao zasebne discipline, unapređenju i održavanju zdravlja, sprečavanju i lečenju bolesti, te uočavanju etioloških i dijagnostičkih odnosa zdravlja, bolesti i pratećih smetnji“[2]
Određenje pojma zdravstvene psihologije uredi
Pojam zdravstvene psihologije se zasniva na biopsihosocijalnom modelu ili pristupu zdravlju, koji se zasniva na mišljenju da su za prevenciju, lečenje i proučavanje bolesti i zdravlja podjednako važni biološki, psihološki i socijalni činioci. Ovaj pristup zdravlju u centar interesa stavlja bolesnog čoveka, pre svega telesno obolelog a ne psihički obolelog pojedinca. On podrazumeva uključenost velikog broja različitih stručnjaka (iz drugih psiholoških, socijalnih, antropoloških i drugih nauka) koji mogu doprineti kvalitetnijem zdravstvenom tretmanu. Po njemu su ljudska bića složeni sistem pa samim tim i bolesti su izazvane međudejstvom velikog broja činioca (virusa, bakterija, verovanja, emocija, ponašanja, stavova, stresa..). Takođe se smatra da je čovek sam odgovoran za svoje zdravlje i ponašanje u bolesti i zdravlju. Naglasak je na aktivnoj ulozi pojedinca u očuvanju zdravlja i lečenju same bolesti. Psihološka stanja nisu samo posledica bolesti već i doprinose njenom nastajanju, naglasak je i na stilu života koji pojedinac vodi a u velikoj meri određuje njegovo zdravstveno stanje (pušenje, prekomerno konzumiranje hrane, nedostatak fizičkih aktivnosti, konzumiranje psihoaktivnih supstanci i slično)[1][2].
U osnovi zdravstvene psihologije je tzv holistički pristup čoveku koji podrazumeva da su ne samo psihičko već i telesno zdravlje i bolest pod uticajem i psiholoških i socijalnih faktora. Danas se zna da je za nastanak bolesti potrebna interakcija različitih faktora: moguća genetska slabost organizma ili predispozicija, prisustvo stresa, ranog učenja i razvojnih konflikata u sadašnjosti kao i lični kapaciteti za prevladavanje stresa.
Problemi kojima se bavi zdravstvena psihologija uredi
- psihološki činioci zdravstvenih rizika
- prevencija faktora rizika
- načini formiranja pozitivnih oblika zdravstvenog ponašanja
- uticaj psihološkog stresa na nastanak i tok bolesti
- važnost i problemi u komunikaciji na relaciji zdravstveni radnik – pacijent
- problemi vezani za hospitalizaciju dece i odraslih pacijenata (reagovanje pacijenta na bolničko lečenje, prevladavanje stresa u toku hospitalizacije, lečenja, življenja uz novu bolest)
- psihološke intervencije u krizi
- psihološka priprema bolesnika za dijagnozu i terapiju (u slučaju saznanja da boluju od neke teške somatske bolesti)
- problemi pridržavanja pacijenata zdravstvenim savetima
- strategije suočavanja sa činjenicom da pacijent boluje od neizlečive bolesti
- strategije suočavanja sa smrću
- problem eutanazije
- psihološke intervencije kod kritičnih zdravstvenih stanja
- psihološki načini savladavanja bola, kao i psihološki mehanizmi u nastanku boli i tako dalje[1]
Srodne psihološke discipline uredi
U cilju lakšeg rešavanja gorenavedenih problema, zdravstvena psihologija koristi saznanja iz oblasti kliničke psihologije , psihopatologije, psihoterapije. Od navedenih disciplina se razlikuje po tome što je zdravstvena psihologija konceptualno šira i usmerena je na psihički zdravu, tzv normalnu populaciju a ne primarno na psihički obolele osobe.
Reference uredi
- ^ a b v Havelka, Mladen (2002). Zdravstvena psihologija. Naklada slap. ISBN 978-953-191-085-9.
- ^ a b v Berger 1997, str. 15
Literatura uredi
- Havelka, Mladen (2002). Zdravstvena psihologija. Naklada slap. ISBN 978-953-191-085-9.
- Berger, dr Dušica (1997). zdravstvena psihologija. Beograd: centar za primenjenu psihologiju. str. 11—16. ISBN 978-086-83797-359H Proverite vrednost parametra
|isbn=: invalid character (pomoć). - Gustović, A. (1990): Psihologija u medicini, U:Berger, J., Hrnjica, S.; Biro, M.(Ed): "Klinička Psihologija", Naučna Knjiga, Beograd
- Srna, J.(1997): Smrt u porodici, u: Vlajković, J.; Srna, J. Kondić, K., Popović. M: "Psihologija izbeglištva", IP Nauka, Beograd