Википедија

Ibn Batuta

Muhamed Abdala Ibn Batuta (arap. أبو عبد الله محمد بن عبد الله اللواتي الطنجي بن بطوطة‎; 24. februar 1304 — moguće 1368. ili 1377) je bio berberski islamski istraživač, putnik i islamski učenjak.[1][2] Tokom trideset godina prešao je 117.000 km na raznim putovanjima. Svoja putovanja je dobro opisao. Prešao je gotovo celi poznati arapski svet, te zemlje od zapadne Afrike do Pakistana, Indije, Maldiva, Šri Lanke, Indokine i Kine.

Muhamed Abdala Ibn Batuta
Ibn Batuta
Datum rođenja(1304-02-24)24. februar 1304.
Mesto rođenjaTanger,  Maroko
Datum smrti1368
Mesto smrtiMarakeš, Maroko

Rodio se u berberskoj porodici[1] u Tangeru, Maroko 703. godine po islamskom kalendaru tokom vladavine Merinidskog Sultanata.[3][4][5] Bio je sunitski učenjak i pravnik iz malikijskog mezheba (škola Fikha ili sunitskog zakona),[6] te povremeno kadija ili sudija.[7] Najpoznatiji je ipak kao dalekosežan putnik i istraživač čiji iskaz dokumentuje putovanja i sporedne izlete tokom razdoblja od gotovo trideset godina koji pokrivaju oko 117.000 km. Putovanja su obuhvatila gotovo čitav poznati islamski svet, a proširivala su se i na današnju Indiju, Maldive, Šri Lanku, Jugoistočnu Aziju i Kinu, udaljenost kojom je lako nadmašio svoga prethodnika, bliskog suvremenika i putnika Marka Pola.

Njegovo se ime može pronaći i kao ibn Batuta, ibn Batuda ili ibn Battutah. Poznat je takođe po nazivu Šams ad-Din, tj. tituli ili reči poštovanja koja se svojedobno davala imenima učenjaka posebno na islamskom Istoku, a značila je „Sunce religije“. Njegov je puni naslov i ime glasio Šams ad-Din Abu Abdulah Muhamed ibn Abdulah ibn Muhamed ibn Ibrahim Ibn Battuta al-Lawati al-Tanji.

Kada se vratio sa putovanja sultan od Maroka ga je nagovorio da se njegova putovanja zapišu, tako da je svoja putovanja diktirao učenjaku Ibn Juzaju, koga je sreo u Granadi. Naslov prvobitnoga rukopisa je bio preveden kao Dar onima koji zamišljaju o čudesima gradova i divotama putovanja, ali obično se ukratko naziva Putovanja (Rihla).[8] Iako je rukopis na mestima imao izmišljene delove ipak je pružao sliku i opis sveta u 14. veku. Taj iskaz, kojega je zapisao Ibn Juzai i protkao vlastitim komentarima, primarni je izvor informacija Batutinih doživljaja.

Hodočašće uredi

Ibn Batuta je rođen u Tangeru u Maroku 1304. za vreme Merinidskog sultanata 703. godine po arapskom kalendaru. Kada je imao dvadeset godina krenuo je na hadž(hodočašće) u Meku.[9] Nakon hodočašća nastavio je sa putovanjima prešavši 117.000 km po celom muslimanskom svetu i velikom delu nemuslimanskog sveta. Sa putovanjima je započeo 1325.[10][11]

Do Meke je krenuo kopnom i došao je do Kaira,[12][13] pa je krenuo za Damask, koji su tada kontrolisali Mameluci. Tu je sreo jednoga svetoga čovjeka koji je prorekao da će u Meku doći tek nakon putovanja u Siriju. Jedna od prednosti toga sporednoga putovanja su bila sveta mesta smeštena na tome putu, a to su bili Hebron, Jerusalim i Vitlejem. Osim toga Mameluci su se posebno brinuli za sigurnost hodočasnika.[14] Ramazan je proveo u Damasku, pa se pridružio jednom karavanu, koji je putovao od Damaska do Medine, gde se nalazio Muhamedov grob. U Medini je kao hodočasnik obavio uobičajene rituale, a postao je i hadžija, pa se odlučio da se vrati kući. Kasnije se predomislio pa je krenuo za Ilkanat u Iraku i Iranu.

Iran i put svile uredi

Ponovo se priključio karavanu sa kojim je prešao granicu Mesopotamije. Tu je posetio Nadžaf, gde je bio grob kalifa Alije. Posle toga putuje u Basru, pa u Isfahan.[15][16][17] Isfahan je razorio Timur Lenk nekoliko desetaka godina nakon Ibn Batutove posete. Posetio je Širaz i Bagdad. Bagdad je bio u lošem stanju, jer ga je poharao Hulagu-kan.

Sreo je Abu Saida, poslednjeg vladara ujedinjenog Ilkanata. Jedno vreme je putovao zajedno sa kraljevskim karavanom, pa je posetio Tabriz na putu svile. Bio je to prvi veći grad, koji je otvorio svoja vrata Mongolima i postao je važan trgovački centar nakon što su obližnji rivali bili razoreni.

Drugi hadž i istočna Afrika uredi

Nakon toga putovanja Ibn Batuta je krenuo na drugi hadž u Meku. Živeo je u Meki godinu dana, pa se ukrcao na brod i krenuo duž Crvenog mora i obale istočne Afrike.[18][19][20] Prvo veće zaustavljanje je bilo u Adenu, gde je nameravao da se obogati kao trgovac robom, koja dolazi iz Indijskog okeana na Arabijsko poluostrvo. Međutim, pre toga odlučio je da krene kako je zamislio na poslednje putovanje duž obale Afrike. Posetio je Mogadiš, Mombasu, Zanzibar i Kilvu. Svuda se zadržao po oko sedam dana. Kada se izmenio monsun vratio se brodom u Saudijsku Arabiju. Posle toga posetio je Oman i Hormuški moreuz i ponovo je otputovao u Meku.

Vizantija, Anadolija, Centralna Azija i Indija uredi

Proveo je godinu dana u Meki, pa je odlučio da traži posao kod sultana od Delhija. Bio mu je potreban i vodič i prevodilac, pa je krenuo u Anadoliju, koja je bila pod kontrolom Turaka Seldžuka. Tu se priključio jednom karavanu, koji je kretao prema Indiji. Iz Damaska je krenuo đenoveškim brodom do Alanije na obali današnje Turske. Odatle je putovao do Sinopa na obali Crnog mora. Prešao je Crno more i pristao je u luci Kafi(Feodosija) na Krimu. Ušao je u zemlje Zlatne horde. Kupio je kola i pridružio se karavanu kana Zlatne Horde Ozbega. Putovali su do Astrahana na Volgi.

Kada su došli do Astrahana, kan je dozvolio jednoj od svojih trudnih žena da se vrate u Konstantinopolj. Odmah se Ibn Batuta našao na tome putu. Tada je prvi put posetio zemlju van islamskog sveta. Došao je u Konstantinopolj 1332, sreo se sa vizantijskim carem Andronikom III Paleologom, a video je i Svetu Sofiju. Proveo je mesec dana u Carigradu, pa se vratio za Astrahan. Posle toga krenuo je kraj Kaspijskog jezera i Aralskog jezera sve do Buhare i Samarkanda. Odatle je otputovao za Avganistan, a preko planinskih prelaza je došao do Indije.

Delhijski sultanat je bio relativno nov deo islamskog sveta u to doba, pa je sultan Muhamed Tuglak nameravao da dovede što više muslimanskih učenjaka i ostalih službenika da bi učvrstio svoju vlast. Pošto je Ibn Batuta više godina studirao u Meki sultan ga je postavio za kadiju (sudiju). Tuglak je bio sumnjičav sultan, pa je Ibn Batuta odlučio da ga napusti pod izgovorom da ide na još jedna hadž. Sultan mu je ponudio alternativu da bude njegov ambasador u Kini. Ibn Batuta je prihvatio.

Indokina i Kina uredi

Na putu prema obali napali su ih Hindusi, Bio je odvojen od ostalih, opljačkan i zamalo nije izgubio život. Sustigao je grupu za dva dana i nastavili su putovanje prema Kambaju. Odatle su plovili do Kalkute. Dok je Ibn Batuta otišao u džamiju oluja je potopila dva broda. Treći brod je otplovio bez njega i taj brod je nekoliko meseci kasnije uzeo jedan od kraljeva na Sumatri.

Ibn Batuta se zbog neuspeha nije usudio da se vrati u Delhi, pa je jedno vreme ostao pod zaštitom Džamala el Dina, ali kad mu je zaštitnik zbačen Ibn Batuta je morao da napusti Indiju. Odlučio je da krene prema Kini, ali u početku je došao do Maldiva. Na Maldivima je proveo devet meseci, mnogo duže nego što je nameravao. Pošto je bio kadija njegovo znanje je bilo poželjno na tom bivšem budističkom ostrvu, koje je došlo pod islamsku vlast. Malo su ga zadržavali, a malo podmitili da ostane. Imenovali su ga za vrhovnog kadiju (sudiju), a i oženio se iz kraljevske porodice. Na taj način je postao upleten u lokalnu politiku. Sa Maldiva je krenuo u Šri Lanku (Cejlon) i otišao je da vidi Adamov vrh.

Nakon isplovljavanja sa Šri Lanke brod mu je gotovo potonuo u oluji. Brod koji ih je spasao napali su pirati. Izbačen na obalu Ibn Batuta se opet zaputio u Kalkutu i odatle ponovo na Maldive. Tu se ukrcao na kinesku džunku u još jednom pokušaju da dođe do Kine. Uspeo je, došao je do Sumatre, Vijetnama i konačno do Kvančua u kineskoj provinciji Fudžijan. Odatle je krenuo na sever do Hančua, koji nije bio daleko od današnjeg Šangaja. Putovao je i do Pekinga, ali sumnja se u tu Ibn Batutinu priču.

Povratak kući i crna smrt uredi

Kada se vratio u Kvanču, odlučio je da se vrati kući. Nije želeo da izađe ponovo pred delhijskog sultana. Krenuo za meku. Vratio se preko Hormuza i Ilkanata i uočio je da je u Ilkanatu građanski rat, a da je Abu Said umro. Vraćajući se u Damask saznao je da mu je otac umro. Tada je započeo pohod kuge, Crne smrti, a Ibn Batuta se nalazio na licu mesta kada se kuga širila kroz Siriju, Palestinu i Arabiju. Došao je do Meke, pa je odatle odlučio da se vrati u Maroko nakon gotovo četvrt veka putovanja. Na putu skrenuo je do Sardinije i vratio se u Tanger i saznao je da mu je i majka umrla nekoliko meseci pre njegova dolaska.

Andaluzija i severna Afrika uredi

Nakon nekoliko dana u Tangeru krenuo je u Andaluziju, El Andaluz, muslimansku Španiju. Alfonso XI od Kastilje je pretio da će zauzeti Gibraltar. Ibn Batuta se pridružio grupi muslimana, koja je nameravala da brani luku. Kada je stigao kuga je već ubila Alfonsa XI od Kastilje, pa je opasnost prošla. Putovao je do Valensije i Granade.

Iz Španije se zaputio u Maroko. Zaustavio se u Marakešu, koji je nakon kuge bio gotovo grad duhova. Usled toga glavni grad je postao Fes. Vratio se u Tanger i ponovo je krenuo na put. Dve godine pre nego što je Ibn Batuta prvi put posetio Kairo, kralj Malija se kretao na hadž i izazvao je veliko zanimanje zbog ogromnog bogatstva. U Zapadnoj Africi se nalazilo mnogo zlata. Zbog toga je Ibn Batuta odlučio da ode do Malija na drugoj strani Sahare.

Mali uredi

Krenuo je 1351. iz Fesa u Maroku. Došao je do poslednjeg marokanskog grada i kada su krenuli zimski karavani pridružio se jednome od njih. Za mesec dana su došli do grada Tagaza u središnjoj Sahari. Tagaz je bio centar trgovine solju. Putovao je 800 km kroz najgori deo pustinje dok nisu došli do malijskog grada Valata. Odatle je putovao jugozapadno duž reke Niger, za koju je verovao da je Nil. Došao je do centra carstva Mali. Tu je sreo kralj Mensu Sulejmana, koji je vladao od 1341. Ostao je tu osam meseci, pa se vratio do Timbuktua na Nigeru. Kroz pustinju se vratio u Maroko.

Nakon objavljivanja Putovanja (Rihle) malo se zna o životu Ibn Batute. Umro je između 1368. i 1377. od kuge. Vekovima se malo znalo za njegovu knjigu, čak i u muslimanskom svetu, ali u 19. veku je ponovo otkrivena i prevedena na evropske jezike.

Reference uredi

  1. ^ a b Dunn 2005, str. 20.
  2. ^ Nehru, Jawaharlal (1989). Glimpses of World History. Oxford University Press. str. 752. ISBN 978-0-19-561323-0. "
  3. ^ Dunn 2005, str. 19
  4. ^ Defrémery & Sanguinetti 1853, str. 1 Vol. 1
  5. ^ Dunn 2005, str. 19
  6. ^ Dunn 2005, str. 22.
  7. ^ A Mediterranean Society. University of California Press. 1967. str. 67. GGKEY:TA7KAQ8PCE3. 
  8. ^ M-S p. ix.
  9. ^ Dunn 2005, str. 30–31.
  10. ^ Defrémery & Sanguinetti 1853, str. 13 Vol. 1
  11. ^ Gibb 1958, str. 8
  12. ^ Dunn 2005, str. 37
  13. ^ Defrémery & Sanguinetti 1853, str. 21 Vol. 1
  14. ^ Dunn 2005, str. 54.
  15. ^ Dunn 2005, str. 88–89
  16. ^ Defrémery & Sanguinetti 1853, str. 404 Vol. 1
  17. ^ Gibb 1958, str. 249 Vol. 1
  18. ^ Sanjay Subrahmanyam, The Career and Legend of Vasco Da Gama, (Cambridge University Press: 1998). pp. 120-121.
  19. ^ J. D. Fage, Roland Oliver, Roland Anthony Oliver, The Cambridge History of Africa, (Cambridge University Press: 1977). pp. 190.
  20. ^ George Wynn Brereton Huntingford, Agatharchides, The Periplus of the Erythraean Sea: With Some Extracts from Agatharkhidēs "On the Erythraean Sea", (Hakluyt Society: 1980). pp. 83.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Ibn Batuta na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ибн_Батута&oldid=27553419”