Igrali se konji vrani (skulptura)

„Igrali se konji vrani” su dve velike dekorativne skulpturalne grupe u bronzi „konja i divova”, postavljene 1939. godine ispred skupštinskog zdanja ondašnje Kraljevine Jugoslavije, a danas Republike Srbije. Ovo umetničko delo na otvorenom prostoru, koje je rad vajara Tome Rosandića (1878–1958), tehnički je realizovao vajar Sava Sandić, a izliveno je u livnici Miodraga Jeremića u Vrčinu.

„Igrali se konji vrani, a sa njima i div junaci”

Pun naziv skulpture je „Igrali se konji vrani, i sa njima div junaci”. Deo naziva uzet je iz narodne pesme „Igrali se konji vrani”, a drugi deo „...i sa njima div junaci” je dodao sam Rosandić.

Biografija autora

Toma Rosandić

Toma Rosandić (1878–1958) rođen je u Splitu kao Tomazo Vinčenco. U Beogradu se nastanio 1921. kao već iskusan izlagač na međunarodnim izložbama u Beču (1909), Rimu (1911), Londonu (1917), Parizu (1919).

Bio je profesor Umetničke škole u Beogradu, i jedan od osnivača i prvi rektor Umetničke akademije. Kao pravi član Srpske kraljevske akademije (Akademije umetnosti) postao je 2. marta 1946. Redovni je član Srpske akademije nauka (Odeljenja likovne i muzičke umetnosti) postao je 22. marta 1948. Pristupnu besedu nije održao.

Nakon što je Vlada FNRJ usvojila Uredbu o osnivanju i radu državnih majstorskih radionica iz likovnih umjetnosti 1947. godine, Tom Rosandić je proglašen za jednog od važnih stvaralaca za koje se smatralo da će mladim već formiranim umetnicima proširiti vidike i pomoći im da steknu viši nivo obrazovanje.

Njegov opus obuhvata portrete, biste, monumentalne skulpture, javne i nadgrobne spomenike), a jedno od njegovih najpoznatijih dela je skulptura „Igrali se konji vrani“ koja je izrađena od bronze i 1939. godine postavljena ispred tadašnje Skupštine (današnji Dom narodne Skupštine), u Beogradu.

Živeo je i stvarao, od 1929. godine u kući u ulici Ljube Jovanovića 3 u Beogradu.

Za svoga života zaveštao je legat Beogradu, u kome se od 1963. godine nalazi Muzej Tome Rosandića sa autentičnim nameštajem i ličnim dokumentima.

Istorija skulptura

Dve izlivene u bronzi monumentalne skulpture „konja i divova

Pogled na skulpture iz drugog ugla

Prema navodima istoričarke umetnosti Milje Stijović U doktoratu „Muzej Tome Rosandića“ naveden je podatak da je, prvobitna ideja Vlade Kraljevine Jugoslavije bila da se ispred ulaza Narodne skupštine u Beogradu postave dva lava od bronze. Međutim nakon pisma Lojza Dolinara upućenom Predsedništvu Narodne skupštine, koji je u njemu naveo kako bi bilo

„mnogo pogodnije ako se na ulaz stave dva konja sa jahačem – koji bi predstavljali izvesnu ideju mnogo bližu našem narodu no lavovi”.

Vlada Kraljevine Jugoslavije je promenila odluku i tako su umesto lavova ispred Skupštinske zgrada postavljeni „Razigrani konji” Tome Rosandića „koji su i danas tu na večitoj straži.

Po pozivu Odbora za uređenje skupštine, Rosandić je osmislio i završio vajanje skulptura 1936. godine, u gipsu, u svojoj kući u Ulici Ljube Jovanovića 3 u Beogradu”. Pošto je bio lošeg zdravlje, zamolio je vajara Savu Sandića da tehnički doradi ovo delo pre i posle livenja u bronzi i pomogne oko njenog postavljenja ispred Narodne skupštine 1938. godine.

Tako je Skupštinske zgrada, kao monumentalna građevina i jedan od onih istorijskih, kulturnih i arhitektonskih obeležja, Srbije po kojima se Beograd nadaleko prepoznaje, postala prepoznatljiva na svakoj razglednici po skulpturama „Igrali se konji vrani” na glavnom ulazu u Skupštinu, koje je izradio vajara Toma Rosandić, po nalogu ondašnje vlade Kraljevine Jugoslavije.

Likovna predstava skulptura

Analogija skulptura —„Konji vrani ” sa skulpturom „Krotitelj konja” ispred zgrade parlamenta u Beču

Na pitanje publike, koja neprekidno ponavlja isto pitanje: šta predstavljaju postavljene skulpture pred Narodnom skupštinom Srbije, postoje brojni odgovori, likovnih kritičara, istoričara, autora projekta ali i oni anegdotski. Sličnu polemiku u javnosti izazvala je i kompozicija Jozefa Laksa (1851–1909) ispred zgrade parlamenta u Beču, nazvana „Krotitelj konja”, a izvedena je na samom kraju 19. veka.

Tumačenja i polemike stručnjaka

Jedan od prvih odgovora, o značenju skulptura, ponudio je 1939. godine u časopisu „Umetnički pregled” teoretičar Đorđe Oraovac:

„Ako ne tražite da vidite drugo nego ono što vidite, vi ćete lako znati šta te skulpture predstavljaju. Nije pomoglo. Svet hoće po svaku cenu neki literarni ’sadržaj’, neku skrivenu simboliku koja bi se odnosila na Narodnu skupštinu... To je slobodna vajarska kompozicija, u kojoj su upotrebljena dva klasična vajarska motiva: čovek i konj. Naš veliki vajar Toma Rosandić imao je jedan čisto vajarski cilj, tražio je i postigao čisto vajarske efekte...”

I pored ovog tumačenja o simbolici najpoznatije skulpture u Beogradu, i radu Tome Rosandića, i danas se među teoretičarima umetnosti i likovnim kritičarima i dalje vode brojne polemike. Navodim neke od njih:

Boban Jeremić, vlasnik Livnice Jeremić u Vrčinu koja je izlila konje u bronzi, seća se priča svog oca Miodraga koji mu je rekao

Da je i sam vajar Rosandić govorio da konji predstavljaju snagu, a čovek je taj koji snagu kroti, kontroliše, kao što i poslanici u skupštini regulišu snagu u državi...

Milan Popadić, istoričar umetnosti iskazuje jednu od temeljnih poruka humanističkog poslanja umetnosti:

U igri Rosandićevih bronzanih konja i njihovih jednako bronzanih krotitelja, za koju je možda najprikladniji grčki izraz agon, možemo čuti i odjek reči humanitas (čovečnost). Ta je reč u prošlosti imala dva jasno razdvojena značenja: prvo je nastalo iz razlike između čoveka i onog što je niže od njega, to jest životinja; drugo iz odnosa čoveka i onog što je više od njega, to jest božanstava; u prvom slučaju reč je o vrednosti, u drugom o ograničenju. Rosandićeva kompozicija otuda može biti shvaćena i kao poziv na razumevanje i prihvatanje sopstvenih vrednosti, ali i sopstvenih ograničenja. Tako je, zaogrnuta u efektni skulptorski izraz, suptilno upućena i lekcija kako nama koji pored ove skulpture prolazimo, tako i onima koji iza nje stupaju u skupštinu.

Kastor i Poluks, kao analogija sa Rosandićevim „konjima vranim”

Igor Borozan, istoričar umetnosti, kao hipoteze iznosi slobodnu analogiju „konja vranih” sa predstavom Kastora i Poluksa:

Znameniti antički Dioskuri začeti su spajanjem Zevsa (božanska priroda) i Lede (spartanska kraljica i personifikacija zemaljske vlasti), i kao takvi definisani su kao nosioci dvojne prirode. Često su u umetnosti prikazivani sa konjima, što implicira stav da čovek vlada i kontroliše prirodu. Na rimskom Forumu postojao je hram posvećen njima, pa se uz oprez može izvesti analogija sa Narodnom skupštinom u Beogradu, budući da je u zgradi na Forumu povremeno zasedao rimski Senat... i dodaje...Bez obzira da li prihvatimo simboličko ili formalno (čisto umetničko viđenje), Rosandićevo delo ispred Skupštine ukazuje na dvojni princip ljudske prirode: čovečanski (figure div junaka) i životinjski (konji). U međusobnoj fuziji, ali i različitosti, u borbi i tenziji opozitnih sila, može se prepoznati struktura koja ukazuje na Skupštinu kao simbol demokratije, zakona i pobede razuma. Uostalom, Skupština je prostor u kome se donose zakoni, koji normiraju običaje i regulišu ponašanje čoveka, dakle u pitanju je zamisao o kontroli prirode čoveka.

Tumačenje autora

U „umetnikom pregledu” sam Toma Rosandića je o shvatanju skulpture uopšte, izneo ovo mišljenje:

Naši ljudi ne umeju da gledaju skulpturu. Njihovo oko nije naviknuto da vidi oblike i da uživa u njihovoj lepoti. Naviknuti su da razumeju samo kroz reči, preko uva. Pa čak i oni koji znaju do tančina analizirati svakojake apstrakcije, stoje pred skulpturom ne razumevajući je. U skulpturi se ne traži skulptorski sadržaj u kome oblici kao takvi dolaze do potpunog izražaja, već se traži neki apstraktni sadržaj, traži se anegdota, a ne zna se da anegdota, i kad je ima, živi samo kroz skulptorsku vrednost dela...

Anegdote o skulpturama

Tako su, za nastanak ovih skulptura vezane dve anegdote, vezane za mentalitet srpskog društva:

• Prva priča (zapravo vic, — koji se pričao u Beogradu) — da te dve skulpture pesničkog imena ne znače samo igru i borbu između čoveka i prirode, nego da jedna simbolizuje čoveka koji konja, a to će reći poslanika, bez otpora uvodi u skupštinu, a druga prikazuje konja koji se divlje upinje da ga čovek ne izvede iz skupštine.
• Druga priča (koja je novijeg datuma) — kaže da je neko iz Hrvatske, kada se „velika Jugoslavija” raspala, potegao pitanje da se te dve skulpture vrate Hrvatskoj, jer su otuda i došle u Beograd.

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Igrali se konji vrani na Vikimedijinoj ostavi

• Spomenik kulture Zgrada Narodne skupštine, Trg Nikole Pašića 13
• „Igrali se konji vrani” — narodna pesma