Ikarus 920
Ikarus 920 je transportna vazduhoplovna jedrilica, mešovite konstrukcije. Napravljena je u Jugoslaviji 1948.-1950. godine a namenjena Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) za prevoz tereta i desanta[1].
| Ikarus 920 | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Opšti podaci | ||
| Namena | transport | |
| Posada | 2 | |
| Poreklo |  FNR Jugoslavija
| |
| Proizvođač | Ikarus Zemun | |
| Probni let | 1949. | |
| Uveden u upotrebu | 1950. | |
| Status | neaktivan | |
| Prvi operater | JNA RV i PVO | |
| Broj primeraka | 1 | |
| Dimenzije | ||
| Masa | ||
| Pogon | ||
| Fizičke osobine | ||
| Performanse | ||
 Portal Vazduhoplovstvo
| ||
Projektovanje i razvoj uredi
Posle Drugog svetskog rata u jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu je bilo nekoliko trofejnih nemačkih transportnih jedrilica DFS 230 poznatih iz desanta na Drvar. Te jedrilice su bile u lošem stanju da je njihova upotreba bila rizična a generalni remont istih neisplativ. Zbog toga je doneta odluka da se napravi domaća transportna (desantna) jedrilica. Jedrilicu Ikarus 920 je projektovala konstruktorska grupa pod rukovodstvom Inž. Ivana Šoštarića u fabrici Ikarus iz Zemuna koja je i napravila prototip. Izrada planova, crteža i prototipa se prilično odužilo s obzirom na okolnosti, jer je rezolucija IB-a uticala na promenu redosleda prioriteta, tako da je prototip ove jedrilice prvi put poleteo tek 1949. godine. Posle detaljnog fabričkog ispitivanja, 1951. godine jedrilica je predata VOC-u na dalje opitovanje. Nezgodna strana desantnih jedrilica se ogledao u tome (što su pokazali veliki desanti u toku rata) da se često pri sletanju zbog ograničenih manevarskih sposobnosti, razbiju pri sletanju, tako da vojnici stradaju i pre kontakta sa neprijateljem. Rešenje ovog problema je pokušano da se nađe ugradnjom pomoćnih motora koji bi omogućili pilotu jedrilice da pri sletanju izabere najpovoljniju lokaciju za sletanje.
Tehnički opis uredi
Transportna jedrilica Ikarus 920 je bila visokokrilni monoplan. Trup joj je bio metalne konstrukcije obložen drvenom lepenkom. Na prednjoj strani se nalazila pilotska kabina sa dva sedišta (jedno pored drugog) a iza kabine je bio tovarni prostor koji je imao rava pod a na svakoj bočnoj strani imao po tri prozora. U taj tovarni prostor je mogla da stane grupa od 10 vojnika sa opremom ili lako terensko vozilo (džip). Zadnji deo tovarnog prostora je imao vrata sa rampom za utovar/istovar tereta. Nastavak trupa je bio dve paralelne kutijaste grede na kojima su se nalazili vertikalni stabilizatori sa kormilima pravca a njih je na kraju spajao horizontalni stabilizator sa kormilom visine (dvotrupac). Krila su bila drvene konstrukcije sa dve ramenjače, trapezastog oblika i oblogom od drvene lepenke. Krila su upornicama bila oslonjena na trup jedrilice. Stajni trap je tipa tricikl (jedan točak napred a dva otpozadi). Točkovi su bili opremljeni kočnicama i balon gumama tj. gumama niskog pritiska.
Karakteristike uredi
Karakteristike navedene ovde se odnose na jedrilicu Ikarus 920 a prema izvorima
| Finesa | 1 : pri brzini km/h |
|---|---|
| Performanse |
|
| Dimenzije |
|
| Masa |
|
Operativno korišćenje uredi
Ispitivanje prototipa jedrilice Ikarus 920 u VOC-u je obavljano u aerozaprezi sa transportnim avionom Ju-52 ili torpednim avionom Fizeler Fi-167. Paralelno sa ispitivanjem jedrilice nastavljen je njen razvoj tako što što su jedrilici na krilima ugrađena dva Lycoming 0-435-1 motora snage 132 kW (180 KS) u cilju omogućavanja lakšeg izbora najpovoljnije lokacije pri sletanju. U međuvremeno dok je sve ovo trajalo, vodeće sile kao što su SSSR, SAD, Velika Britanija i Francuska odustaju od ideje korišćenja transportnih jedrilica pri desantu i odlučuju se za varijantu izbacivanja teških tereta pomoću padobrana i korišćenju helikoptera za tu svrhu. Ideja da se sada motorizovana jedrilica Ikarus 920 koristi kao laki transportni avion poput Šče-2 za obuku padobranaca i prenos velikih tereta kao što su motori i rezervni delovi letelica je takođe propala jer zbog velikog aerodinamičkog otpora prouzrokovan velikim tovarnim prostorom i oblikom trupa poletanje je bilo veliki problem naročito pri vetrovitom vremenu. Zbog svega toga ova jedrilica se nije serijski proizvodila a ovaj prototip je rashovovan i prepušten truljenju.
Sačuvani primerci uredi
Nije sačuvan primerak ove jedrilice.
Zemlje koje su koristile ovu jedrilicu uredi
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: "Lola" institut.
Literatura uredi
- Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). Kratka istorija vazduhoplovstva u Srbiji (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-1-9.
- Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: "Lola" institut.
- Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068.