Inokentije Komeljski

Preosvećeni Inokentije (Ohljabinin), Komeljski, Vologdski († 1491), jermonah i svetitelj, učenik svetog Nila Sorskog, osnivač Komeljskog Spaso-Preobraženskog manastira.

Inokentije Komeljski
Lični podaci
Datum rođenja	XV vek
Mesto rođenja	Moskva,
Datum smrti	1491.

Biografija

Sveti Inokentije je rođen u Moskvi i vodi poreklo iz porodice knezova Ohljabinjina, koji su svoj rodoslov vodili do jaroslavskih knezova Uhorskog. Očigledno, on je bio sin osnivača porodice Fjodora Okhljabina. Često se poistovećuje sa Ivanom Fedorovičem Okljabininom, čije se ime pominje u knjizi razreza za 1515. godinu, ali, međutim, ovo je anahronizam. Godina njegovog rođenja nije poznata.

Poznata su dva izdanja žitija svetog Inokentija. Međutim, pouzdanost informacija u njima ostaje pod znakom pitanja. Rani život, koji je očigledno sadržao pouzdanije vesti o monahu, izgoreo je prilikom razaranja manastira 1538. od strane kazanskih Tatara. Inokentije se pominje u žitiju monaha Nila Sorskog, i ovaj podatak se u velikoj meri razlikuje od onih koji su dati u poznatom žitiju Inokentija.

Po svemu sudeći, Sveti Inokentije je postrižen u Kirilo-Belozerskom manastiru. Godina postriga je nepoznata. Pouzdano se zna da je bio najbliži učenik monaha Nila Sorskog (+ 1508) i da je zajedno sa njim putovao u Palestinu, Carigrad i Atos između 1475-1485. (O tome izveštava žitije Nila Sorskog.)

Po povratku sa dugog hodočašća, Nil i Inokentije su se naselili izvan Belozerskog manastira, a zatim su, u potrazi za zabačenijim i „neulaznim“ mestom za svetske ljude, pronašli mesto pogodno za skit 15 milja od manastira na reci Sora. Ovde su, podigavši krst, postavili dve ćelije. Tako je položen temelj Nilo-Sorske pustinje.

Posle nekog vremena, Inokentije je napustio svog učitelja i osnovao svoj manastir u Vologdskoj oblasti na reci Edi, pritoci reke Nurome. Tako je to predstavljeno u belešci „O životu monaha Nila Sorskog“. Blagosiljajući, monah Nil kaže svom učeniku: „... Stanište tvoje da bude zajedničko, a moja pustinja, kako u životu tako i posle moje smrti, biće – jer jedan brat mi živi u kelijama. Tako je monah Nil blagoslovio svog učenika da stvori opštinski manastir. Međutim, iz Zaveta koji je Inokentije napisao neposredno pre svoje smrti, sledi da je to ipak bio skit, sličan skitu na Soru. Tek kasnije se skit Inokentija pretvorio u manastir Spaso-Preobraženski Komelj.

„Zavet“ i drugi spisi svetog Inokentija

Želeći da svoja uputstva prepusti bratiji, monah Inokentije je neposredno pre svoje smrti napisao „Zavet“, u kome insistira da se drži predanja „gospodara i učitelja, starca Nila“. Testament se sastoji iz predgovora i odeljaka „O Crkvi“, „O kelijama“ i „O samosvojcima“. U odeljku „O Crkvi“ monah traži da se hram posveti u ime Jovana Krstitelja, trećeg obretenja njegove glave, jer je „Jovan učitelj svim monasima i pustinjacima“. Očigledno, za života Inokentija nije bilo crkve u skitu.

Odeljak „O ćelijama“ dotiče se „pravne“ strane imovinskih odnosa stanovnika skita. U svakom slučaju, ćelije ostaju u posedu bratije skita, a rektor njima raspolaže. Zabranjena je trgovina i razmena ćelija.

„Samočinikov“, monah zahteva da bude kažnjen, ako kazna ne uspe, da se protera. Međutim, pokajnik se može vratiti.

Pored Zaveta, poznata je i njegova kratka beleška „Dobro je pisati svete knjige“. U njemu Inokentije, obraćajući se sebi, navodi tri razloga zašto se treba baviti pisanjem svetih knjiga. To je potreba za ishranom svojim trudom, otklanjanjem besposlice, kao i „razgovorom sa Bogom“. Iz ove beleške proizilazi da se monah bavio prepisivanjem knjiga, ali do sada nije bilo moguće identifikovati spise koje je napravio njegovom rukom.

Smrt i poštovanje svetog Inokentija

Sveti Inokentije se upokojio 19. marta 1491. godine. Po testamentu je sahranjen u jednom uglu manastira kod močvare. Na njegov grob je položen kamen na kome su zabeleženi godina, mesec i dan smrti (19. mart 6999. godine). Uprkos tačnom naznaku datuma smrti, sumnja se u to. U Autunskim svecima (sastavljenim početkom 18. veka) godina upokojenja monaha je 1521. Pošto je, prema žitiju Inokentija, umro posle smrti svog učitelja (1508. godine), moguće je smatrati datovanje dato u kalendaru (I. Verjužski) tačnim. U prvom izdanju žitija nalazi se oznaka 6999. godine. Druga, očigledno pogrešna, ukazuje na 6909. (1401.) godinu.

Po svemu sudeći, poštovanje svetog Inokentija počelo je ubrzo posle njegovog upokojenja. Bar do 1538. godine (kada su Tatari uništili manastir) manastir je već imao i ikonu i žitije svetitelja. Tropar i kondak su poznati od 17. veka. Uspomena na Inokentija 19. marta naznačena je u Opisu ruskih svetitelja (spiskovi s kraja 17.-19. veka). Pored 19. marta, pomen Svetog Inokentija praznuje se u Sabornom hramu Vologdskih svetitelja u 3. nedelju po Duhovima, i u Sabornom hramu novgorodskih svetitelja, u nedelju 2. po Duhovima, a takođe i u Sabornom hramu svetih svetih Atonskih.