Irena Martinec
Irena Turkevič-Martinec (ukr. Іри́на (Ірена) Туркевич-Мартинець; Brodi, 25. decembar 1899 — Vinipeg, 5. jul 1983) bila je Primadona u Lavovskom pozorištu opere i baleta, a glumila je u Parizu, Beču, Berlinu, Pragu i mnogim drugim evropskim gradovima tokom duge karijere.[1]
| Irena Turkevič | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Irena Turkevič-Martinec |
| Datum rođenja | 25. decembar 1899. |
| Mesto rođenja | Brodi, Austrougarska |
| Datum smrti | 5. jul 1983. (83 god.) |
| Mesto smrti | Vinipeg, Kanada |
| Državljanstvo | Ukrajinsko |
| Univerzitet | Univerzitet u Lavovu, Konzervatorijum u Lavovu, Konzervatorijum u Berlinu |
| Zanimanje | operska Prima dona |
| Porodica | |
| Supružnik | Volodimir Martinec |
| Roditelji | Ivan Turkevič Sofija Kormošiv |
| Umetnički rad | |
| Period | Od 1920. do 1970. |
| Polje | Opera (Prima donna) Direktor Nastavnik pevanja |
Detinjstvo i mladost uredi
Irena Turkevič rođena je 25. decembra 1899. godine u Brodiju, u današnjoj Lavovskoj oblasti. Bila je treće dete u porodici sveštenika, dirigenta hora, kateheta i muzičkog kritičara Ivana Turkeviča. Njena majka bila je Sofija Kormošiv.[2]
Kada je Irena imala šest godina, njen otac je postavljen za kateheta Učiteljskog sjemeništa u Zalisikiu, gde su mu obezbedili posebnu kuću koja se nalazila u blizini reke Dnjestar. Postao je duša muzičkog života grada, često je uključivao suprugu Sofiju, muzički nadarenu pijanistu i svoju decu. Irena je od majke dobila prve časove muzike, a kasnije se u njihovoj kući pojavio profesionalni nastavnik muzike. Irena je od malih nogu sticala muzičke i umetničke veštine i učestvovala u Ševčenkovim koncertima.[2]
Irenin otac je 1911. godine postavljen za kateheta 2. ukrajinske gimnazije u Lavovu, i porodica se tamo preselila za stalno.[a] U Lavovu je Irena upisana kao učenica u gimnaziju Bazilijanskih sestara, gde je osim škole, uzimala i časove klavira, a Stanislav Ludkevič joj je predavao teoriju muzike.[2]
Pre početka Prvog svetskog rata, porodica je otišla u Beč, gde su boravili do 1916. godine. Irenin otac je u Beču u crkvi Svete Barbare vodio hor, koji je u to vreme bio jedan od najvećih i najboljih Ukrajinski crkveni horovi u Evropi.[3] Po povratku u Lavov, Irena je nastavila školovanje u gimnaziji Bazilijanskih sestara.[2]
Studije uredi
Irena je postala student Pravnog fakulteta Univerziteta u Lavovu. Kada je započela studije muzike, bilo je to na državnom Konzervatorijumu u Lavovu, kod profesora Flem-Plomenskog i profesora Zaremba. Završila je dramsku školu u Lavovu, studirajući kod profesora Kozlovskog i kod profesora Križanovskog, (Bogdan Volodimirovič Križanovski). Koncertnu aktivnost počela je 1923. godine kao solista sa horom "Bandurist".
Na operskoj sceni prvo je glumila Marenku u operi Prodana nevesta Bedžiha Smetane. Ova opera je postavljena u Ukrajinskom teatru za besedu Josif Stadnik povodom stogodišnjice kompozitorovog rođendana.[4][5]
Dana 21. juna 1929. godine na pozornici Lavovskog pozorišta opere i baleta izvedena je predstava opere Fidelio Ludviga van Betovena. Učestvovali su stariji studenti konzervatorijuma u Lavovu, pod vođstvom njihovog nastavnika Adama Soltisa. Među tim izvođačima bila je Irena. U recenziji u listu Delo, 22. juna 1929. Irena je istaknuta i dobila je pohvale.[6]
Oprobala se kao dramaska glumica i režiser. Pisac Zinovi Kniš piše u svojim memoarima o muzičkom životu Lavova i o tome da je Irena 1929. godine u kući svog oca organizovala pozorišnu grupu i postavila predstave: Greh Vladimira Viničenka, i Požari svetog Jovana Hermana Sudermana.[7]
U proleće 1930. godine održan je njen prvi solistički koncert na kome je Irena izvodila arije, Gorislave iz opere Ruslan i Ljudmile Mihaila Glinke i nekoliko romansi i ukrajinske narodne pesme.
Otišla je u Berlin 1930. godine, gde je u to vreme živela njena sestra Stefani, a Irena je tri godine studirala na Berlinskom univerzitetu umetnosti kod profesora Vajsenborna koji je radio sa studentima kao Ditrih Fisšer-Diskau.[8][9] Naučila je kontrolu glasa u Berlinskoj državnoj operi i završila dramsko obrazovanje na Fakultetu za muziku.
Irena se 1933. godine preselila u Prag gde je njena sestra Stefanija predavala klavir i bila pratnja na Praškom konzervatorijumu. Držala je časove vokala sa profesorima na Praškom konzervatorijumu i pevala u Praškoj operi.[2]
Karijera uredi
Irena se udala za političara, Volodimira Martineca, pratila ga tamo gde ih je njegov posao vodio i dobro se snalazila u pevanju u gradovima širom Evrope.[10] Ovaj nomadski život trajao je 12 godina.[2]
U leto 1942. godine Irena se sa suprugom vratila u Lavov, gde je bila pozvana da se pridruži Lavovskom pozorištu opere i baleta. Od 1942. do 1944. godine pevala je ove uloge u sledećim operama:
| Opera | Kompozitor | Uloga |
|---|---|---|
| Kozak preko Dunava | Semen Hulak-Artemovski | Oksana |
| Katerina | Mikola Arkas | Majka |
| Halka | Stanislav Moniuszko | Halka |
| Faust | Šarl Gouno | Margarita |
| Karmen | Žorž Bize | Mikaela |
| Travijata | Đuzepe Verdi | Violeta |
| Manon | Žil Masne | Manon |
| Toska | Đakomo Pučini | Toska |
| Pikanska kraljica | Petar Iljič Čajkovski | Lisa |
U leto 1943. godine, Irena je zajedno sa koloraturnim sopranom Ninom Ševčenko i baritonom Mihail Olhovim obavila veliku koncertnu turneju po gradovima i selima Galicije. Njen glas se često čuo na radiju Lavov.
Njen suprug, političar, bio je svestan promene krajolika koji rat donosi. U proleće 1944. godine, Irena i grupa iz lavovske opere, spakovali su se i uputili na zapad ka Nemačkoj, samo nekoliko nedelja pre dolaska sovjetske vojske.
Irena je postala vođa opernih ansambala Duma u Karlsbadu u Badenu i Orlik u Berhtesgadenu, Nemačka. Ovi kolektivi su, uz druga dela, postavili opere: Natalka Poltavka, Mikole Lisenka i Utopljena lirsko-fantastična opera koju je ukrajinski kompozitor Mikola Lisenko napisao, Libreto koji je napisao ukrajinski pisac i dramaturg Mihailo Staritski iz priče Nikolaja Gogolja Majska noć iz zbirke Večeri na farmi u blizini Dikanke.[11]
Kanada uredi
Irena se 1949. godine doselila u Kanadu i nastanila se u Vinipegu. Njen suprug preuzeo je funkciju urednika lista Novi put, a Irena je postala članica pozorišta Renesansa. Godine 1960. postala vrlo aktivna radeći sa dečjom operom u Vinipegu u Kanadsko-ukrajinskom institutu Prosveta, ulici Arlington, u gradu Nort-End.[12] Njeno samo prisustvo privuklo je talentovanu grupu muzičara, koreografa, scenografe i kostimografa. Deci je bila poznata kao Pani Martinec. Godine 1964. izveli su Koza Dereza, Mikole Lisenka.[b][13] Godine 1965. izvela Snežnu kraljicu Mikole Lisenka.[14][15] I Koza Dereza i Snežna kraljica upriličeni su u pozorištu u Vinipegu.
Godine 1967. njena muzička trupa otputovala je iz Vinipega vozom do Montreala kako bi izvela predstavu Koza Dereza na Međunarodnoj i univerzalnoj izložbi Ekspo 67 koja je takođe održana u obeležavanju stogodišnjice Kanade. Iz Montreala su izvođači odvedeni u Otavu pravo na koncert.[1] Ukrajinsko Kanadski kongres uručio je Ireni medalju Ševčenko 7. oktobra 1977. godine u Vinipegu.[16]
Smrt uredi
Irena Turkevič-Martinec preminula je 5. jula 1983. godine u Vinipegu u Kanadi.
Napomene uredi
- ^ učitelj principa hrišćanske religije, posebno onih koji koriste katekizam
- ^ Koza Dereza je dečije opereta koju je napisao Mikola Lisenko
Reference uredi
- ^ a b Marunchak, M.H. The Ukrainian Canadians: A History. Ukrainian Free Academy of Sciences, Winnipeg, Ottawa, 1970, page 677.
- ^ a b v g d đ Žitkevič, Anatolій. „Elegія žittя”. MICT. Arhivirano iz originala 13. 06. 2020. g. Pristupljeno 07. 05. 2018.
- ^ „Saint Barbara's Church– Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Ukrainska Besida Theater – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Stadnyk, Yosyp – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Dilo – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „The Fires of St. John”.
- ^ „Turkevych-Lukiianovych, Stefaniia – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Muzično-memorіalьniй muzeй Solomії Krušelьnicьkoї u Lьvovі”. Arhivirano iz originala 13. 01. 2021. g. Pristupljeno 26. 11. 2019.
- ^ „Volodymyr Martynets – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Mykhailo Starytsky”. Internet Encyclopedia of Ukraine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 09. 04. 2018.
- ^ Martynowych, Orest T., The Canadian Ukrainian Institute 'Prosvita'
- ^ Kanadійsьkiй Farmer/Canadian Farmer, May 25, 1964, page 8
- ^ Ukraїnsьkiй Golos/Ukrainian Voice, March 3, 1965, page 8
- ^ The Winnipeg Tribune, February 27, 1965, page 13
- ^ „Shevchenko Medal Award”.
Literatura uredi
- Marunchak, Michael, H. The Ukrainian Canadians: A History, Winnipeg, Ottawa: Ukrainian Free Academy of Sciences, 1970.
