Irsko pitanje
Irsko pitanje je fraza koju su od početka 19. veka do 1920-ih godina koristili pretežno pripadnici britanskih vladajućih klasa, a odnosi se za opisivanje irskog nacionalizma i pozive za irsku nezavisnost.
Kulturni i religijski identitet uredi
Od 5. veka p. n. e. Irsku su osvajali Keltski narodi koji su se organizovali u više malih kraljevstava sa vrhovnim kraljem kao vrhunskim gospodarem. Kako Irska nikada nije bila osvojena od strane Rimljana, keltski jezik, kultura i način života su na ovim predelima opstali vekovima.
Sveti Patrik je većinu Iraca u 5. veku preobratio u Hrišćanstvo. Irska je nakon toga iznedrila mnoge misionare poput Ejdana i Kolumba, koji su postali veoma aktivni u Britaniji i zapadnoj Evropi. Keltsko hrišćanstvo se jedno vreme u nekim aspektima razlikovalo od rimske verzije hrišćanstva, ali odluka Sinoda u Vitbiju 664. godine je obezbedila da hrišćanstvo po svim zemljama, uključujući i Irsku, preuzme rimsku verziju obreda.[1]
Krajem 8. veka Irsku su počeli da napadaju Vikinzi. Za vreme njihove vladavine i pod njihovim nadgledanjem, osnovani su najstariji pravi gradovi u Irskoj, uključujući i Dablin. Dugogodišnju vladavinu Vikinga je u bici kod Klontarfa 1014. godine slomio Brajan Boru, koji je postao irski heroj.[2]
Anglo-normanska okupacija uredi
Kralj Brajan Boru je i sam poginuo kod Klontarfa 1014. godine, a kasniji vrhovni kraljevi nisu uspeli da ujedine Irsku. 1169. godine jedan anglo-normanski pohod se završio u Irskoj, nakon što je vojsku pozvala jedna od strana koje su učestvovale u Irskim plemenskim ratovima. Predvođeni Ričardom, grofom od Klera, Normani su brzo postali nezavisna sila. Njihov uspeh je podstakao engleskog kralja Henrija II da pređe u Irsku i postane gospodar cele zemlje. Tako je nad zemljom započela normansko-britanska vladavina, koja će trajati sedam i po vekova.[3]
Anglo-normansku aristokratiju u Irskoj, kao i Vikinge pre njih, asimilovala je keltska kultura kojom su oni želeli da dominiraju. U 16. veku se u Engleskoj, kojom su vladali Tjudori, razvio jak državni aparat, što je imalo fatalne posledice po Irsku. Henri VIII se proglasio kraljem Irske i ukinuo mnoge feudalne institucije u toj zemlji. Za vreme Elizabete I, izbio je novi anglo-irski konflikt. Engleska je postala protestantska, dok su Irci ostali verni staroj religiji, katolicizmu.
Religijski sukob uredi
Religijske razlike su dale dodatni žar pobunama za koje su se Irci nadali da će zbaciti Engleze sa vlasti. Protiv Engleza je bilo usmereno i to što su Irci tražili pomoć od Španaca i Italijana, koji su bili katolici i predstavljali pretnju po opstanak Engleske. Irski ratovi su postali divljački i krvavi, a završili su se 1603. godine porazom pobunjeničkog vođe, grofa od Tajrona u bici kod Kinsejla.[4] Tajronovo uporište je bilo u severnoj provinciji Alster. Kada je Džejms VI od Škotske 1603. godine nasledio engleski presto kao Džejms I, on je odmah preuzeo korake u cilju konačnog pokoravanja Alstera. Iskoristivši jedan irski ustanak, Džejms je konfiskovao imanja pobunjenih grofova, isterao Irce i doveo protestante Engleze i Škote. Od tada je Alster postao protestantsko uporište u sukobu sa „papistima“ Ircima u ostalim delovima zemlje. Katolička Irska se bunila 1740-ih, sve dok Oliver Kromvel nije lično došao i slomio protivnike opsadama Veksforda i Drogede, gde je masakrirao njihove garnizone.[5]
Kada je katolički engleski kralj Džejms II došao u Irsku nakon što je izgubio presto u korist Meri, njegovi religijski istomišljenici su se još jednom digli da bi mu pružili podršku. Ti događaji su pojačali uverenje protestantskih Iraca da oni imaju posebnu tradiciju i identitet u odnosu na ostatak Irske, pa su se i oni tokom narednih 300 godina bunili u ime protestanata. U međuvremenu su irski katolici kažnjavani zbog svojih pobuna. Posedi su im konfiskovani i donošeni su zakoni kojima je nestala katolička zemljoposednička klasa i koji su lišili katolike prava na glasanje i na državnu službu.[6]
Siromaštvo i represija uredi
U 18. i 19. veku je masa Iraca bila u krajnje siromašnom položaju zbog represija gospodara i mera koje je Britanija preduzimala da bi sprečila konkurentnost irske industrije. Zbog toga su i protestanti i katolici bili veoma ogorčeni, a pojedince iz obe grupe je privukla Francuska buržoaska revolucija. Oni su formirali društvo Ujedinjene Irce koje je predvodio Vulf Ton, koji je osmislio masovnu nacionalnu pobunu 1798, a akcija je brutalno ugušena.
Britanska vlada je bila uznemirena zbog ovih događaja, pa je pokušala da pooštri mere. Do tada je Irska, iako pod vlašću krune, imala svoj sopstveni, isključivo protestantski Parlament. Engleska, Vels, Škotska i Irska su osnovale Ujedinjeno Kraljevstvo kojim su vladale vlada i Parlament u Vestminsteru, a sve četiri zemlje su imale svoje predstavnike.
Novi irski vođa Denijel O'Konel, "Oslobodilac", se zalagao za strogo pravna sredstva. O'Konel je imao značajnu ulogu u postizanju katoličke emancipacije 1829. koja je omogućila katolicima u Irskoj i ostalim delovima Ujedinjenog Kraljevstva da glasaju i učestvuju u državnoj službi.
Godine 1845. je Irsku zadesila propast roda krompira koja se pretvorila u katastrofu. Krompir je bio osnovna hrana u ovoj osiromašenoj zemlji, a kada je rod propao, britanska vlada nije preuzela efikasne mere. Tokom onoga što će postati poznato kao Velika krompirska glad, umrlo je skoro milion ljudi, a još mnogo više emigriralo u SAD.[7]
Borbe za nezavisnost uredi
Nakon Velike krompirske gladi 1845. godine, revolucionarna politika je oživela u obliku tajnih društava. Irci u SAD su osnovali Bratstvo Fen. Nakon neuspeha ustanka iz 1867, parlamentarna agitacija je ponovo izbila u prvi plan. Irski seljaci su organizovali bojkote, usmerene protiv represivnih gospodara. Zahvaljujući tome, Irsko pitanje je postalo jedno od pitanja o kojima se najžešće raspravljalo u britanskoj politici.
Krajem 19. veka je kroz niz reformi poboljšan položaj seljaka, a nestale su i mnoge nedaće katolika. Međutim, dva pokušaja da se obezbedi samouprava za Irsku održana 1886. i 1893. godine su propala.
Nakon dugog perioda odsustva, liberali su se vratili na vlast 1906. godine. Kada su zbog poreske politike ušli u konflikt sa Gornjim domom, uspeli su da ukinu pravo Gornjeg doma na veto na donošenje zakona uz pomoć poslanika partije Irskih nacionalista. Ukidanje prava na veto je konačno omogućilo donošenje Zakona o samoupravi, ali je to uzrokovalo veliku krizu. Irski protestanti na severu su se gorko protivili meri koja ih je učinila manjinom u Irskoj, a kada je uz pomoć britanskih konzervativaca oružje prokrijumčareno u Alster, građanski rat je postao izvestan.
Samouprava je postala zakonita 1914. iako su namere vlade ostale nejasne. Iste godine izbio je Prvi svetski rat, pa je Zakon suspendovan, a problem je postao inferioran.[8]
Republikansko pitanje uredi
Iako su mnogi Irci podržavali samoupravu, samo je manjina želela potpuno otcepljenje od Britanije.
Na Uskrs 1916. su neki separatisti Republikanci inscenirali tzv. Uskršnji ustanak u Dablinu, zauzevši Glavnu poštu i druga strateški glavna mesta i suprotstavljali su se britanskoj vojsci nekoliko dana. Uprkos tome što su se divili njihovoj odlučnosti, većina Iraca to nije odobravala, dok Britanska vlada nije napravila grešku i ubila Padraka Pirsa, Džejmsa Konolija i druge vođe Uskršnjeg ustanka. Na njih je ubrzo počelo da se gleda kao na žrtve, a javno mnjenje se priklonilo Republikancima.[9]
Mišljenje javnog mnjenja se ogledalo tokom posleratnih izbora 1919, kada je revolucionarna republikanska partija Šin Fejn ubedljivo porazila umerene irske nacionaliste. Kada je stranka Šin Fejn pokušala da osnuje sopstvenu irsku vladu, došlo je do žestokih sukoba u kojima je vojno krilo Šin Fejna, Irska republikanska armija (IRA) vodila gerilski rat protiv britanskih vojnika i tzv. 'Black and Tan plaćenika, tj. irskih vojnika. Zverstva počinjena tokom te borbe su isključila svako pomirenje.[10]
.jpg)
Konačno, 1921. godine, vođe Republikanaca su shvatile da moraju da prihvate podelu Irske. Veći deo zemlje je postala samostalna Slobodna Država Irska, ali u sastavu 6 severnih provincija. Jedno krilo Republikanskog pokreta pod vođstvom Emona de Valere je odbilo da prihvati ovaj kompromis, ali ga je u novom građanskom ratu porazila vojska nove Slobodne Države. Tehnički gledano, ovako organizovana ona je bila britanski dominion, ali republikanska tradicija je ostala jaka, dok su veze sa Britanijom postepeno nestajale.
Borbe za nezavisnost su potpuno završene 1949. godine, kada je Irska proglašena potpuno samostalnom i nezavisna državom Republikom Irskom.[11]
Skorašnji nemiri uredi
.
1968. katolički aktivisti u severnoj Irskoj su ponovo ustali u protest, ne kao republikanski revolucionari, već kao pokret koji će vratiti građanska prava koja su im dugo bila uskraćivana.
Mlaka reakcija britanske vlade i veliko neprijateljstvo protestanata iz Alstera su frustrirali ovaj pokret, pa je nasilje eskaliralo. IRA je započela bombardovanja i ubistva. Godine 1969, britanska vojska je ušla u ovu provinciju u uzaludnom pokušaju da održi mir, a 1972. je umesto Parlamenta Severne Irske sa protestantskom većinom, tim delom upravljalo se direktno iz Vestminstera. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka suprotstavljene frakcije su sve više pribegavale nasilju. Protestanti usu bombardovali i ubijali katolike koji su se osvećivali protestantima.[12]
Sporazum na Veliki petak uredi
Godine 1998. je više partija i frakcija potpisalo sporazum na Veliki petak, koji se bavio pitanjima koja su razdvajala dva naroda i koji je postao zalog za trajni mir. Britanska vlada je načinila ustupke, dok je Šin Fejn (IRA) obećao prestanak vatre i razoružanje.[13]
Godine 2002, je došlo do promena po pitanju vlade i policije u severnoj Irskoj, ali duboke podele između katolika i protestanata su dovele do toga da vlada bude suspendovana. Stare podele su i dalje duboko ukorenjene, a mirovni proces koče neslaganja i sporadično nasilje.
U julu 2005. godine IRA je najavila da formalno prekida oružanu borbu u znak promene.[14]
Reference uredi
- ^ Sveti Patrik, Apostol Irske, st-patricks-day.com Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. april 2014), Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Vikinzi u Irskoj, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Invazije Irske 1170 - 1320, bbc.co.uk, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Konsolidovanje osvajanja Irska 1603-1727, historyireland.com, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Status Anglo-Normana, uni-due.de, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Normanska okupacija, wesleyjohnston.com, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Istorija Irskog pitanja u Britanskoj politici, „Velika krompirska glad“, Dawn Denmar, dawndenmar1.hubpages.com/, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Irsko pitanje: Britanski problem, Džon Hum, Ministarstvo stranih poslova, foreignaffairs.com, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Uskršnji ustanak 1916. godine, History Learning Site, historylearningsite.co.uk
- ^ Uskršnji ustanak, Univerzitet Prinston, princeton.edu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. april 2014), Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ 1949. godina u Irskoj, Irska istorija, irishhistorian.com, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ Severna Irska - kriza i slom, 1968-1985: Šta se desilo i kako, Sin Matgamna, workersliberty.org, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ 1998: Prava IRA je objavila prestanak vatre, 28. jul 2005, Na taj dan, bbc.co.uk, Pristupljeno: 18.4.2014.
- ^ IRA je najavila završetak oružanih borbi, 28. jul 2005, Na taj dan, bbc.co.uk, Pristupljeno: 18.4.2014.