е хронолошки приказ развоја медицине, као дела историје једног народа
Istorija medicine u Srbiji je hronološki prikaz razvoja medicine, kao dela istorije jednog naroda i njegove kulturne baštine, od dolaska srpskih[1][2]plemena na Balkan, do današnjih dana. Kao deo kulture srpskog naroda, ona nije skup „mrtvih činjenica“ napisanih na papiru i sačuvanih u materijalnim zbirkama, jer se medicina neprestano razvija i prepliće sa sadašnjošću i često određuje njenu budućnost u svetskim istorijskim okvirima.[3] U tom smislu istorija medicine je naučna oblast koja se u Srbiji istražuje više od sto pedeset godina.[4]
Sveti Sava se smatra začetnikom srpske medicine
Smejati se nad zabludama tradicionalne medicine nastalim u prošlosti znači smejati se samom sebi.
Ako nas istorija medicine može nečemu naučiti, onda je to permenentna potreba čoveka da shvati, imitira, primeni i menja svoja saznanja o metodama lečenja.
Prvo istoriografsko delo kojim su obuhvaćene zdravstvene prilike i organizacija zdravstvene službe u Srbiji, i koje se smatra kamenom temeljcem srpske medicinske istoriografije, napisao je na nemačkom jeziku dr Emerih Lindemajer, stranac koji je svoj ceo radni vek proveo u Srbiji.[5] Tri godine kasnije, u Srbiji je odštampano i objavljeno i prvo medicinsko-istoriografsko delo. Bila je to prva knjiga Istorije srpskog vojnog saniteta dr Vladana Đorđevića.[6]
Budući da svaka kultura ujedno stvara i teorijski sistem koji nam omogućava razumevanje bolesti, antropolozi se zalažu da se i za lečenja u nezapadnjačkim kulturama, koja su se najčešće proučavala u sklopu istraživanja verovanja i magije, koristi termin medicina.
Prve začetke tradicionalne medicine kod Srba nalazimo u magijskoj medicini. Ovaj oblik lečenja bio je zasnovan na magiji – čaroliji, vradžbinama, veštini potčinjavanja volji tajanstvenih sila prirode, duhova i demona, ili verovanju da čovek svojim rečima i činima može uticati na tok prirodnih događaja, pa tako i na tok bolesti i zaštitu od njih.[7][8]
Gatanje koje je imalo magijski karakter mnogo je korišćeno za ozdravljenje bolesnika, i zaštitu od bolesti. Gatalo se ponekad i iz pogrešnih pobuda da zdrava osoba oboli ili da se bolesnom pogorša stanje. U ovu svrhu služili su spisi kao: Roždanik, Trepetnik, Gromovnik, Lunak, a najstarije poznati spisi potiču iz 13. veka i sadrži uputstva za gatanje. Pored uputstva sadrže i ključ za gatanje u obliku krsta.
Na verovanju da neka nevidljiva duhovna bića, anime (anima – duša, duh), utiču na sudbinu čoveka pa tako i na njegov život, zdravlje i bolest, zasnivala se animalna medicina. Ona je podrazumevala lečenje zasnovano na ritualima i tehnikama čiji je cilj bio da se umilostive duhovi – anime, zli dusi koji ugrožavaju zdravlje i život.[8]
Verovalo se i u postojanje vampire i veštice, vila i rečnih duhova, u vukodlake.[a] Najčešće su se koristile molitve protiv đavolje rabote, napasti vilinske, protiv nečastih duhova, protiv zavadljivaca i uroka, kod bolesti srca, protiv mora, čini i veštica, za lučenje mleka, ili protiv ranjavanja strelom ili mačem.
Teurgija (čin, čarolija, sposobnost činjenja čuda, vidovitost), svoje zdravstvene metode zasnivala je na upražnjavaju molitve pomoću kojih se pokušavalo zaštititi zdravlje ili postići izlečenje bolesti.[8]
Lečenje se sastojalo se u čitanju molitava, dugom postu ili izgladnjivanju, a ako to ne bi pomogne onda i batinanjem u cilju izgnanstva demona. Pri manastirima su postojale i posebne sobe i odeljenja gde su duševni bolesnici čuvani i teurgijskim metodama lečeni.
Skup iskustava i njihova praktična primena na očuvanju zdravlja, produženju života, sprečavanju i lečenju bolesti koje je sam narod otkrio naziva se etnomedicina ili narodna medicina. Ova znanja su sticana iskustvom i prenosila su se sa pokolenja na pokolenje, prvo usmenim, a potom i pismenim putem. To je iskustvena, empirijska medicina, do izvesne mere i stručna, ali najčešće prožeta mistikom, sujeverjem, i konzervativnim idejama, što je davalo prostora da se u okviru nje infiltrira magija, nadrilekarstvo, šarlatanstvo koje je teško odvojiti jedno od drugih.[9]
Lečenje srpske narodne medicine zasnovano je na pravoslavno-hrišćanskoj tradiciji, a kao odlučujući faktor uspeha uziman je u obzir upravo etički kontekst, odnosno da li je nešto urađeno u skladu sa moralnim načelima i Božijim zapovestima, pri čemu se bolesnik za isceljenje obraća Bogu i svecima a ne (kao u slučaju primene magijskog i animističkog koncepta stvarnosti) bezličnoj magijskoj sili ili natprirodnim bićima prethrišćanskog ili nehrišćanskog/parahrišćanskog porekla.[10]
Naučna medicina
Razlika između naučne i narodne medicine ogleda se u obrazovanju, znanju i društvenom statusu onih koji praktikuju narodnu medicinu kao i korisnik njihovih usluga. Naravno, postoje i ljudi koji se bave medicinskom praksom i potiču iz naroda, ali to ne znači da se uvek radi o narodnoj medicini, jer postupke lečenja koji proizlaze iz ličnih uverenja i individualnih praksi ne možemo smatrati narodnom medicinom.
Naučna medicina kao posebna oblast prirodnih nauka (začeta na temeljima narodne medicine u drugoj polovini 19. veka) razvila se koristeći naučna dostignuća u očuvanju zdravlja, sprečavanju bolesti i njihovom lečenju.[8]
Srbi su došli na Balkansko poluostrvo za vreme velike seobe naroda, tokom 6. i 7. veka, o čemu najranije sistematizovane podatke nalazimo u spisima vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita u 10. veku.[11] Po njemu Srbi su u 7. vijeku naselili prostranu teritoriju: Rašku, Duklju, Bosnu, Travuniju, Zahumlje i Paganiju. Javljanje čvršćih državnih organizacija kod Srba je tek u 9. vijeku, pa postoje i teoriju o kasnijem doseljavanju Srba, koji su bili vojno napredniji od ranije doseljenih slovenskih srodnika. Nepovoljan geografski položaj srpskih zemalja otežavao je njihovo objedinjavanje. Najsevernija primorska oblast koju su naselili Srbi bila je Paganija od Cetine do Neretve sa ostrvima Hvar, Brač, Korčula i Mljet. Od Neretve do Dubrovnika prostiralo se Zahumlje, dok se od Dubrovnika do Boka kotorske prostirala Travunija sa Konavljem, dok je najjužnija oblast naseljena Srbima Duklja od Kotora do Bojane.
Sredinom 9. veka, formirano je jako državno središte u tadašnjoj Srbiji pod knezom Vlastimirom iz dinastije Vlastimirovići, koji je tokom trogodišnjeg rata uspeo da odbije bugarske napade.[12] Početkom osme decenije 9. veka, tokom vladavine njegovih potomaka, Srbi su primili hrišćanstvo.[b] Tokom vladavine bugarskog vladara Simeona I Srbi su se aktivno uključili u vizantijsko-bugarski sukob. Poslednji Vlastimirović, knez Časlav je uz pomoć i podršku Vizantije obnovio i ojačao srpsku državu, tako da je ona mogla da parira tadašnjem Prvom bugarskom carstvu.[13] Posle Časlavljeve smrti, Srbija se raspala, a kneževine koje su je činile ušle su u sastav Samuilovog carstva.
Podaci o medicinskim znanjima starih Slovena, pre i neposredno posle njihovog dolaska na Balkan su nepotpuna i nepouzdana, zbog nedostataka istorijskih izvora. Materijalni tragovi koji postoje, prema, pisanju istoričara medicine Relje Katića odnose se uglavnom na verovanja o uzrocima bolesti i o korišćenju gatanja u lečenju.
Po izveštajima cara Mavrikija (582—602): Sloveni su po doseljenju na Balkan znali za pripremanje biljnih otrova za strele, a po nalazima iz nekropole u Bajinoj Bašti i za hirurške intervencije, na primer, za trepanaciju lobanje.[v]
Po dolasku na Balkansko poluostrvo Srpska plemena su bila raštrkana i podeljena po mnogim oblastima jer prvo nisu imala sopstvenu državu, a potom se i prva srpaska država pod dinastijom Vlastimirovići raspala. U takvoj organizaciji života nisu postojali potrebni preduslovi za „dolazak“ medicine sa strane ili iz neposrednog okruženja ( Grčke, Antičkog Rima, Juga Afrike...). Stanovništvo su u tom periodu lečili narodni lekari, samouka lica, laici (među kojima je bilo i varalica). Spas za svoje bolesti i bolesti svojih najbližih tražen je u vradžbinama, molitvama, ostacima paganskih rituala i eventualno u „lekarušama“.
Ono što se sigurno zna, je činjenica da su stari Sloveni prihvatili mnoge običaje i način života starosedelaca Balkanskog poluostrva, posebno u onim oblastima gde su postojali propisi o komunalnoj higijeni (Kotor, Budva, Domavia), kao i propisi o uređenju klanica, ispravnosti vodovoda, čistoće u gradu što je nasleđeno iz perioda dominacije Rimljana. Ovo se posebno odnosilo na medicinsku epidemiologiju i njenog dela o prevenciji širenja zaraznih bolesti, u čemu je posebno prednjačio Antički Rim. Pod uticajem Vizantije, dogodila se važna promena u srpskom narodu, koja će imati jedan od prvorazrednih značaja u njegovoj budućnosti: krajem 11. veka, kada počinje proces napuštanja paganstva i primanje hrišćanstva kao zvanične vere.
Sve do osnivanja jedinstvene srpske države, 1166. godine, od strane velikog župan Stefana Nemanje i njenog jačanja za vreme kralja Milutina i cara Dušana, medicina je bila mešavina magijske, animističke, teurgijske i narodne medicina.[14]
Medicina od dinastije Nemanjića do dolaska Osmanlijauredi
Nemanjina država 1184. godineManastir Hilandar u kome je u 12. veku začeta srpska medicina.Freska Svetog Save, Kraljeva crkva u manastiru Studenica, iz 1314.Zakonopravilo sv Save, Ilovički prepis iz 1262.Apoteka u Dubrovniku
Srednji vek, do invazije srpske države od strane Osmanlija, bio je doba velikog prosperiteta u svim oblastima pa i u oblasti medicine, koja se kretala uzlaznom putanjom, jer je Srbija zauzimala ugledno mesto u srednjovekovnoj Evropi iz koje su stizala i nova medicinska znanja.[16]
Vizantijska medicina kao primarni izvor medicinskih znanja u Srbiji
Medicina srednjovekovne Srbije nužno se mora dovesti u vezu sa mediicinskim iskustvima Vizantije, čija je tradicija u lečenju bila prihvaćena kao najefiksnija na širim prostorima Balkana. Bio je to istorijski period u kome je Vizantijska kultura predsvaljala jedinstvo najboljih antičkih vrednosti i hrišćanske vere. Insistiranja nekih istoričara srpske medicine, na tome da su Srbi prihvatili medicinska znanja sa Zapada najverovatnije neodrživa, pre svega što je Zapad u tom periodu imao razvijenu mrežu školovanja medicinskih stručnjaka, dok je u Vizantija sticanje medicinih znanja bilo na nivou zanata, koji su izučavali oni koji su se ovim poslom bavili kao lekari ili poslužioci bolesnika. Prema ovim saznanjima možemo reći da je srpska medicina osnovna znanja preuzela iz vizantijeskih znanja i iskustava.
Srednjovekovna medicina Zapada i njen uticaj na srpsku medicinu
I pored velikog uticaja Vizantije Zapadna medicina je i te kako omogućila srpskoj medicini da stekne značajna praktična iskustva, dok su pomoćne medicinske nauke imale karakter vizantijske škole. Prve tekovine medicine Zapad stizale su u Srbiju za vreme vladavine Stefana Dečanskog preko lekara školovanih u Italiji (Salernu, Padovi, Bolonji, Veneciji, Fermi i Rimu), potom i onih školovanih u Monpeljeu u Francuskoj. Lekari sa Zapada, u Srbiju se najčešće su dolazili preko Kotora i Dubrovnika.
Oblasti medicine koje su se razvijali u srednjovekovnoj Srbijiuredi
U Srbiji pod upravom Nemanjića paralelno su se razvijale najmanje tri oblasti medicine: dvorska, gradska i manastirska. Najjači uticaj na medicinsko socijalni život u srpskoj srednjovekovnoj državi imala je crkva, „koja beše stavila u dužnost vladaocima i sveštenstvu da se stara o bednima i siromašnima“. Kako je srpska medicina u Srednjem veku polazila od ideje da su patološka stanja, pa i invalidnost, posledice zlih demonskih sila, koje su navodno ušle u ljude, ne čudi što su svi oblici medicine u tom periodu, samo na momente poprimali oblike naučne medicine.
To je bila medicina koja se upražnjavala na srpskom dvoru, od lekara koji su jedno vreme bili u službi srpskih velmoža. Među poznatijim lekarima bili su magistar Egidius (lični lekar Stefana Uroša III Dečanskog, 1326), magistar Antonije iz Monteflorea (Magistar Antonius phisicus solariatus domini regis), lični lekar kralja Dušana, magistar Jakov (Magister Jacobus de protohonotarius miles medicine doctor) lekar u doba despota Đurđa Brankovića, oko 1437. U vemenu od 1429—1439. kao lekar u službi despota je i Angelo Muado (Angelo Muado phisis Georgii Volfi).[17]
Gradska medicina se upražnjavala u srednjovekovnim gradovima i njihovim gradskim bolnicama. Ona je povremeno poprimala oblike naučne medicine. Veći deo ove medicine upražnjavali su lekari empirci, samouci, pravi narodni lekari u srpskoj srednjovekovnoj tradiciji. Pored „vidara“ i „ranara“ oni su često nazivani i „kalojani“ (ili kalojatri – „dobri lekari“; jer su dolazili iz Epira) ili „hećimi“ (za vreme turske dominacije) a kasnije „berberi“ (koji su uz svoj posao bili vični i u vađenju zuba).
Poseban oblik narodnih lekara su bili ljudi obučeni za „šaronjanje“. Ime dolazi od posebno oblika sečiva/testere koji se zove „šara“ (otuda šaronjanje) kojom se obavljala trepanacija glave. Koliko je to bilo odomaćeno naročito u brdskim delovima Crne Gore, u Kučima i Severnoj Albaniji, dokaz je da su zapisana i imena čuvenih šaronjara, koji su obavljali taj čin kao način lečenja neizlečivih glavobolja.[18]
Manastirska medicina sprovodila se u srpskim manastirima i njihovim bolnicama i školama. Iako nije u tehničkom pogledu bila dorasla izazovima lečenja ona je maksimalno koristila hrišćansko čovekoljublje kao osnovu svoje delatnosti, što će u nastupajućim vekovima pomoći medicini da postane jedna od veština koja je pomagala čoveku ne samo u fizičkom prevazilaženju problema bolesti, nego je u bolesniku stvarala osećaj sigurnosti i pripadanja zajednici.
Istorijski posmatrano, srpska medicina koja danas ima tradiciju dugu 800. godina, svoje duboke korene vezuje za sina velikog župana Stefana Nemanje - Rastka, koji se umonašio pod imenom Sava, a kasnije proglašen za sveca (Sveti Sava).[19] On ne samo da je imao smisla za praktično i pragmatično, već je posedovao i odlične organizacione sposobnosti. Sveti Sava je je tokom boravka u Konstantinopolju 1198. godine posetio vizantijskog cara Aleksija III i Porfirnu palatu sa porodilištem i bolnicu pri manastiru Svete Bogorodice Evergetide,
i nakon stečenih iskustava i znanja, i po ugledu na ovu bolnicu, osnovao prvu i najstariju bolnicu u Srba, bolnicu u Hilandaru 1199. godine. Bolnica koja je u početku imala 8 postelja. bila je namenjena za lečnje obolelih kaluđera.[20]
Manastir Hilandar i bolnica u njemu smatraju se i najstarijim školom za sticanje medicinskih znanja i veština. U njoj je 1200. godine je Sava napisao Tipik Bolnice, takođe po ugledu na Tipik carigradske bolnice. U glavi 40. Hilandarskog tipika „O bolnici i rabotajušćeh bolem“, bio je detaljno regulisan rad bolnice. Bolnica je imala poslugu, grejana je a bolesni su imali bolju hranu. Lekovi su spravljani od lekovitih biljaka sakupljanih u okolini manastira, ili gajenih u manastirskoj bašti od semena koje je Sava doneo sa svojih putovanja po Bliskom istoku. Skoro svi srpski kraljevi velikodušno su pomagali bolnicu u Hilandaru, a najviše su to činili kralj Milutin, car Dušan i knez Lazar. Za vreme boravka u Hilandaru sa caricom Jelenom i sinom Urošem, 1346. godine, car Dušan je naredio da se bolnici u Hilandaru svake godine daje po 200 venecijanskih perpera, kako bi bolnica bila proširena sa 8 na 12 postelja i poklonio joj je čamac za izlov ribe. (15. aprila 1406. u povelji despotice Mare Branković o manastiru Hilandaru govori se i o smeštaju gubavaca u manastirskoj bolnici).[20]
Manastirske bolnice su uglavnom bile internog oblika i nisu viđene kao opšte bolnice ili prihvatilišta za leprozne ili hendikepirane, koji se u srednjovekovnom dokumentima obično nazivaju „hromci i slepci“.[g][21] Za takve namene podizana je druga vrsta prihvatilišta, koja se mogla nalaziti blizu većih manastira ili gradskih i privrednih centara, gde je stanovništvo bilo relativno gusto naseljeno. Poznato prihvatište za negu leproznih podigao je nedaleko od svoje zadužbine manastira Dečani, kralj Stefan Dečanski (1321–1331). Despot Stefan Lazarević (1389–1427) je izdašno pomagao leprozne, dok je u XV veku bio poznat i leprozorijum u blizini rudarskog centra Srebrnice.[22] U Kotoru se krajem srednjeg veka takođe nalazilo jedno utočište za leprozne i zabeleženo je postojanje više bolnica i prihvatilišta, kao što su Hospital Sv. Krsta ili Hospital Sv. Duha.[23] Ovakva skloništa za bolesne bila su takođe snabdevena lekovima i melemima, koje književno na-dahnuti Camblak naziva „mirisna mira radi hlađenja ognja koji se diže“ u telima leproznih.[24]
Manastir Hilandar i njegova bolnica ujedno se smatraju i najstarijim školom za sticanje medicinskih znanja i veština u Srba.[20]
Kao oštar protivnik nadrilekarstva, Sava je sve više jačao i ulogu države na očuvanju i unapređenju zdravlja, pa je tako njegovim zalaganjem nastao veći broj propisa koji su ograničavali upotrebu magijskih rituala i vradžbina u lečenju stanovništva.[25]
Godine 1208. ili 1209. po ugledu na bolnicu pri manastiru Sv. Bogorodice Evergetide u Carigradu i bolnice u Hilandaru, Sveti Sava
je osnovao je prvu bolnicu na tlu Srbije,[d] u manastiru Studenica. Bolnica je bila namenjena lečenju manastirskih monaha a verovatno i radnika angažovanih na izgradnji manastirske crkve i konaka, a po nekim izvorima i lečenju seljaka angažovani na manastirskim imanjima. Bolnica se nalazila na južnojstrani Bogorodičine crkve i konaka i u svom sastavu imala je i baštu za gajenje lekovitih biljaka. Bila je to prva bolnica na tlu Srbije. Bolnica se sastojala od jedne, a prema potrebi i 2 sobe u
konacima. Biran iz redova monaha, bolnicom je rukovodio upravnik, koji je bio je empirik, otresit, iskusan i pismen monah, koji je dobro poznavao lekovite trava i eventualno grčki jezik što je bilo poželjno.
Bolnice su potom, osnivali Stefan III Uroš Nemanjić u Dečanima između 1327 i 1335. godine, car Dušan u manastiru Sv. Arhanđel kod Prizrena 1342. godine (koja je imala dvadeset postelja), knez Lazar u Ravanici 1381. godine, car Dušan u Kotoru 1350. godine, a despot Stefan Lazarević u Beogradu oko 1390. godine.[26] Bolnice se podižu i van granica srednjovekovne Srbije, osim u Hilandaru, kralj Milutin je osnovao dve bolnice: u Prodromovom manastiru u Carigradu 1308. godine i u manastiru Sv. Arhanđela u Jerusalimu 1315 godine.[27]
Pre nekoliko godina, prilikom arheoloških iskopavanja na lokalitetu manastira Svetog Georgija u Dabru, kasnije poznatog kao manastir Orahovica u Mažićima, smeštenog na levoj obali Lima, otkrivena je manastirska bolnica. Reč je o manastiru koji je već početkom 13. veka bio ugledno i važno monaško središte srpske države, a kasnije je imao burnu istoriju, pa je 1732. godine bio sasvim porušen.
Za vreme vladavine Stefana Dečanskog u Srbiju počinju da dolaze prvi lekari školovani u Italiji (Salernu, Padovi, Bolonji, Veneciji, Fermi i Rimu), potom i oni školovani u Monpeljeu u Francuskoj. Lekari sa Zapada, najčešće su dolazili preko Kotora i Dubrovnika, gradovima koji su u tom periodu održavali intenzivne trgovačke veze sa gradovima Italije. Od 14. do 16. veka u Srbiju je povremeno dolazilo ili u njoj stalno radilo najmanje 49 stranih lekara i 26 apotekara, među kojima je bilo i onih koji su do kraja života ostali u Srbiji. Tako je na prostoru Srbije u 14. veku bilo 15, u 15. veku 30 a u 16. veku 14 lekara.
Tako se u članu 20. i 109. Dušanovog zakonika vrlo jasno naglašava da se predviđaju stroge kazne protiv onih koji se bave vradžbinama...jer se medicina u srednjovekovnoj Srbija bazirala na naučnim izvorima.[28]
Dolaskom stranih lekara u Srbiju, od vremena kralja Stefana Dečanskog, postupno je započeo proces slabljenja uticaja vizantijske medicine i sve veći rast uticaja zapadne medicine na srpsku medicinu. Ovom transformacijom srpska medicina u 14. i 15. veka, ona se više nije značajnije razlikovala od italijanske i francuske medicine. To je bilo jako važno, imajući u vidu da je vizantijska medicina počela sve više zaostajati za Zapadnom Evropom zbog lošijeg načina obrazovanja u njihovim medicinskim školama. U vizantijskim medicinskim školama nastava je bila organizovane kao učenje zanata, uz rad u bolnici sa svojim profesorom, tako da su učenici bili samo „bolje ili lošije kopije svojih učitelja“. Za razliku od vizantijskih škola novoosnovane medicinske škole na Zapadu Evrope bile su prave obrazovne ustanove u kojima je rad bio organizovan na savremeniji način sa brojnim medicinskim predmetima.
Svaka dobro opremljena manastirska bolnica trebalo je da ima svoj vrt ali i zalihe izuzetno cenjenih mediteranski biljaka, u čijoj nabavci je veliku ulogu odigrao Sv. Save Nemanjić koji je od „vavilonskog“ (egipatskog) sultana u vreme hodočašća po gradovima Svete zemlje i istočnog Mediterana (1234–1235), napuštajući Aleksandriju, gde je srdačno i sa mnogo uvažavanja bio primljen, od egipatskog vladara dobio veoma dragocene darove.
Teodosije, jedan od biografa Sv. Save, opisao je ovu sultanovu darežljivost odabranim rečima: „i dade mu u počast balsamovog ulja i veliki trupac izabranoga ksilaloga i blagovone aromate indijske, sahara i finika da uzme koliko treba“.[29]
Tako se u članu 20. i 109. Dušanovog zakonika vrlo jasno naglašava da se predviđaju stroge kazne protiv onih koji se bave vradžbinama...jer se medicina u srednjovekovnoj Srbija bazirala na naučnim izvorima.[28]
U tom periodu samo je hirurgija u Srbiji, osim u srpskom primorju, zaostajala u načinu zbrinjavanja bolesnika, jer se uglavnom svodila se na puštanje krvi i lečenje rana. Na to su najverovatnije uticali medicinski priručnici sačinjeni mahom od prerađenih spisa antičke i arapske medicine, koje su izbegavale hirurške intervencije i patološka stanja u organizmu tumačile kao poremećaje nastale u ravnoteži sokova.
U tom periodu začeti su i prvi pokušaji pisanja medicinskih knjiga tzv lekaruša. Analiza srpskih lekaruša pokazuje da su one u svoj sadržaj unele tragove raznih tradicija i sistema: od stare slovenske tradicije postupaka isceljivanja, preko hipokratizma, rimske, vizantijske i arapske medicine, do zapadne srednjovekovne posebnomsalernitanske nadgradnje. Srednjovekovne i ranonovovekovne lekaruše otkrivaju se kao svet u kojem se sjedinila medicina, religija i književnost, negujući u njima i polifunkcionalnu srednjovekovnu srpsku pisanu reč.
O srpskim lekarima iz tog perioda ima malo podataka. U dubrovačkim zvaničnim knjigama kao Srbi lekari pominju se: Prvoslav (1298), Menče iz Bara (1330), Milčin iz Prizrena, koji se pominje u novembru 1349. godine, potom neki Oberko, inače stručnjak za kile, koji je u dubrovačkoj kancelariji 1382. godine sklopio ugovor s Vlahom Stojislavom Popovićem za honorar od šezdeset perpera.
U srednjovekovnoj Srbiji, najčešće u sastavu bolnica postojale su i apoteke, uglavnom u primorskim gradovima, gde su npr službu apotekara u Dubrovniku i Kotoru obavljali najčešće stranci, pridošlice sa Apeninskog poluostrva.
U Dubrovačkoj republici viđeniji ljudi su vodili računa o javnom zdravstvu jer su pored raznih hospitala (npr. „Domus Christi“ osnovanog 1347, koji je u svom sastavu je imao i apoteku) osnovali i posebne apoteke, i službu za iznošenje mrtvih iz grada „kacamorti“ koja je najviše radila tokom epidemije kuge i drugih prenosivih bolesti. Karantin, koji je i danas obavezan pri svim epidemijama u Svetu, bio je proizvod upravitelja dubrovačke vladajuće vlastele. Pored toga postojao je i leprosarium.
Medicina u Srbiji u periodu Osmanlijske vlastiuredi
Bitka na Kosovu polju definitivno je rešila sudbinu Srbije, jer nakon nje u zemlji Srbiji više nije bilo sile koja je mogla da se suprotstavi Osmanlijskom osvajanju. Dolaskom Osmanlija, propada srpska srednjovekovna država, a sa njom i sveukupni kulturni i medicinski razvoj.
Osmanlije, poneseni svojim verskim fanatizmom, ukoliko nisu uništavali medicinske ustanove u osvojenim hrišćanskim zemljama, nisu za njih pokazivali interes. Osnovni cilj bio je širenje islama i brisanje onoga što nije bilo u vezi s njim. U sistemu koji je bio zasnovan na teokratiji i bezdušnoj eksploataciji, građanska klasa, koja je kod Srba bila u početku formiranja, uništena je, a svaki progres paralisan. Ovakve posledice bile su prvenstveno izražene u pravoslavnim srednjovekovnim srpskim zemljama, manje su trpeli oni narodi koji su prihvatili islam.
U novonastalim uslovima srpska srednjovekovna medicina stagnira a postepeno i nazadaju sve do kraja 18. veka. Najveći broj bolnica u Srbiji je zatvoren, a najduže su se zadržale bolnice u manastiru Mileševa i Visokim Dečanima. Osmanlije nisu osnivale bolnice u porobljenoj Srbiji, ali su u svakom gradu sagradili javna kupatila, hamame.
Doneta od strane Osmanlija, islamska medicina bila je samo bleda slika jako cenjene arapske medicine. U Srbiju su retko i dolazili učeni lekari iz Turske kao npr Hetvani Ahmedefendija sredinom 17. veka. Medicina je bila u rukama laika; hodža, grčkih i narodnih empirika i drugih narodnih lekara (vidari, ranari, travari), berbera, „majstora“ (za nameštanje preloma i iščašenja) ali i vračare i sve brojnijih varalica. Tako je medicina u Srbiji, postala mešavina magijske medicine, etnomedicine povremeno sa tragovima naučne medicine.
Bogorodica Trojeručica iz Manastira Hilandar, jedna je od relikvija za koju se i dan danas smatra da pomaže u lečenju svakojakih tegoba i bolesti.
Nastalo je zlatno doba magijske medicine u kome su dominantno mesto imale vračare i gatare, a teologija i medicina neretko su se ne samo dodirivale nego i na specifičan način umnogome i preklapale.
U mnogim receptima za izlečenje, narodni lekari, pa i lekari u tom periodu, tražili su od bolesnih i čitanje molitava kao što su Pater Noster i Ave Maria i razne druge molitve upućene svetiteljima, i upotrebu različitih bajalica i amajlija, u zavisnosti od težine bolesti.[30] Zanimljiv je i podatak da je u Kotoru u vreme kuge, 1526. godine, izvesni lekar Ivan Mednić prepisao bolesnom ne samo lekove koje je lično napravio već i čitanje molitava upućenih Bogu i Sv. Sebastijanu, zaštitniku od ove opake bolesti.[31]
U prostorima gde se srednjovekovna medicina pokazivala kao nemoćna vladalo je nadrilekarstvo ili, pak, rašireno verovanje u čudotvornu moć hrišćanskih svetitelja i njihovih moštiju. Tada bi bolesni i njihova rodbina, poneseni verskom zaslepljenošću i očajanjem, hrlili ka mestima koja su im nudila mogućnost isceljenja, uz pomoć čudotvornih relikvija u lečenju svakojakih tegoba i bolesti.
U praktičnom životu prihvatao se svaki metod za koji se smatralo da može dovesti do ozdravljenja. Kao što svaki lek u svom opisu ima određena svojstva pomoću kojih je lečio bolesti, tako je i svaka molitava i relikvija doprinosila isceljenju određene vrste bolesti. U manastirskim bolnicama, koje su neretko bile u neposrednom okruženju isceliteljskih moštiju svetitelja – na primer, manastir Studenica i mošti Sv. Simeona, ili manastir Dečani i mošti Sv. Stefana Dečanskog – prilikom lečenja obolelih nije se oslanjalo samo na molitvu i čudotvorne mošti, već su bilje i drugi lekovi bili deo inventara bolničke apoteke. U srednjovekovna čuda lekara svetitelja, kao što su Kozma i Damjan, ubrojana su i ona isceljenja zasnovana na receptima koje su sveti lekari preporučivali bolesnima, a koji su obično bili sastavljeni od droga biljnog i životinjskog porekla.[32] Tako se u mnogim manastirima lečio ne samo molitvama i svetom vodom, već su spravljani i izvesne meleme ili je bolesnima preporučivano da se obrate određenim lekarima.[33]
Među narodnim lekarima bili su najpoznatiji, Ćira Mana i njen sin Tomo Konstantinović, Hećim Janko, Žandar Aleksa, čiča Dimitrije iz Paraćina (vršio je reklinacije katarakti), Baba Stanija, Jevto Dučić iz Nadluga (navodno je vršio operacije uklještenih kila),
Marko Giljača i Andrija Živaljević (iz Leževaca), Krsto Medilović iz Paštrovića, Petar Mitrov Merdžanović iz Risna, Lazo Gorokuća iz Budve Manda Petrović iz Trebinja itd. Po vršenju trepanacije lobanje, u cilju lečenja epilepsije i depresije ili nešto ređe zbog krvne osvete, najpoznatiji su bili neki Marko Iličković i članovi njegove porodice, iz Crnice.
O stanju medicine u porobljenoj srednjovekovnoj Srbiji pod Osmanlijskim carstvom najbolje govore reči zemunskog gradskog fizikusa Valkonea:
Ko hoće da bude lekar i apotekar u Srbiji, njemu nije potrebno znanje, već samo volja da se posveti jednom ili drugom ili zvanjima, pošto se tamo ne traže nikakva uverenja o stečenim sposobnostima. Turčin, svojim k'smetom zamagljen, živi zdrav ili bolestan spokojno ili ravnodušno. Srbin se nalazi još na niskom stupnju kulture, iako je prihvatljiv za ono što je bolje. Praznoverica i vračanje pomažu mu u nevolji. Pod takvim okolnostima ima tamo dosta raznih pustolova, tamo ima svakojakih lekara i apotekara.[34]
Migracije izazvane ratovima i velikim zulumom Osmanlija dovele su do strašnog širenja zaraznih bolesti: kuge, tifusa, ppovrede koje su kod Srba dosta uspešno lečili narodni hirurzi.[35]
Sve do 12. oktobra 1757. godine kada je Jovan Apostolović, Srbin iz Budima, u Haleu završio studije medicine odbranom doktorske disertacije pod nazivom: „Kako utiču psihičke traume na ljudski organizam“ (lat.Dissertatio inauguralis medico- philosophica exhibens modum quo affectus animi in corpus Humanum agunt generatim),[36]lat.„Modus quo affectus animi in corpus humanum agunt generatim“, Srbija nije imala školovanog lekara.
Apostolović je Gerhardu Van Svitenu (1700–1772), profesoru i mentoru Medicinskog fakulteta u Lajdenu, posvetio svoju disertaciju. Između ostalog, u posveti on je cenjenom profesoru napisao:
...da je on možda jedini i prvi iz slavnog srpskog naroda koji je svoj duh poklonio medicinskoj nauci“...i izrazio nadu da će ovaj uspeh... pokrenuti njegov ugledni srpski rod, do sada dovoljno slavan po oružju, da ubuduće bude proslavljan i po svojoj književnosti i nauci i da se tako, ne samo mačem već i naukom bori za napredak svoje mile otadžbine.
Prvi Srpski školovani lekari
dr Jovan Apostolović, prvi Srbin doktor medicine iz Budima, koji je 12. oktobra 1757. u Haleu odbranio doktorsku disertaciju
dr Jovan Stejić, prvi Srbin svršeni doktor medicine, koji je iz Habzburške monarhije došao da radi u obnovljenu Kneževinu Srbiju
dr Draga Ljočić, prva srpska školovana lekarka lekarka, feministkinja i sufražetkinja, koja je medicinu studirala u Cirihu
Novi vek koji je počeo s kraja 15. veka, i bio praćen velikim evropskim pokretima (humanizam i renesansa, racionalizam i romantizam), odvijao se „jako daleko“ od porobljene Srbije, koja je sve više nazadovala pod Osmanlijskim carstvom. Tako se, prema brojnim istoričarima, može zaključiti da je u Srbiji Novi vek počeo tek početkom 19. veka.
Dok je Srbija stenjala i patila pod jarmom Osmanlija, u 18. veku, u svetu su se desila brojne revolucije: industrijska revolucija u Engleskoj, Francuska revolucija (1789—1794), u kojoj je revolucionarna skupština proglasila Republiku, a Sjedinjene Američke Države su postale nezavisne i donele svoj prvi ustav 1789. godine.
Renesansa je u Srbiji počela tek s početka 19. veka, i neposredno je povezana za njenim velikim ustancima i bunama i novonastalim okolnostima u Evropi.
U 19. vek Srbija je ušla bez bolnica i bez školovanih lekara, jer su Osmanlije smatrale da su bolest i smrt volja Alaha kojoj se ne treba suprotstavljati. Tako je srpska medicina, s početka 19. veka, među najzaostalijim u Evropi (i pored toga što je u isto vreme, od sredine 18. veka do sredine 19. veka u Novom Sadu radilo 30 Srba lekara, [đ]), srpski narod je morao sačekati da se u Srbiji dogode veliki revolucionarni događaji.
Zdravstvene prilike u Srbiji početkom 19. veka nisu se nimalo razlikovale od onih u 18. veku, ili kako kaže Vuk Karadžić:
"Kod Srba kad se neko razboli slabo traži lekara, on traži popa ili kaluđera“.[37]
Ranjenike su zbog nedostatka sanitetskog kadra u Prvom srpskom ustanku iz borbe izvlačili njihovi saborci. Na slici je prikazano izvlačenje ranjenog Hajduk Veljka, jednog od ustaničkih vođa, koji je ubrzo podlegao ranama.
Godine 1804. počeo je Prvi srpski ustanak, a deset godina kasnije i Drugi srpski ustanak (ako se računa od Hadži-Prodanova buna iz 1814) Podaci o medicnskoj zaštiti i sanitetskoj službi i zbrinjavanju ranjenika vrlo su oskudni, mada se pretpostavlja da su narodni lekari lečili narod i ustanike u oba srpska ustanka.
Na osnovu pisma nađenog u Historijskom arhivu srpskog učenog društva, koje je Narodni sovjet uputio serbskom vojvodi Antoniju Pljakiću, može se zaključiti da je svaki kraj dobijao po jednog narodnog vidara, kad su vojske bile na okupu:[38]
Kad se započne voevati, mi ćemo odrediti Janka ećima na vaš krai.
. Postoji i podatak da je Odlukom Praviteljstvujušćeg sovjeta serbskog Karađorđevom vojvodi Antoniju Pljakiću dodeljen hećim Janko. Međutim prema verodostojnom tvrđenju savremenika tih događaja, Vuka Stefanovića Karadžića, samo su pojedini ustanički odredi imali narodne hirurge (tzv vidare rana). Ovom idu u prilog, prema pisanju V. Stanojević i dve činjenice: prva, da nikakva sanitetska služba nije postojala u Karađorđevoj i Miloševoj vojsci, i drugo, Prvi i Drugi srpski ustanak su počinjali kao buna koja je kasnije prerastala u ustanak.[39]
Ranjenike su zbog nedostatka sanitetskog kadra iz borbe izvlačili njihovi saborci. Nakon toga ranjenici su lečeni u kućama simpatizera ustanka i humanih ljudi u blizini mesta ranjavanja. Ranjenici su posle velikih bitaka lečeni i u manastirima. Tako je npr:
Todor Vojinović, junak Prvog ustanka, teško je ranjen u kuk i izlečen u manastiru Radovišnici. Ranjeni kapetan Žika koji je osnovao deligradska utvrđenja (zajažalo Turstva), sa Deligrada, na veliku subotu, odnesen je u manastir sv. Romana. Traženo mleko nije dobio „jerbo je post“, a na prvi dan Uskrsa je umro.
U vreme borbi koje su ustanivi vodili za Beograd, na Tašmajdanu je postojala ustanička bolnica, koja je prema nekim podacima bila locirana u pećini, pa se pretpostavlja da je najverovatnije funkcionisala kao prihvatilište i zavojište. Međutim, postoji zapis da se u njoj lečio, Hajduk Veljkov vojnik Đorđe-Topal Petrović, skoro godinu i po dana. Teške ranjenike ustanici su slali na lečenje u Beogradu i kod slavne vidarice Ćira Mane, gospođe majke i njenog sina hećim Tome Konstantinovića.[e][40]
Tako je 1807. teško ranjeni Miloš Obrenović iz Užica evakuisan na platnu razapeom između konja u Beograd na dalje lečenje kod hećima Tome, koji je za srazmerno kratko vreme izlečio knez Miloša. U tom lečenju između ostaloga javlja se i taj „kuriozum“ (aspiracija)] „da je hećim Toma iz raznih gnojnih kanala, posisavao (aspirirao) gnoj svojim ustima“. Hećim Toma je posebno nagrađen od kneza Miloša kada je uspeo izlečiti nogu Dimitrija Rusijanca „za koju je dr Đorđe Mušicki tvrdio da se ne može izlečiti i da je jedini spas da se otseče“.
Čuvena Baba Stanija ustanicima je u Beogradu nameštala ne samo sveže već i zastarele prelome. Baba Staniji (koja je školovala brojne narodne lekare)[ž] nešto kasnije određena je godišnja penzija, i slati su joj učenici „da ne bi propalo njeno znanje“, kako je pisalo u obrazloženju odluke.
Velika većina teških ranjenika ustaničke vojske upućivana je na lečenje kod svojih kuća.
Ma kako da je pojedincima bila kuća daleko od bojišta gde je ranjen, ma kako da je imao teške rane, on je morao kući – samo kući. Tako je npr Jovan Kursula koji je u bici na Deligradu 1813, zadobio sedamnaest rana,[z] i potom bio evakuisan u svoje selo Cvetke, čak u Rudničkom okrugu na dalje lečenje. Tokom evakuacije pratio ga je neki narodni vidar.[i]
Stanje zdravstvene zaštite u ustaničkoj Srbiji popravilo se 1809. kada je za štabnog doktora ruskih trupa u Beogradu postavljen doktor Ivan Moračevski, viši vojni doktor i hirurg. On je u Srbiju doneo ne samo medicinsko znanje već i veoma važnu novčanu i materijalnu pomoć (hirurški instrumentarijum i drugo medicinsku opremu). Sa njim je došao i felčer Alanjin. Doktor Moračevski povukao se iz Beograda 1812. kada se povukla i ruska vojska žureći u susret Napoleonovoj vojsci. Doktor Moračevski je prvi doktor (vojni hirurg) koji je došao u Srbiju, znatno pre Aleksandridija. Zapamćen i posebno se kao hirurg istakao oktobra 1811. u borbama oko Niša i Vidina, kada je neumorno operisao i lečio srpske ranjenike i stanovništvo.[41]
U zbrinjavanju povređenih za vreme Prvog i Drugog ustanka imali su i „prečani“ iz Vojvodine. Tako je npr beogradski vezir u slučaju bolesti pozivao direktora zemunskog kontumaca dr Minasa, a to je činio i knez Miloš i njegova braća. Bolesne članove svojih porodica Srbi su slali u Zemun na lečenje, a i lekari „prečani“ tajno su prelazili u Beograd (dr Minas, dr Kamber i dr).[42][43]
Među najranijim svedočanstvima o lečenju ranjenih srpskih boraca u susednoj Austriji je dokument o lečenju Karađorđevog vojvode Cincar Janka Popovića u Zemunu od rana zadobijenih u bici na Mišaru (1806). Lečio ga je kontumacki hirurg Endrödy. Vojvoda je morao da napusti Zemun pre izlečenja iz straha da ne bude uhapšen.[44]
Makroviotika lekara Jovana Stejića spada među značajna dela srpske medicine 19. vekaPrva državna apoteka u Kneževini Srbiji (1840)Akt o podizanju varoške bolnice od sakupljenog priloga Beograđana, Beograd 1840.
Iako su školovani lekari u Srbiju počeli da dolaze nekoliko godina po završetku drugog srpskog ustanka, kada se otpočelo sa organizovanjem uporedne srpske vlasti, ipak je postavljanje novih lekara teklo veoma sporo. Prvi diplomirani doktor medicine, došao je u Beograd 1821. godine. Bio je to Napolitanac - karbonar dr Vita Romita, koji je jedno vreme bio u pratnji turskog guvernera Abdurahman-paše, da bi kasnije prešao u Miloševu službu.[45][46]
Posle odlaska Grka Turaka i Italijana, u Kneževini Srbiji preovladavali su lekari iz Habsburške Monarhije, među kojima i Srbi lekari sa teritorije današnje Vojvodine. Prema sredini veka u Srbiju je dolazilo sve više lekara slovenske narodnosti: Čeha, Slovaka, Rusina, Poljaka.[j][47]
Sredinom 19. veka, u vreme panslavizma i srpskog pokreta u Južnoj Ugarskoj, Srbija je za obrazovane ljude iz Austrijske carevine bila privlačna zemlja. Ona je još uvek bila vazalna turska kneževina, ali sa značajnim stepenom autonomije i građanskih prava, opredeljena da istraje na putu kulturnog napretka i osvajanja potpune slobode, ili kako je Srbiju predstavio Atanasije Nikolić u nacrtu prvog pečata Društva srpske slovesnosti:
Privlačnost Srbije bila je i u tome što je posle petovekovnog turskog ropstva ona bila neistražena zemlja – čitavo „neobrađeno polje“.
Do 1839. godine, u Kneževini Srbiji je bilo školovanih lekara samo u Beogradu, Kragujevcu i Požarevcu. Osim u ovim mestima, postojali su i gardijski lekari u gradovima gde su bili stacionirani delovi Kneževe garde (Čačku, Karanovcu i Ćupriji), kao i u karantinima (Aleksincac, Rača, Radujevac) i lečilištu u Soko Banji.
Jedan od najznačajnijih događaja, vezanih za istoriju zdravstva u tek osnovanoj Kneževini Srbiji predstavljala je epidemija kuge (u leto i početkom jeseni 1837. godine) koju su, iz Egipta i Male Azije, u unutrašnjost Balkana preneli turski vojnici (nizami).14 Epidemija je prepolovila stanovništvo Niša i Pirota, a krajem jula 1837. godine, kuga je prešla granicu Kneževine Srbije (Ražanj i Aleksinac). Uspešno zaustavljanje pomenute epidemije u Pomoravlju, ukazuje na prilično brzu i efikasnu reakciju uprave mlade srpske Kneževine, koja je uspela da spreči širenje zaraze ka unutrašnjosti Srbije i većim gradskim naseljima (Kragujevac, Požarevac, Beograd). Ključnu ulogu u zaustavljanju epidemije odigrao je zemunski lekar, dr Karlo Nađ, koji je na poziv kneza Miloša došao u Jagodinu, i u periodu od avgusta do oktobra 1837. godine, obavljao težak i opasan posao na suzbijanju zaraze.[48]
Prvi zdravstveni zakoni i organizacija zdravstva u Kneževini Srbijiuredi
Zahvaljujući knezu Milošu, koji je četvrtoj deceniji 19. veka, pokazao veliku brigu za osnivanje medicinskih ustanova i za zdravstvenu zaštitu naroda, nastaju prvo zakonsko regulisanje zdravstvenih prilika u Srbiji. Delatnost na organizaciji sanitetske službe u Kneževini Srbiji pre svega se ogledala u:
Dovođenju školovanih lekara,
Osnivanju bolnica i apoteka,
Organizaciji karantina,
Uređenju banja i banjskog lečenja,
Zakonska uređenje zdravstva.
Za početak uvođenja zakonskih mera u zdravstvu bila su značajna dva akta: Hatišerif iz 1830. godine i Sretenjski ustav iz 1835. godine, na osnovu kojih je prizašao izvestan broj zdravstvenih uredbi i uputstava.
Prva faza — regulisanje zdravstva u Kneževini Srbijiuredi
U prvoj fazi zakonskog regulisanja zdravstva, značajan je bio Ukaz o sastavu državnog saveta i kneževog kabineta i dužnostima ministara, izdat na osnovu Ustava iz 1835. godine. U članu 120. Ukaza propisano je da u Srbiji treba:
Paziti na zdravlje naroda, i podići toga radi i izdržavati kako u zemlji tako i po granicama nuždna tome zavedenija i bolnice, da se ne bi kuga ili druge priljepčive bolesti u zemlju uvukle… Spisati zapovesti, kakvim ljekarima slobodno je lečiti, i zabraniti, da se ne bi oni u to upuštali, koji nisu nauke ljekarstva slušali…zavesti škole za hirurge i babice, marvene lekare i apotekare.
Za regulisanja zdravstva značajne su i dve uredbe kneza Miloša:
Uredba iz novembra 1836. godine o plaćanju usluga
Ova uredba odnosila se na plaćanje lekarskih usluga, i po njoj su lekari bili dužni da siromašne ljude leče besplatno.
Uredba iz 1837. i 1845. godine, o prometu lekova
Ove uredbe izdate su povodom zloupotrebe u držanju i prometu lekova, i njom je zabranjena prodaja lekova bez pismenog odobrenja policije, koje se isključivo dobijala na osnovu recepta diplomiranog lekara. Kako u to vreme nije bilo apoteka, lekovi su se kupovali u bakalnici i njima sličnim radnjama, koje su se bez ikakve kontrole, prodavale lek onima koji su imali novac da ga kupe. Tako je deo trgovaca u svojim radnjama prodavao lekove, i držao sirovine za spravljanje lekova. Trgovci su neretko nabavljali medikamente koji su mnogo više štetili nego koristili onima koji su ih kupovali. Lekovi i sirovine za lekova uglavom su (neretko i krijumčarenjem) nabavljani iz Turske i Austrije.[49] Kako je ova pojava početkom tridesetih godina 19. veka uzela toliko maha da su skoro sve trgovačke radnje u Srbiji prodavale lekove i sirovine za spravljanje lekova, državne vlasti odlučile su da se sa ovim zloupotrebama stane na put. Tako je u doneta uredba da se: sve radnje u Kneževini koje prodaju lekove, sirovine za lekove i otrove, detaljno pregledaju, i da se popišu svi farmaceutski preparati nađeni u njima. Nešto kasnije doneta je i Uredba iz 1845. koja je strogo zabranjivala prodaju tableta, tinktura i ostalih lekova u trgovačkim radnjama, tako da je ceo posao vezan za trgovinu lekovima vrlo brzo bio prebačen na praviteljstvene apoteke koje su tih godina počele da se otvaraju u Srbiji.[50]
Naročiti značaj knez Miloš je pridavao i povećanju broja školovanih lekara u Srbiji. Zahvaljujući takvom pristupu srpskog valadara, već krajem 1836. godine u Srbiji je bilo 19 školovanih lekara. Novi veći pokušaj širenja sistema zdravstvene zaštite učinjen je u proleće 1839. godine, pri kraju prve vladavine kneza Miloša. Tada je privremeni načelnik saniteta dr Karlo Pacek predložio Sovjetu rešenja prema kojima je trebalo izvršiti postavljenja fizikusa po okruzima kao i propisati njihova prava i dužnosti. U tom dopisu, Načelnik Sanitetskog odeljenja u svom aktu od 17. aprila, Karlo Pacek predlaže postavljanje novih fizikusa obrazlažući to ovim rečima:
Dovoljno je poznato Visoko Slavnom Sovjetu, sa su do sada sva okružja sa lekarima oskudevala; isto tako poznato je i to, da bi za sav Narod nužno i polezno bilo svoje lekare imati; i po tome Popečiteljstvo vnutrenih dela toga mnenija, da se za svako Okružje po jedan iskusni lekar opredeli. Mesta koja treba da se doktorima snabdedu, Popečiteljstvo ovo predlaže sledeće: 1. Šabac, 2. Beograd, 3. Smederevo, 4. Jagodina, 5. Čačak i 6. Užice. Mesta pak koja bi odma s Hirurgi snabdeti trebalo predlaže Popečitenjstvo: 1. Valjevo, 2. Beograd, 3. Milanovac, 4. Zaječar, 5. Banja, 6. Kruševac, 7. Karanovac a Kragujevac i Požarevac, za koja mesta Popečiteljstvo ni doktora ni hirurga naznačilo nije, za sada moglo bi se s gvardijskim lekarima pomoći…[51]
Druga faza — osnivanje bolnica u Kneževini Srbijiuredi
Prve „improvizovane” civilne bolnice otvorene su još 1826. u Šapcu (Jevrem Obrenović), potom 1832. u Gradištu i Svilajincu. Ove bolnice su bile privremenog karaktera i nisu imale sva obeležja bolnice.
Organizovano osnivanje stacionarnih zdravstvenih ustanova u kneževini Srbiji započelo je nakon donošenja Hatišerifa iz 1830. kojim je Turska priznala pravo Srbiji na unutrašnju samoupravu, i dozvolila da; „Srbi mogu zasnivati bolnice“. Na inicirjativu Vuka Karadžić, koji je Milošu predložio da se u Kragujevcu osnuje „špitalj“ (bolnica) „barem od dve sobe (jedna za muškarce, a druga za ženskinje)“, knez Milo je naredio da se 1832. u Gradištu i Svilajincu osnuju privremene civilne bolnice, koje nisu imale sva obeležja bolnice.
Ubrzo je Kneževina Srbija, dobila i mogućnost osnivanja prvih vojnih jedinica, kada je 1835. godine predloženo šest popečitelja, među kojima je bio i popečitelj vojeni dela, u čiji je delokrug spadala i briga o zdravlju vojnika i stanju u bolnicama. Međutim, umesto popečiteljstva vojenih dela formirano je već pomenuta Vojeno policajna kancelarija i stajaća vojska. Tako je posle kabadahija, pandura i upisanih pandura koji su korišćeni za održanje reda, Srbija je regrutovanjem dobila po prvi put vojnike, kojima su za oficire postavljeni mladići povratnici sa školovanja u Rusiji. Tako je 1836. godine, vojska brojala 1.500 — 2.000 vojnika (soldati i kneževa gvardija). Stvaranje regularne vojske i jačanje kneževine trebalo je da prati razvoj i normalno funkcionisanje svih delatnosti potrebnih za seosko i gradsko stanovništvo u Srbiji.[52] Stabilizacija političkih i privrednih prilika stvorila je pogodan teren za razvitak zdravstvenih prilika u Kneževini Srbiji, razvoj sanitetske i bolničke službe, kao i izgradnju odgovarajućih zgrada za njihov smeštaj.[53] Tako se počelo sa organizovanjem bolnica u mestima gde će postojati garnizoni — u Kragujevcu, Beogradu i Požarevcu“, gde su se nalazili kneževi dvorovi u kojima je on boravio, kao i jedinice gvardije (Požarevac i Kragujevac), odnosno četa od 250 vojnika (Beograd). Naravno, to nisu bile bolnice u današnjem smislu te reči, već mnogo prostije siromašne i improvizovane ustanove.
Ubrzo je sledilo postavljenje vojnih lekara, a 1836. godine i osnivanje prve vojne bolnice („špitalj soldački“). Bolnicu je osnovao dr Lindenmajera, u Kragujevcu, na levoj obali Lepenice, u glavnoj gardijskoj kasarni, na obodu kompleksa kneževog dvora. U Kragujevcu je osam godina kasnije 1844. osnovana i „bolnica za uboge bolesnike od veneričnih i drugih prilepčivih bolesti“ U jednom od svojih izveštaja Josif Pančić koji je radio kao lekar od 1847 u Kragujevačkoj bolnici, u jednom od svojih izveštaja navodi
da je za mesec imao 221 bolesnika. od kojih je umrlo 11, i to od: melene, karbunkula, astme...
Ubrzanije osnivanje stalnih bolnica „špitalja“ po gradovima Srbije nametale su i epidemije (kuge, kolere, tifusa). Tako su „špitalji“ sve više postajala prve medicinske ustanove koje su imale obeležja bolnice. Prvi „špitalji“ osnovani su 1832. u Kragujevcu i Požarevcu, ali su bili kratkog veka zbog čestih nedostatka lekara, pomoćnog osoblja materijalnih i novčanih sredstava za rad.
Posle Sretenjskog ustava 1835. Miloš osniva prve vojne jedinice, a radi „čuvanja javnog bezbedija i poretka“ naredio je vojnim vlastima da se moraju „starati o sredstvima kojima bi se zdravlje vojnika održalo i o bolnicama“. Ubrzo je sledilo postavljenje vojnih lekara, a 1836. godine i osnivanje prve vojne bolnice („špitalj soldački“). Bolnicu je osnovao dr Lindenmajera, u Kragujevcu, na levoj obali Lepenice, u glavnoj gardijskoj kasarni, na obodu kompleksa kneževog dvora. U Kragujevcu je osam godina kasnije 1844. osnovana „bolnica za uboge bolesnike od veneričnih i drugih prilepčivih bolesti“ U jednom od svojih izveštaja Josif Pančić koji je radio kao lekar od 1847 u Kragujevačkoj bolnici, jednom od svojih izveštaja navodi da je za mesec imao 221 bolesnika. od kojih je umrlo 11, i to od: melene, karbunkula, astme...
Potom je knez (da bi Srbijom lakše upravljao) izvršio njenu podelu na četiri „komande“ (administrativne i vojno-policijske jedinice) u koje je 1836. godine postavio po jednog lekara čija je dužnost bila da se brine o zdravlju naroda i vojnika: Tako su te godina postavljeni u:
Podrinsko-savskoj komandi (Šabac), dr Emerih Lindenmajer
Moravsko-podrinskoj komandi (Čačak), dr Karlo Beloni
Dunavsko-Timočkoj komandi (Negotin), dr Josip Rebrić
„Sredotočnoj“ komandi (Kragujevac), dr Karlo Pacek, koji je bio i knežev lični lekar.
Komandi Gvardije u Požarevcu (gde se nalazila kneževa porodica), dr Maksim Nikolić-Miškovičev, kao „pridvorni“ lekar, koji je istovremeno brinuo o zdravlju kneževe porodive i gvardje.[54]
U navedenim garnizonima početo je sa osnivanjem bolnica, koje su se to mogle nazvati bolnicama u „najrudimentarnijem” obliku? Zaključak proističe iz činjenica — da su u njima vladali minimalni uslovi, zbog prilika koje su onda vladale u Srbiji i stepena medicinskih dostignuća uopšte. A to se u ovim bolnicama svodilo, na ispunjavanje sledeća pet uslova:
1. postojanje posebnih prostorija (zgrade) za smeštaj osoblja i bolesnika,
2. minimalna opremljenost nameštajem i drugim potrepštinama,
3. obezbeđena ishrana bolesnika,
4. mogućnost redovnog snabdevanja lekovima, i
5. prisustvo stalnog lekara i pomoćnog osoblja.
Prema onome što je danas poznato, prva četiri uslova ispunjavale su samo tri bolnice, a peti samo delimično.
Pretpostavlja se da je Prva Vojna bolnica u Beogradu, ujedno i prva zdravstvena ustanova u ovom gradu bio — „Soldatečki špitalj”, odnosno garnizonska bolnica, koja se nalazila, prema pismu Tome Vučića-Perišića, upućenog knezu u Kragujevac 13/25. januara 1837, u novopodignutoj pešadijskoj Velikoj kasarni u Savamali, čiji je gabarit ucrtan na Jankeovom planu iz 1842. godine (a delovi su sačuvani i danas u kompleksu stare zgrade Generalštaba u ulici Kneza Miloša).[55][56][57] Ova bolnica je (prema dokumentima iz Arhiva Srbije), imala svoga stalnog lekara, ispunjavajući tako svih pet uslova, koja jedna bolnica mora da ima. Za prvog stalnog lekara postavljen je dr Lindenmajer, nakon njegove prekomande iz Šapca u Beograd. Tako je početkom 1837. godine garnizon u Beogradu, sa 250 redovnih soldata iz regrutovanog kontingenta dobio prvu vojnu bolnicu.
Prva građanska bolnica osnovana je u Beogradu 1841. godine.[k][58] Više od dve decenije ova bolnica nije imala svoju zgradu, već je bila smeštena u iznajmljenim kućama i to na više mesta u gradu. U ovim kućama sobe su bile male i niske, bez provetravanja i sa vrlo oskudnim inventarom.[59]
Sledilo je osnivanje novih bolnica tako da je do 1853. godine devet okružnih varoši u Srbiji imalo svoje bolnice. Broj bolnica je sporo rastao tako da je, po oslobođenju južnih krajeva, Srbija u 1882. godine imala 25 takvih ustanova: u Beogradu; Garnizona vojna bolnica, Varoško–okružna bolnica i Dom za Sumanute,[60] u Kragujevcu, Garnizona Vojna bolnica i Okružna bolnica, u Nišu Garnizona Vojna bolnica, u Kruševcu Okružna bolnica i Privremena Vojna bolnica, u Karanovcu, Privremena Vojna bolnica, u Šapcu, Negotinu, Čačku, Požarevcu, Smederevu, Valjevu, Jagodini, Gornjem Milanovcu, Užicu, Aleksincu i Zaječaru Okružne bolnice i u Ćupriji, Leskovcu, Vranju, Prokuplju i Pirotu, Privremene Vojne bolnice.
Godine 1878. Srbija je dobila i prvu Srpkinju lekara, Dragu Ljočić, koja je te godine uspešno završila studije medicina na ciriškom univerzitetu.[61]
Doprinos lekara iz Vojvodine razvoju medicine u Srbijiuredi
U ovoj zgradi, nekada turske bolnice kod Ćele Kule, osnovana je Velika niška vojna bolnica 1878.
Značajan doprinos razvoju medicine i organizaciji zdravstvene zaštite u Srbiji u 19. veku dali su lekari Srbi, ali i oni koji to nisu bili iz Vojvodina. Uloga vojvođanskih lekara ostvarena je kroz više oblika delovanja;
Kroz brojnu medicinsku publicistiku na srpskom jeziku štampanoj u Austriji i Ugarskoj.
Kroz neposredno pružanje medicinskih usluga stanovništvu, i pomoći oko stvaranja civilnog i vojnog saniteta. To je ostvarivanom tajnim prelaskom lekara iz Vojvodine (tzv prečana) iz Austrije i Ugarske u tek obnovljenu i još vazalnu Srbiju.
Kroz stručni i naučni doprinos u daljem unapređenju i afirmaciji srpske medicine i osnivanju i radu medicinskih obrazovnih ustanova u Kneževini Srbiji
Doprinos vojne sanitetske službe razvoju medicine u Srbijiuredi
Ako se u Srbiji od 1804. godine, do pred sam početak 21. veka išta radilo − onda se ratovalo. Nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka, nastupio je period (1876—1918) u kome je Srbija provela u ratu 13 godina, ili oko 30% tog vremena. U takvim uslovima sve više se nametala potreba za osnivanjem sanitetske službe u vojsci Srbije, po ugledu na već razvijene strane vojne sanitetske službe, koja je morala da odgovori svim izazovima tog vremena.
Međutim, u stalnoj borbi protiv nemarnosti, nerazumevanja i nemaštine, srpska vojna sanitetska služba je imala mukotrpan put razvoja.[62]
Sa početkom obnavljanja srpske države tako je počelo i formiranje njene vojne sanitetske službe.[63][64][65]
Osnivanje i značaj Srpskog lekarskog društva za razvoj medicine u Srbijiuredi
Jovan Stejić, tvorac srpske medicinske terminologije
Osnivanje Srpskog lekarskog društva (SLD, 22. aprila1872) prihvaćeno je sa velikim oduševljenjem i odobravanjem u celoj tadašnjoj srpskoj javnosti. Za svoj rad SLD je od Srpskog učenog društva dobilo salu za održavanje sastanak, a od Uprave Beogradske varoši dozvolu za rad. Od „prosvećenog apsolutiste“ – Mihaila Obrenovića, kakvim su ga smatrali mnogi učeni ljudi u Srbiji, SLD je dobilo materijalnu pomoć u godišnjem iznosu od 100 cesarskih dukata. SLD je ubrzo počečolo da objavljuje i svoje glasilo „Srpski arhiv“, koji je besplatno štampan u Državnoj štampariji.[66][67]
Od osnivanja Srpskog lekarskog društva, u Srbiji, podjednaku korist imali su „građanski i tadašnji vojni sanitet“. Ali koristi je bilo i na međunarodnom planu. U društvo su bili učlanjeni redovni, dopisni i počasni članovi, što je omogućavalo da u njen rad budu uključeni ne samo lekari Srbi iz Srbije nego i Srbi stranaci, npr iz Preka (Austrije), i Srbi u rasejanju već i na širem planu. To povezivanje lekara otadžbine i rasejanja, imalo je izuzetan značaj za dalji razvoj medicine u Srbiji.[68]
Srpsko Lekarsko Društvo će zvanično otpočeti sa redovnim radom 5. avgusta 1872. sa devet redovnih, jednim počasnim i 34 dopisna člana iz unutrašnjosti, kao i sa 24 lekara iz slovenskih i drugih zemalja.
Veliki značaj Srpsko lekarsko društvo, odigralo je i po pitanju korišćenja (i čuvanja) srpskog jezika u medicini. U tome se posebno isticao prvi predsednik Srpskog lekarskog društva dr Aćim Medović (kršeno ime Joahim Medovič). On se od početka rada SLD zalagao da srpski jezik razvije sopstvenu medicinsku terminologiju i frazeologiju. O tome najbolje govori četvrti član ustava Srpskog lekarskog društva (koji je vremenom „iščezao“, pa danas u statutu društva više ne postoji) u kome se ističe briga o srpskom jeziku kao obaveza svakog lekara.[69]
Takođe Srpsko lekarsko društvo i njegovi stručno sastanci podizali su nivo stručnog i naučnog rada lekara u Srbiji, a posebno u Beogradu, tako da je 1876. godine dr Josif Pančić predložio osnivanje medicinskog fakulteta kaoko bi Srbiji obezbedi školovanje lekara u zemlji a ne u inostranstvu. Iako je njegov predlog primljen sa oduševljenjem, od strane vlasti i dela javnosti nije naišao na odziv. Kako su uskoro su usledili srpsko-turski ratovi, Pančićev predlog je zaboravljen.[70]
Medicina u Srbiji u Prvom srpsko-turskom ratuuredi
Tokom Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine, kao i pre toga, za vreme događaja koji su u istoriji zabeleženi kao Velika istočna kriza, Srbija se našla u mreži interesnih sfera velikih sila. Stanje srpskog vojnog saniteta, ali i medicinske prilike u Srbiji, bile su očajne. Pred početak rata, 1876. godine, Srbija je imala svega 60 lekara, od toga 19 vojnih, a 41 lekar bio je u građanskoj službi i privatnoj praksi.[71][72] Pomoć, naročito hirurška, bila je više nego neophodna jer je Srbija pred rat imala samo jednog hirurga - dr Vladana Đorđevića, koji se u to vreme nije bavio hirurgijom.
Shvativši, situaciju u kojoj se nalazi vojni i civilni sanitet, kao i činjenicu da je rat neminovan, početkom 1876. godine, ne čudi što je baš od strane dr Vladana Đorđevića, prvog srpskog školovanog hirurga i Bilrotovog đaka, potekla jincijativa za osnivanje Srpskog društva crvenog krsta, glavnog srpskog društva za privatnu pomoć ranjenicima i bolesnicima u vreme rata.
Time je bila pokrenuta javnost na humanitarni rad i izgledalo je da je ceo narod stao pod belu zastavu sa crvenim krstom. Na zborovima viđenih građana u beogradskoj Kasini, gde je i osnovano Društvo crvenog krsta, mogli su se čuti razlozi za ovakvu humanitarnu akciju dr Vladana Đorđevića – „da ni kod nas država neće moći da podmiri svu potrebu nege i lečenja mogućih ranjenika naših, jer ni druge države, koje raspolažu sa mnogo većim sredstvima, nisu u stanju da to učine“.[73]
U takvoj situaciji s početkom rata, u Srbiju su upućene medicinske misije, i to u najvećoj meri iz Rusije, zatim Velike Britanije, ali i drugih evropskih zemalja − Rumunije, Grčke, Nemačke i Austrougarske. Na srpskim bojištima tako je pored one krvave ratne nastala i bitka medicinske struke, koju su vodile, u tom istorijskom razdoblju u Evropi,
dve priznate hirurške škole, dve hirurške filozofije: istočna (ruska) hirurška škola i zapadna (nemačka i britanska pre svih), po čijim načelima su ranjenici u ovom ratu najčešće lečeni.[74]
Ruski ranjenici u vojnoj bolnici u Kapetan Mišinom zdanju (1876—1878)
Model sanitetske kočije za prevoz ranjenika sistema Mundi koji je korišćen u Prvom srpsko-turskom ratu
U balkanskim ratovima (oktobar 1912 — jul 1913) , srpski vojni gubici bili su veliki i iznosili su oko 88.000 ljudi. Poginulo je 14.000, ranjeno je 54.000, a 17.000 umrlo od rana i bolesti (npr samo od kolere 5.000 ljudi).
Prema izveštaju generala Mišića koji je podneo Nikoli Pašiću, u Prvom balkanskom ratu: poginulo je 6.645, ranjeno 17.949 i bilo bolesno 3.601 vojnika, podoficira i oficira.
U drugom Balkanskom ratu srpski gubuci bili su 44.500 ljudi. Prema podacima đenerala dr Sime Karanovića u ovom ratu poginulo je 9.000, umrlo (od kolere) 5.000, a ranjeno 36.000 vojnika, podoficira i oficira.
U balkanskim ratovima srpski vojni sanitet bio je važan funkcionalni deo vojske, kao aktivna podrška u zdravstvenom obezbeđenju svih velikih bitaka Srbije i njenih saveznika (Grčke, Bugarske protiv Turske, Crna Gora, Rumunija i Turske protiv Bugarske) Lekari, medicinski tehničari, bolničari najčeđće su bili i u prvim borbenim redovima, uvek spremni da ukažu prvu pomoć povređenima i obolelima, često rizikujući i sopstvene živote.
Dr Lazar Genčić, načelnik saniteta i hirurg, posle ovih ratova rad srpskog vojnog saniteta ovako je ocenio:
„Hirurški deo svog zadatka tj. brzo ukazivanje prve pomoći ranjenicima, njihovo prikupljanje i spremanje za brzi transport i evakuaciju u pozadinu, njihovo razmeštanje u bolnicama, dobro spremljenim za dalje hirurško lečenje, srpski vojni sanitet je u Prvom balkan skom ratu svršio dosta dobro, i to uz pripomoć mnogobrojnih stranih lekarskih misija i hirurga“
Za velike uspehe vojnog saniteta U Balkanskim ratovima srpska ratna hirurgija izbila je na sam svetski vrh i postala vodeća sa svojim stavovima, metodama, postupcima i pogledima, pre svega zahvaljujući dr Mihailu Petroviću i dr Vojislavu Subotiću, ali i doktorima Nikoli Krstiću, Leonu Koenu, Jordanu Stajiću, Čedi Đurđeviću,[75] Solomonu Alkalaju, Đorđu Nešiću i mnogim drugim [traži se izvor] učenicima poteklim iz velike škole Vojislava Subotića Mihaila Petrovića.[76][77][78]
Vojna bolnica u Pančevu 1915. godineBolnica u Pančevu u zgradi ženske građanske škole, 1914.Ruska bolnica u Pančevu
Posle dva iscrpljujuća balkanska rata 1912. i 1913. godine, srpski sanitetska služba, kao i cela Srbija koja je bila eonomski i brojčano osiromašena i oslabljena. Srpski sanitetska služba u takvim uslovima, nije spremno dočekala Prvi svetski rat. Iako su srpski lekari i ostalo medicinsko osoblje požrtvovano radili, kako na bojištu, u poljskim bolnicama i pozadini, zbog ratnih dejstava, i velikih epidemija koje su vladale Srbijom, odmah na početku rata, ostalo je veoma malo medicinskog kadra, koji je sve teže odolevao ratnim iskušenjima, i velikim migracijama bolesnog stanovništva.
Na samom početku rata, pored velikog broja ranjenika, sanitetskoj službi je značajno otežao i rad na zbrinjavanju epidemije pegavog tifusa i kolere, koje su odnele na hiljade života vojnika civila, ali mnogih medicinara. Prema zvaničnim podacima, za nekoliko meseci u Srbiji je od pegavca obolelo 500.000 ljudi, od kojih je 150.000 umrlo. Epidemija zaraznih bolesti se prvo javila među zarobljenicima
(oko 70.000 obolelih od pegavog tifusa), a zatim među srpskim vojnicima i ranjenicima. Kako se tadašnja vojna doktrina zasnivala na evakuaciji obolelih osobe „ka sebi“, ilu unutrašnjost zemlje, pegavi tifus se vrlo brzo proširio po celoj Srbiji.
U najstrašnijem trenutku za srpsku vojsku, u Prvom svetskom ratu, vojni sanitet dejstvovao je sve vreme u Kraljevini Srbiji i povlačeći se, prvo po celoj Srbiji, a potom po snegom okovanim vrletima Albanije i Crne Gore, glibovima divljeg albanskog primorja i u brodovima po valovitom Jonskom moru sve do dolaska na ostrvo „spasenja“, Krf. Na Grčkom tlu, usred pomora, u „lavovojskoj borbi“ protiv Haosa, srpski vojni sanitet je nesebično žrtvujući svoje ljudske resurse, ujedno bio na putu ka sopstvenoj obnovi u izgnanstvu, koja je uslovila reorganizaciju sanitetske službe. srpske vojske. Njeno novo ustrojstvo, nastalo na Grčkom tlu uz pomoć saveznika, upravo, do kraja rata biće „baza ratnog saniteta“ Srpske vojske, na Solunakom frontu sve do povratka u Srbiju.[79]
Srbija je u Balkanske ratove ušla sa ukupno 370 vojnih i civilnih lekara. Tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata izgubila je 153 lekara, svojih i 25 stranih lekara, i 27 medicinara (6 starijih i 21 mlađeg studenta medicine). U Srbiji je umrlo i 11. zarobljenih lekara. Takav gubitak nije zabeležen ni u jednoj zemlji a verovatno ni u celoj istoriji ratovanja. To ne znači da je u Srbiji posle ovih ratova ostalo preostalih 217 lekara (370-153=217). Stariji lekari nisu mobilisani, mnogi od njih su umrli u logorima ili ubijeni u toku Prvog svetskog rata. Tako je na kraju 1918. godine u Srbiji ostalo samo 36 radno sposobnih lekara (od 370).[80]
Medicina u Srbiji između dva svetska rata (1918—1941)uredi
Do osnivanja medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i početka njegovog rada 1920. godine, Srpsko lekarsko društvo bilo je jedino mesto stručnog usavršavanja lekara koje je sprovođeno kroz predstavljanje bolesnika, demonstriranje patoloških preparata, pregledanje mikroskopskih preparata, prikazivanje novih medicinskih uređaja i instrumenata, kao i putem diskusija, usmenih i pismenih referata.
Jedan važan datum u istoriji srpske medicine između dva svetska rata je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu, za koji je ideja pokrenuta još 1879, ali zbog rasprave o oblicima organizacije i načina studiranja, ratnih i drugih neprilika u Srbiji ostvarena je tek 1920. godine. U realizaciju ove ideje utkana su imena slavnih lekara i naučnika Vladana Đorđevića, Milana Jovanovića Batuta, Vojislava Subotića, Živojina Đorđevića, Nikole Vulića, Nike Miljanića i plejade drugih, zahvaljujući kojima Srbija danas ima školovane i stručne lekare, doktore medicine i doktore stomatologije, razvijenu obrazovnu, naučno-istraživačku i zdravstvenu delatnost.[81]
Nastava na Medicinskom fakultetu počela je 9. decembra 1920. godine. U svečanoj sali stare zgrade Univerziteta, u današnjem Kapetan-Mišinom zdanju, dekan, prof dr Milan Jovanović Batut je u prisustvu rektora, nekoliko profesora beogradskog univerziteta i svih profesora Medicinskog fakulteta kraćim govorom svečano otvorio Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu.
Dr Jovan Mijušković sa pacijentom, na kome je izvršio prvu operaciju na srcu u Srbiji.
Hirurška klinika, koja je osnovana 1921. godine, i bila prva klinika Medicinskog fakulteta, koja je započela svoj rad dve godine kasnije, pod upravom prof. dr Vojislava Subotića, u prostorijama Hirurškog odeljenja Opšte državne bolnice. Nakon smrti profesora Subotića decembra 1923. godine, za upravnika i nastavnika je postavljen prof. dr Milivoj Kostić, koji je za potrebe nastave kliničkoj zbirci priložio i pojedine predmete koji su bili njegova svojina.
U okrilju Opšte državne bolnice osnovana je 1921. godine i Ginekološko-akušerska klinika pod upravom prvog profesora dr Miloša Bogdanovića.
U Valjevu, 7. aprila 1928. godine, dr Jovan Mijušković prvi je u Kraljevini Jugoslaviji, izveo uspelu operaciju na otvorenom srcu (operisao je petnaestogodišnjeg Dragomira Mitrovića iz Dupljaja, nehotično ranjenog u igri iz malokalibarskog pištolja). O tome je u to doba mnogo pisano u novinama i stručnim časopisima.
Pored osnivanja Medicinskog fakulteta, raniji trend školovanja lekara i veterinara u inostranstvu se nastavio, pre svega zbog nedostatka broja lekara širom zemlje, i ograničenih uslova za školovanje lekara u Jugoslaviji. Glavne destinacije za školovanje srpskih lekara u inostranstvu su bile Austrija i nešto manje Nemačka.[82]
Medicina u Srbiji u Drugom svetskom ratu (1941—1945)uredi
Raspadom Kraljevine Jugoslavije1941. i okupacijom Srbije došlo je do raspada i promena u vojnom sanitetu toga doba. Bolnice širom Srbije još izvesno vreme nastavljaju da primaju ranjenike i bolesnike iz jedinica Kraljevine Jugoslavije, sve do njene kapitulacije.
U administrativnoj podeli Srbije na okruge, 1941—1944. izvršena je i teritorijalna podela bolničkih ustanova.U toku masovnih savezničkih bombardovanja Niša i okoline od oktobra 1943. do septembra 1944, veliki broj povređenih zbrinut je u Vojnoj bolnici NišDeo opreme partizanskih jedinica u Drugom svetskom ratu izložen u Vojnom muzeju u Beogradu
U aprilu 1941. Nemačka i njene saveznice su napale i okupirale Kraljevinu Jugoslaviju, i odmah je podelili na periferne delove koje su okupirali i anektirali njeni osovinski susedi a delove koje je anektirala Nemačka podeljeni su u administrativne oblasti.
Deo teritorije podeljene Jugoslavije, koji je ušao u sastav Srbije stavljena je pod nemačku okupacionu[83] i vojnu administraciju. Prvo pod kvislinšku upravu „Komesarske vlade“ Milana Aćimovića, a od 29. avgusta 1941. godine pod upravu marionetske kvislinške vlasti ili „Vlade narodnog spasa“ na čelu sa Milanom Nedićem.[84]
Vrhovne komande nemačke armije u aprilu je naredila i u Srbiji uvela stroge kazne za dela nasilja i sabotaže, predaju svog oružja i radio prijemnika, ograničenja u komunikaciji, okupljanjima i protestima, prihvatanje nemačke valute, kao i uvođenje nemačkog krivičnog zakona na okupiranom području.[83]
U periodu 1941—1944. a u skladu sa razumevanjem svog mesta u „novom poretku“, Nedićeva vlada narodnog spasa zahtevala je od svih zdravstvenih ustanova u okupiranoj Srbiji, da Nemačkoj pruži svaku pomoć. „Uredbom o odgovornosti opštinskih samoupravnih organa“ kojom se, svim licima zaposlenim u lokalnim organima vlasti koja odbiju da prime dužnost ili podnesu ostavku, pretilo se prinudnim radom, upućivanjem u koncentracioni logor i prekim sudom, pa je veći deo zatečenog sastava zdravstvenih ustanova morao da prihvati i nastavi rad u njima. Želeći da bude sigurna u potpunu poslušnost medicinskog i nemedicinskog osoblja u bolnicama, Nedićeva vlast je zatevala od zaposlenih i da obavezno, potpišu „Izjavu o lojalnosti Nediću“, i obavežu se na nepružanje medicinske pomoći i borbu protiv komunista i masona, što je bio uslov za dobijanje plate.
Najteže dane pretrpela je medicinska struka Srbije u oblasti školstva. Nastava na Medicinskom fakultetu u Beogradu je bila prekinuta. Nekoliko zgrada instituta i klinika fakulteta, kao i klinika Opšte državne bolnice bile su oštećene, a učila, naučne i kolekcije za nastavu delom ili potpuno uništeni ili izgubljene.
U Srbiji su okupacione vlasti počele da formiraju koncentracione logore već sredinom 1941. Brigu o lečenju ranjenih i bolesnih logoraša, i nemačkih stražara i njihove pristalice, odmah po njihovim osnivanjima preuzele su srpske bolnice po teritorijalnom principu. Za tu namenu izdvajan je i poseban deo bolnica, sve do oslobođenja Srbije 1944..[85]
U toku masovnih savezničkih bombardovanja Srbije od oktobra 1943. do septembra 1944, veliki broj povređenih zbrinut je u Bolnicama Srbije[85] Posebno će ostati u pamćenju medicinskog osoblja bolnice, bombardovanje Niša na Vaskrs 1944. U prvom savezničkom bombardovanju poginulo je 700 građana Niša. Bombardovanje su izvele bombarderske grupe - 12. vazdušne komande Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Američkih Država. Sledeće bombardovanje Niš je zadesio 30. marta 1944.[86] Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je 7 dana. Treće bombardovanje usledilo je 5. aprila 1944.
Ipak treći septembar 1944, smatra se, bio je jedan od najtragičnijih dana za Srbiju: tada je više od 300 bombardera iz 15. Američke vazduhoplovne armije tuklo gradove na Balkanu . Bila je to operacija savezničkih snaga pod čudnim nazivom „Nedelja pacova“. Za samo sedam dana, prema nemačkim izveštajima, oko 2.000 aviona bombardovalo je Srbiju. Na Niš je tada bačen eksploziva iz 1.200 savezničkih aviona.[87]
Nakon oslobođenja Srbije od okupatora1944. godine sve bolnice su integrisane u sanitetsku službu NOV i PO Jugoslavije i postale korpus ne bolnice za lečenje ranjenike iz južnih delova Srbije, a kasnije i ranjenika sa frontova za konačno oslobođenje Jugoslavije (Vojvodina, Bosna). Iz ovog rata bolnica u Srbiji su izašla kadrovski jako oslabljena i bez medicinski obučenog kadra, često sa samo jednim hirurgom. Veliki priliv ranjenika zahtevao je brzu reorganizaciju bolnice i hitnu popunu stručnim kadrom. U tom periodu pojedine bolnice ojačale su hirurška ekipa Crvene armije, i značajno pomogle u radu i reorganizaciji bolnica.[85]
U uvodnim borbama i u proboju Sremskog fronta od 3. do 13. aprila1945. gubici Prve armije NOVJ iznosili su: 1.713 poginulih, 5.948 ranjenih. Dobar deo ranjenika iz tih borbi upućen je na dalje lečenje u Niš. To je uslovilo ubrzani rast smeštajnih kapaciteti bolnice. Broj postelja koji je nakon oslobođenja Niša, iznosio 1.000, značajno je uvećan, 27. decembra 1944. na 1.260, početkom marta 1945. na 1.742 a u završim operacijama za oslobođenje Jugoslavije bolnica je imala 1.933 postelja.
Razvoj medicinskih nauka posle Drugog svetskog rata
Po završetku Drugog svetskog rata, u novoj državi – Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, sve institucije države reorganizovane su u skladu sa novim društveno-političkim potrebama i vladajućom komunističkom ideologijom, po kojoj je medicina bila opšteprihvaćena socijalna kategorija. Svi stanovnici su na obaveznoj zdravstvenoj zaštiti, otvaraju se nove zdravstvene ustanove a lekovi proizvedeni u farmaceutskim firmama postaju dostupni svima.
Potrebe države za stručnim kadrovima, pogotovo u oblasti zdravstvene zaštite stanovništva, dovele su do osnivanja novih visokoškolskih ustanova. Značajne organizacione promene bile su izvršene i u Akademiji i u Srpskom lekarskom društvu, a nova shvatanja ciljeva nastave i nauke, implementirana na Univerzitetu, uticala su i na rad Medicinskog fakulteta. Iz sastava Medicinskog fakulteta u Beogradu, prvo je izdvojen Farmaceutski, a zatim i Stomatološki odsek, koji su počeli sa radom kao samostalne ustanove 1945, odnosno 1948. godine. Medicinski fakulteti u Novom Sadu i u Nišu osnovani su 1960, dok su medicinski fakulteti u Prištini i Kragujevcu počeli sa radom 1969, odnosno 1977. godine.
Velik problem posle Drugog svetskog rata predstavljala je kadrovska politika, jer je nova vlast gledala na veliku većinu lekara koji nisu direktno učestvovali u NOB s krajnjim nepoverenjem, kao na predstavnike starog poretka. Tako su po nalogu komunističke partije, pedesetih godina 20. veka u zdravstvenim ustanovama i na Medicinskom fakultetu u Beogradu, izvršene su temeljne čistke. Mnogi od najistaknutijih tadašnjih profesora medicine i lekara uklonjeno je iz nastave i i kliničke prakse. Za ostale preostale profesore i asistenate i lekare mnogih struk, koji nisu u tim čistkama uklonjeni, čekalo se da nestanu prirodnim putem, odlaskom u penziju. Na njihova mesta birani su pouzdani partijski kadrovi, koji svojim znanjem nisu mogli da odgovore svim obavezama savremene medicine. Na medicinskim fakultetima i u zdraavsstvenim ustanovama, uvedena je kategorija moralno političke podobnosti pri izboru u zvanja nastavnika i saradnika. Tada se dobro znalo da ona znači samo jedno: vernost vladajućoj partiji, što se nažalost i danas održalo u višepartijskom sistemu Srbije, i ako znamo da je posle Drugog svetskog rata proklamovani nov socijalistički moral završio, svi znamo, neuspehom.[88]
^Za vukodlake se verovalo da izazivaju najveće životne nesreće: glad, kugu, sušu, boginje i zemljotres.
^Smatra se da su Vlastimirovići primili hrišćanstvo između 870. i 874. godine, pošto se računa da su u tom periodu rođeni prvi srpski prinčevi sa hrišćanskim imenima: najmlađi Mutimirov sin Stefan i Gojnikov sin Petar. U isto vreme vizantijski carVasilije I Makedonac (867—886) aktivno je radio na širenju vizantijskog uticaja i hrišćanstva među balkanskim Slovenima.
^Trepanacija ili otvaranje lobanje jedna je od najstarijih poznatih hirurških intervencija, radi odstranjivanjan gnojne ili krvne skupine, komadića kostiju ili stranih tela.
^U organizaciji manastirske bolnice Sv. Arhanđela Stefan Dušan primenjuje rešenja iz zakonodavstva kralja Milutina („kako je uzakonil kralj“) za manastir Banjsku i zabranjuje da se osim monaha leče i druga bolesna lica.
^Poređenja radi s početka 13. veka u Londonu je postojala samo bolnica sv. Bartolomeja, a Oksford i Kembridž dobili su prve bolnice sredinom 18. veka.
^Srpski lekari iz Novog Sada su retko prelazili u Srbiju, nikako se u nju nisu naseljavali i započinjao lekarsku praksu, zbog opšte, lične i ekonomske nesigurnosti.
^Često se navodi i sa prezimenom Kostić. Kao „Glavni doktor Ećim Toma Kostić“ prvi put je naveden u obimnom delu Konstantina Nenadovića „Život i dela Velikog Đorđa Petrovića Karađorđa“ izdatog 1884. god. u Beču. U narodu je uvek bio samo Hećim-Toma. U zvaničnim aktima uvek se vodio kao Konstantinović, a i on sâm uvek se potpisivao sa Konstantinović, čak i kada je tražio penziju. Prezime je možda posrbljeno (od Konstantin) ili ga je sam izabrao. Prema „Memoarima“ prote Mateje Nenedovića, Hećim-Toma je od 1801. godine živeo u Beogradu!
^Jedan od Baba Stanijinih učenika je i „žandar Aleksa“ koji je bio najozbiljnija konkurencija pravom srpskom hirurgu, Billroth-ovom đaku, Vladanu Đorđeviću.
^Ovako veliki broj rana nije bila retkost. Vićentiju Petroviću iz Koraćice, koji je učestvovao u oba ustanka, posle smrti 1822. god, izvadili su iz tela 12 kuršuma. Koliko je imao tek prostrela?
^Jovan Kursula u boju na Deligradu dobio je 17 rana i jednu najgrdniju od koplja, koje ga je pronizalo... natovare ga na volovska kola i živa ga kući u Cvetke odnesu... poište rakije, te se napije kao i u putu što su ga istom zapajali, i onda kaže, te mu kolje iz tela iščupaju i on odma svoju dušu ispusti.
^U 18. i 19. veku Habsburška Monarhija je, pored Austrije i Mađarske (Ugarske), obuhvatala široku teritoriju, u čiji sastav je ulazila većina slovenskih zemalja: Češka, Slovačka, Galicija, Ukrajina, Hrvatska, Dalmacija, Slavonija i teritorija današnje Vojvodine
^Objavljeno u Srpskim novinama od 22. februara 1841. godine
^Studenički tipik. Narodna biblioteka Srbije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Beograd 1994; 123-125
^Stanić R. Studenica-kamen temeljac srpske kulture i umetnosti. Arhiv za istoriju zdravstvene kulture Srbije, 1988;17:1- 2:7-16.
^Thaller L. Značenje povijesti medicine. Med Pregl (Bgd) 1927; 2(7−8): 274−6.
^Stanojević V. Početak stvaranja srpskog lekarskog kadra. U: Spomenica 1872-1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. str.1-5.
^Emerich P. Lindenmayr, Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen, mit Andeutungen über die gesammten Sanitätsverhältnisse im Oriente. Temesvár: Druck und Verlag der Csanáder DioecesanBuchdruckerei, 1876
^Dr Vladan Đorđević: Pedesetogodišnjica književnog rada. Beograd: Nova štamparija Save Radenkovića i brata, 1910
^Katić R. Terminološki rečnik srpske srednjovekovne medicine. Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1987.
^ abvgRadoje Čolović, 800 godina srpske mediine i 140 godina Lekarskog društva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Predavanje održano na Drugom naučnom skupu „800 godina srpske mediine“, manastir Sv. Prohor Pčinjski, 9. do 12. juna 2011. godine.
^Pavlović B. Temelji srpske medicinske istoriografije. Eko plus. Beograd 1997.
^Ivica Todorović PRILOG PROUČAVANjU NARODNE MEDICINE Na primeru savremene etnografske građe iz Srbije i Crne Gore, Etnografski institut SANU Tekstovi iz Narodne medicineArhivirano na sajtu Wayback Machine (18. februar 2015)
^Živković, T., De Conversione Croatorum et Serborum. Izgubljeni izvor Konstantina Porfirogenita, Beograd 2013.
^Istorija Srbije - Srednjovekovna Srbija (VII-XIV vek).[1]Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. март 2014) Приступљено 6. 3. 2014.
^Radojčić N. Zakonik cara Stefana Dušana 1349-1354. Beograd: SANU, 1960.
^Јован Б. Маркуш: Родослови српских династија из Зете и Црне Горе, Цетиње 2004.
^Zoran Ceperković. Iz istorije medicine, Srpska medicina u srednjem veku, Iz istorije medicine, Opšta medicina 2005; 11 (1—2): 82-84.
^Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, Nо 517”, Дечије Новине, Горњи Милановац, Београд, 1989; (стр. XXVII);
^Игњат Рељин, Средњовековна медицина у Србији, рад пријављен за скуп 800 година српске медицине, у оквиру 15. Студеничке академије, јуна 2010. године, Историја медицине на www.rastko.rs Приступљено 6. 3. 2014.
^Kolarić J. Sveti Sava srpski- harizma i mit. Niš: Pros
^ абвŽivković M., Nikolić I. Zdravstvena zaštita u Srbiji 19. vek - kao očuvan, društveni, narodni i verski običaj. Škola zdravlja, Bor, 2003.
^Новаковић, Стојан, Законски споменици српских држава средњег века. Београд 1912, стр. 699. [2]
^Динић, Михаило За историју рударства у средњовековној Србији и Босни I, Београд (1955). стр. 96.
^Мијушковић, С.; Ковијанић, Р., Грађа за историју српске медицине. Документи котор- ског архива, књ. I (XIV и XV век), Београд (1964). стр. 32–33.
^Цамблак, Григорије, Књижевни рад у Србији, Београд (1989). стр. 70.
^Račević M. Sveti Sava - veličina i prilike. XXII Timočki medicinski dani, Donji Milanovac, 2003.
^Relja V.Katić, Poreklo srpske srednjovekovno medicine, Beograd (1981). стр. 175.
^ абN. Radojnjić. Zakonik cara Stefana Dušana 1349 i 1354. SANU, Beograd, 1960.
^Теодосије, „Живот Светог Саве“, у: Старе српске биографије, Београд (1924). стр. 230.
^Olsan, Lea T., „Charms and Prayers in Medieval Medical Theory and Practice“, у: Social History of Medicine, Vol. 16, No. 3. (2003). стр. 343–366.
^Живковић, Валентина, „Култови светитеља заштитника од куге у Котору (XIV–XVI век)“, у: Историјски часопис, 58. (2009). стр. 184–185.
^Magoulias, H. J., „The Lives of the Saints...“. стр. 146–147.
^Радић, Радивој, „Болести и лечење...“. стр. 410–412.
^У. Џонић, Први српски устанак, Кратак преглед главних догађаја, Срп. Арх. Целок. Лек 1954, 82, 1489-96.
^М. Игњатовић, Војна хирургија у Србији у средњем веку, Војносанит. прегл. 2003, 60 (2), 243-52.
^Милић Д. Докторске тезе првих Срба лекара. Архив за историју здравствене културе Србије, 1988;17(1—2):116-124.
^В. С. Караџић, Српска историја нашег времена, Нолит, Београд 1972.
^. Станојевић, Санитет у Првом српском устанку, Срп. Арх. Целок. Лек 1954, 82, 1497-510.
^В. Станојевић, Прво медицинско особље у обновљеној Србији, Војносанит. Прегл. 1958, 15, 148-9.
^С. Кнежевић, Грци и Гркоцинцари народни лекари у нашим крајевима и један од најпознатијих ећим Тома лекар житеља београдских, Аcta Hist Med Pharm Vet 1969; 9(1—2), 265-75.
^М. Субић, Санитетска помоћ Русије Србији у борбама против Турске империје, Арх. Ист. Здрав. Култ. Србије 1986, 15 (1—2). стр. 5–12
^Јакшевац Н. Л. Срби пречани као лекари и апотекари Милошева доба, САЦЛ, св. 4. (1948). стр. 363–367
^Михајловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији, САЦЛ, св. 1. (1937). стр. 8–17
^Катић Р. О лечењу Карађорђевог војводе Цинцар Јанка Поповића у Земуну 1806. године, САЦЛ, св. 12, 1519–1521, 1954.
^T. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića, Beograd 1921, 1–98.
^Arhiv Srbije, Kneževa kancelarija 1822–1839, XVIII, Lekari i apotekari.
^Станојевић В. Лекари Пољаци у српској служби, САЦЛ, св. 4. (1957). стр. 490–492
^М. Протић, Б. Павловић, Како је куга 1837. године ушла у Србију, Архив за историју здравствене културе Србије, 2, Београд 1972, 183-184.
^Marjanović V. Pharmacy in XIX Century Serbian. In: Stanojević L, editor Proceedings of the 700 years of Medicine in Serbia. Belgrade: SANU; 1971.
^Mihailović VV. From the Military Intendancy in the rebuilt Serbia in 1804–1860. Belgrade: SANU; 1951
^Стојан П. Ђорђевић, Услови и развој здравства у Србији у XIX веку, Архив за историју здравствене културе Србије, 1989, 18,1-2, 153-165.
^Džambazovski K. Material for the history of Macedonian peoples. Vol. I, Belgrade: Arhiv Srbije i Arhiv Makedonije; (1979). стр. 14-20. (Serbian)
^Stanojević V. Najstarije bolnice u Beogradu. Godišnjak grada Beograda. 1960;7:175.
^Mihailović V. Two reports on doctors and pharmacists in Serbia in 1836. and 1837. In: Mihailović V, editor. From the history of medical service in restored Serbia. Belgrade: Naučna knjiga; (1951). стр. 434–5. (Serbian)
^Nestorović B. Arhitektura Srbije u XIX veku. Beograd; 2006.pp. 83-84.
^Stanojević V. Najstarije bolnice u Beogradu. Godišnjak grada Beograda. 1960;7: pp. 175-176.
^Stanojević V. Zdravstvena služba, Istorija Beograda knj. 2. Beograd; (1974), стр. 796
^Ранковић, Драг. Ј., Прва грађанска болница, БОН, бр. 4, 1938.
^Валента, Јован, Извештај о раду варошке болнице за 1865 годину, Видовдан, 10. 2. 1866.
^Станојевић, Владимир, Најстарије болнице у Београду, ГМГБ, књига VII, 1960.
^Неда Божиновић Женско питање у Србији у 19. и 20. веку, Београд, 1996.
^Đorđević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. In: Istorija poljske vojno-sanitetske službe u srpskoj vojsci za vreme srpsko-bugarskog rata 1885−1886. Beograd: Srpsko lekarsko društvo (Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, odeljak drugi, knjiga dvadeseta); 1886.
^Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Jovanović M, Perišić M, editors. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar; 1992.
^Popović B, Kovačević J, Vulić D, Pavlović B, Dikić B, Miletić M, et al. Vojni sanitet u srpskom narodu. Beograd: Rad; 1998.
^Đorđević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Istorija vojno- sanitetske službe u Drugom srpsko-turskom ratu 1877−78 godine. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1880.
^Зелић, Милутин. Прилог историји Српског Архива. Српски Архив. Св. 1– 2 (1940).
^Илић, Лаза. Један састанак Српског лекарског друштва. Српски Архив. Год. V; Св. 7. (1899).
^Јевтић, Милош. Корени и ослонци медицине, књ. I, Медицински факултет, ЦИБИД, Бео- град 2004.
^Ђорђевић, Слободан. Медицинска терминологија и ми. Српски Архив. 1980, Јан. 108 (1) 87–90.
^Petrović M. Je li medicinski fakultet u Srbiji najakutnija sanitetska potreba ili ne? Srp Arh Celok Lek 1900; (1):1-13; Srp Arh Celok Lek 1899; (2):62-70.
^Sofoterov S. Surgical memories of 50th Anniv. First SerbianTurkish War 1876. Srp Arh Celok Lek 1926; 8(7): 605–21.(Serbian)
^Vuković Ž. British doctors in Serbia during the First SerbianTurkish War 1876. Arh Ist Zdrav Kult Srb 1985; 14(1—2):65−71. (Serbian)
^Stanojević V. Military medical services in war of 1876. In: Stanojević V, editor. History of serbian military medic. Services, our war experience. Belgrade: Vojno-izdavački i novinski centar; 1992. p. 70−90. (Serbian)
^Antić VM, Vuković Ž. Vojni sanitet u Prvom srpsko-turskom ratu 1876−1877 Vojnosanit Pregl 2007; 64(9): 646.
^Petrović M. Dr. Čeda Đurđević. Srp Arh Celok Lek 1940; 42:583–5.
^Đorđević A. Jordan Stajić (1863—1949). Srp Arh Celok Lek 1949;47: 510–1.
^Tripković I, Živanović M. Sto godina hirurgije u Valjevu. U:Zbornik radova sa stručnog sastanka hirurga Srbije povodom 100 godina hirurgije u Valjevu; 2001 Apr 20; Valjevo, Јugoslaviја. стр. 3–10.
^Stanojević V. Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u narodnooslobodilačkim ratovima Srbije 1876–77–78. i 1912–1918.U: Đurić DS, гл. уредник. Spomenica Srpskog lekarskog društva 1872–1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; (1972). стр. 114–24.
^Александар Недок, Повлачење српске војске ка приморју, и њена евакуација на Крф 1915/1916: рад војно-санитетске службе, Београд 2006.
^Vojislav M. Subotić i sar. Pomenik poginulih i pomrlih lekara i medicinara u Ratovima, 1912-1918, redovnih, dopisnih i počasnih članova, osnivača, dobrotvora i zadužbinar, 1872-1922, Vreme, 1922, 138 страница.
^Čolović R. Jubilej medicinskog fakulteta u Beogradu - osnivanje medicinskog fakulteta. Istorija medicine, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo. 2005; 133(11—12):535-542.
^Gašić, Ranka (2005). Beograd u hodu ka Evropi: Kulturni uticaji Britanije i Nemačke na beogradsku elitu 1918–1941. Belgrade: Institut za savremenu istoriju. стр. 168—169. ISBN86-7403-085-8.
^ абTomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN978-0-8047-3615-2.
^Kroener, Bernhard (2000). Germany and the Second World War: Organization and Mobilization of the German Sphere of Power, Wartime Administration, Economy, and Manpower Resources 1942-1944/5 V/I. New York: Oxford University Press. ISBN978-0-19-822887-5.
^ абвгПавловић М., Антић Ч., Војна болница у Нишу, Монографија, Дирекција за издавачку и библиотечко-информатичку делатност, Београд,2010.
^Драгољуб Ж.Мирчетић, Ваздушна бомбардовања Ниша у Другом светском рату 1941-1944, Ниш, 1998. стр.161
^Д. Бонџић: Комунистичка власт и наставници Медицинског факултета у Београду 1945–1955; Историја медицине, фармације и народне медицине, Зборник радова, Институт за савремену историју Београд & Историјски архив Зајечар; Београд & Зајечар (2007). стр. 105–120.
Душан Т. Батаковић, Поговор, у Др. Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића 1804-1850, Књига друга, Просвета, Београд (1988). стр. 311-328.
Станоје Бојанин, Лечење биљем у средњовековној Србији.Основни прегледАрхивирано на сајту Wayback Machine (19. februar 2015), Godišnjak za društvenu istoriju 1, 2012
Milićević, Mirjana. Spisak radova iz istorije medicine objavljenih u časopisu Timočki medicinski glasnik Timočki medicinski glasnik 29 Suppl. 1 (2004), 14-16
Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN978-0-8047-3615-2.
