Istorija razvojne psihologije

Razvojna psihologija je grana psihologije koja težište svojih istraživanja stavlja na proces razvoja ne samo u detinjstvu već i na sve druge periode odraslog doba, uključujući i doba starosti. Kao i svaka druga naučna disciplina, i ona ima svoju istoriju. Istoričari ove psihološke discipline dele njenu istoriju na sledeće periode: preliminarni period,  period uobličavanja, formativni period, period institucionalizacije i specijalizacije i savremeni period.

Preliminarni period (do kraja XVIII veka)

Jan Amos Komenski (lat. Comenius, češ. Jan Amos Komenský) je bio češki pedagog, lingvista, prirodnjak, humanista, filozof i političar.

U ovom periodu, koji obuhvata vreme od antičke Grčke do kraja XVIII veka, još nema naučne razvojne psihologije, kao što nema ni empirijskih proučavanja psihičkog razvoja. Interesovanja za dete, detinjstvo i druge uzraste, proizlazi iz praktičkih razloga,  uglavnom vezano za vaspitanje. Misli o detinjstvu, detetu i razvoju nastaju kao rezultat filozofskih refleksija i spekulacije. Pojedine ideje prvi put se javljaju kod grčkih filozofa Demokrita, Platona i Aristotela, te kod rimskog filozofa Cicerona. Kasnije se misli o detetu i vaspitanju javljaju kod učenih ljudi, filozofa i teologa svih veroispovesti.

Češki obrazovni reformator i verski vođa Jan Amos Komenski (1592-1670) je dosta pisao o deci upravo iz vaspitnog ugla, pa je 1658. godine objavio knjigu-slikovnicu ”Svet u slikama” (lat. Orbis Senzualium Pictus). Polazeći od teorije prirodnog prava, francuski filozof Žan Žak Ruso (1712-1778) razmišlja o deci i mladima iz vaspitnog ugla; godine 1762. objavio je studiju o vaspitanju pod naslovom ”Emil ili o vaspitanju”. O vaspitanju pišu brojni filozofi, kao što su Džon Lok, Imanuel Kant i drugi. Johan Nikolas Tetens je ukazivao na razvoj u celom životnom toku i zalagao se za empirijsko proučavanje razvoja putem posmatranja, po ugledu na prirodne nauke.

Za razvojnu psihologiju ovaj period je značajan, pored ostalog, i po folozofskim raspravama o poreklu saznanja, jer su njihove empirističke i racionalističke koncepcije uticale na kasnije naučne psihološke teorije o saznajnom razvoju.

Period uobličavanja (kraj XVIII veka do 1882.)

Stotinak godina koje neposredno prethode formiranju naučne razvojne psihologije karakterišu se po dvema novinama, jednoj u metodološkoj i drugoj u sferi ideja.

Za prve biografske studije koje se javljaju u ovom periodu možemo reći da predstavljaju prva empirijska izučavanja deteta i razvoja. Reč je o dnevničkim beleškama različite dužine (od nekoliko nedelja do nekoliko godina) koje se vode o ponašanju sopstvene dece, bez sistematičnosti i bez naročite brige za objektivnost podataka. Prvu biografsku studiju dao je Nemac Ditrih Tideman 1787. godine pod naslovom ''Посматрања развоја душевних способности код деце''. Autori biografskih studija su i Sigismund (1856), Kusmaul (1859), Ipolit Ten (1876) i Čarls Darvin (1877). Darvinova studija pod naslovom ''Биографска скица једне бебе'', inspirisana Tenovim radom, predstavlja prvo teorijsko interesovanje za razvoj deteta, u sklopu njegove teorije evolucije. Darvin se interesovao za oblike izražavanja emocija kod dece i životinja.

Zaharije Stefanović Orfelin bio je srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf, enolog, pisac udžbenika i pravoslavni teolog.

U Srbiji jednostavne dnevničke beleške o svom sinu Petru (o vremenu prohodavanja, progovaranja itd.) vodi i Zaharije Orfelin (druga polovina XVIII veka).

Fridrih August Karus (Carus, 1808) daje prvi opis ljudskog razvoja u toku celog života, podelivši ga prethodno u četiri perioda. Karus je opis dao na osnovu posmatranja.

Belgijski naučnik Adolf Ketle (Qetelet, 1835) je izučavao individualni razvoj tokom celog života, uvodeći po prvi put istraživanja poprečnog preseka (tj. sa horizontalnim nacrtom).

Naučna psihologija još uvek nije nastala, tako da glavne ideje koje su se pokazale značajnim za razvojnu psihologiju u ovom periodu dolaze iz dva izvora, iz embriologije i biologije (tj. teorije evolucije).

Pionir komparativne embriologije Karl Ernst fon Baer (1792-1876) je uobličio fundamentalne principe ontogenetske promene. Po njemu, razvoj se odvija kroz sled stupnjeva, od globalnog ka specifičnom i od homogenog ka diferenciranom stanju.

Osim tih principa, u XIX veku bili su formulisana još dva, preformizam i epigeneza (oba primenjiva na embrionalni razvoj). Međutim, oni koji su prihvatali princip epigeneze nisu u njemu (niti u principu diferencijacije) nalazili odgovor na pitanje zašto se razvoj odvija baš kroz te stupnjeve i zašto dolazi baš do te krajnje tačke, a ne do neke druge. Taj odgovor su našli u biogenetskom zakonu Ernsta Hekela (Haeckel, 1866) koji je povezivao evoluciju i ontogenezu na način paralelizma: ontogeneza je kratka rekapitulacija filogeneze. Kada kasnije nastaje razvojna psihologija, Hekelov biogenetski zakon služi, pored Darvinovog učenja, kao snažan izvor inspiracije.

Formativni period (1882—1912)

Nema mnogo slaganja oko toga koju godinu treba uzeti kao datum nastanka savremene razvojne psihologije. Jedni će reći da je to godina 1882., kada je nemački fiziolog i embriolog ponašanja Vilhelm Prajer objavio svoju knjigu pod naslovom ”Duša deteta”, drugi će, po analogiji sa Vuntovim osnivanjem laboratorije za eksperimentalnu psihologiju, ukazati na godinu 1891., kada je Stenli Hol na Klark univerzitetu u SAD osnovao Institut za proučavanje deteta, treći će, opet, istaći neku drugu godinu i događaj. Bilo kako bilo, razvojna psihologija kao naučna disciplina nastaje zaista krajem XIX veka, i to ne kao neposredni izraz eksperimentalne psihologije, nego pored nje - kako u teorijskom tako i u metodološkom smislu. Ovaj tridesetogodišnji period obeležen je pojedincima koji su je osnivali, značajnim događajima, teorijskim rešenjima, prvim oblicima primene, pojavom novih metoda, prvim proučavanjima razvojno-psiholoških funkcija.

Naučnici raznih disciplina u ovom vremenu (biolozi, embriolozi, filozofi, pedagozi) bili su snažno inspirisani Darvinovom teorijom evolucije, i posebno Hekelovim zakonom. Teško je preceniti uticaj koji je ovaj zakon ostavio na tadašnje i kasnije teoretisanje u razojnoj psihologiji. Pošto je on bio odbačen od biologa ubrzo pošto je formulisan (1866), očigledno je da njegovo ''пресељење'' u razvojnu psihologiju nije bilo samo stvar ugledanja na stariju disciplinu, biologiju.

Prema Hekelovom zakonu trebalo bi da se u ontogenezi smenjuju stupnjevi kao kvalitativne celine onako kako su se u evoluciji javljale kvalitativno nove vrste. Embriologija nije potvrđivala taj zakon, ali ga se, uprkos tome, razvojna psihologija, i to ne samo u početku, držala u manjoj ili većoj meri. Nužan i nepromenljiv sled stupnjeva u psihičkoj ontogenezi, univerzalan za ceo ljudski rod, usmeren ka jednoj istoj završnoj tački, koja se dostiže pre pune zrelosti, posle čega tek mogu da slede različite razvojne putanje – eto to je „spisak” razvojno-psiholoških postavki skrojenih prema Hekelovom zakonu. I takvo krojenje razvojno-psiholoških teorija nalazimo i kod Stenlija Hola, kod Džejmsa Marka Boldvina, kod Sigmunda Frojda i drugih. Čak se i vaspitanje i obrazovanje kroje prema biološkom zakonu: vaspitanje i obrazovanje treba da omoguće prirodni tok razvoja, nikako da ga spreče ili uspore.

Ovaj period svojom delatnošću naročito su obeležili Stenli Hol, Vilhelm Prajer, Alfred Bine, Mark Boldvin i Sigmund Frojd.

Stenli Hol

Grandvil Stenli Hol bio je američki psiholog i pedagog, pionir u svojim oblastima. Prvenstveno ga je zanimao razvoj detinjstva i teorija evolucije. Hol je bio prvi predsednik Američkog udruženja psihologa i prvi predsednik Univerziteta Klark.

Stenli Hol (S. Hall) je, po povratku iz Evrope (gde je, između ostalog, učio psihologiju kod Vunta), razvio veliku i bogatu aktivnost na polju psihologije u celini, a posebno vezano za razvojnu psihologiju. Osim već pomenutog osnivanja Instituta za proučavanje deteta, Hol je 1891. godine osnovao i prvi časopis iz razvojne psihologije, Pedagoški seminar (Pedagogical Seminary, kasnije preimenovan u Journal of Genetic Psychology), postao je prvi predsednik Sekcije za proučavanje deteta Nacionalnog pedagoškog društva (1893), napisao je prvi udžbenik o adolescenciji (1906) i o starenju (1922). Prvi je primenio metod upitnika u izučavanju dece, a naročito je poznat kao osnivač Pokreta za proučavanje deteta. Posle osnivanja Pokret se raširio ne samo u SAD, nego i u mnogim evropskim zemljama, pa je tako dospeo i u Kraljevinu Srbiju.

Pokret nije kao svoje članove uključivao samo psihologe, nego pripadnike raznih profesija, naročito učitelje, profesore i lekare. Primenjujući upitnik na velikim uzorcima dece različitih uzrasta, Hol i članovi pokreta sakupljali su mnoštvo podataka o ''садржају дечјег духа'' (o raznim znanjima, verovanjima, mišljenjima).

U Kraljevinu Srbiju Holov pokret je došao 1906. godine, kada je u Beogradu osnovano Srpsko društvo za dečju psihologiju. Društvo je sledeće godine osnovalo i svoj časopis, koji je pod nazivom Glasnik Srpskog društva za dečju psihologiju izlazio do 1910. godine. U njemu su članke objavljivali najpoznatiji psiholozi iz sveta, kao Hol, Klapared, Mojman i drugi. Godine 1908. u Beogradu je održana i trodnevna obuka o ispitivanju dece, kojom je rukovodio Mojmanov učenik Paja Radosavljević.

I metod upitnika i Holov pokret doživeli su i dosta kritika. Upitnici su često bili loše napravljeni, zadavali su ih nestručni ispitivači, korišćeni su i za pojave koje nisu za upitnik, sakupljano je mnoštvo podataka bez povezanosti sa nekom teorijom itd. Ipak, upitnik jeste bio metodološka novina u poređenju sa tada preovlađujućim biografskim studijama, a Holov pokret je zaista raspalio veliki entuzijazam za izučavanje deteta.

Vilhelm Prajer

Vilijam Tijeri Prejer (4. jul 1841 — 15. jul 1897) je bio engleski fiziolog koji je radio u Nemačkoj.

Vilhelm Prajer je po obrazovanju bio fiziolog i embriolog. U svoju, mora se priznati veoma značajnu knjigu, uneo je mnoga saznanja o razvoju ne samo raznih životinjskih vrsta, nego i deteta, a takođe je uneo i rezultate četvorogodišnjih dnevničkih beleški o ponašanju svog sina. I Prajer je bio pod velikim uticajem Darvinovog dela, pa je otuda u ljudskom razvoju video jedno od bioloških polja koje treba popuniti i tako postići objedinjenost biološke nauke. Njegovo precizno beleženje uzrasta javljanja pojedinih oblika ponašanja nije imalo za cilj uspostavljanja deskriptivnih normi, nego je samo trebalo da pokaže razvojni sled i brzinu sazrevanja, koja bi se onda poredila sa brzinom sazrevanja raznih životinjskih vrsta. I upravo tu Prajer odstupa od Hekelovog zakona, tvrdeći da je čovekov razvoj usporen, a ne ubrzan.

Naime, po Hekelovom zakonu sledilo bi da čovek ima ubrzano sazrevanje (zato što iza njega u evoluciji ima mnogo vrsta, pa onda u čovekovoj ontogenezi mora da ima isto toliko kvalitativno različitih stupnjeva), ali Prajer tačno zapaža da je ljudsko novorođenče najnezrelije u živom svetu i da je njegova nezrelost produžena (ovaj fenomen se u biologiji naziva neotenija). A to čoveku daje veliku plastičnost, mogućnosti učenja i prilagodljivost.

Prajer je smatrao da se duša deteta sastoji iz tri dela – iz čula, volje i intelekta. O razvoju tih delova on piše u odgovarajućim poglavljima svoje knjige. Iako se iz svakog dela ponešto može izdvojiti, ovde ćemo samo ukratko ukazati na poglavlje o razvoju intelekta, koje sadrži odeljke o razvoju jezika, socijalne kognicije i drugog. Posebno je vredno ono što tada Prajer piše o razvoju samopoimanja. Postavljajući pitanje na kom uzrastu se pojavljuje „ja” ili „ego”, Prajer je preduzeo niz opservacija i mini-eksperimenata, a kao pokazatelje samopoimanja (ili svesti o sebi) koristio je reagovanje deteta na svoj odraz u ogledalu i korišćenje lične zamenice – a oba ta postupka su i danas u upotrebi.

Važno je pomenuti Prajera i u metodološkom pogledu. On je dao nekoliko metodoloških pravila o tome kako treba posmatrati dete i beležiti njegovo ponašanje, što pokazuje njegovu visoku svest o problemu objektivnosti psihološkog metoda. Iako ta pravila nisu kompletna, ona su odigrala veliku ulogu, tako da je Prajerov rad podstakao brojne biografske studije u SAD i Evropi.

Alfred Bine

Alfred Bine je bio francuski psiholog koji je izmislio prvi praktičan test inteligencije, Bine-Simonovu skalu.

Alfred Bine (A.Binet) je bio prvi značajni francuski eksperimentalni psiholog. Po nekima, on je takođe bio prvi koji je pružio dokaze da je naučna psihologija ljudskog razvoja moguća. Međutim, značaj ovog francuskog psihologa ne iscrpljuje se u tim dvema konstatacijama.

Bine je bio izuzetno plodan istraživač i pisac. Opredelivši se za psihologiju (posle napuštanja najpre studija prava pa potom i medicine), Bine je ubrzo formirao svoja čvrsta i metodološka i naučna gledišta. Smatrao je da naučno saznanje o razvoju bilo kojeg fenomena ne sme da počiva na samo jednom metodološkom postupku, bilo to upitničko ispitivanje velikih uzoraka ili intenzivno proučavanje pojedinačnog slučaja, ali da nijednu od tih metoda (kao ni druge) ne treba odbaciti. Štaviše, osim pluraliteta metoda, on se zalagao i za raznolikost ispitanika (od mentalno zaostalih preko prosečnih do nadarenih i izuzetnih), raznovrstnost indikatora itd. On sam je primenjivao razne metode. Posebno je poznat po dugogodišnjem proučavanju razvoja pamćenja koristeći kao ispitanike dve svoje kćeri, sa uverenjem da psihologija može mnogo da dobije ispitivanjem pojedinaca koje istraživač intimno poznaje i čiju istoriju iskustva zna (rođaci, prijatelji). Takođe je koristio i metode koje obuhvataju velike uzorke. Stoga se može reći da je Alfred Bine prvi koji je držao suštinski važnim ''обе научне психологије'' (podelu je Kronbah uveo u psihologiju 1957. godine) – eksperimentalnu (dečju)  psihologiju i studiju individualnih razlika.

Ipak, svi doprinosi Binea psihologiji idu na jednu stranu, a njegova skala za ispitivanje inteligencije u razvoju – na drugu. Ne greše oni koji vele da je ta skala onaj pojedinačni psihološki izum koji je ostvario najveći uticaj na moderna zapadna društva.

Pokret za proučavanje deteta imao je, kao i drugde, svoj odjek i u Francuskoj, gde je formirano Društvo za proučavanje deteta čiji je Bine ubrzo postao najistaknutiji član. Društvo je imalo uticaja i na tadašnje francuske prosvetne vlasti, na čiji podsticaj su one najpre uspostavile komisiju za specijalna odeljenja u školama a zatim i odobrile izradu ''менталног теста'' koji bi bio korišćen za dijagnostiku mentalno zaostale dece pre polaska u prvi razred. Bine se prihvatio, sa lekarom Simonom, i toga zadatka, te je već 1905. godine svetlo dana ugledala prva verzija skale (potom još dve revizije, 1908. i 1911. godine). Međutim, osim same skale koja je bila od ogromne praktične vrednosti, važno je bilo još nešto.

Naime, u to vreme postojali su razni ''ментални тестови'' (izraz koji je prvi uveo Džejms MekKin Katel 1890. godine) namenjeni merenju pojedinih elementarnih senzornih i motornih sposobnosti, kao što su diskriminacija boja, brzina reakcije i sl. Ako je u toj sferi elementarnih funkcija takav molekularni pristup bio adekvatan, sa velikom preciznošću merenja i malim individualnim razlikama, onda je, za Binea, u sferi viših funkcija kao što je intelektualna sposobnost bio primereniji – i svakako praktično upotrebljiviji – molarni pristup koji će žrtvovati preciznost merenja ali će, zauzvrat, zahvatiti daleko veće individualne razlike. Tako su nastali zadaci u vidu ponavljanja cifara, problemskih pitanja itd. Ovo opredeljenje za molarni pristup psihologija je često kasnije potvrđivala, jer se pokazivalo da u raznim novim oblastima merenja on daje bolje predikcije i klasifikacije nego molekularni.

Džejms Mark Boldvin

Džejms Mark Boldvin (12. januar 1861 – 8. novembar 1934) je bio američki filozof i psiholog koji je školovan na Prinstonu pod nadzorom škotskog filozofa Džejmsa Mekoša i koji je bio jedan od osnivača Odeljenja za psihologiju na Prinstonu i Univerziteta u Torontu.

Džejms Mark Boldvin je takođe spadao među one naučnike koji su razvojnu psihologiju videli u bliskoj vezi sa biologijom. Pišući svoju uticajnu knjigu Mentalni razvoj deteta i rase (1895), naveo je, kao svoj cilj,  stvaranje ''система генетичке психологије''  koji bi mogao dostići sintezu tadašnje biološke teorije organske adaptacije (tj. evolucione teorije) sa teorijom dečjeg razvoja. Težeći ka toj sintezi Boldvin je svoju razvojnu analizu (koja delom počiva, po ugledu na Prajera, na podacima dobijenim posmatranjem svoje dece) okrenuo ka kognitivnom razvoju i socijalnoj i kognitivnoj osnovi ličnosti. Sa takvim ciljem, i sa pozadinom u vidu problema odnosa između evolucije i ontogeneze, logično je što Boldvin stvara teoriju stupnjeva u kognitivnom razvoju. Mnoge od njegovih ideja, pa čak i pojmova, kasnije su našle mesta u nekim razrađenijim teorijama kognitivnog razvoja, naročito kod Pijažea i Kolberga.

Druga knjiga koju je Boldvin napisao (1896. godine) nosila je naziv Socijalne i etičke interpretacije mentalnog razvoja: studija socijalne psihologije. Bilo je to prvi put da se u naslovu pojavi socijalna psihologija. Ideje iz ove knjige u psihologiji su dugo bile zaboravljene (ali nisu u sociologiji), da bi tek krajem sedamdesetih godina 20. veka ponovo oživele. To su ideje o socijalnoj interakciji, o detetu koje je ujedno i činilac i proizvod socijalne organizacije, o dvosmernoj povratnoj sprezi između deteta i socijalnog okruženja i druge.

Sigmund Frojd

Sigmund Frojd bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize.

Sigmund Frojd je, s jedne strane, bio vrlo različit od prethodno opisanih pionira razvojne psihologije, ali je, s druge strane, delio sa njima i nešto zajedničko.

Ono što Frojda razlikuje jeste metod: on nije ispitivao velike uzorke dece posredstvom nekog spoljašnjeg objektivnog postupka. Njegova empirijska evidencija potiče od vrlo malog broja dece, zapravo njegov primarni izvor evidencije činili su odrasli, tj. njihova rekonstruisana sećanja iz detinjstva. Taj metod je samo donekle sličan Bineovom: iscrpno proučavanje slučaja koji se intimno poznaje. Međutim, niti je to proučavanje vršeno u laboratoriji (nego u ordinaciji), niti je osnovna svrha bilo saznanje o razvoju (nego psihoterapija). Kako je onda od psihoanalize kao psihoterapijskog metoda (postupka lečenja neuroza) nastala psihoanaliza kao teorija razvoja ličnosti? Metod sam po sebi nije nužno nosio takvu teoriju.

Jedan odgovor na to pitanje svakako leži u podacima otkrivenim tokom tretmana neuroze, koji su ukazivali na dečju seksualnost, primarnost ranih iskustava itd. Ali ni drugi razlog nije manje važan. Naime, Frojd je bio „pripremljen” za stvaranje upravo razvojne teorije: s jedne strane opštom intelektualnom klimom toga vremena (koju snažno obeležava teorija evolucije i Hekelov biogenetski zakon), a sa druge svojim prethodnim obrazovanjem (neurobiologija i otpočete studije embriogeneze u Parizu).

Svi ti razlozi doveli su do razvojne teorije  sa ''предодређеном'' sekvencom stupnjeva (oralni, analni itd.), sa pojmom fiksacije i zadržanog razvoja, sa pretpostavljenom neprekidnom borbom instinkata itd.

Ipak, koliko god Frojd bio različit od Prajera, Binea i drugih, njegova teorija imala je neuporedivo veći uticaj u celom dvadesetom veku.

Hol, Prajer, Bine, Boldvin i Frojd nisu bili jedini pioniri razvojne psihologije koji su delovali u ovom periodu, iako jesu bili najkrupnije figure. Pored njih treba pomenuti i druge, naročito Džordža Džona Romanesa i Viljema Šterna (Štern je tvorac pojma ”količnik inteligencije”). Osim njih, po ugledu na Prajera vode se brojne biografske studije i njihovi rezultati objavljuju; tako se 1893. godine pojavljuje biografska studija Milisent Šin, 1896. Katarine Mur, kao i druge.

Najzad, treba reći da se u ovom periodu delatnost od značaja za razvojnu psihologiju ne ograničava samo na istraživanje i teoretisanje. Već je pomenuto pokretanje novih časopisa, a treba pomenuti i primenjenu stranu ove naučne discipline. Na Univerzitetu Pensilvanije osniva se prva psihološka klinika 1896. godine, na kojoj se proučava dečja psihopatologija. I na drugim poljima novi poslenici u dečjoj psihologiji okreću se praksi, delujući kao advokati dece u nastojanjima da se popravi njihov društveni položaj, zakonski zabrani dečji industrijski rad, poboljša obrazovanje u školama itd.

Srednji period (1913—1946)

I ovaj, ''средњи'' period u istoriji razvojne psihologije, posmatraćemo sa tri strane – institucionalne, metodološke i teorijske.

Institucionalizacijom jedna naučna disciplina postaje društvena delatnost, biva priznata i ukorenjena. Zasluge za institucionalizaciju razvojne psihologije najviše pripadaju Holovom Pokretu za proučavanje deteta koji početkom XX veka dostiže svoj vrhunac. Naročito u Severnoj Americi (koja za dugi niz decenija predstavlja centar nove discipline) dolazi do osnivanja niza novih instituta za proučavanje dečjeg razvoja; te institute prati i osnivanje fondova, državnih i privatnih, iz kojih se naučna istraživanja finansiraju. Uprkos ratovima (Prvi i Drugi svetski rat) i velikoj ekonomskoj krizi tridesetih godina (i povlačenju fondova uzrokovanih tim događajima), našlo se načina da neki instituti uživaju neprekidnu finansijsku podršku. To je bilo posebno značajno stoga što stalni izvori finansiranja omogućavaju dugotrajne longitudinalne studije. Neke od njih započete su upravo u ovom periodu.

Institucionalizacija razvojne psihologije ne ogleda se samo u osnivanju instituta. Godine 1933.  u SAD je osnovana interdisciplinarna organizacija pod nazivom ''Друштво за проучавање дечјег развоја'' (SRCD – Society for Research in Child Development) koja i danas deluje. Osnivaju se novi časopisi (Child Development, Child Development Monographs) i magazini (Child Study, Parent’s Magazine), a od 1931. do 1946. godine objavljuju se tri velika zbornika čiji je cilj da pokaže stanje metoda, nalaza i teorija u novoj disciplini (novi zbornici pojavljuju se i kasnije – 1954., 1970., 1984. i 1998.).

Iz pionirskog perioda razvojna psihologija izašla je sa mnogo više teorijskih pitanja nego metoda. Praktično, ceo metodološki arsenal sastojao se iz Bineovog testa, biografskih studija (sa metodom posmatranja u osnovi) i upitnika (sa malom naučnom vrednošću). Zato je imperativ srednjeg perioda bio da se nađu pogodne metode za empirijsko proučavanje, odnosno načini prevođenja teorijskih ideja u empirijske istraživačke postupke.

Bineov metod je bio najveći metodološki kapital nasleđen iz prvog naučnog perioda. Ubrzo su usledile nacionalne revizije (standardizacije) Bine-Simonove skale, od kojih su najpoznatije američke (vezane za ime Luisa Termana). U Srbiji je takođe načinjena, pod rukovodstvom Borislava Stevanovića, jedna verzija 1937. godine (nova revizija načinjena je početkom 70-tih godina 20. veka u Institutu za psihologiju u Beogradu).

Osim toga, Bineov metod je podstakao i konstrukciju drukčijih testova, kao i brojna ispitivanja inteligencije tim testovima, što se često naziva pokretom mentalnog testiranja. Ipak, taj pokret nije doveo do jedne obuhvatne teorije razvoja inteligencije, a pored toga je zadugo ostao nekako po strani od eksperimentalnih pristupa inteligenciji u razvoju (kakav je bio, napr. Pijažeov).

Međutim, vrednost Bineove skale nije ležala samo u tome što se mogla koristiti za testiranje školske dece. Pouzdanost toga metoda (uopšte: testova za merenje inteligencije) pružala je mogućnosti da se uporedi uloga različitih delova populacije, različitih uzrasta i različitih kontekstualnih uslova, procene efekata ranog iskustva itd. Posebno je važno da je taj metod omogućio prve longitudinalne studije  intelektualnog razvoja.

Luis Terman je bio američki psiholog i pisac. Poznat je kao pionir obrazovne psihologije.

Autor prve longitudinalne studije bio je upravo Luis Terman. Godine 1921. on je odabrao uzorak od 952 nadarene dece uzrasta od 2 do 14 godina (čiji je IQ bio 140 ili viši) i otpočeo praćenje intelektualnih i ponašajnih osobina, koje se nastavilo kroz skoro ceo XX vek (kasnije su studijom obihvaćene i nove osobine i novi ispitanici, uključujući i supružnike i decu ispitanika iz početnog uzorka).

Ubrzo su otpočele i druge longitudinalne studije u SAD. Najpoznatije su one koje su sprovođene na Berkliju i Fels institutu. Osim tih dugotrajnih, sprovođene su i kratkotrajnije longitudinalne studije. Meri Širli  sprovela je dvogodišnju studiju motornog, emocionalnog i socijalnog razvoja dece. Neke od tih studija sadrže i eksperimentalnu manipulaciju uslova pod kojima se odvija razvoj, a kao ispitanike koriste blizance.

Kada je Bine-Simonova skala stigla u SAD i pokazala stabilne mere pojedinaca kroz vreme, to je najpre shvaćeno kao pokazatelj urođenih kapaciteta intelektualnog funkcionisanja. Međutim, ubrzo su eksperimentalne manipulacije pokazale da je moguće, čak u kratkom vremenu, povećati IQ za više od jedne standardne devijacije, što je otvorilo pitanje sredinskih doprinosa inteligenciji i, osnovnije, pitanje odnosa između nasleđa i sredine (to pitanje bilo je ”na dnevnom redu” diskusija i Prajera, Boldvina i Hola). Pored ove vrste eksperimenta (koji jesu pravi razvojno-psihološki eksperimenti), činjeni su i drukčiji – eksperimenti sa decom. Prvi takav je sproveo Džon Votson sa saradnicom Rajnerovom, 1920. godine.

I drugi metodi pojavljuju se u ovom periodu. U Beču Šarlota Biler (Buhler) 1926. godine analizira dnevnike adolescenata iz nekoliko zemalja (Sad, Austrije, Čehoslovačke, Mađarske, Nemačke i Švedske) i otkriva niz zajedničkih karakteristika, uprkos različitim uslovima u kojima žive; sličnost je veća kod devojaka (preovlađuju romantične teme). Florens Gudinaf (F. Goodenough) 1930. godine koristi crtež ljudske figure kao metod procene sposobnosti. Žan Pijaže u institutu Žan-Žak Ruso u Ženevi koristi klinički metod u ispitivanju dečjeg mišljenja, a u Moskvi Vigotski razrađuje genetičko-eksperimentalni metod.

Metod posmatranja se usavršava: poboljšavaju se procedure posmatranja, kontrola uslova u kojima se vrši, uvode se tehnička pomagala (filmsko snimanje). Poboljšavaju se i statističke metode obrade podataka.

U celini uzev, metode procene sposobnosti i ponašanja brže napreduju od metoda procene ličnosti.

U ovom periodu najkrupnije obeležje razvojne psihologije kao teorije sastoji se u fragmentaciji. Nove teorije koje se sada začinju i uobličavaju naslanjaju se na ideje Prajera, Boldvina i Frojda, ali se razvijaju svaka za sebe, sa svojim posebnim kugom problema, svojim metodama i pojmovima. Međusobna komunikacija izostaje. Krah rekapitulacione teorije ostavio je prazninu upravo na mestu opšte teorije psihičkog razvoja, ali se skoro svaka od posebnih teorija doživljava kao, u najmanju ruku, pretendent na mesto opšte.

I psihoanaliza se smatrala jedinom objedinjujućom teorijom psihičkog razvoja. Međutim, iako u ovom periodu njen osnivač Sigmund Frojd nastavlja da radi na svojoj teoriji, i u njoj dolazi do odvajanja. Najpre su Karl Gustav Jung i Alfred Adler krenuli svojim nezavisnim pravcem, a posle su se javili i neofrojdovci (H. S. Salivan, K. Hornaj, E. From), koji su ostajali psihoanalitičari ali su izmenili ovu ili onu temeljnu postavku.

Početak ovog perioda obeležen je nastankom bihejviorizma u SAD, ali Džon Votson, osim već pomenutog eksperimenta, nije uzeo aktivnog učešća u empirijskom proučavanju razvoja (shvaćenog, naravno, kao istorija ponašanja oblikovanog učenjem). Neki njegovi saradnici (i ne samo oni) su 20-tih i 30-tih godina nastavili da se bave uslovljavanjem dece (dokazavši mogućnost uslovljavanja novorođenčeta i fetusa). Votsonova saradnica Meri Džons je, na drugom detetu (”slučaj Piter”) pokazala kako se gase uslovljavanjem stvorene jake emocionalne reakcije (strah).

Ipak, ono što je najznačajnije dao ovaj pravac sastojalo se u njegovom „braku” sa psihoanalizom; reč je o teoriji socijalnog učenja ili socijalnom neobihejviorizmu. Pod tim nazivom krije se jedna grupa teorija (Dolard i Miler, Sirs i drugi) koja je, kombinovanjem principa učenja sa psihoanalitičkim pojmovima i postavkama, nastojala da objasni razvoj ličnosti (crte ličnosti, savest, agresivnost itd.). Iz razrade ove teorije proistekla je i jedna knjiga namenjena roditeljima i drugim koji se bave decom: Bendžamin Spok je 1945. godine objavio knjigu koja je doživela više izdanja i bila prevođena na strane jezike.

U ovom periodu na institutu Žan-Žak Ruso u Ženevi Žan Pijaže počinje da stvara jednu od najuticajnijih teorija razvoja inteligencije. Krajem 20-tih u Sovjetskom Savezu nekoliko teorijskih aktivista nastoji da konstruiše marksističku psihologiju. Među njima je i Lav Vigotski, koji se okreće razvojnoj psihologiji.

Ugledavši se na Hola i njegovo naglašavanje bioloških činilaca, Arnold Gezel ističe sazrevanje i sprovodi pažljivu normativno-deskriptivnu studiju. Gezel prati fizički, motorni i perceptivni razvoj, dajući detaljne uzrasne norme tih aspekata ontogeneze, koje velikim delom i danas važe.

Jedan od značajnih istraživača dečjeg ponašanja u ovom periodu je i Kurt Levin. Polazeći od svoje teorije polja (po kojoj su i ponašanje i razvoj funkcija totalne situacije, odnosno ličnosti i polja) i naglašavajući psihološku sredinu (tj. sredinu kako je vidi i doživljava osoba), Levin sprovodi pionirska istraživanja razrešavanja konflikata, grupne dinamike, nivoa aspiracije i reagovanja dece na prepreke i frustracije. Levinova teorija polja poznata je i pod nazivom ekološka, ali će se posebna ekološka teorija ljudskog razvoja pojaviti i razviti posle Drugog svetskog rata (odnosno nekoliko varijanti te teorije, od kojih je najpoznatija Bronfenbrenerova).

I niz drugih naučnika u ovom periodu daju nove i vredne doprinose razvojnoj psihologiji.

Oslanjajući se na nova otkrića u embriologiji (o presađivanju tkiva, značaju konteksta ćelijskog jedra u organizaciji embriogeneze i sl.), stvara se teorija sistema ili „organizmička” teorija biološkog razvoja. Polazeći od te perspektive T. C. Šnirla i Z.-J. Kuo vrše brojne opite na životinjama; prvi od njih uključuje i socijalne činioce u kontekst razvoja, dok drugi demonstrira ulogu aktivnosti jedinke u razvoju motorike.

U Beču Š. Biler proučava socijalno ponašanje dece i povlači razliku između socijalno nezavisnog, socijalno zavisnog i socijalno slepog deteta.

Savremeno doba (od 1946)

Posle zastoja u istraživačkoj aktivnosti tokom ratnih godina, usledio je dug period intenzivnog naučno-istraživačkog rada i teoretisanja. Novi metodološki postupci, tehnike i procedure se uvode, ali im je i ”životni vek” sve kraći; uvode se tehnička pomagala (filmsko snimanje, zvučni zapisi, jednosmerno staklo itd.). Pojedine teme ulaze u žižu interesovanja razvojnih psihologa, ostaju kratko vreme na vrhu ”top liste”, zatim odlaze u drugi plan, ustupajući mesto drugim temama. Praktična primena razvojne psihologije sve više se širi: dečji psiholozi učestvuju u stvaranju TV serija za decu (Ulica Sezam), kreiraju i sprovode programe planskog podsticanja kognitivnog razvoja (Head Start Programme) itd.

U prvom delu ovog perioda najveći uspon beleže teorije socijalnog učenja. Osnovna shema njihovih istraživanja je sledeća: registruju se varijable najopštije označene pojmom gajenja dece (stilovi vaspitanja, disciplinske tehnike, kvalitet odnosa roditelj-dete, nagrada i kazna), pa se one zatim povezuju (kroz korelaciju) sa osobinama deteta (agresivnost, polno tipiziranje, zavisnost, savest). Sredinom 60-tih godina često se koristi eksperiment sa decom, u pokretnoj laboratoriji snabdevenoj jednosmerno prozirnim staklom.

Međutim, porodica teorija socijalnog učenja doživljava i promene.

Albert Bandura je bio američki psiholog. Poznat je po svojoj teoriji o socijalnom učenju.

Prvo, i unutar njih dolazi do podele. Najveću donosi Albert Bandura, koji već krajem pedesetih godina počinje stvaranje teorije učenja po modelu (ili imitacije, čiji značaj je nekada isticao Boldvin). Nova teorija konkuriše starim iz iste porodice u objašnjavanju istih oblika ponašanja, crta ličnosti i motiva.

Drugo, takođe unutar porodice javljaju se naglasci na dvosmernom uticaju (stara Boldvinova ideja) i povratnoj sprezi (i dete utiče na sopstveni razvoj) i socijalnoj interakciji, kao i na altruizmu i prosocijalnpom ponašanju (dakle pozitivnoj strani, a ne samo negativnoj i sukobnoj).

Treće, kognitivne teorije počinju sve snažnije da nude objašnjenja istih fenomena, koje su dotad pokrivali pojmovi teorija učenja (potkrepljenje, generalizacija, sekundarni nagon itd.). Kazna i nagrada utiču na oblikovanje ponašanja, uzmimo to kao primer, ne zato što negativno ili pozitivno potkrepljuju, nego zato što ih dete shvata kao izraz onoga što odrasli ne želi ili želi; ukratko, te disciplinske mere, po kognitivistima, predstavljaju instrukcije detetu od strane odraslog (roditelja ili eksperimentatora).

Proučavanje kognitivnog razvoja, u neku ruku glavne teme razvojnih psihologa oduvek, u ovom periodu dobija snažan zamah. Najpre u to polje ulazi Pijažeova teorija, a vremenom i druge: kognitivno-informacioni pristup, teorija Vigotskog i različite kulturalističke teorije, na kraju konekcionističke, neopijažeovske i druge.

Stari problem odnosa između evolucije i ontogeneze proširuje se novim članom – transgeneracijskim prenošenjem, odnosno proučavanjem značaja tvorevina ranijih generacija i mehanizama njihovog prenošenja novim generacijama dece i mladih.

Iako su odavno postojale inicijative da se ljudski psihički razvoj proučava u celom životnom toku, razvojna psihologija je dugo ostajala svedena na dečju psihologiju, odnosno na psihologiju dece i mladih, do nastanka zrelosti. Ipak, u ovom periodu taj nedostatak počinje da se otklanja: brojna istraživanja i teorijska uobličavanja pokrivaju i ostale uzraste, zrelost i starost.

Kao poseban razvojno-psihološki fenomen izdvaja se fenomen vezanosti deteta za majku (attachment). Džon Bolbi (Bowlby) je tokom 60-tih godina, kombinujući etološku psihologiju sa psihoanalizom, stvorio novu teoriju vezanosti i vezivanja, koju su njegovi saradnici metodološki razradili i tako pružili izuzetno snažan podsticaj za istraživanja.