Википедија

Ilja Rjepin

руски сликар и вајар

Ilja Jefimovič Rjepin (rus. Илья́ Ефи́мович Ре́пин; Čugujev, 5. avgust 1844 — Kukala, 29. septembar 1930) bio je ruski slikar i vajar. Njegovi realistički radovi pokazivali su veliku psihološku dubinu i napetosti unutar postojećeg društvenog poretka. U Sovjetskom Savezu dvadesetih i tridesetih godina 20. veka njegovi radovi su predstavljeni kao progresivni model i primer kako treba da slikaju ostali slikari u Sovjetskom Savezu.

Ilja Rjepin
Autoportret Ilje Rjepina
Lični podaci
Datum rođenja(1844-08-05)5. avgust 1844.
Mesto rođenjaČugujev, Ruska Imperija
Datum smrti29. septembar 1930.(1930-09-29) (86 god.)
Mesto smrtiKukala, Finska
Umetnički rad
PoljeSlikarstvo
PravacRealizam
Najvažnija dela

Život i rad uredi

Rani život i počeci uredi

Rjepin je u gradu Čugujevu, u Harkovskoj guberniji Ruskog carstva, u srcu istorijske oblasti Sloboda Ukrajina.[1][2][3] Njegov otac, Jefim Vasiljevič Rjepin (1804—1894) služio je u Ulanskom puku Carske ruske armije . Borio se u Rusko-persijskom ratu (1826–1828), Rusko-turskom ratu (1828–29) i Ugarskom pohodu (1849) . Kada se njegov otac povukao iz vojske, posle dvadeset sedam godina službe, postao je putujući trgovac koji je prodavao konje. Njegov otac je bio ukrajinskog kozačkog porekla. Rjepin je sebe doživljavao kao Rusa.[4] U kasnijem životu Rjepin će se oslanjati na svoje poreklo za temu u delima kao što su Zaporoški kozaci koji pišu odgovor turskom sultanu.[5][6]

Rjepinova majka, Tatjana Stepanovna Rjepina (rođena Bočarova) (1811—1880), takođe je bila ćerka vojnika lokalnog kozačkog puka. Imala je rodbinske veze sa plemićima i oficirima; Rjepini su imali šestoro dece i bili su umereno dobrostojeći.[7][8] Kao dečak Rjepin se školovao u lokalnoj školi u kojoj je predavala njegova majka.[9][10]

Sa jedanaest godina upisan je u mesnu školu topografije.[11] Ova profesija, povezana sa snimanjem i crtanjem, smatrala se prestižnom u Čugujevu.[12] Više je voleo umetnost nego topografiju, a kada je imao trinaest godina otac ga je upisao u radionicu Ivana Bunakova, ikonopisca. Restaurirao je stare ikone i slikao portrete uglednih ljudi na lokalnom nivou. Sa šesnaest godina, kada je njegov talenat postao poznat i lako uočljiv, postao je član artela, odnosno zadruge umetnika, Društva za podsticanje umetnika, koje je putovalo po Voronješkoj guberniji radi slikanja ikona i zidnih slika.[13][13]

 
Burlaci na Volgi, 1870-73
 
Sadko (1876), Ruski državni muzej, Sankt Peterburg

Rjepin je imao mnogo veće ambicije. Oktobra 1863. konkurisao je za prijem na Imperijalnu akademiju umetnosti u prestonici Sankt Peterburgu. Nije uspeo pri prvom pokušaju, ali je istrajao, iznajmio malu prostoriju u gradu i pohađao kurseve akademskog crtanja. U januaru 1864. uspeo je da upiše i bilo mu je dozvoljeno da pohađa nastavu bez naknade.[14]

Na akademiji je upoznao slikara Ivana Kramskog, koji mu je postao profesor i mentor.[9] Kada je Kramskoj osnovao prvi nezavisni savez ruskih umetnika, Rjepin je postao član. Godine 1869. odlikovan je zlatnom medaljom druge klase za sliku Jov i njegova braća.[15] Naslikao je portret Vere Ševcove, svoje buduće supruge.[7]

Tokom osam godina provedenih u Akademiji, Rjepin je stekao mnogo prijatelja. Među njima su bili Vasilij Polenov, u čijoj je kući umetnik početnik uvek bio dobrodošao,[16] i Mark Antokolski, koji je iz Vilnjusa stigao u prestonicu da bi se školovao za vajara i kasnije napisao: Ubrzo smo se zbližili, kako samo usamljeni ljudi u tuđini mogu da priđu.[16] Godine 1869. Rjepin je upoznao umetničkog kritičara Vladimira Stasova, koji je dugi niz godina bio deo Rjepinovog „užeg kruga“.[16] Kramskog je smatrao svojim neposrednim mentorom.[16] Posle Kramskojeve smrti, Rjepin je napisao memoare u kojima je umetnika nazvao svojim učiteljem.[16]

Prvi uspeh uredi

Godine 1870, sa još dvojicom umetnika, Rjepin je otputovao na reku Volgu da skicira pejzaže i studije burlaka, tegljača barži (Rjepinova kuća u Toljatiju i Rjepinov muzej na Volgi obeležavaju ovu posetu). Kada se vratio u Sankt Peterburg, kvalitet njegovih crteža lađara na Volgi doneo mu je porudžbinu velikog kneza Vladimira Aleksandroviča za veliku sliku na tu temu. Slika Burlaci na Volgi završena je 1873. godine. Sledeće godine dobio je zlatnu medalju prve klase za sliku Vaskrsenje Jairove kćeri,[7] zvanje umetnika prvog stepena i pravo na šestogodišnje putovanje u inostranstvo.[16]

U maju 1872. oženio se Verom Aleksejevnom Ševcovom (1855-1917). Ona mu se pridružila na njegovim putovanjima, uključujući putovanje u Samaru, gde je rođeno njihovo prvo dete, Vera. Imali su još troje dece; Nađa, Jurij i Tatjana. Brak je bio težak, jer je Rjepin imao brojne afere, dok je Vera brinula o deci. Bili su u braku petnaest godina.[17]

U pismu Stasovu iz 1872. Rjepin je napisao: „Sada je seljak taj koji je sudija i zato je neophodno da zastupa njegove interese. (Za mene je baš to stvar, pošto sam i sam, kao što znate, seljak, sin penzionisanog vojnika koji je služio dvadeset sedam teških godina u vojsci Nikolaja I.)“ [18] Godine 1873. Rjepin je otputovao u Italiju i Francusku sa porodicom. Njegova druga ćerka Nadežda rođena je 1874. godine.[19]

Pariz i Normandija uredi

Njegova slika Burlaci na Volgi, prikazana na Međunarodnoj izložbi u Beču, privukla mu je prvu međunarodnu pažnju. To mu je takođe donelo stipendiju Akademije lepih umetnosti koja mu je omogućila da napravi produženu višemesečnu turneju po Austriji, zatim Italiji i konačno 1873. u Parizu. Iznajmio je stan na Monmartru u ulici Veron 13 i malu garsonjeru u potkrovlju pod mansardnim krovom na broju 31 u istoj ulici.[15]

Rjepin se sporo navikavao na život u Parizu, ali je do kraja ostanka u gradu umetnik počeo da prepoznaje rad francuskih impresionista, izdvajajući Manea.[16]

U Parizu je ostao dve godine. opisao je ljude koje je slikao kao „glavne tipove Parižana, u najtipičnijim okruženjima“. Slikao je ulične pijace i bulevare Pariza, a posebno raznorodna lica i kostime Parižana svih klasa. Njegovo glavno rusko delo nastalo u Parizu bilo je Sadko (1876), mistična alegorija podmorskog kraljevstva, koja je uključivala elemente secesije. Mladoj heroini je dao rusko lice, okruženo čudnim i egzotičnim okruženjem. Pisao je svom prijatelju građanskom Stasovu: „Ova ideja opisuje moju sadašnju situaciju, a možda i situaciju cele naše ruske umetnosti“.[15] Godine 1876. Sadko mu je doneo mesto u Ruskoj akademiji likovnih umetnosti.[20]

Bio je u Parizu aprila 1874, kada je održana prva izložba impresionista. Godine 1875. pisao je Stasovu o „slobodi „impresionalista“, Manea, Monea i ostalih i njihovoj infantilnoj istinitosti“.[15] Godine 1876. naslikao je portret svoje supruge Vere u stilu portreta Berte Morizo Eduara Manea, kao počast Maneu i Morizou.[21] Iako se divio nekim impresionističkim tehnikama, posebno prikazima svetla i boja, osećao je da njihovom radu nedostaje moralna ili društvena svrha, ključni faktor u njegovoj umetnosti.[1]

Prateći ideje impresionista, proveo je dva meseca u Normandiji, slikajući pejzaže na otvorenom. Godine 1874–1876 učestvovao je u Salonu u Parizu.[22] Godine 1876. pisao je sekretaru Ruske akademije umetnosti: „Rekli ste mi da ne postanem „francizovan“. Šta to govoriš? Sanjam samo da se vratim u Rusiju i da radim ozbiljno. Ali Pariz mi je bio od velike koristi, to se ne može poreći.“[23]

Moskva i Peredvižnici uredi

Rjepin se vratio u Rusiju 1876. godine.[24] Sledeće godine mu se rodio sin Jurij. Te godine se preselio u Moskvu i napravio širok spektar radova uključujući portrete slikara Arhipa Kuindžija i Ivana Šiškina. Počeo je da se angažuje u umetničkom pokretu Peredvižnici osnovanom u Sankt Peterburgu 1863. godine. Stil peredvižnika je bio odlučno realističan, patriotski i politički angažovan, rešen da raskine sa klasičnim uzorima i da stvori specifično rusku umetnost.[25] U njemu su učestvovali ne samo slikari, već i vajari, pisci i kompozitori.[22]

Rjepin je stvorio niz velikih istorijskih dela, uključujući Versku procesiju u Kurskoj guberniji (1883), koja je predstavljena na 12. godišnjoj izložbe Peredvižnika.Slika je bila značajna i po izuzetnom broju realističnih figura, uključujući mrzovoljne policajce, umorne monahe, decu i prosjake, od kojih je svaki izražavao živu ličnost. Slikar je takođe je eksperimentisao sa efektima sunčeve svetlosti na otvorenom, očigledno pod uticajem impresionista i njegovih studija na otvorenom u Francuskoj.[25] Njegovo sledeće veliko delo u ovom periodu bilo je Ivan Grozni i njegov sin Ivan. Ova slika, koja prikazuje cara, sa licem punim užasa, neposredno nakon što je u ludom besu ubio svog sina skiptrom, je izazvala skandal.[26] Neki kritičari su to videli kao prikrivenu kritiku cara Aleksandra III, koji je brutalno potisnuo opoziciju nakon neuspelog pokušaja atentata.[26] Napala ga je i jedna frakcija Peredvižnika, koja ga je smatrala previše senzacionalističkom. Slika je dva puta vandalizovan i na kraju je, na carev zahtev, uklonjena sa postavke. Car je preispitao svoju odluku i slika je konačno vraćena u izložbeni prostor.[27]

Portret careve ćerke Sofije Aleksejevne jedno je od njegovih najtragičnijih istorijskih dela. Prikazuje ćerku cara Aleksija koja je postala regent u Rusiji nakon smrti svog oca, ali je potom svrgnuta sa vlasti 1689. i zaključana u manastiru od strane njenog polubrata Petra Velikog. Slika prikazuje njen bes dok shvata kako će izgledati njen budući život.[28]

Nisu ga očekivali (1884-1888) je zapaženo i suptilno delo na istorijske teme iz tog perioda, koje prikazuje mladog čoveka, bivšeg "narodnjaka" ili revolucionara, iznemoglog i slabašnog iz zatvora i izgnanstva, koji se neočekivano vraća svojoj porodici. Priču pričaju različiti izrazi lica njegove porodice. i sitni detalji, kao što su portreti cara Aleksandra III i omiljenih ruskih pesnika na zidu.[29]

Rjepin i ruski pisci uredi

 
Tolstoj piše u Jasnoj Poljani, Puškinova kuća (1891)

Godine 1880. Lev Tolstoj je došao u Rjepinov mali studio u ulici Boljšoj Trubni u Moskvi da se upozna sa slikarm. Ovo se razvilo u prijateljstvo između 36-godišnjeg slikara i 52-godišnjeg pisca koje je trajalo trideset godina do smrti Tolstoja 1910. Rjepin je redovno posećivao Tolstoja u njegovoj moskovskoj rezidenciji i seoskom imanju u Jasnoj Poljani. Naslikao je seriju portreta Tolstoja u seljačkoj odeći, radeći i čitajući pod drvetom u Jasnoj Poljani. Tolstoj je pisao o Rjepinovoj poseti 1887: „Rjepin je došao da me vidi i naslikao je lep portret. Sve više ga cenim; on je živahna ličnost, približava se svetlosti kojoj svi mi težimo, uključujući i nas jadne grešnike.“[29] Tokom 1901. godine Rjepin je naslikao portret bosonogog Tolstoja. Pisac, koji je retko išao bos, bio je nezadovoljan što ga je umetnik prikazao bez cipela. Rekao je: Izgleda da me Rjepin nikada nije video bosog. Jedino što nedostaje je da budete prikazani bez pantalona.[30] Rjepinov poslednji odlazak u Jasnu Poljanu bilo je 1907. godine, kada je Tolstoj imao 79 godina. Uprkos svojim godinama, Tolstoj je jahao sa Rjepinom, orao polja, čistio staze, devet sati pešačio po selu, i usput govorio o filozofiji i moralu. Rjepinovi portreti Tolstoja u seoskoj odeći bili su široko izloženi i pomogli su u izgradnji Tolstojevog legendarnog imidža.[29]

Rjepin je takođe naslikao portret književnika Turgenjeva. Rad na portretu Turgenjeva bio je toliko težak da su ga istraživači nazvali „putovanjem u agoniji“.[31]

Rjepin i ruski kompozitori uredi

Pored portreta Tolstoja i ruskih pisaca, Rjepin je slikao portrete najvećih ruskih kompozitora svog vremena, Njegove slike, kao i slike Tolstoja i drugih pisaca, postale su sastavni deo imidža ovih umetnika. Posebno je bio poznat njegov portret Modesta Musorgskog. Kompozitor je patio od alkoholizma i depresije. Rjepin ga je slikao u četiri sedenja, počevši četiri dana pre njegove smrti. Kada je Musorgski umro, Rjepin je prihod od prodaje slike iskoristio za podizanje spomenika kompozitoru.[32]

Njegov portret Mihaila Glinke, kompozitora opere „Ruslan i Ljudmila“ (1887) bilo je netipično delo za Rjepinov slikarski opus. Naslikano je nakon Glinkine smrti; Rjepin ga nikada nije sreo, a slikao je na osnovu crteža i sećanja drugih. Među drugim kompozitorima koje je Rjepin slikao bili su Aleksandar Glazunov i Anton Rubenštajn, osnivač Muzičkog konzervatorijuma u Sankt Peterburgu.[32]

 
Mihail Glinka komponuje operu Ruslan i Ljudmila (1887) (naslikanu trideset godina nakon Glinkine smrti)

Njegova treća ćerka, Tatjana, rođena je 1880.[22] Posećivao je umetnički krug Save Mamontova, koji se okupljao u Abramcevu, njegovom imanju u blizini Moskve. Tu je Rjepin upoznao mnoge od vodećih slikara tog vremena, uključujući Vasilija Polenova, Valentina Serova i Mihaila Vrubela.[33] Godine 1882. on i Vera su se razveli; i potom su održali prijateljski odnos.[34]

Rjepinovi savremenici su često komentarisali njegovu posebnu sposobnost da u svojim delima uhvati seljački život. U pismu Stasovu iz 1876. Kramskoj je napisao: „Rjepin je sposoban da prikaže ruskog seljaka upravo onakvim kakav jeste. Znam mnoge umetnike koji su slikali seljake, neke od njih veoma dobro, ali niko od njih se nikada nije približio onome što Rjepin radi.“[35] Lav Tolstoj je kasnije izjavio da Rjepin „oslikava život naroda mnogo bolje od bilo kog drugog ruskog umetnika.“[1]

Odgovor Zaporoških kozaka uredi

Godine 1883. putovao je po zapadnoj Evropi sa Vladimirom Stasovim.[36] Rjepinova slika Verska povorka u Kurskoj guberniji prikazana je na jedanaestoj izložbi Peredvižnika. Godine 1886. putovao je na Krim sa Arhipom Kuinđijem i pravio crteže i skice na biblijske teme.

Tokom 1887. posetio je Austriju, Italiju i Nemačku i povukao se iz odbora Peredvižnika, naslikao dva portreta Lava Tolstoja u Jasnoj Poljani i naslikao Aleksandra Puškina na obali Crnog mora (u saradnji sa Ivanom Ajvazovskim).[37] Godine 1888. putovao je u južnu Rusiju i na Kavkaz, gde je radio skice i studije potomaka Zaporoških kozaka.[38]

Mnogi od Rjepinovih najboljih portreta nastali su 1880-ih. Kroz predstavljanje stvarnih lica, ovi portreti izražavaju bogat, tragičan i pun nade duh tog perioda. Njegovi portreti Alekseja Pisemskog (1880), Modesta Musorgskog (1881) i drugih nastali tokom decenije postali su poznati čitavim generacijama Rusa. Svaki od njih je potpuno realističan, prenosi prolaznu, promenljivu prirodu stanja uma posmatrača. Oni daju intenzivno oličenje i fizičkog i duhovnog života ljudi koji su sedeli za njega.[39]

Godine 1887. posetio je Tolstoja u Jasnoj Poljani, i naslikao njegov portret,[40] a zatim krenuo na dugo putovanje Volgom i Donom, u Kozačke krajeve. Ovo putovanje mu je dalo materijal za njegovo najpoznatije istorijsko delo, Odgovor Zaporoških kozaka. Slika prikazuje događaj iz 1678. godine, kada se grupa kozaka zabavljala sastavljajući veoma uvredljivo pismo turskom sultanu, oslovljavajući ga sa „Veliki imbecil“. Rjepin je radio na ovoj slici periodično između 1880. i 1891. godine, stvarajući izvanredan ansambl izražajnih lica. Manekenke su, naime, uglavnom bile profesorice sa Akademije umetnosti.[41][42] Završen rad je bio toliko popularan da je naslikao drugu verziju.[43] Godine 1894. postao je šef slikarske radionice na Akademiji likovnih umetnosti u Sankt Peterburgu. Na ovoj poziciji ostao je do 1905. godine, kada je podneo ostavku u znak protesta zbog pucanja vojske na gomilu demonstranata ispred Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu. Rjepin opisuje 1905. kao „godinu katastrofe i sramote“.[44]

 
Car Aleksandar III prima predstavnike lokalne uprave u Petrovskom dvoru (1886)

Godine 1890. dobio je porudžbinu vlade da radi na izradi novog statuta Akademije umetnosti. Godine 1891. istupio je iz Peredvižnika u znak protesta protiv novog statuta koji je ograničavao prava mladih umetnika. U Akademiji umetnosti održana je izložba radova Rjepina i Šiškina, uključujući „Odgovor Zaporoških kozaka“.

Godine 1892. održao je samostalnu izložbu u Istorijskom muzeju u Moskvi. Godine 1893. posetio je akademske umetničke škole u Varšavi, Krakovu, Minhenu, Beču i Parizu da bi posmatrao i proučavao nastavne metode. Proveo je zimu u Italiji i objavio svoje eseje Pisma o umetnosti.[45]

Tokom 1894. počeo je da predaje na Višoj umetničkoj školi pri Akademiji umetnosti,[46] na kojoj je tu funkciju obavljao sve do 1907.[47] Godine 1895. slikao je portrete cara Nikolaja II i princeze Marije Teniševe. Godine 1896. prisustvovao je Sveruskoj izložbi u Nižnjem Novgorodu. Njegove slike su bile izložene u Sankt Peterburgu, na Izložbi umetničkih dela. Njegove slike iz ove godine su Duel i Don Žuan i Dona Ana. Godine 1897. ponovo se pridružuje Peredvižnicima, i na godinu dana je postavljen za rektora Više umetničke škole. Godine 1898. putovao je u Svetu zemlju i naslikao ikonu Nošenje krsta za rusku pravoslavnu katedralu Aleksandra Nevskog u Jerusalimu.[48] Godine 1899. pridružio se uređivačkom odboru časopisa Svet umetnosti, ali je ubrzo dao otkaz.

Bio je član SANU.[49]

Selidba u Finsku uredi

 
Autoportret sa Natalijom Nordman (1903). Ateneum, Helsinki
 
Penati, Rjepin kuća-muzej u Kuokkali, sada Rjepino, Sankt Peterburg

Godine 1890. Rjepin je upoznao Nataliju Nordman (1863-1914), ćerku admirala, koja je postala njegova vanbračna žena. Ona je bila pisac, feministkinja, aktivistkinje za poboljšanje uslova rada. Zalagala se za jednostavan život blizak prirodi. Godine 1899. kupio je zemljište u blizini sela Kuokala, četrdesetak kilometara severno od Sankt Peterburga, i sagradili su seosku kuću, nazvanu Penati, koja je postala njegov dom narednih trideset godina. Tada se seoska kuća nalazila u Velikom vojvodstvu Finskoj, u sastavu Ruskog carstva. oko sat vremena vožnje vozom od Sankt Peterburga. U početku ju je koristio samo kao letnjikovac, ali nakon što je dao otkaz na Akademiji lepih umetnosti u Sankt Peterburgu 1907. godine, postao je njegov stalni dom i atelje.[50][51][52] U objektu je bilo ekscentričnih enterijerskih i arhitektonskih rešenja, uključujući studio prekriven piramidalnim krovom od fenjera, pejzažnu baštu sa „Puškinovom alejom“ drveća, raznobojni muzički kiosk u egipatskom stilu i teleskop koji je bio usmeren na Finski zaliv. Priređivao je vegetarijanske doručke za svoje goste (praksu koju je prilagodio od Tolstoja) i prijeme sredom. Njegovi gosti u sredu bili su operski pevač Fjodor Šaljapin, pisac Maksim Gorki, kompozitor Aleksandar Glazunov, pisac Aleksandar Kuprin; umetnici Vasilij Polenov, Isak Brodski i Nikolaj Fečin kao i pesnik Vladimir Majakovski, filozof Vasilij Rozanov i naučnik Vladimir Behterev.[50][51]

Godine 1900. vodio je Nordmana na Svetsku izložbu u Pariz, gde je služio kao slikarski sudija. Posetili su Minhen, Tirol i Prag, Njegovu sliku Get Thee Behind Me, Satan!! prikazana je na 29. Izložbi Peredvižnika. Godine 1901. dobio je od cara jednu od svojih najvećih narudžbi, za šezdeset portreta članova Državnog saveta. Nastavio je rad na slici uz pomoć fotografija i dvojice svojih učenika.[53] Jedna od tema u seriji bio je Aleksandar Kerenski, ruski političar pre boljševičkog preuzimanja vlasti.[51] Pored svojih vladinih naloga, našao je vremena i za lagan rad na sasvim drugu temu; slika iz 1902–1903 pod nazivom "Kakva sloboda!" prikazujući dvoje studenata kako plešu u talasima na plaži nakon završetka ispitivanja.[54][51]

Revolucija i razočaranje uredi

 
Svečana sednica Državnog saveta 7. maja 1901. povodom stogodišnjice osnivanja. Rjepin je bio pionir fotografskog realizma.

Mali pokreti koji su težili ka demokratiji početkom 20. veka inspirisali su Rjepina, pridružio se Ustavno-demokratskoj partiji, ponuđen mu je rang državnog savetnika i pozvan da zauzme mesto u Dumi, nacionalnoj skupštini. Napravio je živopisnu sliku proslave novog ruskog ustava iz 1905. godine. Kasnije je naslikao portret novoizabranog ruskog predsednika Aleksandra Kerenskog. Međutim, brutalna represija narodnih demonstracija ispred Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu 1905. brzo ga je razočarala, 1905. je nazvao „godinom katastrofe i sramote“. Dao je ostavku na profesorsko mesto na Akademiji likovnih umetnosti i usmerio se na slikarstvo.[44]

Rjepin se posvetio pisanju svojih memoara, koje je završio 1915. Posetio je Sankt Peterburg da bi video izložbe, uključujući izložbu radova moderniste Kandinskog iz 1909. godine. Rjepin nije bio impresioniran; opisao je događaj i dela kao „močvare umetničke korupcije”.[55]

Godine 1900. odveo je svoju vanbračnu suprugu Nataliju Nordman na Svetsku izložbu u Pariz, gde je bio deo žirija. Posetio je Minhen, Tirol i Prag i naslikao Nataliju Nordman u tirolskom šeširu i Na suncu: Portret Nadežde Rjepine. Godine 1901. odlikovan je Ordenom Legije časti. Njegova slika Get Thee Behind Me, Satan! bila je prikazana na 29. izložbi 1902–1903 njegova dela obuhvataju slike Svečani sastanak Državnog saveta i Kakva sloboda!, preko četrdeset portretnih studija, i portreti Sergeja Vitea i Vjačeslava fon Plevea.[51] Svečani sastanak Državnog saveta bio je najzahtevnije delo koje je naručio Rjepin, a zahtevalo je brojne prethodne skice 100 prikazanih savetnika i pomoć dvojice Rjepinovih učenika.[53]

Godine 1904. održao je govor na memorijalnom skupu umetniku Vasiliju Vereščaginu. Naslikao je portret pisca Leonida Andrejeva i njegovo delo Smrt komandanta kozačkog eskadrila Zinovjeva. Napravio je skice koje prikazuju vladine trupe koje otvaraju vatru na mirne demonstracije 9. decembra 1905.[51] Tokom 1905. Rjepin je učestvovao u mnogim protestima protiv krvoprolića i carskih represija, i pokušao je da prenese svoje utiske o ovim emocionalno i politički nabijenim događajima na svojim slikama.[56]

Radio je i skice za portrete Maksima Gorkog i Vladimira Stasova i dva portreta Natalije Nordman. Godine 1907. dao je ostavku na svoje funkcije na Akademiji umetnosti, posetio Čugujev i Krim i pisao o Vladimiru Stasova. Godine 1909. naslikao je Gogolja koji spaljuje rukopis Drugog dela mrtvih duša, a 1910. portrete Petra Stolipina i dečjeg pisca i pesnika Korneja Čukovskog.[51]

Rat, boljševička revolucija i kasnije godine uredi

 
Rjepin u svom studiju (1914)
 
Gopak, poslednja Rjepinova slika (1926–30), naslikana na linoleumu, jer nije mogao da dobije dovoljno veliko platno

Izbijanje Prvog svetskog rata 1914. donelo je Rjepinu niz neuspeha i tragedija. Njegova supruga se razbolela od tuberkuloze i otišla na lečenje u Lokarno u Švajcarskoj. Odbila je pomoć porodice i umrla u Švajcarskoj 1914. Zatim, nakon oktobarske boljševičke revolucije 1917. godine, Finska je, uključujući Penate, proglasila nezavisnost od Rusije. Granica je zatvorena, a Rjepin je odbio da se vrati u Rusiju. Okrenuo se Finskoj za nove klijente, slikajući veliki grupni portret značajnih finskih lidera i umetnika, uključujući arhitektu Eliela Saarinena, kompozitora Žana Sibelijusa i budućeg finskog predsednika Karla Gustava Manerhajma. Rjepin je na sliku uključio prikaz svog potiljka.[57]

Godine 1916. Rjepin je radio na svojoj knjizi sećanja, Daleko i blizu, uz pomoć Korneja Čukovskog. Pozdravio je rane faze ruske revolucije februara 1917. Svoju zbirku dela ruskih umetnika i sopstvena dela poklonio je 1919. Finskoj nacionalnoj galeriji u Helsinkiju, a 1920. godine počasne proslave Rjepina održali su umetnički krugovi u Finskoj. U periodu 1921–1922 naslikao je Vaznesenje proroka Ilije i Hrista i Marije Magdalene (Jutro Vaskrsenja).[58]

Po završetku rata 1918. Rjepin je ponovo mogao da putuje. Godine 1923. Rejpin je održao samostalnu izložbu u Pragu. Proslave su održane 1924. u Kuokkali povodom Rjepinovog 80. rođendana, a izložba njegovih radova održana je u Moskvi. Godine 1925. održana je jubilarna izložba njegovih radova u Ruskom muzeju u Lenjingradu. Sovjetski vođa u usponu, Josif Staljin, poslao je delegaciju sovjetskih umetnika, uključujući bivšeg Rjepinovog učenika, Isaka Brodskog, da ubedi Rjepina da se vrati u Sankt Peterburg, i da se odrekne boravka u Finskoj.[59] On nije želeo da živi pod Staljinovim režimom i odbio je predlog. Poklonio je tri skice posvećene Revoluciji 1905. i portret Aleksandra Kerenskog Muzeju Revolucije 1905.[60] U Finskoj tokom 1928–29 nastavio je rad na slici Hopak ples (Zaporoški kozaci plešu), započetoj 1926, koja je bila poslednje delo na kojem je radio.[61] Rjepin je slikao uljem na linoleumu, jer nije mogao da dobije dovoljno veliko platno.[62]

Rjepin je umro 1930. godine i sahranjen je u Penatima.[63] Posle Drugog svetskog rata teritorija Kuokale je pripojena Sovjetskom Savezu. Godine 1948. preimenovan je u Rjepino, u njegovu čast. Rjepinova kuća Penati je postala muzej 1940. godine.[1]

Portreti uredi

 
Portret Pavla Mihajloviča Tretjakova, osnivača Tretjakovske galerije

Rjepin se posebno istakao u portretnom slikarstvu.[64] U svojoj karijeri napravio je više od tri stotine portreta. Naslikao je većinu istaknutih političkih ličnosti, pisaca i kompozitora svog vremena.[65][66][67]

Tokom svoje karijere Rjepin je uporno tragao za novim tehnikama i sadržajem kako bi svom delu dao više punoće i dubine.[68] Rjepin je imao nekoliko omiljenih tema, i ograničen krug ljudi čije je portrete slikao. Ali imao je dubok osećaj svrhe u svojoj estetici i imao je veliki umetnički dar da oseti duh tog doba i njegov odraz u životima i karakterima pojedinaca.[69] Rjepinova potraga za istinom i idealom vodila ga je u različitim umetničkim pravcima, pod uticajem skrivenih aspekata društvenih i duhovnih iskustava kao i nacionalne kulture. Kao i većina ruskih realista svog vremena, Rjepin je često zasnivao svoja dela na dramatičnim sukobima, izvučenim iz savremenog života ili istorije. Takođe je koristio mitološke slike sa jakim osećajem svrhe; neke od njegovih religioznih slika su među njegovim najvećim delima.[11]

 
Rjepinova porodica na klupi (1876). Rjepin je bio izrazito vešt u žanrovskom slikarstvu. Prikazivao je ruski život u svoj kompleksnosti i različitosti.[70]

Rjepin i Ukrajina uredi

Ilja Rjepin je do kraja života pokušavao da održi vezu sa svojim rodnim gradom i Slobodom Ukrajinom, a ukrajinski motivi su zauzimali važno mesto u stvaralaštvu umetnika.[71]

Od 1870-ih do 1880-ih posetio je Čugujeva i prikupio materijal za svoja buduća dela. Tu je naslikao Arhiđakona.[72]

Rjepinov muzej u njegovom rodnom mestu Čugejev predstavlja predmete i dela iz njegovog ranog života u Ukrajini.[73]

  • Čovek sa lošim okom (1876)
  • Ukrajinka pored ograde (1876)
  • Selo Mohnači kod Čugujeva (1877)
  • Portret M. Muraška (1877)
  • Odgovor Zaporoških kozaka (1880–1891, dve verzije: Sankt Peterburg i Harkov)
  • Večernjici (1881)
  • Ukrajinska seljanka (1886)
  • Portret Tarasa Ševčenka (1888)
  • Hajdamaka (1902)
  • Kozaci na Crnom moru (1908)
  • Prometej (1910, po pesmi T. Ševčenka)
  • Hopak (1930)

Ilustrovao je određena književna dela, poput ostvarenja Nikolaja Gogolja.[74]

Podržavao je brojne slikare, Muraškove umetničke škole u Kijevu, M. Rajevsku-Ivanovu u Harkovu i Umetničku školu u Odesi.[75]

U jednom od svojih poslednjih pisama napisao je: „ljubazni, dragi sunarodnici [... ] Molim vas da verujete u smisao moje privrženosti i beskrajnog žaljenja što ne mogu da se preselim da živim u slatkoj, radosnoj Ukrajini [... ] Volim te od detinjstva, Ilja Rjepin". Slikara je sahranjen pored „Čugujevskog brda“, mesta na kraju njegovog imanja u Penatima.[72]

 
Muzej Rjepin u Čuhujevu

Stil i tehnika uredi

Rjepin je uporno tragao za novim tehnikama i sadržajem kako bi svom delu dao više punoće i dubine.[68] On je imao dubok osećaj svrhe u svojoj estetici i imao je veliki umetnički dar da oseti duh tog doba i njegov odraz u životima i karakterima pojedinaca. [69] Rjepinova potraga za istinom i idealom vodila ga je ka različitim umetničkim pravcima, pod uticajem skrivenih aspekata društvenih i duhovnih iskustava kao i nacionalne kulture. Kao i većina ruskih realista svog vremena, Rjepin je često zasnivao svoja dela na dramatičnim sukobima, izvučenim iz savremenog života ili istorije. Takođe je koristio mitološke slike sa jakim osećajem svrhe; neke od njegovih religioznih slika su među njegovim najvećim.[11]

Njegov slikarski metod je bio suprotan opštem pristupu impresionizma. Slike je stvarao polako i pažljivo. Oni su bili rezultat pomnog i detaljnog proučavanja. Nikada nije bio zadovoljan svojim radovima, a često je slikao više verzija, u godinama razmaka. Takođe je stalno menjao i prilagođavao svoje metode kako bi dobio efikasniji raspored, grupisanje i kolorističku moć. Rjepinov stil portretisanja je bio jedinstven, ali je nešto dugovao uticaju Eduara Manea i Dijega Velaskeza.[53]

Nasleđe uredi

Rjepin je bio prvi ruski umetnik koji je postigao evropsku slavu koristeći specifično ruske teme.[1] Njegova slika iz 1873. Burlaci na Volgi, radikalno drugačija od ranijih ruskih slika, učinila ga je vođom novog pokreta kritičkog realizma u ruskoj umetnosti.[76] Odabrao je prirodnost i karakter umesto akademskog formalizma. Trijumf ovog dela bio je sveopšti. Hvalili su ga savremenici poput Vladimira Stasova i Fjodora Dostojevskog. Slike pokazuju njegovo osećanje lične odgovornosti za težak život običnih ljudi i sudbinu Rusije.[68]

Njegova dela su izlagana u Beogradu 1930. i 1986. godine.[77] U organizaciji SANU je 2019. godine održan naučni skup, povodom 175 godina od rođenja slikara.[78] Njegova dela nalaze se u Narodnom muzeju Srbije i Vojnom muzeju u Beogradu.[78]

Galerija uredi

  • Odabrane slike Ilja Rjepina
  •  
    Pariški kafić, Muzej avangardne umetnosti, Moskva, 1875.
  •  
    Ukrajinka, Letonski nacionalni muzej umetnosti, 1876.
  •  
    Modest Musorgski, Tretjakovska galerija, Moskva 1881.
  •  
    Zabava, 1883.
  •  
    Vilini konjic - Rjepinova ćerka Vera, dvanaest godina, 1884.
  •  
    Veliki knez bira mladu, 1885.
  •  
    Portret Lava Tolstoja, 1887.
  •  
    Sveti Nikola u Likiji, 1889.
  •  
    Portret Mendeljejeva
  •  
    Portret pisca Aleksandra Žirkeviča 1894.
  •  
    Car Nikolaj II, 1896.
  •  
    Ceremonijalno zasedanje državnog saveta, 1900.
  •  
    Skica za portret Sergeja Vitea, prvog premijera nove ruske vlade, 1903.
  •  
    Puškin recituje svoju poemu pred starim Deržavinom, 1911.
  •  
    17. oktobar 1905.
  •  
    Portret Sofi Menter, pijaniste i profesorke muzike na Konzervatorijumu u Sankt Peterburgu
  •  
    Skica Konstantina Pobedonosca
  •  
    Afanasij Fet
  •  
    Vladimir Stasov
  •  
    Aleksej Pisemski

Reference uredi

  1. ^ a b v g d Chilvers 2004, str. 588.
  2. ^ Iovleva, L. I. (2003). Repin, Il'ya. Oxford Art Online (na jeziku: engleski). Oxford University Press. doi:10.1093/gao/9781884446054.article.t071521. „Russian of Ukrainian birth.” 
  3. ^ „Repin, Ilya Efimovich” . Benezit Dictionary of Artists (na jeziku: engleski). Oxford University Press. 31. 10. 2011. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.b00151213. „Ukrainian.” 
  4. ^ Lang, Walther K. (2002). „The Legendary Cossacks: Anarchy and Nationalism in the Conceptions of Ilya Repin and Nikolai Gogol” (PDF). Nineteenth-Century Art Worldwide. 1: 19. 
  5. ^ „Ilya Yefimovich Repin | Biography, Art, & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). 25. 9. 2020. Pristupljeno 29. 4. 2021. „Ukrainian-born Russian painter” 
  6. ^ Lister, Tim (2023-03-14). „Major museums around the world are quietly recategorizing works from Russian to Ukrainian”. CNN (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  7. ^ a b v Sternine & Kirillina 2011, str. 181.
  8. ^ Buchastaya S. I., Sabodash E. N., Shevchenko O. A. (2014). New findings on I. Y. Repin's genealogy and a new view on the artist's origin Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jul 2021) article from the Contemporary Issues of Local and World History magazine at the I. Y. Repin's Memorial Art Museum website, pp. 183—187 (in Russian) ISSN 2077-7280
  9. ^ a b Sternine & Kirillina 2011, str. 18.
  10. ^ Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p. 14 (in French)|date=November 2021}}
  11. ^ a b v Sternine & Kirillina 2011, str. 14.
  12. ^ Repin 1958.
  13. ^ a b Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Pommerau, Claude (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p. 14 (in French)
  14. ^ „Repin, Ilya | Gaining His Freedom”. musings-on-art (na jeziku: engleski). 2022-09-01. Pristupljeno 2023-08-10. 
  15. ^ a b v g Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021 (in French), p. 34
  16. ^ a b v g d đ e Prorokova 1960.
  17. ^ „Ilya Efimovich Repin (05.08.1844 - 29.09.1930) - Biography, Interesting Facts, Famous Artworks”. Arthive (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  18. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 14–15.
  19. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 181–182.
  20. ^ Shabanov, Andrey (2020). „Ilya Repin: The 175th Anniversary of the Artist’s Birth”. Nineteenth-Century Art Worldwide (na jeziku: engleski). 19 (1). doi:10.29411/ncaw.2020.19.1.16. 
  21. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 22.
  22. ^ a b v Sternine & Kirillina 2011, str. 182–183.
  23. ^ Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021 (in French), p. 38
  24. ^ Jackson, David (1998). „Western Art and Russian Ethics: Repin in Paris, 1873-76”. The Russian Review. 57 (3): 394—409. ISSN 0036-0341. 
  25. ^ a b Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, pp. 40–43 (in French).
  26. ^ a b Plessis, Alicia du (2023-05-26). „"Ivan the Terrible and His Son" by Ilya Repin - An Analysis”. artincontext.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  27. ^ Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, pp. 28 (in French).
  28. ^ Ilya Repin-Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p. 50 (in French).
  29. ^ a b v Ilya Repin-Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p. 23 (in French)
  30. ^ Hudožestvennoe nasledstvo. Repin. 2. Institut istorii iskusstv. 1949. 
  31. ^ Moskvinov 1955.
  32. ^ a b Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, pp. 52-55 (in French)
  33. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 25.
  34. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 130.
  35. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 35.
  36. ^ „Guide to the Repin Exhibition”. Ateneum Art Museum (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  37. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 183–184.
  38. ^ Taroutina, Maria (2023). „Eastern Encounters: Ilia Repin's Orientalist Aesthetics Abroad and at Home”. Art History (na jeziku: engleski). 46 (2): 228—255. ISSN 0141-6790. doi:10.1111/1467-8365.12717. 
  39. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 78.
  40. ^ „The talent of Ilya Repin, artist and writer in the spotlight of the Presidential Library”. Presidential Library (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  41. ^ Istoriя sozdaniя kartinы «Zaporožcы pišut pisьmo tureckomu sultanu»
  42. ^ „Zaporožcы pišut pisьmo tureckomu sultanu — bubelo.in.ua”. 
  43. ^ Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, pp. 26-27 (in French)
  44. ^ a b Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p 16 (in French)
  45. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 185–186.
  46. ^ „Ilya Yefimovich Repin | Biography, Art, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-08-01. Pristupljeno 2023-08-20. 
  47. ^ Bolton 2010, str. 115.
  48. ^ „Death and Resurrection. REPIN AND THE ETERNAL THEMES OF HUMAN EXISTENCE | The Tretyakov Gallery Magazine”. www.tretyakovgallerymagazine.com (na jeziku: engleski). 2019-04-21. Pristupljeno 2023-08-10. 
  49. ^ Nikić, Ljubomir; Žujović, Gordana; Radojčić-Kostić, Gordana. Građa za biografski rečnik članova DSS, SUD i SKA (na jeziku: srpski). Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 285. 
  50. ^ a b Il1901ya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p 60-63 (in French)
  51. ^ a b v g d đ e Sternine & Kirillina 2011, str. 187–189.
  52. ^ Apresyan, A. (25. 1. 2020). „5 eccentricities of great Russian painters” (na jeziku: engleski). Russia Beyond the Headlines. Pristupljeno 19. 2. 2020. 
  53. ^ a b v Leek 2005, str. 63.
  54. ^ Il1901ya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p 16-17 (in French)
  55. ^ Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p 17 (in French)
  56. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 121.
  57. ^ Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p 64 (in French)
  58. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 190–191.
  59. ^ Huusko, Timo (2021). „The Artist, his Admirers, his Dealers and Inheritors – Ilya Repin and his Career in the Republic of Finland” (PDF). Ateneum Publications. 147. 
  60. ^ Ilya Repin- Peindre l'âme Russe, Claude Pommereau (editor), Beaux Arts Editions, Paris, October 2021, p 65 (in French)
  61. ^ rac_admin (2022-01-18). „Ilya Repin’s Russian Soul in Paris”. Russian Art + Culture (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  62. ^ Kirillina E. Repin v «Penatah». L., 1977, s. 198.
  63. ^ Sternine & Kirillina 2011, str. 191.
  64. ^ „Tracing the Story of a Drawing Attributed to Repin. A LITERARY-ARTISTIC LINK BETWEEN ILYA REPIN AND IVAN LEONTIEV (SHCHEGLOV) EXPLORED | The Tretyakov Gallery Magazine”. www.tretyakovgallerymagazine.com (na jeziku: engleski). 2019-04-22. Pristupljeno 2023-08-10. 
  65. ^ „The most controversial painting in Russian history”. Big Think (na jeziku: engleski). 2023-01-24. Pristupljeno 2023-08-10. 
  66. ^ annakari (2021-02-10). „Repin’s famous masterpieces and portraits to feature at the Ateneum”. Ateneum Art Museum (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  67. ^ „Ilya Repin Paintings, Bio, Ideas”. The Art Story. Pristupljeno 2023-08-10. 
  68. ^ a b v Sternine & Kirillina 2011, str. 21.
  69. ^ a b Sternine & Kirillina 2011, str. 13.
  70. ^ Shamporova, Yulia (2018-03-30). „10 painters who define Russian art”. Russia Beyond (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  71. ^ Thomas M. Prymak. A Painter from Ukraine: Ilya Repin // Canadian Slavonic Papers. — Vol. 55 (2013). — Nos. 1-2. — PP. 19-43.
  72. ^ a b „Šukač | Memorialьnый muzeй - usadьba I.E.Repina v Čugueve”. shukach.com. Pristupljeno 3. 1. 2017. 
  73. ^ „Putešestvuй po Ukraine”. discover.ua (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2023-08-10. 
  74. ^ Gogol, Nikolai (2017-08-19). Memoirs of a Madman (illustrated) (na jeziku: engleski). Independently Published. ISBN 978-1-5495-4150-6. 
  75. ^ svist, igor. „Іllя Rєpіn: zakohaniй v Ukraїnu / Vіrtualьnі vistavki / ROUNB (RDOB) - Rіvnensьka oblasna unіversalьna naukova bіblіoteka, Komunalьniй zaklad Rіvnensьkoї oblasnoї radi”. libr.rv.ua. Pristupljeno 3. 1. 2017. 
  76. ^ Bolton 2010, str. 114.
  77. ^ „Ceremonial gathering dedicated to Ilya Repin”. www.sanu.ac.rs. Pristupljeno 2023-08-14. 
  78. ^ a b Dimitrijević, Milica. „U SANU o Ilji Jefimoviču Rjepinu”. Politika Online. Pristupljeno 2023-08-14. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иља_Рјепин&oldid=27716458”