Википедија

Katarina Kosača Kotromanić

Katarina Hercegović Kosača ili Katarina Kosača Kotromanić (1424/1425 – 25. oktobar 1478) je bila supruga Stefana Tomaša i pretposlednja bosanska kraljica. Rođena je 1425. godine u uticajnoj porodici Kosača. Njen brak 1446. godine je sklopljen tako da donese mir između bosanskog kralja i njenog oca Stefana Vukčića. Kao kraljica Bosne izgradila je veliki broj crkava.

Katarina Kosača Kotromanić
Katarina na nadgrobnoj ploči, okružena grbovima oca i muža (1677)[1]
Lični podaci
Datum rođenja1425.
Mesto rođenjaBlagaj kod Mostara,
Datum smrti25. oktobar 1478.(1478-10-25) (52/53 god.)
Mesto smrtiRim,
GrobSveta Marija in Arakoeli
Porodica
SupružnikStefan Tomaš
PotomstvoŽigmund Tomašević, Katarina Tomašević
RoditeljiStefan Vukčić Kosača
Jelena Balšić
DinastijaKosače
kraljica Bosne
PeriodMaj 1446 – 10 Jul 1461
NaslednikMara Branković

Nakon smrti njenog muža 1461. godine, Katarine je živela kao kraljica - udovica na dvoru svog pastorka, kralja Stefana Tomaševića. Dve godine kasnije, snage Otomanskog carstva na čelu sa Mehmedom Osvajačem napale su Bosnu i konačno je osvojili. Katarinin pastorak je pogubljen, dok su Žigmund i Katarina, njen sin i ćerka, zarobljeni i odvedeni u Carigrad, gde su preobraćeni u islam. Katarina je pobegla, sklonivši se u Dubrovnik i na kraju se nastanila u Rimu, gde je od Papske države primila penziju. Iz Rima je težila ponovnom ujedinjenju sa svojom decom, ali njeni napori da pregovara i ponudi otkupninu pokazali su se uzaludnim. Umrla je kao franjevački tercijar u Rimu.

Detinjstvo uredi

Katarina je bila kći Stjepana Vukčića Kosače, jednog od najmoćnijih ličnosti bosanskog plemstva, velikog vojvode bosanskog i vladara Zahlumlja i Travunije. Kasnije je njegova teritorija postala poznata kao Vojvodstvo Svetog Save ili Hercegovina. Katarinina majka bila je Jelena Stratimirović Balšić, ćerka gospodara Zete Balše III. Bila je njihovo prvo dete[2], rođena ili 1424.[3] ili krajem avgusta 1425.[4] Može se pretpostaviti da je mesto njenog rođenja bilo tvrđava Sokol, staro sedište Kuće Kosače, ili feudalni grad Blagaj, Stjepanova nova prestonica.[2] Najraniji izvor koji je spominje je testament njene prababe sa majčine strane, Jelene Lazarević, koji datira iz 25. novembra 1442. godine i u kojem ona ostavlja Katarini zlatne minđuše i narukvicu u obliku zmije. Stjepan je bio poštovalac Bosanske crkve, njena majka pravoslavna hrišćanka a ona je odgajana u crkvi svog oca.[5]

Katarina dolazi u fokus nakon pristupanja Stefana Tomaša na tron Bosne 1443. Tomašje bio dete iz nelegitimnog braka kralja Tvrtka II kojeg je on odredio za naslednika, i pripadao je bosanskoj crkvi u kojoj je bio oženjen po svojim običajima. Njegova žena Vojača Kotromanić bila je majka Stefana Tomaševića. Nakon dve godine njegove vlasti, Tomaš odustupa od bosanske crkve i prelazi na katoličanstvo. Katolička crkva nije odobravala njegov brak sa Vojačom, a Papa Evgenije IV dao mu je dozvolu da je protera početkom 1445. Građanski rat između kralja i Katarininog oca, koji se pobunio još od kraljevog ustoličenja, ubrzo se završio. Mir je bio zapečaćen brakom kralja Stefana Tomaša i Katarine.[6]

Brak uredi

Za Stefana Tomaša se udala na Spasovdan, 26. maja 1446, kada je imala 22 godine i kada je stigla u Milodraž kod Fojnice u pratnji svog oca.[7] Pošto je prešla na katoličku veru, papa Evgenije IV joj je dozvolio da izabere za sebe dva kapelana među bosanskim franjevcima.[8] Katarina se pokazala revnosnom hrišćankom.[5]Pokrenula je i finansirala iz svog miraza izgradnju crkava širom Bosne, počevši od one u Kupresu 1447. godine, a zatim crkve u Krupi na Vrbasu. U decembru 1458. napisala je Papi Piju II zahtev da crkva u Jajcu, sagrađena zajedno sa franjevačkim samostanom i vikarijatom, dobije ime po njenoj imenjakinji, Svetoj Katarini Aleksandrijskoj. Pije je odobrio zahtev u buli izdatoj 13. decembra, blagoslovivši sve koji posete crkvu kraljice Katarine na Božić ili Uskrs. Crkve sagrađene u Vrbanji, Vranduku, Tešnju i Vrili pripisuju se takođe Katarini i njenom suprugu.[9]

Kraljevski par imao je najmanje dvoje dece zajedno. Kralj je 1449. godine obavestio Republiku Raguzu o rođenju sina: to je verovatno bio Žigmund. Ćerka po imenu Katarina rođena je 1453. godine.[10] Kraljica Katarina je možda bila i majka trećeg sina kralja Tomaša, koji je sahranjen na Mljetu. Mavro Orbin, dubrovački hroničar iz 16. veka, verovao je da je dečaka rodila Vojača.[11] Katarina se nadala da će brak njenog pastorka sa Marom Branković i njegovo kasnije pristupanje na srpski presto 1459. osloboditi put za pristup njenog sina na presto Bosne, ali nade su propale vrlo brzo. Za samo tri meseca vladavine Stefan Tomašević Kotromanić je u uzaludnoj odbrani Smedereva izgubio srpsku despotovinu i sa ženom se vratio na bosanski dvor.[12]

Udovica uredi

 
Stefan Tomašević kleči pred Hristom, detalj Jakov Belini, slikao 1460.

Kralj Stefan Tomaš umro je u leto 1461. godine, ostavivši 37-godišnju Katarinu kao udovicu s dvoje maloletne dece. Njen pastorak, Stefan Tomašević, nasledio je svog oca na prestolu Bosne.[8] Katarinini odnosi sa njim bili su loši tokom života Stefana Tomaša, i to je sada bila pretnja za slabljenje kraljevstva pred ekspanzijom Otomanskog carstva. Tako je Stefan Tomašević odlučio da izmiri razlike sa Katarinom[13] i dodelio joj je titulu i privilegije Kraljice Majke.[8] Uverivši se u "naklonost" Stefana Tomaševića prema njegovoj ćerki, Veliki vojvoda Stefan Vukčić Kosača se suzdržao od osporavanja vlasti i traženja krune za svoju unuku Katarinu. U interesu mu je bilo da krunu uzme odrasli monarh, a ne dete, s obzirom na spoljnu opasnost. Veliki vojvoda je 1. decembra napisao mletačkim zvaničnicima da ju je novi kralj "uzeo za svoju majku", a da je Vojača već umrla.[13] Iako se veruje da se povukla u kozogradski dvorac iznad Fojnice kao udovica.

1462. Katarinina situacija se pogoršala. Njen brat Vladislav pobunio se protiv njihovog oca i zatražio pomoć od Osmanlija. Veliki vojvoda i kralj započeli su pripremu odbrane, ali kasnije se napravili fatalnu grešku provocirajući uporno moćnog neprijatelja, i oslanjajući se na prividnu pomoć katoličkih saveznika. U proljeće 1463. godine otomanski sultan Mehmed II Osvajač i njegova vojska započeli su osvajanje Bosne. Katarina, za koju se veruje da je bila na jugu u poseti porodici, odmah je požurila nazad na dvor.[14]

Do maja tvrđave su brzo padale pod osmansku kontrolu. Kraljevska porodica je odlučila da se napusti Jajca i pobegne prema Hrvatskoj i jadranskoj obali u nekoliko pravaca kako bi zbunjivala nepriajtelje.[14] Katarina se našla opkoljenu u dvorcu Kozograd, dok su je deca zarobila u gradu Zvečaj i odvela u Mehmedov glavni grad Carigrad. Njen pastorak, kralj, prevaren je zbog predaje u Ključu, odakle je naredio svim svojim kastelanima da predaju tvrđave, ali Kozograd je odbio kraljevu naredbu.[15] Dubrovčani su 23. maja informisali Vladislava da će poslati brodove njegovoj sestri ako uspe da stigne do obale.[16] Dva dana kasnije njen pastorak Stefan Tomašević je pogubljen po Mehmedovoj naredbi. Kraljica je jahala do Konjica i odatle verovatno prema Drijevi, pre nego što se konačno ukrcala na obećana plovila u Stonu i otplovila do Lopuda, ostrva koju drži Dubrovačka republika.[17] Dve kraljice Bosne, Katarina i Mara, bile su jedini članovi kraljevske porodice koji su izbegli Osmanlije.[14]

Izgnanstvo u Dubrovniku uredi

Katarina je stigla na Lopud u drugoj polovini juna 1463. Dubrovačke vlasti, zabrinute zbog toga što bi pomoć kraljici moglo izazvati napad Osmanlija na njihovu državu, zabranile su njen ulazak u Dubrovnik do 23. jula, nakon što su njen otac i braća pokrenuli uspešni kontranapad na Osmanlije i proterali ih dalje od Dubrovačke granica. Udovica kralja Stefana Tomaševića i poslednja kraljica Bosne, Mara Branković, takođe nije mogla ući u republiku do jula. U Dubrovniku je kraljica Katarina pokušala zatražiti stonski danak, koji se bosanskim vladarima isplaćuje godišnje, ali vlasti su to odbile 20. avgusta. 26. oktobra, Katarina je poverila Dubrovniku srebrni mač kralja Tomaša, naloživši da ga treba predati njenom sinu Žigmundu "ako ikad bude oslobođen", ili nekome koga bi ona imenovala naslednikom. Ubrzo nakon toga napustila je Dubrovnik za Slano.[18] Razlog dubrovačkog opiranja Katarininim zahtevima bilo je ponovno zauzimanje delova Bosne od strane mađarskog kralja Matije Korvina, koji je žele da na tron Bosne postavi svoju marionetu.[19] Kosače su tokom jeseni 1463. godine oslobodili gotovo svu njihovu zemlju i uspeli da zauzmu i deo bivšeg kraljevskog imanja.[20] Katarina se verovatno uputila prema imanjima svoje porodice, koja su u leto 1465. ponovo bila pod otomanskim napadom. Katarina i Vladislav povukli su se na poluostrvo Pelješac dok im Dubrovnik nije dao utočište na jednom od njihovih ostrva.[21] Katarina je napustila republiku zauvek u septembru 1465. godine. Verovatno je živela u Zahumlju ili na području Šibenika. Veliki vojvoda, njen otac, umro je 1466. godine.[22]

Rimska penzija uredi

1467. godine Katarina je zaplovila ka Apeninskom poluostrvu, verovatno na predlog veronskog humaniste Leonarda Montanje, koji joj je posvetio dve pesme. Zaplovila je sopstvenom barkom i iskrcala se u Ankoni.[23] Do 29. oktobra 1467, Kraljica je bila u Rimu,[23] a već je primala vrlo velikodušnu penziju od papinske države.[24] Po dolasku, iznajmila je vilu za sebe i svoje bližnje, i sastojala se od bosanskog plemstva koje ju je sledilo. Oktobra 1469. preselila se u rimski reon Pinja, u kuću u blizini crkve San Marko Evangelista al Kampidoljo u Rimu.[25] Papa Sikst IV dao joj je znatnu imovinu pored Tibra.[26]

Kraljica je bila istaknuta ličnost u rimskom društvu. Njeno prisustvo na venčanju velikog kneza Moskve Ivana III Vasiljeviča i vizantijske princeze Zoje 1472. godine široko je zapaženo, kao i njeno hodočašće u L'Akvilu povodom prenosa moštiju Svetog Bernardina Sijenskog u novu crkvu (čiju izgradnju je između ostalog finansirao i kralj Stefan Tomaš). Da je živela lagodnim životom može se zaključiti iz utiska koji je ostavila na rimske hroničare, koji su pisali o pratnji 40 oklopnih vitezova koji su je pratili na hodočašću u Bazilici Svetog Petra na proslavi nove 1475. godine.[26]

I pored počasti i finansijske sigurnosti koju je uživala, Katarina je bila preokupirana ponovnim sastankom sa decom. Namerajući da nađe punomoćnika za pregovore sa Visokom portom, kao i da pribavi resurse za njihovo oslobađanje, ona se 23. jula 1470. okrenula Ludviku III Gonzagai, markizu Mantove.[27] 11. februara 1474. godine uputila je pismo Milanskom vojvodi, Galeco Mariji Sforci, moleći ga da joj pomogne da stigne do otomanske granice i stupi u pregovore.[28] U leto 1474. godine, kraljica je bila u Herceg Novom, gradu u vlasništvu njene porodice. Nju je pratila supruga brata Vlatka, Margarita Marzano, verovatno želeći Vlatkovu pomoć u uspostavljanju kontakta sa njihovim mlađim polubratom Ahmed-pašom Hercegovićem, koji se preobratio u islam i postao osmanski državnik. Katarina na kraju nije uspela da se ponovo spoji ni sa jednim od svoje dece. Oboje su sledila stope svog ujaka postavši muslimani. Žigmund postaje Ishak-beg Kraljević i stupa na visoku funkciju u Osmanskom carstvu.[27]

Smrt uredi

Razočarana neuspehom, Katarina se vratila u Rim i ušla u svetovni franjevački red, a verovatno ju je potstakao na takav korak monah iz bazilike Sveta Marija in Arakoeli. Neposredno pre njene smrti, 1478. godine, Katarinu je posetio Nikola Iločki, marionetski kralj delova Bosne koji su pod kontrolom Mađarske. Predložio je da ga prizna kao legitimnog kralja i pokušao je da osvoji njenu naklonost. Nikola je zabeležio da je bolesna kraljica postala "toliko besna da je izgledala kao oštra sablja".[29]

Dana 20. oktobra 1478. Katarina je izrekla svoju poslednju volju, koju je zabeležio dalmatinski sveštenik, u prisustvu sedam svedoka, od kojih su šest bili franjevci iz bazilike Sveta Marija in Arakoeli. Izrazila je želju da bude sahranjena pred glavnim oltarom u bazilici. Smatrajući da ima pravo da raspolaže bosanskom krunom, imenovala je papu Siksta IV i njegove naslednike čuvarima kraljevstva, obavezujući ih da ustoliče njenog sina Ishak-beg Kraljević ako se ikada vrati na hrišćanstvo, ili njenu ćerku. Većinu njenih ličnih stvari nasledili su dvorjani. Odlučila je da, ako se njen sin nikada ne vrati u hrišćansku veru, srebrni mač kralja Stefana Tomaša ostavljen u Dubrovniku na čuvanje, treba predati njenom bratancu Petru Balši Hercegoviću Kosači.[29] Kraljica je umrla 25. oktobra 1478. godine pet dana nakon sastavljanja testamenta, koji je odmah odnet papi.

Spomen ploča na njenom grobu u Rimu uredi

 
Palatinovo čitanje prvobitnog, originalnog, ćiriličkog nadgrobnog natpisa (danas nije na svom mestu) kraljice Katarine, latinična transliteracija i latinski prevd, 1545. godina. Na prvobitnoj nadgrobnoj ploči bosanske kraljice Katarine (u. 1478), ćerke hercega Stefana Vukčića Kosače, bila je naznačena titula njenog oca: „herceg od Svetog Save”, kao i srodstvo njene majke Jelene Balšić sa srpskim carem Stefanom Dušanom.[30]

Katarina je sahranjena u skladu sa njenim željama, ali je njen nadgrobni spomenik premešten sa poda na zid Sveta Marija in Arakoeli tokom radova na unutrašnjosti crkve 1590. godine.[31][1] Originalni ćirilički epitaf je tada uništen, ali rimski kaligraf Đovani Batista Palatino izradio je 1545. godine kopiju i objavio ju je dve godine kasnije. Bio je to jedinstven dvojezični i slikovni primer napisan i latinskim jezikom i pismom, i srpskim i ćirilicom. Obnovljen je samo latinski natpis i danas se može naći na njenom nadgrobnom spomeniku.[1]

Đovani Batista Palatino je prepisao prvobitni natpis sa grobne ploče, pogrešivši na par mesta, ali zahvaljujući njemu znamo sadržaj teksta:

Katarini kraljici bosanskoj Stipana hercega od Svetoga Save, od poroda Jelene i kuće cara Stipana rođene, Tomaša kralja bosanskoga žene, koja je živila 54 godine i preminu u Rimu ljeta 1478, dana 25. oktobra, spomenik njenim pismom postavljen.

Prvobitni natpis je bio ispisan ćirilicom, a u tekstu se spominje njen otac Stefan Vukčić Kosača, koji je nosio titulu hercega (vojvode) od Svetog Save (srpskog). Pored ostalih, spomenut je i car Dušan - Stipan, kao njen predak po majci Jeleni Balšić. I njena prabaka po majci je bila Jelena, ćerka kneza Lazara Hrebeljanovića. Na kraju se u tekstu navodi da je natpis napisan njenim pismom - ćirilicom. U najstarijoj monografiji o hramu u kojem je sahranjena, u crkvi Sv. Marije u Araćeli, koju je pisao franjevac Kazimiro Romano 1736. nalazimo Palatinovu tablu, za koju kaže da je njen mermerni predložak izrezan ilirskim slovima, koje su ćiriličke, srpske i slovenske (scolpita in caratteri illyrici, o siano Cyrillici, Serviani, o Sciavoni...) Memorie istoriche della chiesa e convento S. Maria in Araceli di Roma, 148. Petar Lambek (1628-1680) je o pismu sa te nadgrobne ploče pisao da je pisano pismom istovetnim kao što je pismo šizmatika Rutena, Moskovita i Bosanaca (Commentariorum de Augustissima Bibliotheca Caesarea Vindobonensi, liber primus, edito altera, Vindibonae 17, 196-198). 1590. je uklonjen ćirilički original i postavljen novouklesani latinski tekst i kada je njen grob zbog radova na obnovi bazilike premešten neznano gde. Na prvobitnom, originalnom, ćiriličkom natpisu je pisalo da je tekst na ploči njenim pismom postavljen. Palatino i Angelo Roko su znali kulturološku i etničku pozadinu pisma kraljice Katarine, kojim je ona dala da se njen grobni kamen, iz tradicije postavanja mramorije njene otadžbine Bosne, ukleše u jednoj rimskoj bazilici. Ta dvojica antikvara su zaslužna što je ćirilički originalni tekst kraljičine ploče sačuvan u njihovim delima, gde kažu da je nadgrobni kamen isklesan na pismu Ćirilovom (auctore Cyrillo), odnosno srpskom alfabetu (alphabetum servianum).[32]

Danas na mestu njenog groba postoji samo ploča sa tekstom na latinskom jeziku:

Catharinae Reginae Bosnensi Stephani ducis San[c]ti Sabbae sorori ex genere Helenae et domo principis Stephani natae Thomae regis Bosnae uxori quantum vixit annorum LIIII et obdormivit Romae anno Domini MCCCCLXXVIII dei XXV octobris monumentum ipsius scriptis positu

Iz samog natpisa bi se moglo pogrešno zakučiti da je njeno pismo latinica, jer se na kraju epitafa pominje da je napisano njenim pismom. Zahvaljujući ostalim izvorima, koji su se bavili natpisom na prvobitnoj ploči, poznato je da je tekst bio na srpskoj ćirilici, nakon renoviranja crkve u 16. veku je uklonjen i nikada nije vraćen na svoje mesto, ali je isti tekst isklesan na latinskom jeziku i očuvan je do danas. Sudbina prve ćiriličke ploče je nepoznata, a politika papa je ostala ista, pa su u narednim vekovima i katolici Slavonije, a potom i Bosne, polako prelazili sa upotrebe ćirilice na latinicu. Danas staro pismo Bosne, na kojem su ispisane sve povelje i pisma vladara sa tih prostora, baštine jedino pravoslavni Srbi, kao deo svog identiteta i kulturnog kontinuteta. Muslimani i katolici Bosne i Hercegovine, današnji Bošnjaci i Hrvati, koriste latinicu, ali kraljicu Katarinu, sa njenim srpskim precima i njenim ćiriličkim pismom, doživljavaju simbolom svojih nacionalnih zajednica. Katolici je zbog vere smatraju svojom, Bošnjaci jer je bila kraljica Bosne, a Srbi zbog predaka i pisma.

Zanimljivosti uredi

 
Katarinin grob u bazilici Svete Marije in Arakoeli.
 
Katarinin grob u bazilici Svete Marije in Arakoeli

Pored Bana Kulina iz 12. veka, kraljica Katarina jedna je od vladarskih ličnosti koje su ušle u bosansku narodnu tradiciju.[33] Kao takvu, tradicija je naziva "poslednjom kraljicom Bosne", što je pogrešno, jer je Mara Branković nasledila na tronu i nadživela.[34] Kult kraljice Katarine,spominje se prvi put kao beatificirani u pariskoj knjizi Martirologium franciscanum iz 1638. godine.[35] Nakon osmanskih osvajanja, većina Bosanaca prešla je na islam[traži se izvor], a franjevci su započeli uzdizanje Katarine kao simbola državnosti Bosne i njenog pre-osmanskog hrišćanskog i katoličkog identiteta.[36] To je posebno vidljivo u centralnoj Bosni, gde je narodna tradicija o Katarini najizrazitija. [37]

Zbog povezanosti Katarine sa kompletnim istorijskim regionom, kao i zbog svojih ličnih i bliskih rodbinskih veza s katoličanstvom, Srpskom pravoslavnom crkvom, bosanskim hršićanstvom i islamom, ona sve više postaje važan državni simbol u Bosni i Hercegovini. Na godišćicu njene smrti obeležava se posebna misa. Škole, centri u zajednici, ustanove i razna udruženja nazivaju se njenim imenom. Zvanična delegacija Predsjedništva Bosne i Hercegovine prvi put je položila venac na njen grob 2014. godine. Štaviše, Katarina je danas simbol multietničke Bosne.

 
Ulica Kraljice Katarine u Beogradu.

Ulica Kraljice Katarine nalazi se na Banovom brdu. Ulica je dugačka 1.200 m. Nalazi se u blizini Topčiderskog parka. Direktan prevoz do ove ulice ne postoji, ali se može posetiti koristeći autobuse broj 23, 37, 49, 51, 51, 53 i 58, kao i tramvaje 12 i 13. Još jedna ulica u Grockoj takođe nosi ovaj naziv.

Reference uredi

  1. ^ a b v Regan 2010, str. 60.
  2. ^ a b Regan 2010, str. 15.
  3. ^ Pandžić 1979, str. 15.
  4. ^ Tošić 1997, str. 75.
  5. ^ a b Mandić 1960, str. 320.
  6. ^ Ljubez 2009, str. 127.
  7. ^ Pandžić 1979, str. 16.
  8. ^ a b v Pandžić 1979, str. 17.
  9. ^ Ljubez 2009, str. 141.
  10. ^ Regan 2010, str. 17.
  11. ^ Ljubez 2009, str. 128.
  12. ^ Regan 2010, str. 18–19.
  13. ^ a b Mandić 1960, str. 277.
  14. ^ a b v Regan 2010, str. 19.
  15. ^ Regan 2010, str. 20–21.
  16. ^ Regan 2010, str. 22.
  17. ^ Regan 2010, str. 23.
  18. ^ Regan 2010, str. 24.
  19. ^ Regan 2010, str. 25.
  20. ^ Regan 2010, str. 26.
  21. ^ Regan 2010, str. 27.
  22. ^ Regan 2010, str. 28.
  23. ^ a b Regan 2010, str. 30.
  24. ^ Regan 2010, str. 31.
  25. ^ Pandžić 1979, str. 19.
  26. ^ a b Regan 2010, str. 32.
  27. ^ a b Regan 2010, str. 33.
  28. ^ Pandžić 1979, str. 20–21.
  29. ^ a b Regan 2010, str. 34.
  30. ^ Palatino 1547, str. 56.
  31. ^ Pandžić 1979, str. 24.
  32. ^ Pilipović, Radovan (2023). Pravoslavlje, broj 1357., od 1. oktobra, Najzapadniji ćirilski natpis - Grobna ploča bosanske kraljice Katarine u Rimu. Beograd: SPC. str. 36—38. 
  33. ^ Tošić 1997, str. 111.
  34. ^ Regan 2010, str. 73.
  35. ^ Regan 2010, str. 34.
  36. ^ Regan 2010, str. 75.
  37. ^ Palavestra 1979, str. 94.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Катарина_Косача_Котроманић&oldid=27471820”