Википедија

Kvest (modul MSS)

Hipobarična komora Kvest (engl. Quest Joint Airlock, преходно названа Joint Airlock Module), je hipobarična komora Međunarodne svemirske stanice (MSS) koja se najviše koristi. U bukvalnom prevodu sa engleskog jezika Quest znači traganje, potraga. Ova komora konstruisana je tako da se iz nje mogu sprovoditi svemirske šetnje i u američkim i u ruskim Orlan svemirskim odelima. Komora je lansirana misijom STS-104 14. jula 2001. godine. Pre ugradnje ovog modula, ruske šetnje mogle su se sprovoditi samo iz servisnog modula Zvezda, dok su šetnje u američkim svemirskim odelima mogle da se sprovode samo kada je sa stanicom spojen orbiter spejs-šatla, iz hipobarične komore koju on poseduje. Kasnije iste godine, 16. septembra, lansiran je i ruski modul Pirs, koji se pored za spajanje letelica Sojuz i Progres može koristiti i kao hipobarična komora.

Modul Kvest na kraju robotske ruke tokom ugradnje na MSS.

Dizajn uredi

 
Modul Kvest tokom izgradnje u centru „Maršal“ agencije NASA.

Hipobarična komora Kvest sastoji se iz dva segmenta – prvi se naziva „pregrada za opremu“ (engl. Equipment lock) i u njemu su skladištena svemirska odela i ostala oprema koju astronauti koriste prilikom svemirskih šetnji, a u istoj pregradi pred samu šetnju astronauti oblače ta odela i vrše provere svih sistema; drugi segment naziva se „pregrada za posadu“ (engl. Crew Lock) koja je u stvari hipobarična komora u kojoj se atmosferski pritisak može kontrolisati od vakuuma pa sve do normalnog pritiska koji vlada unutar stanice, i u ovaj segment astronauti ulaze nakon što obuku odela, zatim se zatvori poklopac između ova dva segmenta i pritisak se lagano spušta sve do vakuuma, nakon čega astronauti mogu izaći „napolje“ (u otvoreni svemir).[1] Kao model pri dizajniranju ove komore poslužila je hipobarična komora orbitera spejs-šatla, ali je taj dizajn značajno unapređen tako da se potroši znatno manje vazduha prilikom upotrebe. Komora šatla nije bila efikasna jer su misije trajale relativno kratko, do dve sedmice, tako da nije bio problem ako se potroši više vazduha; međutim, stanica je konstantno u orbiti, tako da je veoma bitno da se uštedi i reciklira gde god je to moguće kako bi što manje zaliha moralo da se šalje sa Zemlje. Po lansiranju i spajanju orbitera Atlantis sa stanicom, Kvest je ugrađena na desni otvor modula Juniti. Na svom spoljašnjem obodu ima nosače za četiri rezervoara pod visokim pritiskom, dva koja sadrže kiseonik i dva koja sadrže azot, koja služe za dopunjavanje vazduhom američkog dela MSS, tačnije, iz ovih rezervoara se nadoknađuje gubitak pritiska koji nastaje prilikom otvaranja poklopca pri sprovođenju svemirskih šetnji. Na pregradnim vratima (poklopcu), koji deli segment za opremu i segment za posadu, ugrađen je mali prozor kroz koji astronauti koji ostaju unutar stanice tokom šetnje mogu pratiti da li sve prolazi kako treba tokom dekompresije i pred izlazak astronauta u svemir, ili na kraju šetnje da provere da li je sva oprema i alat koju su astronauti izneli na svom mestu.

 
Alan Dru drži se za rukohvat kod poklopca modula Kvest.

Na spoljašnjosti komore postoji veliki broj rukohvata koje astronauti koriste prilikom svemirskih šetnji za kretanje. Jedan broj tih rukohvata ugrađen je na Zemlji, dok je ostatak ugrađen nakon što je modul spojen sa MSS. Vrata (poklopac) koji se nalazi na pregradi za posadu i kroz koja astronauti izlaze u svemir poseduje dodatan termalni poklopac, odnosno izolacioni materijal u obliku poklopca koji štiti glavni poklopac od udara mikro-meteorida, ali i kao zaštita od Sunca dok se astronauti ne naviknu u slučaju da u svemir izlaze u vreme kada je stanica osvetljena Sunčevim zracima.

Komora Kvest bila je neophodna jer američka svemirska odela ne mogu da se provuku kroz vrata ruskih hipobaričnih komora, a pored toga poseduju različite komponente, način napajanja i konektore u odnosu na odela Orlan. Komora Kvest je dizajnirana tako da može da podrži i jedna i druga svemirska odela, međutim, trenutno se iz nje sporovode izlasci u otvoreni svemir samo u američkim odelima jer oprema koja je potrebna za ruska odela Orlan nije još lansirana. Ovo je velika mana u sluačaju da nešto nije u redu sa jednim ili drugim tipom svemirskih odela. Kada je došlo do problema sa američkim odelima, tokom Ekspedicije 9, kosmonauti su u ruskim svemirskim odelima tipa Orlan morali da koriste hipobaričnu komoru na ruskom delu stanice, a zatim pređu skoro celu dužinu stanice kako bi stigli do mesta na kojem je trebalo da rade.

Procedura „kampovanje“ uredi

Komora Kvest obezbeđuje okruženje u kojem astronauti mogu da „kampuju“ pre svemirske šetnje u atmosferi sa sniženim nivoom azota kako bi izbacili što više ovog gasa iz krvotoka i izbegli dekompresionu bolest u svemirskim odelima sniženog pritiska (5 psi; 34 kPa) i u kojima je umesto vazduha čist kiseonik.[2] Pre ove metode astronauti su morali nekoliko sati pred izlazak u otvoreni svemir da nose maske kojima su iz malih boca udisali čist kiseonik i tako izbacivali višak azota iz krvotoka. U aprilu 2006. godine članovi Ekspedicije 12, komandant Bil Makartur i letački inženjer Džefri Vilijams, testirali su novi metod priprema za svemirsku šetnju „kampujući“ u komori Kvest noć pre šetnje..[3] Astronauti su se uveče zatvorili u „pregradu za opremu“ u kojoj je zatim atmosferski pritisak snižen sa normalnih 101 na 70 kPa (14,7 na 10,2 psi).[2] Četiri sata nakon što su članovi ekspedicije otišli na spavanje oglasio se alarm zbog kojeg su kontrolori misije morali da prekinu proceduru „kampovanja“, ali je test proglašen uspešnim. Od tada se pred svaki izlazak u svemir iz američkog segmenta stanice koristi procedura „kampovanja“.[2][3][4]

Rezervoari visokog pritiska uredi

 
Pogled na nadir stranu komore Kvest (levo se vide tri rezervoara visokog pritiska).

Na spoljašnji deo modula Kvest instalirana su četiri rezervoara visokog pritiska, dva sa kiseonikom i dva sa azotom. Ovi rezervoari se mogu dopunjati, i obezbeđuju zalihe gasa sistemu za regulaciju atmosfere MSS (engl. Atmosphere Control and Supply System), kao i kiseonik pod pritiskom od 6,2 MPa za dopunu svemirskih odela.

Ovi rezervoari dopunjavani su iz orbitera spejs-šatla dok je on bio u upotrebi. Po spajanju orbitera sa stanicom, automatski bi se ostvarile veze sa cevima za protok kiseonika, koja su sprovedena po spoljašnjosti stanice od adaptera za spajanje (engl. Pressurized Mating Adapter) do komore Kvest.[5] Nakon penzionisanja spejs-šatla 2011. godine ovi rezervoari se dopunjavaju komercijalnim brodovima za snabdevanje Dragon i Signus.[6][7]

Konstrukcija uredi

Sama hipobarična komora i sistemi rezervoara izgrađeni su od aluminijuma i testirani u centru za svemirske letove Maršal, u Hantsvilu (Alabama). Preduzimač je bila kompanija Boing.

Specifikacije komore uredi

  • Materijal: aluminijum
  • Dužina: 5,5 m
  • Prečnik: 4 m
  • Masa: 6.064 kg
  • Zapremina: 34 m3
  • Cena: 164.000.000 $, uključujući rezervoare

Galerija uredi

Reference uredi

 
Kvest na Vikimedijinoj ostavi.
  1. ^ NASA (2004). „Space Station Extravehicular Activity”. National Aeronautics and Space Administration. Arhivirano iz originala 03. 04. 2009. g. Pristupljeno 1. 11. 2007. 
  2. ^ a b v NASA (2006). „Preflight Interview: Joe Tanner”. NASA. Arhivirano iz originala 12. 05. 2013. g. Pristupljeno 8. 02. 2008. 
  3. ^ a b NASA. „Pass the S'mores Please! Station Crew 'Camps Out'”. NASA. Arhivirano iz originala 12. 05. 2013. g. Pristupljeno 01. 04. 2006. 
  4. ^ NASA. „International Space Station Status Report #06-7”. NASA. Arhivirano iz originala 08. 07. 2013. g. Pristupljeno 17. 02. 2006. 
  5. ^ NASA. „STS-104 PAYLOADS”. NASA. Arhivirano iz originala 25. 09. 2020. g. Pristupljeno 21. 02. 2008. 
  6. ^ „International Space Station Environmental Control and Life Support System Status for the Prior Year: 2010 - 2011” (PDF). NASA. Pristupljeno 21. 11. 2012. 
  7. ^ Brandon, Dick. „Current Status of the Nitrogen Oxygen Recharge System” (PDF). NASA. Pristupljeno 21. 11. 2012. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Квест_(модул_МСС)&oldid=26897936”