Kiškunšag
Kiškunšag (mađ. Kiskunság, lat. Cumania Minor, srp. Мала Куманија)[1]) je istorijska i geografska regija u Mađarskoj koja se nalazi u sadašnjoj Bačko-kiškunskoj županiji između Kaloče i Segedina. Njegova teritorija je iznosila 2.423 km². Kao i drugi istorijski evropski regioni koji se zovu Kumanija, nazvan je po Kumanima (mađ.: Kunok−Kunok), istorijski veoma značajnom nomadskom plemenu.
O regionu uredi
Danas se taj predeo naziva i veliki pejzaž ili Kiškunaški pejzaž i nalazi se u Velikoj ravnici, u mađarskom delu između Dunava i Tise, južno od Budimpešte do severno od Segedina. Malu Kumaniju su naselili Kuni (Kumani) u 13. i 14. veku.
Tokom 1820-ih, danski geograf Konrad Malte-Brun zabeležio je postojanje čak 33.000 stanovnika u Nađkunšagu, od kojih je 8.400 živelo u Karcagu (piše se Kardzag). Takođe je procenio da je Kiškunšag, koji se sastoji od „dve doline“, bila dom za 42.000 ljudi, sa približno istim brojem Jasa koji žive u istoimenoj oblasti.[2] On beleži površinu Nađkunšaga kao 20 mađarskih milja, što je otprilike 160 kvadratnih kilometara, on je procenio da Kiškunšag i Jasigija imaju približno 320 odnosno 150 kvadratnih kilometara.[3]
Geografija uredi
Kiškunšag se nalazi na peščanom grebenu između reka Dunava i Tise, između Peštanske i Bačke ravnice. U poređenju sa dve reke, područje se nalazi 30-50 metara više, koje je uglavnom stvorio drevni Dunav. Jer nekada Dunav nije tekao danas viđenom linijom, već u pravcu severozapad-jugoistok, stvarajući tako obimni aluvijalni konus. Na vrhu ovog peščanog grebena, visina prelazi 130 metara nadmorske visine. Ovaj podatak je značajan iz razloga što se u ovom delu reka Tisa nalazi na 80 metara nadmorke visine a doline pored Dunava na 90 metara nadmorske visine.
Zemljište područja su uglavnom peskovita ili slana, ali ima i livadskih zemljišta. Sredina Kiškunšaga, najviši tereni, su najneproduktivniji, jer tu dominira pesak koji je pod uticajem vetra stvarao peščane dine. Na granici Filephaze nalaze se i dve peščane dine koje su uglavnom ostale u svom izvornom obliku (peščane dine Filpphaze).
Nestašica vode, koja se povećava od 1980-ih, veliki je problem na selu, a indeks aridnosti je veoma visok. Jezero Kondor kod Sabadsalaša, jezero Madaraš u Ladanibeneu ili jezero Njir kod Lajošmizea su potpuno nestali. Već su objavljene studije prema kojima će deo Kiškunšaga postati jedan od polupustinjskih predela Evrope. Izgradnja kanala Dunav-Tisa preko Kiškunšaga radi se već 300 godina kako bi se zbog nestašice vode napravio plovni put između Dunava i Tise.
Istorija uredi
Region je dobio ime po Kumanima koji su se na njenoj teritoriji naselili nakon najezde Tatara, i po samostalnoj administrativnoj jedinici (oblast Jaskun) organizovanoj nakon prestanka turskog potčinjavanja (koja je postojala do 1876). Njeno srednjovekovno stanovništvo je ojačalo u 16. veku i razvilo visoku seljačku kulturu.[4] Pokoravanje je izazvalo uništenje, bekstvo i masovno mešanje stanovništva. Početkom 18. veka postojalo je samo pet većih lokaliteta: Kiškunlachaza, Kunsentmikloš, Sabadsalaš, Filepsalaš i Kiškunhalaš. Rekolonizacija pustara Kiškunšaga uključivala je rimokatoličko stanovništvo Jasšaga do 19. veka (Kiškunfeleđhaza, Kiškundorožma), pored reformatskog stanovništva nekadašnjih kumanskih relikvija i drugih doseljenika iz Istočne Transdanubije. U Felso-Kiškunšagu, naselja jasškog porekla su Kerekeđhaza, Ladanjbene, Lajošmiže, Kočer i Jaskarajene.[5] Naročito posle „Jaskunske redempcije” (1745) brzo su ojačale njegove pazarišne zajednice, u kojima je ekstenzivno držanje stoke omogućeno sistemom zakupa na otvorenom, delom kao posledica toga, korišćen je sistem naselja sa baštama za smeštaj.
Vidi još uredi
Mape Kiškunšaga u okiru Mađarske uredi
-
Mapa Mađarske iz 1490. -
-
Administrativne jedinice na mapi iz 1862.
Reference uredi
- ^ „Jászkun Kerület”. Magyar Katolikus Lexikon.
- ^ Malte-Brun, pp. 321–323, 370
- ^ Malte-Brun, pp. 322, 323
- ^ Korai magyar történeti lexikon : 9–14. század. Főszerk. Kristó Gyula. Budapest: Akadémiai Kiadó. . 1994. ISBN 963-05-6722-9. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ Kürti László: Lajosmizse, falu, puszta, község, város. I-II. köt. Lajosmizse, 2019, 56-58.
Spoljašnje veze uredi
Literatura uredi
- Gyárfás István: A jászkunok története (I–IV. Kecskemét–Bp., 1870–1885)
- Tálasi István: A Kiskunság népi állattartása (Bp., 1936)
- Papp László: A kiskunhalasi tanyatelepülés kialakulása (Népr. Ért., 1940)
- Papp László: Kiskunhalas népi jogélete (Bp., 1941)
- Nagy Czirok László: Pásztorélet a Kiskunságon (Bp., 1959)
- Tálasi István: Kiskunság (Bp., 1977)