Kognitivne mape

Kognitivne mape su još poznate kao mentalne mape, mape uma, kognitivni modeli ili metalni modeli koji predstavljaju tip mentalnog procesa (ili kognicije), napravljeni od serije psiholoških transformacija pomoću kojih osoba može da nabavi, skladišti i priseća se informacija o relativnim lokacijama ili o karateristikama pojava u svakodnevnoj okolini. Psiholog Edvard Tolman je prvi uveo termin kognitivne mape. Lakše objašnjenje kognitivne mape jeste da to predstavlja način na koji svrstavamo i skladištivmo informacije o prostoru, time dozvoljavamo takozvanom oku uma da pamti okruženje.

Eksperimenti su se sprovodili na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, uz pomoć postdiplomaca. Ideja je bila da se meri vreme ili broj neuspelih pokušaja (kada pacov uđe u ćorsokak) za koje životinja dođe do hrane u lavirintu. Pacovi su bili podeljeni u grupe i bilo je više tipova lavirinta. Opšti izgled lavirinta je takav da ima uske prolaze, odvojeni početak, gde istraživači ostavljaju životinje, i kraj, kutiju sa hranom. Istraživači su brzo shvatili da, kroz veći broj pokušaja pacova da pronađu hranu, oni su sve brže pronalazili cilj. Oko takve činjenice su se svi složili ali oko objašnjenja zašto dolazi do takvog ponašanja nisu. Jedni su shvatili da je to rezultat učenja, tj. da se jača veza između simulansa u mozgu i kada se ona dovoljno očvrsti, pacov može bez greške da dođe do kutije sa hranom. Drugi su mislili da se u umu pacova stvara takozvana prostorna mapa okruženja (kognitivna mapa).

Eksperiment se deli na 5 podgrupa: latentno učenje, zajednički proces i greške (Vicarious trial and error), traženje simulansa, eksperiment hipoteze i prostorna orijentacija.

Latentno učenje

Grafički odnos broja grešaka u određenom vremenskom periodu

Latentno učenje je prvi od eksperimenata ovog tipa koji je održao psiholog Blodžet na Kalifornijskom univerzitetu. Blodžet nije samo izveo eksperiment već ga je i osmislio. U tu svrhu koristio je tri grupe pacova koji su trčali kroz lavirint iz šest delova. Od te tri grupe jedna je bila kontrolna grupa, dok su druge dve bile eksperimentalne.

Grupa 1 (označena punom linijom na grafikonu) imala je po jednu probu dnevno i bila je u lavirintu sve dok pacovi nisu došli do hrane.

Grupa 2 (označena isprekidanom linijom): Pacovi iz ove grupe nisu imali postavljenu hranu u lavirintu prvih šest dana, već su je dobijali nakon šetnje od dva sata u lavirintu. Tek sedmi dan je hrana bila postavljena i pacovi su je pronašli bez mnogo grešaka i nastavili tako u narednim danima.

Grupa 3 (označena tačkastom linijom) je dobijala sličan tretman, ali je jedina razlika bila u tome što su pacovi iz ove grupe dobili postavljenu hranu već treći dan i postigli slične rezultate.

Ovim eksperimentom se pokazalo da pacovi pokazuju mnogo bolje i brže rezultate kada im je hrana kao motiv postavljena u lavirintu.

Honzik i Tolman su ponovili eksperiment ali sa lavirintom od četrnaest delova u obliku slova T prikazanoj na slici 2. Kao i sa većim brojem grupa pacova. Dobili su slične rezultate. Koristili su dve kontrolne grupe - jednu koja nikad nije dobijala hranu u lavirintu i jednu koja je dobijala u samom lavirintu, ne na cilju. Eksperimentalne grupe su dobijale hranu u lavirintu od jedanaestog dana i nakon toga pacovi su pravili manje grešaka.

Ipak najbolji eksperiment po Tolmanu je bio odrađen na Univerzitetu u Ajovi koji su uradili Spens (eng. Spence) i Lipit (eng. Lippitt). Koristili su jednostavan lavirint u obliku slova Y sa 2 nagradne kutije (u jednoj kutiji je bila voda, a u drugoj hrana). Voda se nalazila sa desne strane, a hrana sa leve. Tokom treninga pacovi su pušteni dok nisu bili ni gladni ni žedni, ipak su dolazili do cilja jer su na kraju svakog dela lavirinta prebacivani u kaveze sa ostalim pacovima. Imali su četiri probe dnevno sedam dana. Na ključnom testiranju su ih podelili u dve grupe, jedna je gladovala dok je druga trpela žeđ. Grupe su na prvoj probi otišle ka pravom putu, gladna grupa levo a žedna desno. Time se dokazalo da su pacovi stvarali kognitivne mape u glavi iako su nagrade u pocetku bile male (tj. shvatali su kao nagradu to što su ih vraćali u kavez gde su bili ostali pacovi).

Postoji još dosta eksperimenata o latentnom učenju.

Vicarious trial and error

Drugi eksperiment je bio „Vicarious trial and error” ili „VTE”, ovaj naziv je osmislio professor Menzinger (eng. Muenzinger) sa Kolorada.

U ovim eksperimentima pacovi su postavljeni u situacije gde su morali da pamte korake odnosno prepreke, tj. bile su postavljene prepreke u obliku vrata i pacov je morao da bira kroz koja vrata će proći kako bi stigao do nagrade. Obično su se prepreke razlikovale po boji, obliku ili šarama kako bi pacov mogao da razlikuje ispravno resenje od pogrešnog. Tolmanovo objašnjenje za ove eksperimente jeste to da postoji razlika u postavljanju problema i ciljeva prema nama i prema pacovima, jer mi znamo „instrukcije” i znamo šta se traži od nas i kako možemo do toga da dođemo, dok pacov sa druge strane ima samo jedan motiv (da dođe do hrane ili vode) i ne razmišlja o narednom potezu već pamti na osnovu prethodnog iskustva. Pacovi obraćaju pažnju na razliku u osvetljenju, a ne na razliku između desnog i levog.

Nlihovo svesno stanje (VTE) se pojavljuje kada počnu da shvataju sistem. Što je veća razlika između dva stimulansa, veća je i zainteresovanost životinja za tu razliku. Stoga što se brže aktiviraju, učestalost VTE-a je češća. U sledećem eksperimentu koji smo obavili Minium i ja, u kome je grupa od 6 pacova naučena diskriminaciji crne i bele boje, a posle toga uspešno naučeni i teži oblik siva i crna diskriminacija. Za svaku poteškoću pacovi su dobijali duge serije pokušaja koje su uvek bile iza već dostignutih tačaka koje su prethodno naučili. Upoređujući početak svake od ove tri poteškoće rezultati koji smo dobili su pokazali da su pacovi više koristili tehniku zaključivanja na osnovu nesupeha (VTE) na lakše vidove diskriminacije nego na težim. Došlo je do faze kada treba da se uporedi koliko su puta koristili VTE tehniku u finalnim testovima kada je svako učenje dostiglo stadijum stagnacije. Rezultati su bili totalno suprotni od očekivanog. Kada su pacovi konačno otkrili svoje instrukcije onda su, kao ljudska bića, koristili više VTE tehnike, više uzoraka ispitali što je diskriminacija bila teža. Što su teži segmenti lavirinta to su učestaliji VTE fenomeni. Objašnjenje za to je da u lavirintima pacovi znaju instrukcije. Njima je prirodno da očekuju da će isti put uvek imati isti ishod. Pacovima u lavirintima ne treba naređenje. Ali šta je toliko značajno od toliko VTE-a. Kako ove činjenice o VTE tehnici pogađaju naš teorijski argument. Odgovor je da ove činjenice podržava verovanje o stvaranju mapa u umu. VTE tehnika je dokaz da u presudnim situacijama životinjska aktivnost nije samo pasivni odgovor da se sakrije stimulans već i jedna od aktivnih aktivnosti u kojoj u upoređuju i biraju stimulans.

Potreba za stimulansom

Veoma bitan eksperiment, urađen za potrebe dipolomskog rada psihologa Hadsona. Hadson je bio veoma zainteresovan za pitanje da li su pacovi u sposobnosti da nauče izbegavanje u jednom pokušaju. Njegove životinje su bile tesitrane jedna po jedna u malom kavezu koji je imao prugastu šemu na kraju na koju je bila stavljena čaša sa hranom. Ogladneli pacov prišao je hrani i pojeo je. Električni sistem je bio postavljen. Kad god bi pacov prišao hrani i pipnuo čašu bio bi udaren električnim šokom. I jedan električni šok je bio dovoljan. Kad god bi istog pacova stavili u taj kavez on bi pokazivao odbojnost prema toj čaši i prugastoj šemi. Pacov se povukao sa tog kraja kaveza i počeo je da pravi gomilu iverice kako bi sakrio pruge i hranu iz svog vida. Ali jedno specifično oktriće za koje sam bio veoma zainteresovan je bilo rezultat modifikacije ove standardne procedure. Hadson je primetio da životinje ne shvate šta ih je tačno udarilo i da se okrenu posle svakog električnog šoka u potrazi za izvorom bola. Stoga zaključio je ako učinimo da ta prugasta šema nestane posle šoka, pacovi ne bi mogli da povežu situaciju. I ovo je upravo to što se desilo mnogim pojedincim. Hadson je dodao malu stvar u eksperiment. Kada god bi došlo do električnog šoka svetla bi se iste sekunde ugasila, a šema i čaša bi nestale iz vida životinja a onda bi se svetla ponovo uključila posle par sekundi. Kada su te iste životinje stavljene u kavez 24 sata posle, veliki procenat je pokazalo neodbojnost prema prugama. Drugim rečima, imam osećaj da ovaj eksperiment podržava pojam većinskog karaktera odabira kada pacovi stvaraju kongnitivne mape. Pacov mora da redovno bude u potrazi za specifičnim podsticajem kako bi stvorio svoju mapu.

Eksperiment hipoteze

Oba pojma hipoteze u pacovima i dizajnu eksperimenta zasluga su psihologa Kreča. Kreč je koristio kutiju sa četiri vida diskriminacije. U takvoj kutiji sa četiri izbora, prava vrata u svakoj odluci zavise od čoveka koji vrši eksperiment u slučaju da su crna ili bela, desna ili leva, ili kombinacije ovih segmenata. Ako su sve mogućnosti nasumične za 40 izbora napravljenih u 10 pokušaja svakog dana testa, problem bi mogao biti nerešiv. Kada je ovo urađeno, Kreč je otkrio da je jedan pacov prošao kroz stavke sistematskih izbora. Ta životinja je verovatno počela birajući sva desna vrata, pa sva leva itd... Ovi relativno učestali tipovi odluke je Kreč nazvao „hipoteze“. Najzad treba napomenuti da ovi hipotetični eksperimenti kao što su: teorija učenja, VTE tehnika, i potraga za podsticajem“ ne dovonjno pokazuju širinu kongnitivnih mapa koje su izabrane da usmere na opšti način učenja.

Eksperiment prostorne orijentacije

Rane 1929 godine, Lešli je prijavio slučaj u kome su nekoliko njegovih pacova, kada su naučili ulični lavirint, gurnuli pozadinu blizu početne kutije, popeli se i otišli direktno na cilj gde su se opet popeli i pojeli hranu. Drugi istraživači su prijavili slične slučaje. Sve te opservacije pokazuju da pacovi stvarno razvijaju šire orijentacione mape koje sadrže više nego utrenirane putanje. U nastavku eksperimenta ova tema tek treba da se obrađuje. U prvom eksperimentu, Tolman, Riči i Keliš koristili su postavu pokazanu na slici broj 15. Ovo je bio uzdignut lavirint. Životinje su se kretale od tačke A. pa sve preko otvorenog kružnog stola kroz tačke CD (koje su imale prolaz sa zidovima) i konačno do tačke G, gde se nalazila hrana. Tačka H je bila svetlo koje je dirketno pokrivalo put između G i F. Posle četiri noći, tri pokušaja noćno, pacovi su naučili da idu direktno bez razmišljanja od A do G, i to je dovelo do promene lavirinta u krug sa kracima. Početna putanja je ostala ista ali dodato je mnogo alternativnih prolaza.

„Spatial orientation“ eksperiment; 1929, Lešli je izvestio o slučaju para miševa koji su savladavši uzani lavirint, gurnuli nazad vrata blizu starta, popeli se napolje, i pretrčali preko vrha pravo do mesta gde je bila hrana. Ovo i ovome slični eksperimenti pokazali su da pacovi razvijaju mnogo šire misaone mape, koji uključuju mnogo više od puteva naučenih tokom treninga/eksperimenta.

Tolman, Riči i Kališ su koristili lavirint tipa lifta u okviru koga su miševi trčali od tačke A kroz okrugli sto, zatim kroz uzani CD prolaz i potom do tačke G gde se nalazila hrana. Prolaz FG bio je osvetljen.

Nakon 4 noći, tri probe za noć, kada su miševi učili da traže put do hrane, putanja je promenjena: ponuđeno je mnogo više puteva, zrakasto raspoređenih, poput Sunčevih zrakova. Startna pozicija i okrugla tabla su ostali isti, ali dodati su kružno raspoređeni putevi.

Pokazalo se da 36% miševa bira put broj 6, centralni put , koji je odgovarao naučenom putu do hrane; sledeći, najveći procenat miševa-17% birao je put broj 1 koji odgovara strani na kojoj se nalazila hrana. Ovo je pokazalo da su miševi naučili ne samo da koriste glavni put, već i stranu na kojoj se nalazi hrana. Znači da miševi ne koriste samo uske mape pamćenja već i mnogo šire, veće mape pamćenja.

Riči je sam uradio dodatni eksperiment, puštajući miševe kroz lavirint oblika slova T (25 ih je trenirano da nađu hranu na jednom kraku slova, 25 na drugom kraku slova T), a onda je lavirint promenjen dodavanjem dodatnih puteva (miševi su bili blokirani u traženju pravih puteva, ali nakon puno sekundi opipavanja, traženja, 19 ih je našlo jedan kraj slova T, gde je bila hrana, a 23 je našlo drugi krak). Miševi su birali puteve na onim stranama, gde su zapamtili da se nalazi hrana.

Znači, misaone mape ovih miševa nisu bile sasvim precizne, ali su bile adekvatne i omogućavale im da pronađu strane gde je bila hrana. Miševi su koristili šire misaone mape.

Zaključak

Postavlja se pitanje koji uslovi/razlozi favorizuju upotrebu uskih mapa (narrow strip-maps, a koji upotrebu daleko širih, komprehensivnih mapa (broad comprehensive maps) kod miševa, a i kod ljudi? Korišćenje uskih mapa (narrow strip maps) može biti izazvano:

Oštećenjem mozga
Neadekvatnim instrukcijama
Prekomernim ponavljanjem treninga
Prevelika frustracija ili prevelika motivacija

Posebnu pažnju zavređuje četvrta tačka - Prevelika frustracija ili prevelika motivacija. To su psihološki mehanizmi koje psiholozi prepoznaju kao pozadinu ili razlog mnogih individualnih i kolektivnih problema koji se objašnjavaju korišćenjem uskih misaonih mapa (narrow strip maps). Ovo analiziramo kroz ponašanje miševa, ali objašnjava mnoge pojave kod ljudi i pihologiju ljudi. Postoje 3 pojave (dinamizma) koji objašnjavaju korišćenje uzanih misaonih mapa:

Regresija
Fiksacija
Ispoljavanje agresije van grupe (izmeštanje agresije van grupe)

Regresija – kada se pojedinac suoči sa nekim teškim problemom, počinje da primenjuje modele ponašanja koje je imao puno ranije, u mladosti ili detinjstvu (dat je primer žene koja je ostala bez supruga i koja, suočena sa ovom situacijom, za nju preteškom, počinje da se odeva i ponaša neprimereno mladalački) Fiksacija – uvek ide zajedno sa regresijom; fiksiranje nekog problema, nemogućnost da se taj problem reši, budi reakciju regresije. Izmeštanje agresije iz grupe tj ispoljavanje agresije van grupe – treći i vrlo opasan način reagovanja na problem. Ova reakcija karakteristična je za sve primate. Odanost grupi karakteristika je svih primata (eksprimenti na mnajmunima, ali se tako ponašaju i ljudi). I ljudi funkcionišu u grupama (timovima), ciljeve grupe prihvataju kao svoje, identifikuju se sa grupom kojoj pripadaju. Kada se suoče sa problemima svoju negativnu emociju, pa i agresivnost ne žele da usmere ka članovima grupe. Zato agresivnost usmeravaju van grupe, ka drugim pojedincima, ili drugim grupama- koriste uske misaone mape. Ako ovo sagledavamo na nivou kolektivnog, prepoznaćemo zabrinjavajuća, ali i zastrašujuća ponašanja: mi psiholozi kritikujemo ostale oblasti rada na univerzitetima, univerziteti kritikuju rad srednjih škola, i obrnuto, srednje škole kritikuju univerzitete. Na mnogo višem nivou, tu je primer naroda koji kritikuju jedni druge, Amerikaci Ruse, Rusi Amerikance, Hrišćani Jevreje, Muslima, Jevreji, Muslimani, Hrišćane, ....

Ono što možemo zaključiti jeste da treba provocirati korišćenje širih misaonih mapa i smanjivati uticaje koji provociraju uske misaone/kognitivne mape. Znači, zalagati se i boriti se protiv prevelike frustracije, pa i prevelike, opterećujuće motivacije. Ovo je poruka koju treba upućivati svima koji se bave vaspitavanjem, treniranjem, obrazovanjem dece, ali i ljudima uticajnim na svetskom nivou.

Samo tako će deca učiti da žive sagledavajući život iz prošlosti i ka budućnost, učiti da postoji više puteva do cilja i da se do ciljeva lakše stiže bez frustracije i opterećujuće ambicije. Takođe, ne sme se dozvoliti da neko bude previše gladan, previše emotivan, frustriran, što bi aktiviralo korišćenje uskih misaonih mapa. Korišćenje sadržajnih, sveobuhvatnih, širih misaonih mapa omogućava ostvarivanje ciljeva na lakši, kreativniji, kvalitetniji način. Frojd je rekao da se treba naučiti življenju „u skladu sa realnošću i realnim principima, radije no životu baziranom na principima zadovoljstva“. Naše okruženje, humani svet, okruženje nas, ljudi, jeste Bogom dano okruženje u kome se treba pripremati za realnost i mogućnost kreativnog biranja različitih puteva do istog cilja, bez nepotrebnih frustracija.

Ovo je koncept primenjiv na svakog pojedinca, ali i na svaku zajednicu. Na porodicu, kao primarnu zajednicu, na školu, univerzitete i spoljašnje okruženje kao sekundarnu zajednicu, na državne institucije i na države sveta.

Literatura

Tolman, Edward (1948). Cognitive maps in rats and men. California: The psychological review.
„Tolman, Latent learning”. simplypscychology. Pristupljeno 28. 10. 2017.