Kodifikacija (lingvistika)

Ovaj članak je o kodifikaciji književnog jezika. Za drugu upotrebu pogledajte stranicu Kodifikacija (višeznačna odrednica).

Kodifikacija (iz latinskog codex, stablo drveta, drvena tabla, knjiga, zbornik zakona) označava zapis ili sistematizaciju. Kodifikacija književnog jezika je u lingvistici fiksiranje i utvrđivanje norme književnog jezika (u normativnim gramatikama, rečnicima i tako dalje).

Jezička kodifikacija ima dva aspekta: deskripciju (fiksiranje) i preskripciju (utvrđivanje) jezičke norme. Koji je od njih dominantniji, odnosno da li lingvistika treba više utvrđivati ili opisivati, oduvek je bilo pitanje stručnih i javnih diskusija.

Kodifikacija i regulacija u svetu

Za neke jezike postoje centralni regulatorni organi, čije preporuke se smatraju za obavezujuće. Ovde se, na primer, ubrajaju francuski (Académie française), španski (Asociación de Academias de la Lengua Española – asociacija, koja udružuje akademije posebnih zemalja), poljski (Rada Języka Polskiego).

S druge strane, na primer, za engleski jezik takav autoritet ne postoji. Pojedine institucije objavljuju svoje jezičke rečnike (Oxford English Dictionary, Merriam-Webster itd) i gramatike. Pored toga, postoje stilski priručnici (engleski style guide ili style manual), koji sadrže preporuke koje se tiču pisanja velikog slova, dijakritičkih znakova itd.

Uzus, norma i kodifikacija

Uzus je skup jezičkih sredstava koja su u upotrebi jezičke zajednice.

Jezička norma je skup jezičkih sredstava koja se u jezičkoj zajednici redovno upotrebljavaju i smatraju za obavezujuća. Književna norma je tradicionalno kriterijum jezičke ispravnosti. Stvara se postepeno, menja se veoma sporo, ali nije nepromenljiva. Tiče se pravopisa, izgovora i morfologije. Norma se uređuje kodifikacijom i individualnim i kolektivnim uzusom govornika jezika.

Književna norma je predmet radova lingvista; pomoću kodifikacije mogu da odlučuju koje varijante pripadaju književnoj normi, a koje ne.

Kodifikacija obuhvata naučno znanje i utvrđuje objektivnu normu koja postoji u jezičkim priručnicima (u rečnicima, gramatikama, pravopisnim i pravilima izgovora). Podržava i razvojne tendencije, na primer, isključuje dublete, razvojne varijante.