Kondotijeri
Kondotijeri (ital. Condottieri) su bili vođe italijanskih najamničkih kompanija (ital. compagnie di ventura) u periodu od 14. do 16. veka.[1]
Etimologija
urediNaziv kondotijeri izvodi se od italijanske reči condotta - ugovora kojim se kompanija stavlja u službu neke države (grada, kneževine) za određeno vreme. Banco di condotta se u 15. veku zvalo mesto gde se vodio tačan registar vojnika, pratilaca i konja najamničke kompanije, i odakle se vršio obračun sa poslodavcem u čijoj je službi bila kompanija.[1]
Istorija
urediKondotijeri su za razliku od drugih vođa najamničkih formacija (Katalonska kompanija, Velike kompanije) bili apsolutni gospodari svojih kompanija: oni su okupljali vojnike oko sebe radi sopstvenog interesa, dobiti, moći i slave. Prvobitno su kondotijeri u Italiji bili stranci: nemački vitez Verner Urslingen, provansalski franjevac Morijale, bivši londonski krojač Džon Hokvud. Eru italijanskih kondotijera otvorila je pobeda Alberika da Barbijana (ital. Alberico da Barbiano) 30. aprila 1380. kod Marina, koju je izvojevao u službi pape nad gaskonjskim i bretonskim najamnicima.[1]
Kondotijeri su često bili feudalci, kao Barbijano, Sigismondo Pandolfo Malatesta, Čezare Borđa, Fabricio Kolona i Prospero Kolona. U tom slučaju jezgro njihove kompanije činili su, obično, njihovi kmetovi. No kondotijeri su nekad i plebejci, istaknuti ratnici kao Mucio Sforca i Karmanjola, koji su zahvaljujući svojoj reputaciji, okupljali oko sebe profesionalne ratnike željne dobiti. U oba slučaja kondotijeri biraju svoje vojnike, disciplinuju ih i plaćaju, a sami za svoj račun prave ugovor s poslodavcem. Samo su oni odgovorni za postupke svojih vojnika na koje imaju neograničena prava, ali se o njima i staraju. Ugovorom se, obično, predviđao rok trajanja službe, novčana naknada i jačina kompanije. Ugovor između vojvode Milana Frančeska Sforce, koji je ranije i sam bio kondotijer, i markiza Guljelma da Monferata (ital. Guglielmo da Monferrato), na primer, zaključen je 1448. na 8 meseci, za 700 kopalja i 500 pešaka, a za sumu od 6.000 forinti mesečno; sem toga, markiz je za opremu svakog koplja (ital. prestanza) primio 40 dukata. Za razliku od stranih kompanija koje su pre toga pljačkale Italijom, kondotijeri, čvršće vezani za određenu teritoriju, nisu imali računa da stanovništvo ekonomski i fizički uništavaju.[1]
Po obrazovanju, karakteru i sposobnostima kondotijeri su se razlikovali. Ali, svi su nastojali da se trajno proslave ratnim podvizima, da steknu bogatstvo i političku moć, što ide, najčešće, na štetu njihovih poslodavaca - gradova, crkvenih prelata, kneževa - kojima se vođe najamnika često nameću kao gospodari. Radi toga oni izazivaju, podstiču i rasplamsavaju ratove. Bez skrupula, idući samo za svojim ličnim interesima, događalo se da na najpodliji način izdaju svoje gospodare, saveznike, kolege. Širom Italije nastaju tako mnogobrojna gospodstva (ital. signorie) kondotijera: Bračo da Montone (ital. Braccio da Montone) zavladao je Peruđom, Bartolomeo Koleoni vlada nizom feudalnih poseda u području Bergama, a Frančesko Sforca, najsrećniji od svih, postaje vojvoda Milana. Na vlasti, u duhu epohe (renesansa), nastoje da se proslave i kao mecene velikih umetničkih dela. Za čitav vek istorija Italije tesno je vezana za ambicije, borbe i uspehe kondotijera.[1]
Organizacija i taktika
urediKompanije kondotjera sastoje se od niza kopalja (ital. barbuta) od po 3 čoveka, od kojih je samo jedan borac - teško naoružan i opremljen kao vitez svog vremena; 5 kopalja čine posto, 10 - dekuriju, a 25 - steg (ital. banniera); poslednji su neposredno potčinjeni kondotijeru. Pešaci (ital. fanti), naoružani su lukom ili, češće, samostrelom i širokim kratkim mačem. vremenom, pešaci su sve brojniji u bandama kondotijera. Čezare Borđa je 1502. imao 4.850 pešaka, 240 teških i 290 lakih konjanika. Arkebuze se javljaju tek pri kraju epohe kondotijera. Artiljerija se upotrebljava samo u tvrđavskoj vojni. Efektivi kompanija kondotijera nisu najčešće prelazili nekoliko stotina ljudi. Kao sve vođe najamnika i kondotijeri su znali voditi po spisku fiktivne vojnike, pa je vrlo teško utvrditi pravu jačinu njihovih kompanija i kada se raspolaže originalnim ugovorom.[1]
Taktika kondotijera je, u osnovi, taktika epohe, dakle vitezova - oklopnih konjanika, podržanih manje ili više, borbom rasutih pešaka. Ali, dolazila je do izražaja i individualnost komandanata. Prema temperamentu vođe, neke su kompanije neobuzdano napadale, neke vešto manevrisale, neke su se znale uporno braniti.[1]
Makijaveli je rečito i oštro osudio sistem kondotijera. Tvrdio je da su bitke kondotijera bile mahom nameštene i beskrvne, da su se oni međusobno štedeli, što su za njim ponavljali mnogi pisci. Moderna kritika došla je do drugih zaključaka. U svemu, kondotijeri su u Italiji oživeli ratnički duh, unapredili ratnu veštinu, a pre svega istisli strance iz Italije. Njih su angažovali i van zemlje.[1]
Opadanje i nestanak
urediKondotijeri su počeli nestajati u drugoj polovini 15. veka, kad kneževi i republike nastoje da angažuju najamnike neposredno, individualno ili u malim grupama i kada stabilnija politička ravnoteža Italije sve više otežava njihove samovoljne akcije. U međuvremenu, njihova u osnovi srednjovekovna taktika prevaziđena je promenama nastalim van Italije. Invazija francuskog kralja Šarla VIII 1494–1495. sa organizovanom švajcarskom pešadijom i artiljerijom zadala je smrtni udarac kondotijerstvu u Italijanskim ratovima. Đovani Mediči je kasnije, dvadestih godina 16. veka, stvorio svojim prestižom Crne bande (ital. Bande Nere), ali on je bio poslednji veliki kondotijer.[1]