Википедија

Konstantin Melisen

Konstantin Komnin Melisen Duka Vrijenije (grč. Κωνσταντινος Κομνηνος Μαλιασηνος Δουκας Βρυκας Βρυεννιος Βρυκας Βρυεννιος), je bio vizantijski grčki plemić i magnat koji je delovao u Tesaliji u prvoj polovini 13. veka.

Biografija uredi

Porodica Melisen se prvi put pojavljuje kada i Konstantin, ali je moguće da je izvesni pansevast i sevast Nikolas Melisen, posvedočen 1191. godine, bio njegov otac ili na neki drugi način rođak.[1] Sam Konstantin je koristio prezimena „Komnin Melisen“, ali mu se povremeno dodaju i prezimena još dve velike vizantijske aristokratske porodice, Duka i Vrijenije.[1] Osim toga, njegov epitaf, koji je sastavio Manojlo Holobol, tvrdi da su njegovi preci bili potomci pripadnika dinastije Komnina „rođenih u purpuru“ i osobe sa titulom Cezara. Prema savremenom prosopografu porodice Duka, Demetriju Polemisu, očigledni kandidati su cezar Nićifor Vrijenije Mlađi i Ana Komnina, ćerka cara Aleksija I Komnina (1081–1118).[2]

1215. godine (ranije 1230.) osnovao je manastir u Makrinici. U to vreme ova oblast je bila pod vlašću latinskog Solunskog kraljevstva.[3][4] Oženio se Marijom, ćerkom Mihaila I Komnina Duke (1205–1214/15), vladara Epira, i imao je najmanje jednog sina, Nikolu Melisena.[5] Drugi mogući sin je monah po imenu Nil Melisen.[5] Mihailo I je imenovao svog zeta za guvernera dela Tesalije koji je zauzeo od Latina početkom 1210-ih.[6] Melisen je ostao guverner Tesalije i pod Mihailovim naslednicima, ali je 1239. možda podržao Manojla Komnina Duku, svrgnutog cara Soluna, koji se iskrcao u Demetriji i pokušao da povrati svoj presto od Jovana Komnina Duke i njegovog oca cara Teodora Komnina Duke. Na kraju je postignuta nagodba i Manojlo je dobio Tesaliju kao lični domen.[7][8] Kada je Manojlo umro 1241. godine, region je brzo zauzeo despot Mihailo II Komnin Duka od Epira (1230–1266/68).[9][10]

Godine 1246. despot Mihailo II je izdao hrisovulju kojom ga je priznao kao osnivača (ktitora) drugog manastira, Ilarionskog u Halmiru, koji je postao zavistan (metoh) od manastira Makrinitisa.[4] Melisen je poslednji put posvedočen u 1252, kada ga je despot Mihailo II poslao u diplomatsku misiju kod nikejskog cara Jovana III Duke Vataca.[5][4] Ubrzo nakon toga se zamonašio i umro negde pre oktobra 1256. godine.[5] Negde nakon svoje misije u Nikeji, izgleda da je Melisen bio u nemilosti kod despota Mihaila II, koji je uklonio manastir Ilarion iz jurisdikcije Makrinitise. Otprilike u isto vreme, njegov sin Nikola se oženio rođakom nikejskog plemića (i budućeg cara) Mihaila Paleologa, što je verovatno ukazivalo na pomeranje Melisenove odanosti od Epira ka Nikeji.[4]

Nakon njegove smrti, porodica Melisen je nastavila da bude među glavnim regionalnim magnatima u severnoj Tesaliji sve do 14. veka.[11]

Reference uredi

  1. ^ a b Polemis 1968, str. 142
  2. ^ Polemis 1968, str. 142–143
  3. ^ Van Tricht 2011, p. 246 (note 340).
  4. ^ a b v g PLP, 16523. Μαλιασηνός, Νικόλαος Κομνηνὸς ῎Αγγελος ∆ούκας Βρυέννιος.
  5. ^ a b v g Polemis 1968, str. 143
  6. ^ Varzos 1984, str. 684–685
  7. ^ Fine 1994, str. 133
  8. ^ Varzos 1984, str. 619
  9. ^ Fine 1994, str. 133–134
  10. ^ Varzos 1984, str. 620–621
  11. ^ Nicol 2010, str. 101

Literatura uredi

  • Fine, John V. A. Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Nicol, Donald MacGillivray (2010). The Despotate of Epiros 1267–1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13089-9.
  • Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press.
  • Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Walther, Rainer; Sturm-Schnabl, Katja; Kislinger, Ewald; Leontiadis, Ioannis; Kaplaneres, Sokrates (1976–1996). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 3-7001-3003-1.
  • Van Tricht, Filip (2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204–1228). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-20323-5.
  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.
 

Ovaj članak vezan za istoriju je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_Мелисен&oldid=27829392”