Википедија

концептуална уметност

Арт Мовемент

konceptualna umetnost ili konceptualizam, pojam široke primene koji se danas koristi u širem značenju za skoro svaki oblik umetnosti koji nije moguće svrstati u tradicionalne kategorije. U svom prvobitnom značenju krajem 1960-ih, imao je jednu specifičnu konotaciju kao vrsta umetnosti gde je ideja, — ili ideje koje predstavlja — smatrana suštinskom komponentom, a dovršeni „proizvod”, ukoliko postoji, uglavnom vrstom dokumentacije umesto artefaktom. Karakterističan medij konceptualne umetnosti je verbalni jezik, mada se u teoriji može koristiti bilo koja druga stvar, dok se vizuelna atraktivnost dela generalno smatra „nepotrebnom” distrakcijom.[1]

Marsel Dišan, Fontana, 1917.

Poreklo i odlike uredi

Konceptualni umetnici nalaze poreklo svoje prakse u delu Marsela Dišana. Njegov redimejd Fontana iz 1917. godine, naime pisoar sa minimalnom intervencijom izložen na izložbi Društva nezavisnih umetnika u Njujorku, može se smatrati klasičnim protokonceptualnim delom po tome što je njegov umetnički identitet izveden iz umetnikove odluke da ga proglasi umetnošću.

Pojedini umetnici pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka proizveli su dela koja su pokrenula pitanja o prirodi same umetnosti. Među njima je bio i Robert Raušenberg, koji je 1960. godine, kada je pozvan da učestvuje u izložbi portreta galerije Ajris Kler, umesto umetničkog dela poslao telegram sa tekstom „Ovo je portret Ajris Kler ako ja tako kažem”. Međutim, tek kasnih 1960-ih konceptualna umetnost je postala prepoznatljiv i afirmisan pokret.

Izraz „konceptualna umetnost” upotrebio je američki „anti-umetnik” Henri Flint 1961. godine, ali pojam nije dobio na snazi sve dok se u časopisu Artforum 1967. godine nije pojavio članak Sola Levita „Paragrafi o konceptualnoj umetnosti”[2] gde on kaže da je „u konceptualnoj umetnosti ideja ili koncept važniji od rada… sva planiranja i odluke se donose unapred, a izrada dela je trivijalna stvar. Ideja postaje mašina koja proizvodi umetnost”. Članak je zaključio rečima: „Ne dopada mi se pojam ’umetničko delo’ [‘artwork’] jer nisam za rad [work] i pojam zvuči pretenciozno. Ali ne znam koji drugi da upotrebim.” Ovim se obrće tradiconalna definicija umetnosti, naime poništava se originalnost umetničkog procesa stvaranja i umetnost poistovećuje sa industrijskim strategijama proizvodnje potrošačkih proizvoda.

Bitne rane izložbe konceptualne umetnosti su: When Attitudes Become Form (Kada namere postanu forma) u Berni i Londonu (1969.) i Idea Structures (Ideja strukture) u Kamden umetničkom centru u Londonu (1970.). Konceptualna umetnost bila je deo jedne šire tendencije odbacivanja dragocenosti umetničkog predmeta, koja se takođe javlja u bodi artu, lend artu i arte povera, a koju je teoretičarka Lusi Lipard opisala kao „dematerijalizacija umetničkog predmeta”. Ova opšta tendencija otežava definisanje tačnih granica „konceptualne umetnosti”, ali u pogledu jasnoće treba reći da pojam nije primenljiv na Jozefa Bojsa ili Karla Andrea, umetnike za koje je čulni odnos sa materijalima od suštinske važnosti, ni na umetnicu kao što je Barbara Kruger, u čijoj je umetnosti vizuelni uticaj od presudnog značaja.

Vajarka i kritičarka Ursula Mejer je naglasila antimaterijalne kvalitete konceptualne umetnosti: „Prelazak sa predmeta na koncept označava prezir prema pojmu robe — svete krave ove kulture”. Konceptualni umetnici predlažu profesionalno zalaganje kojim se umetnost vraća umetnicima, umesto da bude u rukama „trgovaca novcem”. Međutim, kako je 1973. godine kazala Lipard, „umetnost i umetnici u kapitalističkom društvu i dalje predstavljaju luksuz”, a konceptualna umetnost, baš kao i drugi oblici umetnosti, pokazala se podložnom tržišnoj eksploataciji, prodajom dokumentacije o konceptualnim delima kolekcionarima i muzejima. Ta dokumentacija je u različitim oblicima, od fotografija, zvučnih i video zapisa na kasetama, u obliku štampanih tekstova, mapa, dijagrama, skupova uputstava itd.

Neka konceptualna dela su sasvim lišena materijalne podloge, kao na primer Telepathic Piece (Telepatski komad; 1969.) američkog umetnika Roberta Barija, koji se sastoji od proste umetnikove izjave: „tokom trajanja izložbe pokušaću telepatski da saopštim umetničko delo čija je priroda niz misli koje nisu primenljive na jezik i sliku”. Bari je takođe proizveo dela u kojima se inertni gasovi ispuštaju u atmosferu. Dobijena fotografska dokumentacija od publike zahteva slepu veru, jer su gasovi potpuno nevidljivi. Lorens Vajner je radio na idejama poput „Turbulencije izazvane u vodenoj masi”, koje svako može proizvesti (ili ne). Daglas Hjubler je izjavio: „Svet je pun predmeta, više ili manje zanimljivih; ne želim da im dodajem. Tvrdio je da je njegovo delo „izvan perceptualnog iskustva” i da je stoga zavisno od sistema dokumentacije. Implikacija ovoga je bila da dokumentacija nije i sâmo umetničko delo.

 
Art & Language, 1974

Pored tržišnog i političkog obrazloženja za konceptualnu umetnost, postojao je i argument, koji je najoštrije izneo Džozef Košut, da je umetnost dostigla tačku kada više nije mogla da se definiše kao vrsta fizičkog predmeta, već se jedino može definisati u analitičkom smislu. Zaokupljenost definicijom umetnosti delila je i britanska grupa Art & Language. Košut je dao i najekstremniju verziju argumenta za konceptualnu umetnost rekavši da „tradicionalno slikarstvo i vajarstvo više nisu valjane umetnički forme”. Češća pretpostavka među konceptualnim umetnicima bila je da umetnost jednostavno ne treba da bude definisana njenim tradicionalnim disciplinama. U tom smislu Mel Bošner je izjavio: „Istorija umetnosti i istorija slikarstva i vajarstva nisu ista stvar, već se u nekim trenucima samo podudaraju.”

Različit oblik konceptualne umetnosti razvio se u Latinskoj Americi u delima umetnika kao što su Luis Kamnicer i Sildo Mirelis. Ovde je to oblik sasvim specifične političke intervencije, koja je težila da zaobiđe galerijski sistem. Oslanjajući se na tendenciju latinoameričke kinetičke umetnosti, kao i na delo Mire Šindel i Ližije Klarki, cilj je da se obezvredi uloga jedinstvenog umetničkog predmeta. U Japanu, umetnici neformalne grupe Mono-ha (škola stvari), koja je delovala između 1968. i ranih 1970-ih, odbacuje tradicionalni umetnički predmet u korist efemernih (prolaznih) struktura. Njihov rad je takođe imao afiniteta sa italijanskim arte povera.

Glavne ličnosti i sledbenici konceptualne umetnosti videli su njene aktivnosti kao provokativno širenje umetničkih granica, ili barem njihovo jasnije definisanje. Na primer, Robert Moris je 1970. godine napisao da „Odvajanje energije umetnosti od zanata dosadne proizvodnje predmeta … preusmerava umetnost kao vrstu energije koja pokreće promenu u percepciji”. Robert Bari 1969. godine izjavljuje: „Mi zapravo ne uništavamo predmet, već samo širimo definiciju.” Ričard Kork, u tekstu za otvaranje izložbe Beyond Painting and Sculpture (Iznad slikarstva i vajarstva) 1973. godine, pisao je da „svi umetnici na sve svoje različite načine prkose ortodoksnosti medija koji je pratio zapadnu umetnost još od renesanse.” Međutim, britanski slikar Kit Von je 1972. godine piše: „pojam (konceptualna) je kontradikcija sama po sebi, umetnost je ostvarenje koncepata, a ne samo njihovo postojanje (objavljivanje)”.

Gubitak potražnje za tehničkim veštinama u praksi je zamenjen intelektualnom strogošću i napornim čitanjem filozofije, lingvistike i političke teorije, što je zahtevano kako od publike, tako i od umetnika. Konceptualna umetnost se velikom brzinom razvila na međunarodnom planu, ali se obično smatra da je svoj vrhunac dostigla krajem 1970-ih.

Otvoreno je za raspravu da li je opadanje interesovanja za konceptualnu umetnost početkom 1980-ih rezultat novog i živahnijeg umetničkog tržišta koje je preferiralo tržišnije umetničke predmete poput slika neoekspresionista, ili je to bila prirodna posledica njenog potencijala koji je bio ograničeniji nego što su njeni zastupnici zagovarali.

Kao što su mnogi današnji kritičari umetnosti prepoznali, konceptualna umetnost, u određenom smislu, označava granicu između moderne i savremene umetnosti, a relativna marginalizacija tradicionalnih umetničkih disciplina krajem 20. veka, bila je jednako važna za savremenu, kao što je pojava apstrakcije to bila za modernu umetnost.

Alternativna imena koja su svojevremeno predlaga za konceptualnu umetnost su: „anti-objektna umetnost”, „dematerijalizovana umetnost”, „ideja-umetnost” i „postobjektna umetnost”.

Galerija uredi

Konceptualni umetnici uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Wall Drawing 811 – Sol LeWitt”. Arhivirano iz originala 2. 3. 2007. g. 
  2. ^ Sol Lewitt, ‘Paragraphs on Conceptual Art’, Artforum, summer 1967.

Literatura uredi

  • T. Godfrey, Conceptual Art, 1998.
  • Kettle’s Yard, Mono-ha—School of Things, 2001.
  • R. Smith, ‘Conceptual Art’, in N. Stangos (ed.), Concepts of Modern Art, 1994.
  • Markus Steigman/ René Zey- Lexikon der Modernen Kunst Tehniken und Stile Hamburg, 2002.
  • Charles Harrison, Essays on Art & Language, MIT Press, 1991
  • Charles Harrison, Conceptual Art and Painting: Further essays on Art & Language, MIT press, 2001
  • Ermanno Migliorini, Conceptual Art, Florence: 1971
  • Klaus Honnef, Concept Art, Cologne: Phaidon, 1972
  • Ursula Meyer, ed., Conceptual Art, New York: Dutton, 1972
  • Lucy R. Lippard, Six Years: the Dematerialization of the Art Object From 1966 to 1972. 1973. Berkeley: University of California Press, 1997.
  • Gregory Battcock, ed., Idea Art: A Critical Anthology, New York: E. P. Dutton, 1973
  • Jürgen Schilling, Aktionskunst. Identität von Kunst und Leben? Verlag C.J. Bucher. 1978. ISBN 3-7658-0266-2.
  • Juan Vicente Aliaga & José Miguel G. Cortés, ed., Arte Conceptual Revisado/Conceptual Art Revisited, Valencia: Universidad Politécnica de Valencia, 1990
  • Thomas Dreher, Konzeptuelle Kunst in Amerika und England zwischen 1963 und 1976 (Thesis Ludwig-Maximilians-Universität, München), Frankfurt am Main: Peter Lang, 1992
  • Robert C. Morgan, Conceptual Art: An American Perspective, Jefferson, NC/London: McFarland, 1994
  • Robert C. Morgan, Art into Ideas: Essays on Conceptual Art, Cambridge et al.: Cambridge University Press, 1996
  • Charles Harrison and Paul Wood, Art in Theory: 1900–1990, Blackwell Publishing, 1993
  • Tony Godfrey, Conceptual Art, London: 1998
  • Alexander Alberro & Blake Stimson, ed., Conceptual Art: A Critical Anthology, Cambridge, Massachusetts, London: MIT Press, 1999
  • Michael Newman & Jon Bird, ed., Rewriting Conceptual Art, London: Reaktion, 1999
  • Anne Rorimer, New Art in the 60s and 70s: Redefining Reality, London: Thames & Hudson, 2001
  • Peter Osborne, Conceptual Art (Themes and Movements), Phaidon, 2002 (See also the external links for Robert Smithson)
  • Alexander Alberro. Conceptual art and the politics of publicity. MIT Press, 2003.
  • Michael Corris, ed., Conceptual Art: Theory, Practice, Myth, Cambridge, England: Cambridge University Press, 2004
  • Daniel Marzona, Conceptual Art, Cologne: Taschen, 2005
  • John Roberts, The Intangibilities of Form: Skill and Deskilling in Art After the Readymade, London and New York: Verso Books, 2007
  • Peter Goldie and Elisabeth Schellekens, Who's afraid of conceptual art?, Abingdon [etc.] : Routledge, 2010. – VIII, 152 p. : ill. ; 20 cm ISBN 0-415-42281-7 hbk : ISBN 978-0-415-42281-9 hbk : ISBN 0-415-42282-5 pbk : ISBN 978-0-415-42282-6 pbk
  • Andrea Sauchelli, 'The Acquaintance Principle, Aesthetic Judgments, and Conceptual Art, Journal of Aesthetic Education (forthcoming, 2016).
  • Diagram-boxes and Analogue Structures, exh.cat. London: Molton Gallery, 1963.
  • January 5–31, 1969, exh.cat., New York: Seth Siegelaub, 1969
  • When Attitudes Become Form, exh.cat., Bern: Kunsthalle Bern, 1969
  • 557,087, exh.cat., Seattle: Seattle Art Museum, 1969
  • Konzeption/Conception, exh.cat., Leverkusen: Städt. Museum Leverkusen et al., 1969
  • Conceptual Art and Conceptual Aspects, exh.cat., New York: New York Cultural Center, 1970
  • Art in the Mind, exh.cat., Oberlin, Ohio: Allen Memorial Art Museum, 1970
  • Information, exh.cat., New York: Museum of Modern Art, 1970
  • Software, exh.cat., New York: Jewish Museum, 1970
  • Situation Concepts, exh.cat., Innsbruck: Forum für aktuelle Kunst, 1971
  • Art conceptuel I, exh.cat., Bordeaux: capcMusée d’art contemporain de Bordeaux, 1988
  • L'art conceptuel, exh.cat., Paris: ARC–Musée d’Art Moderne de la Ville de Paris, 1989
  • Christian Schlatter, ed., Art Conceptuel Formes Conceptuelles/Conceptual Art Conceptual Forms, exh.cat., Paris: Galerie 1900–2000 and Galerie de Poche, 1990
  • Reconsidering the Object of Art: 1965–1975, exh.cat., Los Angeles: Museum of Contemporary Art, 1995
  • Global Conceptualism: Points of Origin, 1950s–1980s, exh.cat., New York: Queens Museum of Art, 1999
  • Open Systems: Rethinking Art c. 1970, exh.cat., London: Tate Modern, 2005
  • Art & Language Uncompleted: The Philippe Méaille Collection, MACBA Press, 2014
  • Light Years: Conceptual Art and the Photograph 1964–1977, exh.cat., Chicago: Art Institute of Chicago, 2011

Spoljašnje veze uredi

 
Konceptualna umetnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Концептуална_уметност&oldid=27550177”