Koreografija

Koreografija (grč. χορογραφία doslovni prevod — zapisivanje igre) predstavlja posebnu umetničku disciplinu u stvaranju scensko–muzičkih igračkih dela. Komponovanje, aranžiranje složenih igračkih elemenata u jedinstvenu formalno sadržajnu celinu usklađenu sa muzičkom osnovom. U takozvanom klasičnom baletu ovo komponovanje mora da sledi brojne kanone, dok u modernoj igri koreografi koriste slobodnije forme. Koreograf je muzičko–scenski umetnik koji se u pozorištu bavi kreiranjem igračkih aranžmana (koraka, pokreta, figura i slično) za pozorišnu predstavu (baletsku, dramsku, opersku). Najsloženije su postavke celovečernjih baletskih predstava. Najčešće se baletski igrači sa bogatim igračkim iskustvom i posebnim talentom za ovu vrstu kreativnog rada, pred kraj svoje aktivne igračke karijere opredeljuju za koreografski posao.

Koreografija za španski ples Kačuča, opisan korišćenjem plesne notacije

Koreografija gruzijske koreografkinje i primabalerine Nine Ananijašvili za baletsku predstavu Labudovo jezero, 20. april 2007. godina

Etimologija

One of the first documents with choreographic signs is the Catalan manuscript of Cervera from 1496

Reč koreografija (grč. χορογραφία) doslovno znači "pisanje plesa" a nastala je od grčkih reči "χορο" što znači "kružni ples", ili bukvalno "igram u kolu", i "γραφία" što znači "pisati, beležiti". Prvi put se pojavila u američko–engleskom rečniku 1950ih godina, a reč koreograf (grč. χορογραφ) je prvi put upotrebljena kao zasluga Džordža Balančina u Brodvejskom mjuziklu Na tvojim prstima 1936. godine. Pre toga, za scenske ili filmske zasluge su se koristile fraze poput "sastave priredio", "plesove priredio", ili jednostavno "plesovi" za označavanje koreografa.

U renesansnoj Italiji plesni majstori su stvarali pokrete za društvene igre koje su podučavane, dok su scenski baleti nastajali na sličan način. U Francuskoj u 16. veku, francuski dvorski plesovi su razvijeni po umetničkom obrascu. U 17. i 18. veku društveni ples se više odvaja od pozorišnih plesnih predstava. Tokom ovog vremena reč koreografija je primenjena na pisani zapis o plesovima, koji je kasnije postao poznat kao notacija plesa, sa značenjem koreografije koja je prešla na njenu sadašnju upotrebu kao kompoziciju niza pokreta koji čine plesnu predstavu.

Moderni ples doneo je novi, prirodniji stil koreografije, uključujući ruskog koreografa Mišela Fokina (1880-1942) i Izadoru Dankan (1878-1927), i od tada stilovi variraju između realističke reprezentacije i apstrakcije. Mers Kaningham, Džordž Balančin i sir Frederik Ašton su bili uticajni koreografi klasičnog ili apstraktnog plesa, ali Balančin i Ašton, zajedno sa Martom Grajam, Leonidom Masinom, Džeromom Robins i drugima, takođe su kreirali reprezentativna dela. Izadora Dankan je volela prirodni pokret i improvizaciju. Rad Alvina Ejlija (1931-1989), afroameričkog plesača, koreografa i aktiviste, obuhvatao je mnoge stilove plesa, uključujući balet, džez, moderni ples i pozorište.

Tehnike plesne koreografije

Plesovi su dizajnirani primenom jedne ili obe od ovih osnovnih koreografskih metoda:

• Improvizacija, u kojoj koreograf daje igračima partituru (tj. generalizovane direktive) koja služi kao smernice za improvizovani pokret i formu. Na primer, partitura može uputiti jednog plesača da se povuče od drugog plesača, koji je zauzvrat upućen da izbegne povlačenje, ili može da odredi niz pokreta koji treba da se izvode na improvizovani način tokom muzičke fraze, kao u kontra plesnoj koreografiji. Improvizacijske partiture obično nude široku slobodu za ličnu interpretaciju plesača.
• Planirana koreografija, u kojoj koreograf diktira pokret i formu do detalja, ostavljajući malo ili nimalo mogućnosti plesaču da izvrši ličnu interpretaciju.

Koreografija danas

Danas su glavna pravila koreografije da ona mora da uvede neku vrstu reda u izvođenju, u okviru tri dimenzije prostora kao i četvrte dimenzije vremena i mogućnosti ljudskog tela.

U scenskim umetnostima, koreografija se odnosi na ljudski pokret i formu. U plesu, koreografija je poznata kao plesna koreografija ili plesna kompozicija. Koreografija se takođe koristi u raznim drugim oblastima, uključujući operu, čirliding, pozorište, marširajući bend, sinhrono plivanje, kinematografiju, klizanje, gimnastiku, modne revije, šou hor, kardistriju, produkciju video igara i animiranu umetnost.

Takmičenja

Međunarodno koreografsko takmičenje Hanover, Hanover, Nemačka, je najduže koreografsko takmičenje na svetu (započeto oko 1982), u organizaciji Baletskog društva Hanover e.V. Održalo se onlajn tokom pandemije Kovida-19 2020. i 2021. godine, a na scenu Teatra kod Egija se vratilo 2022. Gregor Zolig, glavni koreograf igre u Državnom teatru Braunšvajg, imenovan je za umetničkog direktora takmičenja 2020. godine. Uslovi za upis su da upisnici moraju biti mlađi od 40 godina i stručno osposobljeni. Takmičenje se sprovodi u saradnji sa Fondacijom Tanja Lidtke od njene smrti 2008. godine, a od 2021. godine fondacija dodeljuje novu nagradu za produkciju, koja upotpunjuje pet ostalih nagrada za produkciju. Nagrade za 2021. i 2022. uručio je Marko Geke, tadašnji direktor Državnog baleta teatra Hanovera.

Postoji niz drugih međunarodnih koreografskih takmičenja, uglavnom usmerenih na savremeni ples. To uključuje:

• Međunarodno takmičenje baleta i koreografije u Pekingu, Peking, Kina
• Platforma za savremeni ples, Kipar, Grčka
• Međunarodno takmičenje koreografa u Kopenhagenu, Kopenhagen, Danska (CICC), osnovano 2008. godine
• Helsinško baletsko takmičenje, nagrada za koreografiju, Helsinki, Finska
• Međunarodno koreografsko takmičenje, Rim, Italija
• Moskovsko baletsko takmičenje i konkurencija koreografa, Moskva, Rusija
• Nagrada koreografa Nove Avanture, London, UK
• Montrealska nagrada za ples, Montreal, Kanada
• Međunarodno baletsko takmičenje Valentina Kozlova, Brisel, Belgija
• Međunarodno baletsko takmičenje Varna, nagrada za koreografiju, Varna, Bugarska

Međunarodno onlajn takmičenje u plesu (IODC) uvedeno je 2020. kao odgovor na pandemiju Kovida-19, sa Gran pri vrednom 1.000 dolara.

Vidi još

• Koreodrama

Literatura

• Taper, Bernard (1996). George Balanchine: A Biography. University of California Press. str. 180. ISBN 978-0-520-20639-7. 
• Zdravković, Milovan (2007). "Rečnik osnovnih pozorišnih pojmova" (II dopunjeno izd.). Narodno pozorište u Beogradu, (Beograd – KIZ ALTERA). str. 79/80. ISBN 978-86-84897-17-8. 
• Bajić, Vesna (2006). Muzika i igra u preradi, obradi i kompoziciji - drugo poglavlje diplomskog rada. Beograd: FMU. 
• Blom, L, A. and Tarin Chaplin, L. (1989) The Intimate Act of Choreography. Dance Books. ISBN 0-8229-5342-0.
• Ellfeldt, L. (1998) A Primer for Choreographers . Waveland Press. ISBN 0-88133-350-6.
• Minton, S, C. (1997) Choreography: A Basic Approach Using Improvisation. Human Kinetics . ISBN 0-88011-529-7.
• Tufnell, M. and Vaughan, D. (1999) Body Space Image : Notes Toward Improvisation and Performance. Princeton Book Co. ISBN 1-85273-041-2.
• Smith-Autard, J, M. (2000) Dance Composition. Routledge. ISBN 0-87830-118-6.
• Flynn, Jane (februar 2005). „Review: Medieval Improvisation”. Early Music. 33 (1): 115—177. JSTOR 3519520. doi:10.1093/em/cah045. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Matheson, Katy (1998). „Improvisation”. Ur.: Cohen, Selma Jeanne. The International Encyclopedia of Dance. Oxford University Press. ISBN 9780195173697. doi:10.1093/acref/9780195173697.001.0001. 
• Carter, Curtis (proleće 2000). „Improvisation in Dance”. The Journal of Aesthetics and Art Criticism. 58 (2): 181—190. JSTOR 432097. doi:10.2307/432097. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Novack, Cynthia Jean (1990). Sharing the Dance: Contact Improvisation and American Culture. University of Wisconsin Press. str. 8–10, 62–67. ISBN 978-0-299-12440-3. „contact improvisation.” 
• „What is contact improvisation?”. Contact Improvisation. 
• Callery, D. (2001). Through the Body, London, Nick Hern Books.
• Chambers, C. (2004). Inside the Royal Shakespeare Company, London & New York, Routledge.
• Conway, M. (2008). Tea with Trish: the movement work of Trish Arnold, Parts 1 and 2 New York.
• Dennis, A. (2002). The articulate body: the physical training of the actor, London: Nick Hern.
• Flatt K. and Melrose, S. "Finding – and owning – a Voice: Choreographic Signature and Intellectual Property in Collaborative Practices", Dance Theatre Journal Vol. 22 – 2
• Flatt K. (2022).Movement Direction: Developing Physical Narratives for Performance, The Crowood Press, Wiltshire, UK.
• Evans, M. (2009). Movement training for the modern actor London, Routledge
• Ewan, V. and Green, D. ( 2014). " Actor Movement: Expression of the Physical Being" London, Bloomsbury
• Hodgson, John & Preston-Dunlop, Valerie (1990): Rudolf Laban: An Introduction to his Work and Influence, Plymouth Northcote House.
• Hope-Wallace, P. (1966). The Guardian, Review of ‘The Royal Hunt of the Sun’, National Theatre, 1966
• Mitchell, K. (2009). The director's craft : a handbook for the theatre, London, Routledge.
• National Theatre Archive, accessed 27.01.2009.
• Pisk, L. (1975). The actor and his body, London: Harrap
• Tashkiran, A (2016). Chapter 25 in ‘British Movement Directors’ in The Routledge Companion to Jacques Lecoq, edited by Rick Kemp and Mark Evans (Abingdon; Routledge).
• Tashkiran, A. (2020). Movement Directors in Contemporary Theatre: Conversations on Craft, (Bloomsbury, Methuen Drama, Great Britain).
• Tashkiran, A. (2009). "Movement Directors: the secret weapons of theatre, Research Presentation by Ayse Tashkiran at Central School of Speech and Drama", CSSD Library.
• Flatt (maj 2022). Movement Direction: Developing Physical Narrative for Performance. The Crowood Press. str. 89—105. ISBN 9780719840609. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Creating Chorus: Leading Exercise”. YouTube. 
• „Movement Directors in Contemporary Theatre”. 
• „MDA | Movement Directors' Association”. Movement Directors. Pristupljeno 30. 3. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)